IZ MOJE DUŠE

Poslednje pismo Virdzinije Vulf

dobojka | 07 Mart, 2019 09:18

Virdzinija Vulf se ubila 28 . marta 1941 . godine . Napunila je dzepove svog kaputa

kamenjem i usla u reku Uz koja se nalazila u blizini njenog doma . Svoje poslednje

oprostajno pismo uputila je suprugu Leonardu Vulfu . Stupili su u brak 1912 . godine.

Bili su vrlo uticajni u svetu knjizevnosti i znacajne licnosti modernizma kao clanovi

slavne umetnicke Blumsberi grupe i osnivaci izdavacke kuce Hogarth Press . Iako je

vec tokom Virdzinije Vulf pocelo da se spekulise i govori o njenim vezama sa zenama

ona je uvek o Leonardu o tome svedoce kako pisma tako i njeni dnevnici govorila kao

o savrsenom partneru . Imali su neku vrstu otvorenog braka . Zajedno su radili u

oblasti knjizevnosti i oblikovali ono sto danas nazivamo modernizmom u umetnosti .

Najdrazi . Ubedjena sam da ludim . Ne mozemo kroz jos jedan strasan period . Pocinjem

da cujem glasove i ne uspevam da se skoncetrisem . Dakle uradicu ono sto mi izgleda

kao najbolje resenje . Pruzio si mi najvecu mogucu srecu . Bio si po svakom pitanju

najbolji muskarac . Ne verujem da je dvoje ljudi moglo biti srecnije dok se nije pojavila

ova uzasna bolest . Ne mogu vise da se borim s tim znam da ti remetim zivot i da bi

bez mene mogao da radis . I mocices znam to . Vidis da ne uspevam cak ni ovo da

napisem kako treba . Ne mogu da citam . Ono sto zelim da kazem je da ti dugujem

svu svoju zivotnu srecu . Bio si beskrajno strpljiv sa mnom i neverovatno dobar . Zelim

to sve da ti kazem a to svi vec znaju . Da je neko mogao da me spase to bio bio ti .

Napustilo me je sve osim uverenosti u tvoju dobrotu . Ne mogu nastaviti da ti kvarim

zivot . Mislim da dvoje ljudi ne mogu biti srecniji nego sto smo mi bili .

Pozar stoleca

dobojka | 05 Mart, 2019 12:12

PREMA PRVIM PROCENAMA, POŽAR U HILANDARU UNIŠTIO JE DVE TREĆINE MANASTIRSKOG KOMPLEKSA. IAKO BI ŠTETA BILA MNOGO VEĆA DA JE VATRA KRENULA U PRAVCU JUGA UMESTO U PRAVCU SEVERA, ONO ŠTO JE U OVOM POŽARU NESTALO NEMOGUĆE JE VOLŠEBNO POVRATITI OBJAVLJIVANJEM BROJEVA ŽIRO-RAČUNA I UPLAĆIVANJEM MILIONSKIH IZNOSA NA IME POMOĆI

Legenda kaže da su hilandarski monasi, "jednom kada je gorela Gora i kad je plamen počeo da liže i hilandarska vrata, izneli pred žežene jezike Trojeručicu". Legenda još kaže i da se potom "vatra uplašila i pobegla u more". U noći između 4. i 5. marta 2004. ovakvo čudo, međutim, nije ni moglo da se dogodi: vatra koja je jedan sat posle ponoći planula na krovu igumenarije ubrzo je zahvatila i potpuno uništila čitav severni deo manastirskog kompleksa. Zvanično, bilans štete svodi se na to da su izgorele skoro sve monaške ćelije, nedavno restaurirana Gostoprimnica, Beli konak, četiri paraklisa (male pomoćne crkve unutar zidina), administrativni deo manastira i knjižara. Šta je sve zapravo izgorelo još nije tačno poznato, ali je već i sada nesumnjivo da je požar u Hilandaru jedna od najvećih devastacija srpskog umetničko-istorijskog blaga. Sve u svemu, katastrofa koja bi potresla svaki narod na kugli zemaljskoj.

Ono po čemu je ovaj događaj za sada poseban jeste ipak činjenica da je već tokom prvog dana dobio onaj specifičan domaći ton: dok se vatra na Svetoj gori još nije pošteno ni stišala, u ovdašnjoj javnosti počelo je skoro histerično licitiranje s procentima uništenog, vremenom neophodnim za restauraciju, kao i sredstvima potrebnim za taj poduhvat. I dok su se (ne)zvaničnici utrkivali u tome čija će procena zvučati "jače", čitava priča je nešto upućenijima počela da liči na poznatu morbidnu sentencu koja se onomad ticala Dubrovnika: "Sagradićemo stariji i lepši". Zaboravilo se pritom da ono najvrednije što je uništeno ne može da se volšebno povrati objavljivanjem broja žiro-računa i uplaćivanjem milionskih iznosa na ime pomoći.

OD DIMNjAKA DO PIRGA: Vatra je, dakle, izbila na dimnjaku u zapadnom delu kompleksa u kojem se nalazi igumanova kelija i koji se zbog toga obično naziva igumenarija. Ovaj deo manastira građen je i dograđivan u više faza – u XVII, XVIII i XIX veku. Kako je plamen zatim krenuo u pravcu severa, posle igumenarije stradale su crkve (ili paraklisi) Sv. Dimitrija i Sv. Save sagrađene 1778. godine u vizantijskom stilu – uz dragocenu dvorišnu fasadu ovih paraklisa, u vatri su nepovratno izgubljene i freske iz 1779. sa prikazima svetitelja, ciklusom života Bogorodice, ali i sa (u srpskom srednjovekovnom slikarstvu) prilično retkim scenama, kakav je prikaz Hristove priče o prostranim vratima i širokom putu pakla. Još severnije, stradali su zatim konaci – najpre stari, sagrađeni u XVII i XVIII veku, a zatim i novi, iz 1814. i 1846. godine. Na najsevernijoj tački hilandarskog kompleksa, požar je posle konaka zahvatio pirg (kulu) svetog Nikole i ulazni trem manastira. Upravo u ovom delu čini se da je šteta i najveća. Naime, u pirgu svetog Nikole nalazio se paraklis posvećen istom svetitelju, građen u XIV i XVII veku i bogato živopisan. Do noći 4. marta, na njegovim zidovima bila su dela popa Danila, čuvenog srpskog slikara iz XVII veka: pored portreta kralja Milutina sa Stefanom Dečanskim, istorijski najznačajnija freska bila je ktitorska kompozicija. Uobičajena scena, u kojoj svetitelj kome je crkva posvećena privodi Hristu ktitora s modelom crkve u rukama, ovde, naime, predstavlja svetog Nikolu sa hilandarskim igumanom Viktorom. Ovaj vrlo preduzimljiv iguman je s manjim pauzama proveo više od 30 godina na hilandarskom prestolu, a freske u crkvi Sv. Nikole verovatno su jedini slikani tragovi njegovog doba. Kako za sada nije poznato da li su monasi u poslednji čas uspeli nešto da spasu iz vatrom zahvaćenih crkava, nije poznato ni da li je iz crkve Sv. Nikole izvučena bar neka ikona sa ikonostasa – ako nije, u nepovrat je otišlo još jedno neprocenjivo umetničko delo. Ovaj ikonostas oslikao je 1667. takođe pop Danilo, ovog puta u saradnji s grčkim majstorima, a po lepoti (i, što ne reći, broju reprodukcija u različitim publikacijama) isticala se srebrom okovana prestona ikona svetog Nikole.

Sledeća žrtva velikog požara bila je ulazna kapija. Jedini ulaz u manastir prvobitno je bio sagrađen u XIV veku, ali je zbog zemljotresa bio praktično obrušen – obnova čitavog ulaznog dela obavljena je tokom XVII veka, a sadašnji trem sagrađen je 1636. godine. Sistem je podrazumevao spoljašnju i unutrašnju kapiju: posle otvorenog istočnog dela (s niskim ozidanim sedištima duž severnog i južnog zida i kupolastom tavanicom) sledila su debela drvena vrata i malo četvorougaono dvorište okruženo visokim zidovima, a zatim i druga masivna vrata i još jedan prolaz. Svi ovi delovi bili su živopisani: u prvom hodniku bile su prikazane scene iz života Bogorodice, poučne parabole, scene iz ciklusa Velikih praznika (sve to s kraja XVIII ili početka XIX veka); u drugom delu, iznad drvenih vrata, bila je kompozicija poklonjenja Hrista i Bogorodice koja potiče iz XIX veka; konačno, u poslednjem prolazu je iz XVII veka sačuvana prilično retka predstava arhanđela Mihajla na konju, a iz XVIII likovi Bogorodice, proroka, kao i srpskih svetitelja Save i Simeona (Stefana) Nemanje. Iako neki izvori ovih dana tvrde da je taj deo živopisa ipak sačuvan, u tu tvrdnju teško je poverovati, pošto su freske u ulaznom delu i inače bile jako oštećene. Čak i ukoliko ih vatra nije direktno zahvatila, freskama je u svakom slučaju nepovratno promenjena boja.

Posle ulazne kapije, vatra je zahvatila Bele konake, smeštene na severoistočnoj strani kompleksa – inače građevinu iz 1598. godine koja je u trenutku požara bila pod posebnim tretmanom revitalizacije. Južno od ovih konaka, uništena je i crkva (paraklis) Četrdeset sevastijskih mučenika koja je podignuta početkom XVII, dograđena početkom XX veka i koja nije živopisana. Požar je konačno zaustavljen kod paraklisa Sv. Arhanđela, odnosno kod pirga svetog Save. Kako je pored svega pobrojanog stradao i administrativni deo zgrade, kao i deo knjižare, tek bi trebalo utvrditi broj dragocenosti i istorijski važnih dokumenata koji su izgoreli.

SEVER I JUG: Koliko god jezivo delovao spisak nestalih bogatstava, već i sam pogled na plan Hilandara pokazuje da je ovog puta, uprkos svemu, bilo mnogo sreće. Naime, da je vatra krenula u pravcu juga, umesto u pravcu severa, stradali bi mnogo značajniji delovi manastira: brojni paraklisi koji se tu nižu bukvalno jedan za drugim, riznice, trpezarija, bolnica...Osim živopisa u paraklisima, u ovom delu manastira čuvaju se najveće dragocenosti Hilandara – između ostalog oltarska zavesa koju je tkala monahinja Jefimija 1399. zlatnim i srebrnim nitima, kao i jedina srpska mozaička ikona (s likom Bogorodice Odigitrije – Putevoditeljice) pred kojom je, kaže legenda, umro Stefan Nemanja. Što u riznici, što u biblioteci, ovde se još nalaze mošti svetitelja, zbirke srednjovekovnih ikona, bakrorezi i bakropisi, razni bogoslužbeni predmeti, pečati, minijature i hiljade dragocenih rukopisa i dokumenata – ukratko, sve ono što je hrišćanska, odnosno pravoslavna civilizacija nekada mogla da ponudi nauci, književnosti i umetnosti.

Konačno, da je vatra krenula ka južnom delu manastira, ni glavna crkva posvećena Vavedenju Bogorodičinom ne bi bila previše daleko – ako se zna da se upravo u toj građevini nalaze najbitnije freske, najpoznatije ikone i najveće svetinje, moglo bi se reći da je prava katastrofa (koliko god to bilo čudno) ipak izbegnuta. Podsećanja radi, u glavnoj crkvi smeštena je Bogorodica Trojeručica, a na ikonostasu su ikone Deizisnog čina iz 1360. godine po kojima je hilandarsko slikarstvo zapravo poznato.

Za razliku od glavne crkve, biblioteke i riznice, koje požarom uopšte nisu zahvaćene, trpezarija koja se nalazi s južne strane igumenarije donekle je ipak stradala. Ova prostorija, građena početkom XIV veka, poznata je prvenstveno po freskama: prvobitni živopis iz XIV veka očuvan je samo u fragmentima u potkrovnom delu, dok je sloj iz 1621. i 1622. delo slikara Georgija Mitrofanovića. Najpre tokom gašenja požara, a potom i laganim tinjanjem potkrovnih greda, oštećeno je upravo slikarsko blago trpezarije – reč je o živopisu složene ikonografije, s brojnim ciklusima (između ostalog i ciklusom sv. Save u 29 scena), ilustracijama psalama i portretima vladara i svetitelja.

POŽARI I POUKE: Iako ga je tokom osam vekova postojanja zadesilo nekoliko manjih, Hilandar je do ovogodišnjeg velikog požara znatnije oštećen u još dva: 1722. i 1896. godine, s tim što se drugi dogodio u trenutku kada posledice prvog još nisu bile otklonjene. Naime, baš kao i u poslednjem požaru, 1722, najpre je izgorela igumenarija, a zatim i svi konaci: igumenarija će biti obnovljena 1779, dok deo konaka s istočne strane kompleksa nikada nije ponovo podignut. Inače, zapisano je da su ovi požari na neki način i ujedinjavali tadašnje Srbe i druge balkanske narode. U hilandarskim dokumentima (sada izgorelim?) navodi se da su u XVIII i XIX veku monasi uspostavili žive veze sa Karlovačkom mitropolijom i srpskim crkvenim opštinama u južnoj Ugarskoj i u Bosni, baš kao i sa Bugarima: briga o očuvanju duhovnog života bila je manifestovana pre svega prilozima koje su ove zajednice velikodušno davale posle velikih požara.

S druge strane, požari su imali i edukativnu funkciju. O tome možda najbolje govori pokretanje Hilandarskog naučnog projekta i osnivanje tzv. Hilandarske sobe na univerzitetu u Ohaju, sve s ciljem očuvanja pisanih hilandarskih dokumenata. Projekat je 1969. osmislio i realizovao profesor katedre za slavistiku tog univerzita, inače protojerej-stavrofor, dr Mateja Matejić. O ideji i njenoj realizaciji, Matejić će kasnije ispričati: "Upravnici manastira Hilandara su bili zabrinuti za blago koje čuvaju. Tamo su česti požari, ima i zemljotresa, a u to vreme je i politička situacija bila zabrinjavajuća. Predsednik grčke vlade je bio Papadopulos i, govorilo se, postojala je namera da se od Svete gore napravi ‘turistička atrakcija’. Sudbina atonskih manastira i kulturnog blaga koje su vekovima čuvali bila je zabrinjavajuća. Otuda su upravnici... zamolili oca Mitrofana... da me u njihovo ime upita da li bih došao da procenim da li bih mogao organizovati snimanje rukopisa, povelja, ikona i drugih znamenitosti koje se tamo čuvaju." Rezultat ove inicijative bilo je ne samo snimanje svih rukopisa u Hilandaru već i dela rukopisa iz još tri svetogorska manastira.

No, poslednji požar ipak pokazuje da pouke ne moraju baš uvek da imaju pozitivne posledice. Naime, kako za sada izgleda, čini se da se baš u strahu od požara krije uzrok požara koji je zadesio Hilandar 4. marta: vatra se najverovatnije pojavila zbog neispravnih instalacija, a ove su opet postavljene upravo zbog opasnosti od nekadašnjih peći koje su se ložile drvima.

1 Novi konaci (XIX vek), 2 Stari konaci (XVII i XVIII vek), 3 Crkva Svetog Dimitrija (1778), 4 Crkva Svetog Save (1778), 5 Igumenarija, 6 Trpezarija, 7 Crkva Svetog Nikole (XIV i XVII vek), 8 Ulazna kapija (XVII vek), 9 Beli konak (1598), 10 Crkva četrdeset sevastijskih mučenika (XVII), 11 Crkva Svetih arhanđela (XIV vek), 12 Pirg Svetog Save, 13 Biblioteka, 14 Glavna crkva

U MILOSTI: Za razliku od mnogih drugih stvari koje su gorele i izgorele tokom poslednjih decenija, Hilandar će, po svemu sudeći, ubrzo biti pomognut na sve načine. Već prvog dana posle požara otvoreni su žiro računi za građane voljne da doprinesu obnovi "najveće srpske svetinje", a jedna od prvih akcija nove vlade bila je odluka o finansijskoj pomoći manastiru. U tom smislu, moderni vernici i vladari srpski nimalo se ne razlikuju od svojih prethodnika, pošto je Hilandar (uz uglavnom kraće periode zanemarivanja) od svog nastanka uživao podršku, milost i posebnu pažnju matice.

Prvi put Hilandar se pominje kao grčki manastir 1076. godine, a još iz 985. potiču prvi dokumenti o svetogorskom monahu Georgiju Helandariosu koji je izgleda bio osnivač i ktitor prvobitnog zdanja. Posle 1169. manastir je propao i opusteo, a obnoviće ga Stefan (u monaštvu Simeon) Nemanja i njegov sin Rastko (sveti Sava). Naime, Rastko je na Svetu goru došao 1191, gde je primio monaški postrig i 1196. dočekao svog oca koji se posle odricanja od prestola zamonašio u Studenici. Njihova ideja o o podizanju srpskog svetilišta realizovana je u junu 1198, kada vizantijski car Aleksije III dodeljuje opusteli Hilandar i oblast oko manastira "Srbima na poklon večni". Od tada pa nadalje, svaki srpski vladar trudiće se da doprinese bogatstvu svetinje: Simeon i Sava obnavljaju staru crkvu i grade prateće objekte, kralj Uroš podiže bedeme s kopnene strane, Milutin na temeljima stare gradi novu centralnu crkvu posvećenu Vavedenju Bogorodice, car Dušan "obasipa ga bogatim darovima", knez Lazar gradi ulazni deo nove crkve... Posle Drugog svetskog rata, Hilandar naravno nije bio povlašćen, ali se situacija znatno menja već početkom devedesetih. "Sezonu" je otvorio Slobodan Milošević lično: tek što se oporavio od devetomartovskih demonstracija i pokrenuo ratnu mašineriju, 17. aprila 1991. posetio je Hilandar, ali na svoj način. Suprotno svim pravilima, doputovao je helikopterom (tačnije, bilo ih je pet), spustio se direktno u manastirsku portu, a igumana po jednoj verziji pozdravio sa "Dobar dan", po drugoj "Zdravo, druže igumane", a po trećoj "Zdravo, pope". U svakom slučaju, monasi su se neposredno pre te posete sklonili iz manastira, a posle nje uveli dodatni post, osvetili svako mesto na koje je stala predsednička noga i odustali od uzgoja paradajza na mestu na koje su sleteli helikopteri. Sledile su posete generala (Blagoje Adžić), ministara (nezaboravni Danilo Ž. Marković), opozicionara (Vuk Drašković), a posle 5. oktobra 2000. pristigli su Vojislav Koštunica (sa još 1500 uglednih gostiju), Miroljub Labus i Mlađan Dinkić (tokom predizborne kampanje 2002) i mnogi drugi. Jedna od poslednjih zvaničnih delegacija u nizu posetila je manastir 23. juna 2003, a činili su je tadašnji premijer Zoran Živković i ministar inostranih poslova Goran Svilanović. Tom prilikom premijer je obavestio starešine da je Vlada iz budžeta izdvojila 310.000 evra za rekonstrukciju konaka i biblioteke, a manastiru su poklonjeni dijaprojektor, laptop, kompjuter i štampač. U međuvremenu, čak i tokom Miloševićeve vladavine, Hilandar je više puta preuređivan i adaptiran, obnovljena je kanalizacija, uvedeni su struja, centralno grejanje i klima-uređaji, a požar 4. marta prekinuo je radove na popravci konaka i osavremenjavanju biblioteke.

Legenda kaže da je, kada su Simeon i Sava krajem XII veka posećivali svetogorske manastire, naišao neki čovek i poručio im: "Vi ne treba da se brinete samo za spasenje svoje duše već da stvorite pribežište svome otačestvu, gde će i drugi ljudi iz vašeg plemena moći poći vašim putem." Legenda još kaže da su ga Simeon i Sava poslušali. Čini se zbog toga da je, pored neispravnih instalacija, za sve probleme koji su usledili pre svega zaslužno (neposlušno) pleme.

Galerija izgubljenog

Pored fresaka i ikona iz izgorelih crkava, tokom požara u Hilandaru nepovratno su izgubljene i savremenije slike. Prema rečima Milivoja Ranđića, direktora Zadužbine svetog manastira Hilandara, u konacima su izgorele dve slike Paje Jovanovića: "Krunisanje cara Dušana" iz 1821. (monumentalna kompozicija čija se vrednost procenjuje na više od 100.000 evra) i "Portret kralja Aleksandra". Sreća u nesreći je i to što su se mnogi vredni slikarski eksponati, koji bi inače bili smešteni u izgorelom delu kompleksa, u trenutku požara nalazili u jugoistočnom, sačuvanom delu Hilandara – namera je bila da se trajno izlože, ali su zbog renoviranja konaka i biblioteke odatle izmešteni.

U požaru Nesagorevša

Ikona Presvete Bogorodice koja nije postradala u požaru ili, popularnije, Nesagorevša u požaru jedna je od glavnih svetinja Hilandara i ubraja se u hilandarska čuda. Tokom jednog od velikih požara, iako se nalazila u prostoriji koja je potpuno izgorela, ova ikona ostala je u celosti očuvana – čim je izvađena iz pepela, Nesagorevša je postavljena u oltar glavne crkve gde se i danas čuva.

Srpkinje i Bogomajka

Uz zemljotrese i požare, na spisku neželjenih gostiju na Svetoj gori nalaze se i žene. No, za razliku od prve dve nedaće, ova treća objašnjava se crkvenim predanjem. Ono, naime, kaže da se onomad Bogorodica sa svetim apostolima uputila u posetu kiparskom episkopu Lazaru (istom onom kojeg je Hristos vaskrsao), da je tokom tog putovanja započelo strašno nevreme i da je potom njena lađa izbačena na istočni deo Svete gore, upravo na mesto gde se danas nalazi grčki manastir Iviron. Pre nego što je nastavila putovanje, Bogorodica je, navodno, rekla da će "biti zaštitnica mesta ovoga i topla molitvenica za njega pred Bogom", ali i da "blagodat Božija bude na mestu ovom i onima koji ovde borave s verom i pobožnošću čuvajući zapovedi Sina mojega". Kako su se tom delatnošću (boravku s verom i pobožnošću, tj. monaštvom) u to doba bavili isključivo muškarci, ustanovljeno je pravilo da na Gori budu prisutni isključivo oni. U manastiru Iviron čuva se čak i ikona Bogorodice Portaitise – "Vratarke", koja ima zadatak da čuva svetogorske dveri od ženskog roda.

No, kako to već biva, neke žene pokušale su da prekrše pravila. I, kako to takođe biva, ispada da su neposlušne Srpkinje bile najuspešnije. Jedina nesrpkinja koja je došla na Svetu goru bila je ćerka vizantijskog cara Teodosija Velikog, Pulherija – kada je krenula ka manastiru Vatoped, nju je, međutim, zaustavio "glas Bogomajke zapovedajući joj da se vrati". Osim nje, na Goru je dospela i carica Jelena, supruga cara Dušana, za koju je onomad rečeno da "nije žena, već carica" i da, stoga, za nju ne važe uobičajena pravila. Sledeća posetiteljka bila je princeza Marija, ćerka srpskog despota Đurđa Brankovića i supruga turskog sultana Murata I, kojoj je (nadomak manastira Sv. Đorđa) Bogorodičin glas takođe naredio da se vrati.

Odžak i domaćin

Odžak je najstarija i najvažnija instalacija u građevinama u kojima žive i rade ljudi. Služi da dim koji se oslobađa sagorevanjem ogreva sprovede van prostorije sa ložištem, u atmosferu. Na dnu, obično u podrumu, i ispod vrha, na tavanu, ima dvoje vratnica koje služe za tekuće održavanje i kontrolu: kroz donje vratnice se čisti pepeo koji izlazi sa dimom iz ložišta, kroz gornje se kontroliše koliko je vrh začađavljen. Iako naizgled jednostavna ozidana cev od podruma do krova, odžak funkcioniše po vrlo suptilnim zakonima dinamike fluida.

Zbog razlike u vazdušnim pritiscima kod ložišta i na "ustima" odžaka, kroz njega stalno struji vazduh – promaja ili cug, koji nosi dim napolje. S obzirom na to da se temperatura vazduha u dimnom kanalu smanjuje s povećanjem udaljenosti od vatre, na vrhu je brzina strujanja najmanja, gustina dima najveća a temperatura najniža. Tu se, vremenom, već hladan gar lepi za zidove odžaka smanjujući poprečni presek otvora. Što je otvor manji, smanjuje se brzina strujanja vazduha, sve niže i niže prema vatri. Sa smanjenjem protoka dima povećava se temperatura unutar odžaka. U jednom trenutku, a to se događa najčešće kad je vazdušni pritisak nizak, vlažnost povećana a pažnja uspavana, nataložena čađ, smola i katran se pale. Zbog nedostatka kiseonika, u delimičnoj oksidaciji ugljenika oslobađa se ugljen-monoksid, otrovan i veoma zapaljiv gas. Žeđ za kiseonikom unutar odžaka čini da se smer kretanja gasova obrne, od usta ka unutrašnjosti, što dovodi do eksplozije, u blažem slučaju "varničenja". Veliki pritisak izbija gornje vratnice iz ležišta, gorući ugljen-monoksid se širi tavanom...

Za održavanje odžaka u iole uređenim društvima postoji organizovana odžačarska služba. Kao što sveštenici imaju svoju parohiju, tako i odžačar "duži" određeni rejon: pretplatnike obilazi dva puta godišnje, na početku i kraju grejne sezone, oko Đurđeva i Mitrova dana, i održava odžake prohodnim za dim. Kaže se: "Odžačar donosi sreću u kuću", zato što njegova poseta otklanja opasnost od požara. Kad požar plane zbog loše održavanog odžaka, niko ne kaže "kriv je odžak", već da je "domaćin loš" i da ga je Bog kaznio. Kada izgori manastir Hilandar, onda je "uzrok požara varničenje iz dimnjaka". "Hilandar je naša svetinja", ali niko ne kaže da svetinja nema domaćina koji je kadar očistiti odžak. Hilandarski monasi, za koje se kaže da čine manastir živućim, zahvalili su svevišnjem i Bogorodici Trojeručici što ceo manastir nije izgoreo, već samo pola.

Z.M.

Monasi komandosi

Atina, 8. 3. 2004.

Počelo je banalno, od peći u potkrovlju. Gorelo je dobar deo noći, i tinjalo veći deo dana. Završilo se ograničenom katastrofom, a kulminacija je – tvrde očevici – bila dostojna vizantijskog "Imena ruže". Vatra iz zapaljenog dimnjaka na Igumenariji je oko jedan posle ponoći prošlog četvrtka zahvatila drvenu krovnu konstrukciju susednog zdanja, a za 20 minuta i celu severnu polovinu manastirskih konaka, sve do crkve Svetih Arhanđela i pirga Svetog Save. Plamen je lizao zidine "najistorijskog" od svetogorskih manastira, nedavno obnovljeni severozapadni konak iz 1821. i sasvim progutao severoistočni Beli konak iz 1598.

Noć, loše vreme i težak teren bez puteva zadržali su vatrogasce u Kareji i Poligirosu do jutra, dok je vatra grabila ka onome što je po svaku cenu trebalo sačuvati – riznici i trpezariji. Prepušteni sebi i jedni drugima, bratstvo, radnici i monasi iz manastira Simonopetre i Esfigmena spasavali su šta se spasti dâ i sklanjali svetinje i umetnine koje datiraju od kada je 1198. Stefan Nemanja podigao manastir. Među njima – i jednu od najvrednijih kolekcija slovenskih rukopisa na svetu.

Neke od dragocenosti su bile toliko dobro sakrivene da je samo pretnja uništenjem naterala dvojicu monaha da otkriju tajno sklonište. Zamolili su braću iz manastira Karijes, u svetovnom životu komandose po zanimanju, da iznesu blago. Konopci su razapeti preko noćnog neba, i, osvetljeni plamenom, bivši komandosi su sa visine od tridesetak metara iznosili jednu po jednu dragocenost, tvrde očevici.

Prema saopštenju Zadužbine svetog manastira Hilandara, u požaru je stradala polovina manastirskog kompleksa, Beli konak sa najstarijim i jedinim autentičnim monaškim ćelijama na Svetoj gori. Izgoreli su paraklisi Sv. Nikole (XIV–XVII vek), Sv. Save (1778) i Sv. Dimitrija (1778), a od konaka Igumenarija i Dohija, kao i od jednog renoviranog iz XIX veka ostao je samo deo spoljnih zidova. Južna zdanja obnovljena posle poslednjeg velikog požara 1722. ovoga puta nisu stradala, a pošteđen je i Saborni hram, Katolikon, čime je "izbegnuta katastrofa nesagledivih razmera i sačuvana najbogatija riznica duhovnog, kulturnog, istorijskog i umetničkog blaga srpskog naroda".

Štetu uzrokovanu jednim od najvećih požara na Svetoj gori, kako tvrde monasi, u ovom trenutku nije moguće proceniti. Prema nekim tvrdnjama, sreća u nesreći je što osnovna manastirska konstrukcija nije pretrpela nepopravljivu štetu i da će moći da se rekonstruiše bez znatnih odstupanja, dok drugi smatraju da će biti potrebno sedam-osam godina za saniranje. Svešteni Sabor manastira Hilandar će u saradnji sa grčkim Centrom za zaštitu svetogorskog nasleđa (KEDAK) i drugim institucijama doneti plan

Istorija obuće

dobojka | 03 Mart, 2019 19:59

Štikle su prvo nosili muskarci . Prilikom jahanja konja bile su im neophodne cipele s manjom

potpeticom kako im noga nebi ispala iz uzengija . Cipele s visokim ravnim đonom prvo

su se pojavile u Antičkoj Grckoj za potrebe igranja predstava kojima su kostimi bili veoma

vazni . Za mokasine zahvalite Odri Hepbern . Glamurozna Odri Hepbern uspela je u tome da

mokasine na zenama izgledaju jednako dobro kao na muskarcima . Cipele s platformom

nastale su iz potrebe . U prosjeku svaka zena godisnje kupi četiri para godisnje . 97 posto

zena smatra da nikada nisu upale u finansijski problem zbog toga sto su se ponovile novim

parom cipela . Patike su nastale u Americi 1916 . godine . Prva čizma za zenu je dizajnirana

za kraljicu Viktoriju 1840 . godine . Sve do 18 . veka postojale su identicne cipele za

levu i desnu nogu . Smatra se da je najbolje vreme za kupovinu cipela podne a ne jutro

. Naučnici su dokazali da se stopalo minimalno uveca tokom kasnijih popodnevnih sati

te je upravo to razlog . Marija Antoaneta je imala 500 pari cipela .

Mala gospodja

dobojka | 01 Mart, 2019 13:47

Kada bi se pisala tajna istorija Srbije i Beograda, izvesno je da bi njene stranice ispisivale žene. Često skrajnute, zaboravljene od strane zvaničnih istoričara, izdizane u svetice ili bacane u blato čaršijskih priča, danas su poznate samo kao supruge ili ljubavnice poznatih ljudi, a činjenica je da su iz prikrajka upravljale Srbijom podjednako čvrstom rukom kao i njihovi muški parnjaci.

Haremska lepotica

Jedna od ovih kontroverznih žena bila je i Jelenka ili kako su je zvali "Mala gospođa", koja će svoje prvo prezime, Herbez, dobiti tek u kasnijim godinama. Pravo ime i poreklo misteriozne Jelenke nije poznato. Smatra se da je poreklom Turkinja, koju je vojvoda Milenko Stojković zarobio i pokrstio prilikom osvajanja Rama u Prvom srpskom ustanku. Uz Milenka će ostati i u najtežim momentima, kada je 1811. godine proteran iz Srbije zbog sukoba sa Karađorđem. Tada je veliki Milenkov harem, koje je po nekima brojao čak 42 žene, rasturen. Jelenka je bila jedna od onih koje su ga pratile na putu do Rusije. Uvidevši da više ne može da vodi računa o armiji žena i dece, otpustio je i Jelenku od sebe, koja se 1813. godine po povratku u Srbiju udaje za hajduka Vlaha Gicu.

Otresita i hrabra Jelenka, provela je sa mužem u šumi godine između dva ustanka. Ovaj brak je bio buran. Više puta su se selili, sastajali i rastajli, i tako sve do trenutka kada je knezu Milošu dosadilo da prevrtljivog hajduka juri po planinama požarevačke nahije. Naime, dok je Gica bio u šumi, knez je naredio hapšenje njegove porodice, kako bi ih držao kao taoce u slučaju da se hajduk preterano otrgne kontroli. Možemo samo da nagađamo koliko je Jelenka bila ubedljiva, pošto se savremenici sećaju da je više vremena provodila u kući baš-kneza Marka Abudele, nego u zatvoru. Smatra se da je te, 1820. godine, došlo i do sudbinskog susreta između lako zaljubljivog kneza i lepe Turkinje. Uskoro naređuje Jelenkino puštanje iz zatvora, i pod izgovorom da je kneginji Ljubici potrebna pomoć oko dece, dovodi je kao svoju ljubavnicu u Kragujevac.

U senci kneginje Ljubice

U početku je odnos između dve žene bio prisan, pa je pored kneginjine družbenice i vaspitačice dece, Jelenka bila i prevodilac prilikom zvaničnih poseta, pošto je dobro znala turski i vlaški. U pozadini ove idile, pak, bujala je ljubav između kneza i lepe i živahne devojke. Ovo je posebno bilo izraženo posle prelaska kneginje Ljubice sa decom u Požarevac 1825. godine, kada Jelenka postaje prava gospodarica konaka i dobija naziv koji će je nadalje pratiti – "Mala gospođa". Uskoro dobijaju i svoje prvo dete, sina Gavrila, čime praktično postaje druga Miloševa žena, koja će ga pratiti i u zvaničnim prigodama.

U narednih desetak godina, istovremeno je raslo Jelenkino samopouzdanje i netrpeljivost između zvaničnih supružnika – kneza i kneginje, kao i između Velike i Male gospođe. Nesumnjivo je da je Jelenka imala veliki uticaj na kneza, ali i da ga je zloupotrebljavala. Često je put do kneza vodio preko njegovih ljubavnica, pa su džepovi "Male gospođe" otežali od darova raznih nevoljnika, a isti slučaj je bio i sa njenom porodicom koja se bogatila na račun noćnih avantura. Pored toga, zapisi državne blagajne govore o tome kako je volela luksuz i bogato ruho, a troškovi izdržavanja i putovanja, često su bili veći od troškova same kneginje. S druge strane, bila je okrutna prema svojim suparnicima. Zbog pisma u kome je uvredljivo pisao o Jelenki, Atanasije Teodorović, profesor Više škole i osnivač Društva srpske slovesnosti, začetnik teatra u Srbiji i još mnogo toga drugog, izgubio je službu u Kragujevcu.

Ono što je, ipak, tištilo Jelenku i navodilo je na ispade besa, bio je njen status. Prava gospodarica Srbije i dalje je bila otresita kneginja Ljubica. Zanimljivo je da ni kroz durenje, ni kroz zavođenje, ni kroz ulagivanje, ovu činjenicu Jelenka nije uspela da promeni.

Foto: Dom Jevrema Grujića - Teodor Herbez

Udaja preko volje

1835. godina bila je presudna za kneza Miloša i njihov odnos. Posle Miletine bune, njegov položaj vrhovnog vladara bio je poljuljan, u bračnim vodama je tinjao Ljubičin gnev. A i Jelenka je polako gubila svoju lepotu i zavodljivost, i sve češće bila zamenjena mlađim naložnicama.

Kao prigodna žrtva za udaju, izabran je Teodor Herbez. Može se reći da je po svemu bio sušta suprotnost Milošu, ali i Jelenki. Poreklom Hercegovac, pravne nauke završio je u Padovi i potom je godinama živeo u Rusiji. U vreme dolaska u Srbiju, već je bio imućan i ugledan čovek, pa kada mu je knez ponudio ministarsko mesto, u prestoni Kragujevac došao je sa celokupnim svojim pokretnim bogatstvom. Kao čovek od integriteta i poštenja, smatrao je da je sramota da kroz državnu službu stiče bogatstvo, te je zabeleženo da je pred knjazom i narodom rastvorio bisage i obratio se rečima: "Pogledaj, Gospodaru, moje blago, sve sam pošteno zaradio. Razgledaj ga dobro i zapamti šta imam, nemoj posle da kažeš da sam ga zaradio kao tvoj popečitelj!"

Uvidevši da su izgledi da se uzdigne na nivo "Velike gospođe" nikakvi, Jelenka pristaje na udaju za tada 45-godišnjeg Herbeza. Pored atraktivnog izgleda, Jelenka je u brak donela donela i bogat miraz. Kneževa kesa bila je olakšana sa hiljadu dukata u kožnoj kesi, a pripalo im je i nekoliko imanja i kuća u Beogradu – tri kuće na Varoš kapiji, jedna u Savamaloj, jedna u današnjoj Hilandarskoj i veliko imanje u Svetogorskoj.

Centar mondenskog života

Prelazak iz Miloševog u Herbezovo domaćinstvo, Jelenki je pored zvaničnog društvenog statusa i prezimena, doneo i prelazak iz sveta Orijenta u svet evropskih prestonica. Herbez je tokom svog školovanja i putovanja stekao istančani i moderni ukus. U njihovoj kući u Gospodskoj (danas Brankovoj) 32, niske sofre i otomani u turskom stilu, zamenjeni su modernim nameštajem, a prostorije dobro i bogato osvetljene, sve u stilu salona Pariza i Beča. Ispunjavali su ih podjednako ugledni gosti, tako da su na ovim prvim beogradskim prijemima i čajankama rado viđeni gosti bili Josif Pančić i Kapetan-Miša. Ubrzo je kuća Herbezovih postala centar učenog i mondenskog sveta Beograda. Zanimljivo je da su i u Beogradu sudbine dve žene bile isprepletene. Naime, konak ljute Jelenkine protivnice, kneginje Ljubice, bio je udaljen svega par stotina metara.

Herbezovi nisu imali dece, pa su svu svoju pažnju usmerili na Jelenkinu sestričinu Jelenu. Kada je Jelena stasala za udaju, obezbedili su joj i prigodnu priliku. Za muža je odabran perspektivni Jevrem Grujić. U miraz je donela i plac u Svetogorskoj ulici, gde je kasnije izgrađena reprezentativna kuća u kojoj se stotinjak godina kasnije nalazila prva beogradska diskoteka.

Upravo je za Grujića i njegovu sudbinu vezan i poslednji spomen Jelenke. U pismu upućenom Vuku Karadžiću, 7. januara 1860. godine, knez Mihailo piše da je Jevrem Grujić imenovan za pomoćnika u Ministarstvu pravde "i to iz uzroka što je Jelenka gorko plakala". I pod novim prezimenom i novim vladarom, Jelenkin uticaj nije bio mali.

Teodor Herbez poživeće do 1864. godine, a tačna godina Jelenkine smrti nije poznata.

Tajne beleske Agate Kristi

dobojka | 27 Februar, 2019 15:26

Nakon smrti Agatine ćerke Rozalind krajem 2004. godine, izuzetno zaveštanje je otkriveno.

Smeštene među njenim stvarima u porodičnoj kući u Grinveju, nalazile su se Agatine privatne zabeleške. Sedamdeset tri rukom pisanih sveski prepunih zabeleški, lista i nacrta kojima je definisala sve planove i ideje za većinu svojih knjiga, drama i priča očaraće svakoga ko je pročitao makar jednu od priča Agate Kristi.

Uzbudljiv ali i izuzetno odgovoran zadatak da pretraži ovu riznicu dobio je Džon Kuran, dugogodišnji porodični savetnik i jedan od najvećih poznavalaca Agatinih dela, najčešće intervjuisan u brojnim dokumentarcima o njenom životu. A sve to uz blagoslov Agatinog unuka Metjua Pričarda. Džon Kuran je proveo skoro 5 punih godina pretresajući ove haotične zabeleške i dešifrujući Agatin rukopis kako bi ih konačno sažeo u knjigu Tajne beležnice Agate Kristi.

Džon Kuran, marljivi izučavalac života i dela Agate Kristi bio je u prilici da razgleda, analizira i klasifikuje beležnice velike spisateljice, na osnovu kojih je ona pedeset godina stvarala svoje misterije. Kuran je u ovoj knjizi predočio najvažnije periode njenog stvaranja i osobeni kreativni proces, omogućivši nam da na neki način zavirimo u um najpoznatije autorke detektivskog romana.

Puna detalja koje Agata Kristi zbog svoje skromnosti nije želela da otkrije u svojoj autobiografiji, ova izuzetna knjiga sadrži obilje izvoda i stranica reprodukovanih direktno iz zabeleški i njenih pisama, kao i dve kompletne kratke priče s Herkulom Poaroom kao glavnim detektivom koje nikada pre nisu objavljene.

Mulen Ruž

dobojka | 25 Februar, 2019 10:48

Mulen ruz u doslovnom prevodu crvena vetrenjača je pariski nocni klub i kabare koji je

dao sagraditi Žozef Oler tadasnji vlasnik pariske Olimpije . Mulen Ruz se nalazi u Parizu

u Monmartru cuvenom boemskom delu grada , a na samom ima veliku imitaciju crvene

vetrenjače . U roku od samo nekoliko decenija Mulen Ruz postaje popularna turisticka

atrakcija u kojem su na programu razne muzicke predstave od toga najpoznatiji ples

kan- kan za zreliju publiku sirom sveta . U enterijeru preovladjuje retro dekor iz 19 .

veka sto lokalu daje onaj čuveni boemski izgled . U Mulen ruzu su nastupali mnogi

umetnici kao sto su La Guli , Zozefina Beker , Iv Gilber , Dzejn Avril , Edit Pjaf i

drugi .

Olimpijski komitet Srbije

dobojka | 23 Februar, 2019 12:20

Олимпијски комитет Србије је основан 23. фебруара 1910. године под именом Српски олимпијски клуб на иницијативу младих официра школованих у Француској, међу којима је водећу улогу имао Светомир Ђукић.^[1] Основан је у редакцији листа Ново времена четвртом спрату хотела Москва у Београду, као прва званична олимпијска организација код Јужних Словена. 1911. године је променио име у Централни олимпијски клуб па је 17. јула 1912. добио име Олимпијски комитет Србије. На конгресу у Стокхолму, који је трајао од 4. до 17. јула 1912, примљен је у Међународни олимпијски комитет, а и Светомир Ђукић је постао члан МОК. Први пут на играма спортисти из Србије појавили су се на Олимпијским играма у Стокхолму 1912. године. Први олимпијци су били Душан Милошевић, трећи у квалификационој групи на 100 м (11,6) и маратонац Драгутин Томашевић, који је заузео 37. место.
Стварањем нове државе, 1919. године настаје и Југословенски олимпијски одбор са седиштем у Загребу. Југославија дебитује на првим Зимским олимпијским играма 1924. године са четворицом представника у скијашком трчању. Најбољи пласман остварио је Зденко Швигељ 32. местом на 50 км. Назив организације се мења у Југословенски олимпијски комитет, а 1927. се седиште враћа у Београд.
ЈОК је био организатор Зимских олимпијских игара 1984. у Сарајеву, а Београд је био кандитат за организацију летњих игара 1992. и 1996.
Од 1994. године се награђују најуспешнији спортисти и спортистикиње у појединачним спортовима, а од наредне године се проглашавају и најбоље екипе.
Како и држава мења име у Србија и Црна Гора, тако настаје и Олимпијски комитет Србије и Црне Горе. Након референдума о независности Црне Горе 2006., поново настаје Олимпијски комитет Србије, који наставља традицију претходних, а самостална Србија поново учествује, након 96 година, на Олимпијским играма у Пекингу 200

Tradicija odrastanja - Eskimi

dobojka | 21 Februar, 2019 08:08

Eskimi su narod polarnog kruga koji svoje ime duguje činjenici da je jedna od glavnih namirnica u njihovoj ishrani – sirovo meso. Leta provode u šatorima od krzna a zime u igloima – zemunicama od leda i snega, dok opstanak zasnivaju na lovu i ribolovu. Ovaj izdržljiv narod živi u veoma teškim prirodnim uslovima, kojima je prilagođen i način na koji podižu svoju decu.
Trudnoća i porođaj okruženi su brojnim tabuima. Ukoliko bi trudnica iz kuće izašla hodajući unatraške, to bi, prema verovanju, moglo prouzrokovati karlični položaj bebe pri porođaju. Veruje se i da će tudnica koja neprestano dremka u toku dana roditi lenjo dete. Trudica ne sme nositi prstenje ili plesti kosu u pletenice, jer će se u tom slučaju bebi pupčana vrpca omotati oko vrata.
Eskimi veruju da se porođaj mora obaviti u zasebnom šatoru za to namenjenom, a ako se to ne desi, da se šator u kome je beba došla na svet mora napustiti jer više nije pogodan za stanovanje. Žena se porađa u čučećem položaju, dok joj muž pomaže pritiskajući stomak na dole. Muž preseca pupčanu vrpcu, a placenta se umotava u životinjaku kožu i ostavlja napolju da je pojedu životinje.
Nakon porođaja, majka je u izolaciji mesec dana ako je rođen dečak, i dva meseca ako je u pitanju devojčica. Osam dana nakon rođenja šaman vrši obred „krštenja“, dodeljujući detetu duha zaštitnika i imenujući ga. Davanje imena Eskimi smatraju veoma važnim činom. Dete koje još nema ime ne smatra se članom zajednice sve dok ga ne dobije. Deca dobijaju imena nedavno preminulih članova porodice ili neke pokojne ugledne osobe, što je odraz verovanja u vrstu reinkarnacije. Osobine preminule osobe, kako smatraju, ponovo se pojavljuju kod novorođenčeta.
Eksimske bebe prve godine života provode nošene u majčinoj bundi – nosiljci po imenu amauti. Kao pelene, nekada su korišćeni mahovina i koža karibua. Odeća za mališane šila se od meke kože mladih životinja. Sa dve-tri godine deca bi dobijala svoj “atajuk”, vrstu krznenog skafandera sa kapuljačom, rukavicama i čizmicama. I dečaci i devojčice jednako se prihvataju od strane roditeja i zajednice, jer se oba pola smatraju darom prirode.
Eskimska deca odrastaju slušajući priče i predanja o svom svetu. Te priče im pomažu da nauče istoriju svog naroda, a podvizi njihovih predaka urezju im se u pamćenje. Kroz priče i mitove, deca usvajaju modele ponašanja starijih i postaju članovi zajednice u kojoj je, usled teških uslova za život, sposobnost deljenja sa drugima i nesebične brige za dobrobit porodice i sunarodnika jedan od glavnih preduslova opstanka.
Eskimski roditelji prema deci se odnose dosta blago i ne koriste batine, jer se smatra da će duh pretka koji se nalazi u detetu biti njegov vodič. Manji nestašluci se uglavnom ignorišu, a kada roditelji baš moraju da reaguju, oni decu plaše osvetom zlih duhova. Deca uče kako da se snalaze u svom okruženju i brinu o sebi istovremeno i igrajući se i pomažući porodici. Ona tumaraju po okolini i traže ptičja gnezda kako bi pronašla jaja, i nadmeću se sa drugovima u sakupljaju bobica.

Tri lista duvana

dobojka | 19 Februar, 2019 18:33

Тридесетих година прошлог века на углу Краља Александра и Краља Фердинанда , једна од најпопуларнијих кафана у Београду била је кафана Три листа дувана.
Власник локала г. Шамовац, млад , агилан и предусетрљив није жалио труда ни средстава да својим муштеријама пружа све удобности и најлепшу забаву и разоноду. Нови одличан оркестар под вођством самог г Шамовца , чувеног првака на хармоници имао је репертоар од модерних шлагера до народних песама и севдалинки.
Севдалинке је изводила популарна Маца, а још су ту биле и сиmпатична Мила нишлијка као и словенка Драгица Хомц.
Када свира на фрули чича Вилзон а Шамовац га прати онда у кафани настаје прави урнебес.
Највећа сензација Три листа дувана била је новооткривена звезда , млада певачица Катица Рашић. На последњем такмичењу у извођењу севдалинки Катица је освојила прву награду.
Поред одличне песме и музика која свира без престанка целе ноћи, кафана је била позната по одличним страним и домаћим винима, као и по специјалитетима са роштиља и готовим јелима која су могла задовољити сваког гурмана.

Štrumpfovi za ginisa

dobojka | 17 Februar, 2019 17:55

Svetski rekord u najvecem okupljanju strumpfova postignut je u malom mestu Lauringen

na jugu Nemačke tri godine posle prvog neuspeha tog gradica prenela je agencija Frans

pres . U toj opstini Baden - Virtenbergu na granici sa Švajcarskom okupilo se tacno 2 .762

strumpfa odnosno ucesnika ofarbanih u plavo sa belim ili crvenim kapicama saopstila je

na fejsbuku grupa koja organizuje tu neobicnu manifestaciju . Prema ginisovoj knjizi

rekorda dosadasnji rekord drze mestani Svonzija gradica u Velsu gde je bilo 2 .510

štrumpfova . Pravila su stroga i precizna . Učesnik mora da bude u potpunosti ofarban

u plavo i da nosi klasično odelo koje nose strumpfovi . Lauringen je vec jednom 2016

imao skup ali je bilo 2 . 149 štrumpfova . Štrupfovi koji su se prvi put pojavili u

belgijskom stripu pre vise od 60 godina postali su planetarno popularni u crtanim

filmovima prikazanim širom sveta .

Knjazevsko - srpski teatar

dobojka | 15 Februar, 2019 21:29

Teatar u Kragujevcu koji je nosio ime Joakima Vujica direktora prvog srpskog teatra

osnovanog u Kragujevcu 1835 . godine . Na sceni ovog pozorista odigrana je citava

plejada vrsnih umetnika koji su ostavili dubok trag u istoriji pozorisne umetnosti .

U Kragujevcu se prve pozorisne predstave pominju jos 1825 . godine . Pripremao ih je i

izvodio učitelj Đorđe Evgenijevic sa đacima . Prve predstave odrzane su za vreme

Sretenjske skupstine od 2 do 4 februara 1935 . godine kada su prikazani vujicevi komadi

Fernando i Jarika , La Peruz , Bedni stihoklepac i begunac . Pozorisnu publiku su cinili

knez sa porodicom , činovnici i pozvani gosti kao i poslanici u vreme skupstinskih

zasedanja . Na sretenje gospodnje 15 . februara u adaptiranim prostorijama

Kragujevacke tipografije prikazao je Joakim Vujic svoj pozorisni komad Fernando i

Jarika prema delu Karla Ekartshauzena

Leptir u večnosti

dobojka | 12 Februar, 2019 19:22

Prica o Nesi Leptiru jedna je od najlepsih i najtuznijih priča domace scene . Nenad Radulovic

bio je vodja grupe Poslednja igra leptira , sjajan umetnik , muzicar , zabavljac ali pre svega

čovek neverovatnog duha i harizme koji je svakom znao da izmami osmjeh ali i koji je

razumeo tugu bolje od mnogih . Nesa Leptir preminuo je na danasnji dan 12 . februara

1990 . godine . Imao je 31 . godinu . Kazu da je samo 20 minuta pre nego sto ce

zauvek zatvoriti oci na pitanje kako se osjeca odgovorio pa ne mogu bas da igram

fudbal . I to isticu kao dokaz da ga prepoznatljiva vedrina i smisao za humor nisu

nisu napustali do poslednjeg dana . Prepricava se i kako je pred samu operaciju

tumora na mozgu pravio šou na VMA pevao i glumatao a kad je anestezija pocela

da djeluje obratio se osoblju imitirajuci Slobodana Milosevica A sad svi na svoje

radne zadatke .

Sedmorica mladih

dobojka | 30 Januar, 2019 14:47

Ansambl Sedmorica mladih bio je jugoslovenski i srpski pop rok i komičarski sastav

iz Beograda . Bili su jedna od najpopularnijih grupa na prostoru SFRJ , nastupali

širom sveta i usli u ginisovu knjigu rekorda kao sastav koji je 33 godine svirao

neprekidno zajedno . Osnovani su 29 . septembra 1959 . godine . Prvu postavu su

cinili Nebojsa Dancevic kao klavijaturista , Milutin Vasovic kao gitarista , Ljubisa

Stošic kao basista , Branislav Todorovic kao bubnjar , Zoran Zarije Rakovic kao

trubač , Vladislav Vasilic na klarinetu i Ljubisa Milic koji je svirao trombon . Grupa

je prvobitno nazvana Beogradski diksilend ansambl po uzoru na Ljubljanski dzez

ansambl da bi kasnije promenila ime u Sedmorica mladih . Bend Sedmorica mladih

prvu svirku je imalo u domu omladine Jurica Ribar . Poslednji koncert kao ansambl

imali su u Sarajevu u maju 1991 . godine a iste godine usli su i u ginisovu

knjigu rekorda kao sastav koji je 33 godine neprekidno svirao zajedno . Grupa

je zvanicno prestala sa radom 1999 . godine . Nijedan član ansambla nije

dobio nacionalnu penziju od republike Srbije .

Plasticni isus

dobojka | 28 Januar, 2019 14:47

Plasticni isus je jugoslovenski film snimljen 1971 . godine u reziji Lazara Stojanovica

poznat kao jedino ostvarenje jugoslovenske kinematografije zbog koga je njegov

autor zavrsio u zatvoru , odnosno kao svojevrsni simbol pocetka novog talasa

politicke represije u komunistickoj Jugoslaviji 1970 - tih . Protagonista kojeg tumaci

Tomislav Gotovac je mladic koji iz Zagreba dolazi u Beograd da snimi film ali

mu to ne polazi za rukom i umesto toga se upusta u u niz ljubavnih veza sa

zenama pre nego sto ga jedna od njih ubije u naletu ljubomore . Kao i mnogo

poznatiji film Misterije organizma sa kojim se cesto uporedjuje Plasticni

Isus je koristio eksplicitni sadrzaj to je ukljucivalo scene u kojima Gotovac

kao prvi potpuno go muskarac u jugoslovenskom filmu ljubi druge muskarce .

Film je pre sluzbene premijere zabranjen je i stavljen u bunker . Stojanovic

je optuzen za neprijateljsku propagandu i 1973 . godine osudjen na tri

godine zatvora a njegovi profesori Aleksandar Petrovic i Zivojin Pavlovic

izbaceni sa posla .

Dusan Makavejev

dobojka | 26 Januar, 2019 13:52

Dusan Makavejev je srpski reziser i scenarista . Rodjen je 13 . oktobra 1932 . godine

u Beogradu . Diplomirao je psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu . Jedan

od osnivaca filmskog crnog talasa . Svojim delima kritikuje trulo drustvo kako

komunisticko tako i kapitalisticko . Njegovi filmovi nose culnost i mladost . Obiluje

asocijacijama i metaforama koje ostvaruju naizgled povrsno dejstvo , ali donose

istinitost i slobodan duh . Bio je urednik mnogih listova Student , Knjizevne novine

i Danas . Imao je zasluzenu ulogu u studentskim demonstracijama 1968 . godine .

Dobitnik je velikog broja domacih i stranih nagrada Oktobarska nagrada Beograda

Srebrni medved u Berlinu , Srebrna arena u Puli , Luis Bunjuel u Kanu , Srebrni

Hugo u Čikagu , Zlatno doba Belgijske kraljevske kinoteke , Filsma legenda

koju dodeljuje Festival filmova jugoistocne Evrope sa sedistem u Parizu .

Preminuo je 25 . januara 2019 u jutarnjim satima u Beogradu .

Meni

Pretraži

Kalendar

«	Januar 2026					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
			1	2	3	4
5	6	7	8	9	10	11
12	13	14	15	16	17	18
19	20	21	22	23	24	25
26	27	28	29	30	31

Najnovije...

Kategorije

Generalna [792]