Maca ti je pojela jezik” danas se kaže za osobu koja iznenada zaćuti ili bude pobeđena argumentom u raspravi. Ipak, većina ljudi ne zna da je poreklo izreke prilično staro, kao i mračno!

Prvo, valja reći da se poreklo ove izreke vodi kao nepoznato. U zvaničnim izvorima na engleskom, prvi put je upotrebljena 1881. u jednom tekstu u magazinu “Bayou’s Monthly” broj 53 sa naslovom “Has the cat got your tongue, as the children say?”

Ipak, jedna od priča vezanih za poreklo ove izreke, na opšte iznenađenje, nema nikakve veze sa mačkama!

Poreklo izreke treba tražiti u surovom načinu kražnjavanja u engleskoj mornarici tokom 18. i 19. veka.

Naime, za manje prekršaje, poput nepoštovanja nadređenih, spavanja na straži ili pijanstva, izgrednici su bili kažnjavani šibanjem bičem sa devet šiba koji se zvao “Mačka sa devet repova” ili “Kapetanova kći” (sličnu naprava danas se koristi u nekim samo-mazo tehnikama). Bilo je to prilično surovo oružje! Nesrećni mornar bi bio zavezan na palubi broda i šiban naočigled čitave posade obično do krvi! Bol je bio toliko jak da je veliki broj žrtava nakon izvršenja kazne neko vreme bio potpuno nem. 

Da li od šoka ili čistog straha da bi sličan usud mogao da im se ponovi tek, mornari koji bi prošli ovu kaznu dugo nakon ne bi izgovarali ni reč, a njihovi sadrugovi, naročito kada popiju koju čašicu ruma više, išli bi za njima podsmevajući im se i govoreći: “Maca ti je pojela jezike?!” kako bi ih dodatno mučili.

Zato, sledeći put kada “ostanete bez teksta” jer vas je neko iznenadio ili pobedio u raspravi, setite se da je sve moglo biti mnogo, mnogo gore .

Nema tačnog odgovora na pitanje šta je to baš Marka Kraljevića odredilo za glavnog nosioca srpske narodne epike. Predanja su dugo tragala za istorijskim likom koji će u sebi odjediniti sve najbolje osobine jednog istinskog junaka i nekako, taj točak zaustavio se baš na liku Marka Mrnjavčevića, sina kralja Vukašina.

Marko je tako od “obične” istorijske ličnosti postao fenomen koji i danas izučavaju istoričari širom Balkana, a – čak mu je i smrt ušla u legendu! . Marko Mrnjavčević istorijska je ličnost o kojoj danas zapravo ne znamo mnogo. Njegova sudbina je duboko tragična jer je detinjstvo proveo u doba najvećeg procvara srpske države, samo da bi kao zreo čovek, svedočio njenom slomu i potpunom krahu. Neki vole da ga nazivaju i poslednjim pravim srednjovekovnim vitezom na ovim prostorima, ali je jedino neosporno da je reč o poslednjem srpskom srednjovekovnom kralju... makar “na papiru”.

Naime, nakon što se njegov otac, kralj Vukašin, proglasio za savladara cara Uroša, Marko je dobio titulu “mladog kralja” – kraljevića, po kojoj će u istoriji ostati poznatiji nego po „pravom“ prezimenu. Nakon što mu je otac poginuo u Maričkoj bici 1371. i car Uroš umro iste godine bez potomaka, Marko je faktički postao jedini pravi naslednik nemanjićkog prestola.

Ipak, ovo mu nije mnogo značilo. Bilo je to vreme jakih velmoža koji nisu želeli ni cara ni gospodara, pa je Marko zapravo vladao samo svojom teritorijom u zapadnoj Makedoniji sa Prilepom kao prestonim gradom.

Spreman da bude najmoćniji čovek u državi, a pretvoren u tek još jednog oblasnog gospodara, Marko Mrnjavčević je u nekom momentu između Maričke bitke 1371. i Kosovske bitke 1389. postao je turski vazal, ali se ne zna tačno kada ni pod kojim uslovima.

Ono što ga čini još misterioznijim je činjenica da se ne pominje kao učesnik nijednog boja iz onog vremena osim bitke na Rovinama.

Pa ipak, narodni pevač upravo je njega izabrao da mu dodeli titulu najhrabrijeg i najvećeg junaka sa ovih prostora. Istoričari danas vole da veruju da je počasno mesto najvećeg junaka srpske istorije Marko zaslužio zbog toga što je bio istinski heroj “malog čoveka” - pre megdandžija nego učesnik ratova, zaštitnik običnog sveta, a ne svojih interesa.

A u vreme kada se sve oko njega raspadalo, narodu ništa drugo i nije preostalo...

I kao takav branitelj, Marko postaje legenda – ore drumove, razgoni Turke janjičare, druži se sa vilama, pola pije, pola Šarcu daje... Sve može, svuda stiže i iz svakog megdana izlazi kao pobednik. Ne boji se nikoga do Boga. Sudi “ni po babu ni po stričevima”, već uvek je po pravdi i zakonu. Prek, svojeglav, tvrdoglav ali suštinski – pravedan i dobar.

Na kraju, epika i istorija spojile su se u jedno da opišu smrt ovog junaka... Bio je 17. maj 1395. Ogromna turska vojska spremala se za bitku na Rovinama da kazni vlaškog vladara Mirču I zato što se drznuo da upadne na njihovu teritoriju. U redovima Osmanlija bila su i trojica srpskih vazala – Konstantin Dragaš, despot Stefan Lazarević i – kralj Marko. Čekajući da nastupi borbeni čas hrišćani su razgovarali o boju koji ih čeka. Mnoge od njih mučilo je što će mačeve podići protiv braće i što se bore za neprijatelja. Kako biti vazal, a sačuvati obraz i ne pogaziti veru? Mučile su ove crne misli i Marka. Najveći deo života proveo je boreći se protiv Turaka, samo da bi dočekao da im, onda kada više nije bilo izbora, služi. Šta učiniti? Na kraju, bitka na Rovinama bila je velika pobeda hrišćanske vojske. Osmanlije su bile primorane da se povuku, a negde na bojnom polju, među hiljadama ubijenih, svoje kosti ostavio je i kralj Marko, najveći epski junak Balkana. Ali, to nije bio kraj priče! Godinama kasnije, pišući o ovom događaju u Žitiju despota Stefana Lazarevića Konstantin Filozof zabeležio je poslednje reči Marka Kraljevića. A, on je rekao: “Ja kažem i molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu”. Ako je ovo istina, Marko je, negde na nebu, bio srećan.

Iako postoje zapisi da je držanje živih "baštenskih patuljaka" postojalo još u 15. veku i da su neki od ovih "pustinjaka" kasnije postali cenjeni kao veliki mudraci kod kojih se odlazilo po savet i na meditaciju, ovaj bizaran običaj postao je hit tokom 18. veka u viktorijanskoj Engleskoj!

Koncept je bio prilično jednostavan - bogate aristokrate u svojim divnim baštama i negovanim vrtovima imali su odrasle ljude, uglavnom u poznim godinama, koji su izigravali baštenske patuljke! Za ovaj "posao" obično bi bili angažovani beskućnici koji bi se onda uselili u kolibu ili pećinu koja bi bila posebno sagrađena za njih u zabačenim delovima imanja, okružena bujnom vegetacijom.

"Patuljak" nikada nije smeo da prestane da glumi šta god mu "poslodavac" ili gosti radili. Tokom zabava, često je pozivan kako bi okupljeni mogli da zbijaju šale sa njim ili da, u slučaju da je važio za "mudraca", od njega traže savete i sa njim meditiraju.

"Baštenski patuljak" nije smeo da se šiša, brije ili seče nokte, a za svoj posao je bio više nego dobro plaćen. Prema nekim podacima, godišnja "plata" živog baštenskog patuljka tokom 18. veka bila je oko 600 funti što je oko 180.000 dolara u današnjem novcu.

Veruje se da je Jeremija zaštitnik od zmija otrovnica. Zato je običaj da se na današnji dan razgone ovi gmizavci da ne bi preko leta dosađivali.

Neko iz kuće zbog toga treba da porani, uzme tiganj ili šerpu i lupajući u njega nekoliko puta ponovi: “Jeremija u polje, a sve zmije u more! Samo jedna ostala, za zlo njeno ostala, oba oka izbola, na dan trna glogova. Na četiri šipova, zlu kob izela”.

Dokle se čuje lupanje i pesma, kaže običaj, dotle zmije neće smeti da se približe.

Na Jeremijin dan ne otvaraju se britve i ne radi se ništa iglom i koncem. Ko bi na ovaj dan otvorio britvu, veruje se, na toga bi preko cele godine trčale zmije. U nekim krajevima stari veruju da se na današnji dan ne valja ni češljati da se ne bi izazivali ovi opasni gmizavci.

Takođe, treba paziti da se ni za kim ne vuče odvezana pertla ili neki končić da se na isti način tako ne bi vukle i zmije.

Po predanju, Sveti prorok Jeremija već je u petnaestoj godini počeo da proriče i zbog toga je vrlo često bio u nemilosti vlasti, čak proganjan i zatvaran. Zbog svojih proročanstava navukao je gnev velikaša, ali i poštovanje onih koji su u njega verovali. 

Postoji verovanje, da je i Aleksandar Veliki posetio grob proroka Jeremije i da je njegovo telo tada preneto i sahranjeno u Aleksandriji.

Moira je sa svojim cirkusom Moira Orfei gostovala u Beogradu i ranije – 1972. godine na platou ispred današnjeg Hrama svetog Save. Naravno, tada nije bilo Hrama, već temelji istog i zidovi koji su još dugo čekali da budu uzdignuti do svoda. Nije bilo ni biblioteke. Samo prazan prostor – idealan za veliki cirkus.

Oni koji su sada u pedesetim godinama, i stariji, sa setom će se prisetiti tih vremena. Mladi možda neće razumeti zašto je njegovo veličanstvo Cirkus uopšte tema. Tiktok, instagram, treperenje velikog ekrana u mračnoj sobi i neprekidan pristup internetu učinili su da priča o zabavi pod šatorom postane tako naivna, smešna i nezanimljiva. Jer, slonovi, lavovi, žongleri, pajaci, ljudi koji su spremni da za dlaku izmaknu i smrti ne mogu da budu toliko interesantno koliko oni likovi u našim telefonima koje “izvlači” algoritam neke društvene mreže.

Čemu sve to – tolike kamp prikolice u kojima mesecima žive cirkuzanti, te životinje u malim torovima, agregati, lampice, šarene đakonije, čemu sve te predstave koje traju satima u vrućem šatoru, dok sedite na drvenoj klupi?

Nijedno dete sedamdesetih ne bi se tako nešto pitalo. Cirkuske predstave bile su pravi spektakl, a veliki kružni šator hram zabave i neviđenih poduhvata ljudi koje su teško mogli da razumeju, ali su im se beskrajno divili. 

Već sama najava cirkusa bila je uzbudljiva. Na primer, kada je Moira Orfei gostovala kod Hrama, ulicama Beograda paradirali su slonovi. Kada bi se u nekom mestu pojavio manji cirkus, i najzabačenijim ulicama prošao bi neki vremešni šareni kombi, sa čijeg razglasa bi se čuo magični i neobični poziv na predstavu. Pa, svaki kraj grada bio je počastvovan, ako bi cirkus izabrao da dođe baš tu.

A onda, kada bi se cirkus negde doselio, privlačio bi posetioce svojim neobičnim šarenilom i naravno – životinjama koje među zgradama na nekom gradskom parku hrane i poje ljudi koji parlaju stranim jezikom. Susret sa novim, nepoznatim, mističnim i smelim, načinom života i profesijom za koju morate biti posebno šašavi.

Sama predstava bila je, naravno, najveće uzbuđenje. Kada bi kontrolor otcepio vašu kartu, srce bi va zaigralo. Pred vama je još prazna pozornica i gomila klupa koju popunjavaju znatiželjni posetioci, a posebno deca. A onda, na podijum izlaze izvođači – sa svim svojim uzbudljivim tačkama, iznenađenjima. Vratolomije, neverovatna preciznost, igranje s vatrom ili čeljustima predatora – sve to radili bi kao od šale, a svaki novi izvođač ili predmet koji bi držao u ruci pridobio bi stopostotnu pažnju. 

“Oh, pa cirkus je danas najmoralnija predstava na svetu! Zar nije sve drugo čista pornografija, blud? Šta bismo, u protivnom, tako laka srca ponudili našoj deci? U cirkusu nema droge, ucene, ubijanja, u njemu smo nekako zaštićeni, sačuvani”

Tako je čuvena cirkuzantkinja Moira Orfei govorila za beogradsku štampu u jednom intervjuu koji je preneo naš portal Jugopapir. Bila je to 1977. godina, kada su beogradski klinci od uređaja sa mikroprocesorima imali možda samo kalkulatore. I to je bilo najveće čudo tehnike u njihovom džepu, koje im za igru baš i nije bilo od koristi.

A najveće čudo koje je moglo da se dogodi u gradu bio je – cirkus.

Moira je sa svojim cirkusom Moira Orfei gostovala u Beogradu i ranije – 1972. godine na platou ispred današnjeg Hrama svetog Save. Naravno, tada nije bilo Hrama, već temelji istog i zidovi koji su još dugo čekali da budu uzdignuti do svoda. Nije bilo ni biblioteke. Samo prazan prostor – idealan za veliki cirkus.

Oni koji su sada u pedesetim godinama, i stariji, sa setom će se prisetiti tih vremena. Mladi možda neće razumeti zašto je njegovo veličanstvo Cirkus uopšte tema. Tiktok, instagram, treperenje velikog ekrana u mračnoj sobi i neprekidan pristup internetu učinili su da priča o zabavi pod šatorom postane tako naivna, smešna i nezanimljiva. Jer, slonovi, lavovi, žongleri, pajaci, ljudi koji su spremni da za dlaku izmaknu i smrti ne mogu da budu toliko interesantno koliko oni likovi u našim telefonima koje “izvlači” algoritam neke društvene mreže.

Čemu sve to – tolike kamp prikolice u kojima mesecima žive cirkuzanti, te životinje u malim torovima, agregati, lampice, šarene đakonije, čemu sve te predstave koje traju satima u vrućem šatoru, dok sedite na drvenoj klupi?

Nijedno dete sedamdesetih ne bi se tako nešto pitalo. Cirkuske predstave bile su pravi spektakl, a veliki kružni šator hram zabave i neviđenih poduhvata ljudi koje su teško mogli da razumeju, ali su im se beskrajno divili.

Već sama najava cirkusa bila je uzbudljiva. Na primer, kada je Moira Orfei gostovala kod Hrama, ulicama Beograda paradirali su slonovi. Kada bi se u nekom mestu pojavio manji cirkus, i najzabačenijim ulicama prošao bi neki vremešni šareni kombi, sa čijeg razglasa bi se čuo magični i neobični poziv na predstavu. Pa, svaki kraj grada bio je počastvovan, ako bi cirkus izabrao da dođe baš tu.

A onda, kada bi se cirkus negde doselio, privlačio bi posetioce svojim neobičnim šarenilom i naravno – životinjama koje među zgradama na nekom gradskom parku hrane i poje ljudi koji parlaju stranim jezikom. Susret sa novim, nepoznatim, mističnim i smelim, načinom života i profesijom za koju morate biti posebno šašavi.

Sama predstava bila je, naravno, najveće uzbuđenje. Kada bi kontrolor otcepio vašu kartu, srce bi va zaigralo. Pred vama je još prazna pozornica i gomila klupa koju popunjavaju znatiželjni posetioci, a posebno deca. A onda, na podijum izlaze izvođači – sa svim svojim uzbudljivim tačkama, iznenađenjima. Vratolomije, neverovatna preciznost, igranje s vatrom ili čeljustima predatora – sve to radili bi kao od šale, a svaki novi izvođač ili predmet koji bi držao u ruci pridobio bi stopostotnu pažnju.

Poster “Moira Orfei” cirkusa 1977. godina. Foto: Jovan Andrić, sajt: https://www.circus-collectibles.com

Apollo, Polonia, Corona, Citta di Roma, Europa, American Circus, Embell Riva, Liana Orfei, Medrano… Od omiljenih italijanskih do poljskih, mađarskih, bugarskih i domaćih smenjivali su se gradom.

Ali, Moira Orfei bila je posebna. Na Vračaru bile su postavljene čak tri arene, od toga jedna na ledu. Kamp prikolice nisu se mogle prebrojati, a pažnju posetilaca privlačilo je pet pari gigantskih ženskih nogu.

Ovaj cirkus bio je pravi mali pokretni svet – imali su svoje agregate za struju, svoju menzu, učionice, mehaničare, krojače, frizere…

Imali su i svoj kafe, pa ste mogli preko dana da se upoznate malo i sa italijanskim specijalitetima, da okusite pravi espreso kakav beogradske kafedžije još nisu imale na meniju.

To je bio cirkus – čudo koje se odigrava pred vašim očima, bez telefona u džepu, selfija i skrolovanja, predstava koju ne možete ni da ubrzate ni usporite, ni ponovite ni pauzirate. Nešto što se gleda u dahu, iskustvo koje će neku novu priliku imati možda za četiri, pet godina, ali tada mnogi više ne bi bili deca.

U nekim krajevima, ovaj dan se obeležava kao zadušni – izlazi se na groblja, pale se sveće, uređuju grobovi i sveštenik vrši parastose i pomene za pokoj duša pokojnika.

Ipak, po nečemu je pobusani ponedeljak različit od ostalih zadušnih dana u godini. Danas se na groblja iznose crvena jaja koje su domaćice ofarbale na Svetli petak! Ta jaja koja se kucaju o spomenik, i upokojeni se pozdravljaju sa “Hristos Vaskrse”.

Tim pradavnim običajem se iskazuje ljubav i poštovanje prema umrlim srodnicima, sa kojima se na taj način deli radost Vaskrsenja Hristovog i pobede nad smrću. Na kraju se preostala jaja podele sirotinji.

Veruje se da je ovaj običaj najpre nastao u krilu ruske crkve, odakle je, verovatno, došao i u naše krajeve. O njemu je pisao još Vuk Karadžić u svom rečniku u kome kaže da se kod Srba ovaj ponedeljak zove i “Ružičalo” jer ljudi tada pored grobova sade novo cveće (ruže, pa odatle “ružičalo”), ali i “Družičalo” jer u narodu postoji običaj da se na današnji dan momci i devojke okupljaju i druže.

“Valja se” da se danas na nekom pogodnom mestu okupe prijatelji, da se igra, peva i zabavlja. Treba uplesti nekoliko venčića od vrbovih grana i nositi ih u kosi, a ko se kroz venac poljubi postaće pobratim/posestrima za tu godinu.

Interesantno, reč je o prvom filmu u kome se može čuti parola “Smrt fašizmu, sloboda narodu!” koja je kasnije postala legendarna. Odmah nakon oslobođenja Beograda 1944. godine uspostavljena je tesna saradnja između partizanskih i sovjetskih vlasti. Tako je nekome palo na pamet da dve države treba zajedno da snime film.

Za reditelja je odabran Abram Rom, čuveno ime u Sovjetskom Savezu, a on je glavnu ulogu – bosanskog seljaka Slavka Babića koji diže revoluciju protiv okupatora, poverio sunarodniku Nikolaju Mordvinovu. Glavna zvezda filma bio je Ivan Bersenjev u ulozi Tita.

Upravo tu se uskoro pojavio problem. Reditelj je navodno insistirao na fizičkoj sličnosti glumaca i stvarnih likova, a ideju da Beresnjev igra jugoslovenskog maršala navodno je dao lično Staljin koji je bio zapanjen sličnošću dvojice muškaraca.

Iako je reč o sporednim ulogama osim Tita, u filmu se pojavljuje i feldmaršal Romel koga igra legendarni Bojan Stupica, ali i Draža Mihailović čija uloga je poverena hrvatskom glumcu Vjekoslavu Afriću (istom onom koji će kasnije režirati “Slavicu”). Baš u ovom ostvarenju prvi put na platnu se pojavljuju i Olivera Marković i Miša Mirković. Film je sniman širom Jugoslavije više od šest meseci, a korišćen je i dokumentarni materijal prikupljen tokom rata. Ivan Bersenjev je ozbiljno shvatio svoj zadatak. Ostalo je zabeleženo da je provodio vreme sa Titom kako bi što bolje naučio njegove gestove i pokrete. To mu, međutim, nije mnogo pomoglo.

Anelize Mihel iz Lajblfinga u Nemačkoj bila je sasvim obična tinejdžerka kada je doživela svoj prvi epileptični napad. Pored toga, lekari su joj dijagnostikovali i depresiju, i prepisali joj terapiju lekovima.

Međutim, situacija se iz godine u godinu pogoršavala. Porodica je spas pokušala da nađe u veri, ali je devojci bilo tek 16 kada joj je 1968. prilikom hodočašća, jedna starica rekla da ju je “zaposeo đavo”. Anelize je u širokom luku izbegavala freske i ikone na kojima je prikazan Isus, nije želela da pije svetu vodicu, a konačan “dokaz”, po staričinom mišljenju, bio je taj što je Anelize nemoguće “zaudarala”.

Do svoje dvadesete godine, nesrećna devojka je završila u mentalnoj ustanovi. Od obične tinejdžerke koja je maštala o tome da postane učiteljica malo je toga ostalo. U to vreme, postajala bi agresivna kada bi se našla u blizini verskih predmeta i objekata, a tvrdila je i da čuje glasove. Sve to izazvalo je kod nje sklonost suicidu. Aneliza i njena porodica prihvatili su mišljenje starice, i zaključili da mora biti da je devojka opsednuta demonom. Zbog toga su zamolili katoličkog sveštenika da nad njom izvrši egzorcizam.

Sveštenik je odbio, i dugo je Anelizina porodica tragala za sveštenim licem voljnim da izvrši taj obred. Sreća ih je, kako su mislili, 1975. godine dovela do dvojice rimokatoličkih sveštenika – Arnolda Renca i Franca Alta, kojima je vircburški biskup izdao nalog za egzorcizam.

Deset meseci su sveštenici izvodili nad devojkom rituale, i sve to u potpunoj tajnosti – po nalogu samog biskupa.

Prema istorijskim zapisima, Anelize je “pod uticajem demona” cepala odeću sa sebe, kompulsivno dnevno izvodila po 400 čučnjeva, puzala po podu i danima lajala kao pas. Jela je bube i ugalj, odgrizla glavu mrtvoj ptici koju je pronašla, urinirala po podu, a zatim to i lizala…

Prema svedočenjima njenih bližnjih, iz sebe je ispuštala jezive zvuke – bilo je tu lajanja, zavijanja, stravičnog vrištanja od koga bi se njenoj okolini od užasa dizala kosa na glavi. Svoje “demone” nekada je zazivala po imenu – Kain, Neron, Juda, Lucifer, Hitler… Govorila bi njihovim glasom, i ponašala se kao da ju je neko od njih zaista zaposeo. Tada bi sveštenici razgovarali sa njima.

– Ljudi su glupi poput svinja. Misle da je sve gotovo nakon smrti. Život se nastavlja posle smrti – govorio bi “Hitler” kroz Anelizu.

S druge strane, “Juda” bi kroz Anelizu govorio da je “Hitler” jedno obično “blebetalo” i da u paklu niko čak ni ne obraća pažnju na njega.

Iako je za to vreme uzimala lekove za epilepsiju, uskoro je Aneliza postala previše agresivna. Počela je da odbija hranu, i da stalno govori da priželjkuje smrt. Na svoj zahtev, skinuta je sa terapije i odbijala je svaku medicinsku pomoć.

U tom periodu, sveštenici su udarnički počeli da nad njom izvode rituale egzorcizma. Ukupno ih je bilo 67, a izvodili su ih jednom do dva puta nedeljno. 

Oni koji veruju da je Anelize zaista bila zaposednuta pričaju i da je devojka u tom periodu sanjala Devicu Mariju koja joj je ponudila dve mogućnosti - da živi, ali da niko ne sazna šta joj se zaista desilo, ili da nastavi svoje mučeništvo kako bi svi saznali da je Carstvo duhova i Sila tame stvarno.

Anelize je, kažu, odabrala drugu mogućnost... Prvog jula 1976. Anelize je umrla u svom domu. Bilo joj je samo 23 godine. Autopsijom je utvđeno da je umrla od neuhranjenosti i dehidratacije, što je bila posledica egzorcizma. Imala je svega 30 kilograma, zbog čega nije mogla da se samostalno kreće, a autopsijom je utvrđeno i da je bolovala od upale pluća.

Nakon sprovedene istrage, sud je zaključio da je Anelizina smrt mogla biti izbegnuta čak i samo nedelju dana pre tragičnog prvog jula.

U toku narednih meseci, država je podigla optužbu protiv Anelizinih roditelja i sveštenika zbog ubistva. U toku slučaja, Anelizino telo je ekshumirano, a puštale su se i trake na kojima su sveštenici snimali Anelizine krike u toku egzorcizma.

Na kraju, sveštenici su osuđeni na šest meseci zatvora (uslovno na godinu dana), dok su Anelizini roditelji oslobođeni optužbe jer su “dovoljno propatili”.

Katolička crkva, koja je odobrila egzorcizam nad Anelize Mihel, kasnije je promenila svoje stanovište i proglasila ovaj slučaj tragičnim spletom nesrećnih okolnosti i mentalne bolesti. Danas, mnogi ljudi veruju da je Anelize Mihel zaista bila posednuta demonima, a njen grob je mesto hodočašća.

Dva klasika među horor filmovima - “Egzorcizam Emili Rouz” i “Rekvijem”, nastali su na osnovu tragičnog života ove devojke.

Doktor Milomir Stanković u to vreme bio je mlad doktor smešten na dužnost dežurnog lekara pored Titove postelje. Zadatak mu je bio da zapisuje - dijagnoze, prognoze lekara, terapije koje predsednik uzima. Preminuo je u decembru 2019. godine kao jedan od poslednjih svedoka poslednjih dana jugoslovenskog maršala.

O događajima kojima je svedočio prvi put je progovorio u knjizi “Tito između života i smrti” objavljenoj tek 2016. a o svojim sećanjima pričao je i u emisiji Mire Adanje Polak na RTS-u. Upravo sedeći pored Titovog bolničkog kreveta doktor Stanković je čuo i poslednje reči Josipa Broza.

Solunski front je, uprkos naporima obe zaraćene strane, ostao prilično stabilan tokom svih godina rata. Protezao se od albanske obale do reke Strume i na tom potezu su se savezničke snage borile sa Centralnim silama u Velikom ratu koji je trajao godinama.

Zato je, sve do 15. septembra 1918. godine i velike ofanzive koja je dovela do kapitulacije Bugarske i oslobođenja Srbije, ovo bilo mesto gde su vojnici i jedne i druge strane ušančeni čekali poteze onih drugih.

Priča koja sledi dogodila se upravo za vreme jednog od tih “zatišja”. Sve je počelo kada je jedan običan srpski vojnik – izviđač, krenuo da osmotri položaje na kojima se nalazio neprijatelj na Solunskom frontu. Krećući se oprezno, kroz šiblje i mahovinu naišao je na izvor vode. Ipak, pre nego što je prišao i stigao da se napije, shvatio je da nije sam!

Na izvoru je ležao povređeni bugarski vojnik koji je kvasio sebi čelo i grudi.

Pred srpskim vojnikom postavio se izbor – ako pusti Bugarina, ovaj bi mogao da izvidi srpske položaje i javi neprijateljima. Sa druge strane, kako da ubije ranjenog čoveka koji mu je još okrenut i leđima?

I tako je vojniku ostala zaprvo samo jedna, treća opcija – zarobiće Bugarina i odvešće ga u komandu, pa neka drugi odluče šta sa njim da rade.

Lako je razoružao ranjenog neprijatelja. Kada ga je ovaj video, pao je na kolena.

– Ubij me, bratko, k’o Boga te molim… Ne mogu dalje. Bolestan sam… Izgoreću od neke vatre. Prežali jedan metak – jedva je promucao, kaže priča.

Bugarski vojnik je bio toliko slab da nije mogao ni da hoda, pa ga je na kraju Srbin morao postaviti na svog konja i tako povesti. Ovaj neobičan dvojac po povratku u logor nabasao je na vojvodu Stepu Stepanovića. Vojnik je ispričao šta je učinio i kako je do zarobljavanja došlo.

Priča kaže da je Stepa Stepanović bio i zadovoljan i zadivljen vojnikovim potezom, a da je čin naišao i na odobravanje svih koji su se nalazili u pratnji vojvode.

– Eto, gospodo, to je duša srpskog naroda. Odista, narod koji ima ovakvu vojsku nikad ne može da propadne – rekao je tada vojvoda Stepanović.

Nažalost, ime vojnika koji je bio toliko human da je spasao život neprijatelju kao i njegova sudbina, danas nisu poznati. Ostala je samo priča koja na momente zvuči kao bajka, ali se ipak zaista dogorila! Prvo su je zabeležili tadašnji strani novinari koji su nalazili u pratnji Stepe Stepanovića, a posle rata se našla i na stranicama knjige “Solunci govore”.

Drugo, ali najstarije preživelo dete Karla VI, cara Svetog rimskog carstva, Marija Terezija se rodila rano u jutro 13. maja 1717. godine, nedugo nakon smrti svoga jedinog brata Leopolda.

Rođenje ženskog deteta izazvalo je veliko razočaranje kod cara i stanovnika Beča jer su svi sa nestripljenje očekivali muškog nasledika. Ispostavilo se, uzaludno.

Nakon Marije, car je dobio još dve ćerke i postalo je izvesno nešto, do tada nezamislivo – habzburški presto preuzeće, po prvi put u istoriji, žena!

Porodica Hazburga nije imala direktnih muških naslednika, a Karlo VI je sve učinio kako bi omogućio nasleđivanje prestola po ženskoj liniji što je na evropskim dvorovima 18. veka bio presedan. Otac joj je tzv. Pragmatičkom sankcijom iz 1713. godine omogućio da nasledi teritorije koje su se inače mogle nasleđivati samo po muškoj liniji i od strane muškaraca.

Tako se, ne bez borbi i protivljenja, dogodilo da je po njegovoj smrti 1740. godine Marija Terezija postane nadvojvotkinja Austrije, kraljica Ugarske, Češke, Hrvatske, Galicije i Lodomerije, nemačka kraljica, velika vojvotkinja Toskane, kratko vojvotkinja Lotaringije, vojvotkinja Mantove, Milana, Parme, Pjaćence i Gvastale, vladarka Austrijske Nizozemske i brojnih grofovija. Ironično, Marija Terezija nikada nije krunisana krunom carice. Car je formalno bio njen suprug – Franc Stefan, a tek kada je on postao car Svetog rimskog carstva, Marija Terezija, ali samo kao supruga cara, dobija titulu carice.

Iako se od nje očekivalo da vlast prepusti mužu, a kasnije sinu Jozefu, koji su formalno bili njeni savladari u Austriji i Češkoj, Marija Terezija je bila apsolutni vladar svojih poseda i jedina žena u istoriji Habzburške monarhije koja je postala vladarka.

Marija Terezija je podsticala i sprovodila raznovrsne i mnogobrojne reforme uz pomoć svojih ministara. Reformisala je obrazovanje i finansiranje, podsticala trgovinu i razvoj poljoprivrede, što je značajno ojačalo Austriju. Uvela je opštu školsku obavezu, tako da su sva deca od 6 do 14 godina morala ići u školu. Podsticala je razvoj manufaktura u Austriji.

Modernizovala je vojsku. Reorganizovala finansije i državnu kasu. Zabranila je lov na veštice i mučenje. Činila je sve da, iako je bila vrlo pobožna, potčini crkvu autoritetu države.

Savremenici često pišu da Marija Terezija nije posedovala naročiti intelekt, ali da su je ipak karakterisale osobine cenjene kod monarha – dobrodušnost, razumnost, odlučnost te, najvažnije od svega, spremnost da prizna grešku i mentalnu superiornost svojih savetnika. Godine 1736. Marija Terezija se udala za vojvodu Franca Stefana. Par se od ranije poznavao jer je mladoženja od svoje petnaeste godine živeo na bečkom dvoru, a to je bila retkost. 

Za razliku od mnogih osoba svoga vremena, Marija Terezija je uistinu bila zaljubljena u svoga supruga, ali brak je patio zbog nevere na obe strane. Ipak, činilo se da to paru ne smeta. Njih dvoje je vezivala prava, iskonska naklonost i ljubav veća od čisto telesne.

Franc I je tokom svoje vladavine imao samo nominalnu ulogu, dok je glavne državničke poslove obavljala Marija. Poznat je po tome što je supruzi za rođendan poklonio zoološki vrt, danas najstariji te vrste na svetu - na imanju palate Šenbrun u Beču.

Uprkos činjenici da su i Franc i Marija imali ljubavne afere, njihov brak se smatra srećnim. Franc I je umro iznenada 18. avgusta 1765. u Inzbruku na povratku iz opere. Njihov najstariji sin Jozef je izabran za cara Svetog rimskog carstva i do caričine smrti je vladao zajedno sa majkom. U rasponu od 20 godina Marija Terezija je rodila 16 dece od kojih je 13 preživelo detinjstvo. Imala je jedanaest ćerki i pet sinova.

Za Mariju Tereziju nije bilo odmora! Skoro sve trudnoće odvijale su se dok je negde na ogromnoj teritoriji kojom je upravljala trajao rat. Rat i rađanja su se morali odvijati istovremeno. Carica je često izjavljivala da želi da ide u bitke, ali je bila sprečena neprestanim trudnoćama.

Bila je brižna majka i, nakon što su deca odrasla i otišla iz doma, pisala im je najmanje jednom sedmično, jer je verovala da ima autoritet nad njima, makar oni bili carevi i kraljice.

Naime, carica je dobar deo života posvetila i pronalaženju bračnih partnera za svoju decu. Bračne pregovore je vodila zajedno s ratnim kampanjama i državnim poslovima.

Decu je tretirala s ljubavlju, ali ih je koristila kao pijune u dinastičkim igrama, a njihovu sreću je žrtvovala za dobrobit države. Sinovi Josip i Leopold su bili neposredni naslednici njenog prestola, dok je ćerka Marija Antoaneta završila pod giljotinom kao žena francuskog kralja Luja XVI. Nije Marija Terezija bila savršena, daleko od toga! Bila je konzervativna po pitanju državnih stvari kao i po pitanju verskih. Bila je religizona katolikinja, bez imalo razumevanja za druge vere čiji su pripadnici bili preobraćivani na teritoriji njenog carstva. Protestanti su bili tlačeni, proganjani u slabo naseljene oblasti današnje Rumunije. 

Celog života se borila protiv nemorala. Na Sudu nevinosti koji je osnovala suđeno je prostitutkama, preljubnicima, sodomistima, homoseksualcima… Kazne su bile u rasponu od šibanja, pa sve do smrti, a ovo naravno nije važilo za njene mnogobrojne ljubavnike.

Ipak, kada je umrla  29. novembar 1780. u 63. godini Marija Terezija je iza sebe ostavila obnovljeno carstvo koje je uticalo na ostatak Evrope dugo nakon njene smrti. Njeni naslednici su se ugledali na njen primer i nastavili modernizaciju.

Marija Terezija je sahranjena zajedno s mužem u Carskoj kripti, u grobnici čiju je izradu naredila za života.

Kada je 1301. Kaidu-kan umro, Kutulun je ostatak života posvetila čuvanju groba svog voljenog oca. Istorija je pokazala da ga nije mnogo nadživela – mongolska princeza-ratnica umrla je već 1306. iako nije poznato pod kojim okolnostima.

Imala je samo 46 godina.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Fatalna lepotica
• Srpska nova godina
• Jalda - festival najduze noci i doček zime
• Dizni na ledu
• Madam iz pakla
• lapot izmedju legende i stvarnosti
• Pilot kojeg nisu mogli da ubiju
• Sjaj i beda genija
• Cucina nostra
• Gradjanin x

• Generalna [531]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom