IZ MOJE DUŠE

Solunski front je, uprkos naporima obe zaraćene strane, ostao prilično stabilan tokom svih godina rata. Protezao se od albanske obale do reke Strume i na tom potezu su se savezničke snage borile sa Centralnim silama u Velikom ratu koji je trajao godinama.

Zato je, sve do 15. septembra 1918. godine i velike ofanzive koja je dovela do kapitulacije Bugarske i oslobođenja Srbije, ovo bilo mesto gde su vojnici i jedne i druge strane ušančeni čekali poteze onih drugih.

Priča koja sledi dogodila se upravo za vreme jednog od tih “zatišja”. Sve je počelo kada je jedan običan srpski vojnik – izviđač, krenuo da osmotri položaje na kojima se nalazio neprijatelj na Solunskom frontu. Krećući se oprezno, kroz šiblje i mahovinu naišao je na izvor vode. Ipak, pre nego što je prišao i stigao da se napije, shvatio je da nije sam!

Na izvoru je ležao povređeni bugarski vojnik koji je kvasio sebi čelo i grudi.

Pred srpskim vojnikom postavio se izbor – ako pusti Bugarina, ovaj bi mogao da izvidi srpske položaje i javi neprijateljima. Sa druge strane, kako da ubije ranjenog čoveka koji mu je još okrenut i leđima?

I tako je vojniku ostala zaprvo samo jedna, treća opcija – zarobiće Bugarina i odvešće ga u komandu, pa neka drugi odluče šta sa njim da rade.

Lako je razoružao ranjenog neprijatelja. Kada ga je ovaj video, pao je na kolena.

– Ubij me, bratko, k’o Boga te molim… Ne mogu dalje. Bolestan sam… Izgoreću od neke vatre. Prežali jedan metak – jedva je promucao, kaže priča.

Bugarski vojnik je bio toliko slab da nije mogao ni da hoda, pa ga je na kraju Srbin morao postaviti na svog konja i tako povesti. Ovaj neobičan dvojac po povratku u logor nabasao je na vojvodu Stepu Stepanovića. Vojnik je ispričao šta je učinio i kako je do zarobljavanja došlo.

Priča kaže da je Stepa Stepanović bio i zadovoljan i zadivljen vojnikovim potezom, a da je čin naišao i na odobravanje svih koji su se nalazili u pratnji vojvode.

– Eto, gospodo, to je duša srpskog naroda. Odista, narod koji ima ovakvu vojsku nikad ne može da propadne – rekao je tada vojvoda Stepanović.

Nažalost, ime vojnika koji je bio toliko human da je spasao život neprijatelju kao i njegova sudbina, danas nisu poznati. Ostala je samo priča koja na momente zvuči kao bajka, ali se ipak zaista dogorila! Prvo su je zabeležili tadašnji strani novinari koji su nalazili u pratnji Stepe Stepanovića, a posle rata se našla i na stranicama knjige “Solunci govore”.

Drugo, ali najstarije preživelo dete Karla VI, cara Svetog rimskog carstva, Marija Terezija se rodila rano u jutro 13. maja 1717. godine, nedugo nakon smrti svoga jedinog brata Leopolda.

Rođenje ženskog deteta izazvalo je veliko razočaranje kod cara i stanovnika Beča jer su svi sa nestripljenje očekivali muškog nasledika. Ispostavilo se, uzaludno.

Nakon Marije, car je dobio još dve ćerke i postalo je izvesno nešto, do tada nezamislivo – habzburški presto preuzeće, po prvi put u istoriji, žena!

Porodica Hazburga nije imala direktnih muških naslednika, a Karlo VI je sve učinio kako bi omogućio nasleđivanje prestola po ženskoj liniji što je na evropskim dvorovima 18. veka bio presedan. Otac joj je tzv. Pragmatičkom sankcijom iz 1713. godine omogućio da nasledi teritorije koje su se inače mogle nasleđivati samo po muškoj liniji i od strane muškaraca.

Tako se, ne bez borbi i protivljenja, dogodilo da je po njegovoj smrti 1740. godine Marija Terezija postane nadvojvotkinja Austrije, kraljica Ugarske, Češke, Hrvatske, Galicije i Lodomerije, nemačka kraljica, velika vojvotkinja Toskane, kratko vojvotkinja Lotaringije, vojvotkinja Mantove, Milana, Parme, Pjaćence i Gvastale, vladarka Austrijske Nizozemske i brojnih grofovija. Ironično, Marija Terezija nikada nije krunisana krunom carice. Car je formalno bio njen suprug – Franc Stefan, a tek kada je on postao car Svetog rimskog carstva, Marija Terezija, ali samo kao supruga cara, dobija titulu carice.

Iako se od nje očekivalo da vlast prepusti mužu, a kasnije sinu Jozefu, koji su formalno bili njeni savladari u Austriji i Češkoj, Marija Terezija je bila apsolutni vladar svojih poseda i jedina žena u istoriji Habzburške monarhije koja je postala vladarka.

Marija Terezija je podsticala i sprovodila raznovrsne i mnogobrojne reforme uz pomoć svojih ministara. Reformisala je obrazovanje i finansiranje, podsticala trgovinu i razvoj poljoprivrede, što je značajno ojačalo Austriju. Uvela je opštu školsku obavezu, tako da su sva deca od 6 do 14 godina morala ići u školu. Podsticala je razvoj manufaktura u Austriji.

Modernizovala je vojsku. Reorganizovala finansije i državnu kasu. Zabranila je lov na veštice i mučenje. Činila je sve da, iako je bila vrlo pobožna, potčini crkvu autoritetu države.

Savremenici često pišu da Marija Terezija nije posedovala naročiti intelekt, ali da su je ipak karakterisale osobine cenjene kod monarha – dobrodušnost, razumnost, odlučnost te, najvažnije od svega, spremnost da prizna grešku i mentalnu superiornost svojih savetnika. Godine 1736. Marija Terezija se udala za vojvodu Franca Stefana. Par se od ranije poznavao jer je mladoženja od svoje petnaeste godine živeo na bečkom dvoru, a to je bila retkost. 

Za razliku od mnogih osoba svoga vremena, Marija Terezija je uistinu bila zaljubljena u svoga supruga, ali brak je patio zbog nevere na obe strane. Ipak, činilo se da to paru ne smeta. Njih dvoje je vezivala prava, iskonska naklonost i ljubav veća od čisto telesne.

Franc I je tokom svoje vladavine imao samo nominalnu ulogu, dok je glavne državničke poslove obavljala Marija. Poznat je po tome što je supruzi za rođendan poklonio zoološki vrt, danas najstariji te vrste na svetu - na imanju palate Šenbrun u Beču.

Uprkos činjenici da su i Franc i Marija imali ljubavne afere, njihov brak se smatra srećnim. Franc I je umro iznenada 18. avgusta 1765. u Inzbruku na povratku iz opere. Njihov najstariji sin Jozef je izabran za cara Svetog rimskog carstva i do caričine smrti je vladao zajedno sa majkom. U rasponu od 20 godina Marija Terezija je rodila 16 dece od kojih je 13 preživelo detinjstvo. Imala je jedanaest ćerki i pet sinova.

Za Mariju Tereziju nije bilo odmora! Skoro sve trudnoće odvijale su se dok je negde na ogromnoj teritoriji kojom je upravljala trajao rat. Rat i rađanja su se morali odvijati istovremeno. Carica je često izjavljivala da želi da ide u bitke, ali je bila sprečena neprestanim trudnoćama.

Bila je brižna majka i, nakon što su deca odrasla i otišla iz doma, pisala im je najmanje jednom sedmično, jer je verovala da ima autoritet nad njima, makar oni bili carevi i kraljice.

Naime, carica je dobar deo života posvetila i pronalaženju bračnih partnera za svoju decu. Bračne pregovore je vodila zajedno s ratnim kampanjama i državnim poslovima.

Decu je tretirala s ljubavlju, ali ih je koristila kao pijune u dinastičkim igrama, a njihovu sreću je žrtvovala za dobrobit države. Sinovi Josip i Leopold su bili neposredni naslednici njenog prestola, dok je ćerka Marija Antoaneta završila pod giljotinom kao žena francuskog kralja Luja XVI. Nije Marija Terezija bila savršena, daleko od toga! Bila je konzervativna po pitanju državnih stvari kao i po pitanju verskih. Bila je religizona katolikinja, bez imalo razumevanja za druge vere čiji su pripadnici bili preobraćivani na teritoriji njenog carstva. Protestanti su bili tlačeni, proganjani u slabo naseljene oblasti današnje Rumunije. 

Celog života se borila protiv nemorala. Na Sudu nevinosti koji je osnovala suđeno je prostitutkama, preljubnicima, sodomistima, homoseksualcima… Kazne su bile u rasponu od šibanja, pa sve do smrti, a ovo naravno nije važilo za njene mnogobrojne ljubavnike.

Ipak, kada je umrla  29. novembar 1780. u 63. godini Marija Terezija je iza sebe ostavila obnovljeno carstvo koje je uticalo na ostatak Evrope dugo nakon njene smrti. Njeni naslednici su se ugledali na njen primer i nastavili modernizaciju.

Marija Terezija je sahranjena zajedno s mužem u Carskoj kripti, u grobnici čiju je izradu naredila za života.

Kada je 1301. Kaidu-kan umro, Kutulun je ostatak života posvetila čuvanju groba svog voljenog oca. Istorija je pokazala da ga nije mnogo nadživela – mongolska princeza-ratnica umrla je već 1306. iako nije poznato pod kojim okolnostima.

Imala je samo 46 godina.

Zlata Bartl je bila jugoslovenska naučnica. U Zagrebu je diplomirala hemiju, fiziku, matematiku i minerologiju.

Priča kaže da je igrom slučaja, 1955. godine, tokom službenog boravka u Zagrebu, visok sneg mesecima blokirao puteve te Zlata nije mogla da se vrati u rodno Sarajevo. Provodeći vreme u Zagrebu, pokušala je da pronađe posao i prijavila se na oglas za hemijskog tehničara u Podravki. Ubrzo je dobila pozitivan odgovor . Godine 1956. odlazi u Koprivnicu gde započinje istraživački rad. U Podravkinoj laboratoriji nastavlja sa svojim radom, a na njenu inicijativu 1957. počinje proizvodnja dehidratiziranih supa ili, mnogo poznatije, “supa u kesici”.

I ovo je bilo revolucionarni proizvod na ovi prostorima. Zlata je postala cenjena i dobila je mnogobrojne nagrade. Ipak, njeno najveće otkriće usledilo je dve godine kasnije – 1959. nastao je univerzalni začin jelima -“Vegeta”.

Ime jednog on najpoznatijih i najzastupljenijih brendova Jugoslavije prvo je bilo “Vegeta 40”. Reč je bila o jednom od prvih proizvoda izvezenih na svetsko tržište. Tako je 1967. Vegeta prvo stigla u Mađarsku i Rusiju, a vremenom se mogla naći na rafovima prodavnica u preko 40 zemalja sveta.

TV serijal “Male tajne velikih majstora kuhinje”, koji je promovisao “Vegetu” na ovim prostorima emitovan je 1974. godine i postao je vrlo popularan. Zlata je do penzionisanja ostala u “Podravki”. Bila je cenjena i voljena od kolega.

Za svoja otkrića dobila je mnoge nagrade među kojima i Red Danice sa likom Nikole Tesle, koju joj je dodelio predsednik Republike Hrvatske, zatim Zlatnu kunu za životno delo privredne komore, kao i spomenicu Podravke za životno delo.

Umrla je 30. jula 2008. godine u Koprivnici.

Vjeran Miladinović rođen je 14. oktobra 1958. godine u Zagrebu. Majka Tereza je zbog trudnoće izvačena iz škole i jedno vreme je živela u Maksimirskom parku da bi potom bila smeštena u Dom "Vladimir Nazor“ za nezbrinutu decu i mlađe punoletne osobe.

Šest meseci posle rođenja, Vjeran je ostao da živi u domu, bez majke. Posle nešto više od tri godine, otac ga je odveo da živi kod babe u selo Bresničić, kod Prokuplja, da bi ga, pred polazak u školu 1965. godine, preuzeo kod sebe u Prokuplje gde je živeo sa novom porodicom.

Sa očevom porodicom Vjeran se posle srednje škole preselio u Beograd i bio je to trenutak koji mu je zauvek promenio život. U glavnom gradu Jugoslavije pronašao je sebi slične i nije mnogo prošlo a počeo je da se šminka i oblači uske farmerke.

U februaru 1978. godine izbacili su ga iz kuće. Tada je počeo da se bavi prostitucijom da bi, u 31. godini života, odlučio da se potpuno transformiše.

I, Merlinka je rođena... . Prostitucijom se bavio većinom u Ulici Gavrila Principa blizu pijace Zeleni venac. Postao je poznat po specifičnom stilu, kratkim i uskim suknjama, naglašenom nakitu i visokim potpeticama.

Merlinka je bila dobro poznata u kraju i većini ljudi bila je simpatična. Urbana legenda kaže da je slavni reditelj Želimir Žilnik bio očaran njenim talentom, te joj je dao uloge u dva svoja filma - "Beograde, dobro jutro" i "Lijepe žene prolaze kroz grad" da bi 1995. odigrao i glavnu ulogu u sada kultnom ostvarenju "Dupe od mramora". Ovo joj je donelo priličnu slavu i u tom periodu Merlinka je napisala i svoju autobiografiju - "Terezin sin". Vjeran je uskoro objavio i da je Merlinka "otišla u penziju".

Međutim, većina obolelih zapravo nije patila od ujeda tarantule, već su bili uvučeni u ritualni ples, koji je privlačio svakojake ljude obolele od raznih bolesti, avanturiste, lutalice, probisvete i razvratnike, a neretko se okončavao pravim orgijama i nasiljem.

Plesači u groznici i halucinacijama

Među tim plesačima postojala je posebna grupa ljudi, istinski bolesnih. Njihovi simptomi bili su specifični: patili su od snažnih napada groznice i halucinacija a često su im udovi bili crni od suve gangrene. Prema opisima, mnogi od njih pratili su putujuće grupe horeomanata, poštapajući se štakama i drugim pomagalima, potpirujući opštu histeriju snažnim halucinacijama sa spazmima koji su im prožimale celo telo. Prema novijim saznanjima istoričara, većinu horeomanata zapravo su činile osobe s takvim simptomima.

Samo, uzročnik te bolesti nije bio nikakav otrovni pauk, već sitna, neugledna gljiva Claviceps purpurea – ražena glavica koja parazitira na raži i srodnim žitaricama. To je gljiva iz porodice Clavicipitaceae. Vrsta je podeljena u 3 grupe (G1, G2, G3) u odnosu na stanište, morfologiju sklerocija i konidija, kao i sadržaj alkaloida. Obligatni je parazit koji parazitira pretežno na raži, pšenici i ječmu, kao i na još oko 400 drugih vrsta trava iz celog sveta.

Plodno telo ove gljive podseća na pepeljastu izraslinu, u obliku banane. Polni stadijum sastoji se od većeg broja sitnih kruškolikolikih plodišta, utisnutih u glavičasti nosač – stromu, na vrhu valjkaste drške. Strome se razvijaju u proleće iz crnoljubičastih, tvrdih izduženih sklerocija (u farmaciji poznatih pod imenom Secale curnutum). Sklerocija, struktura smeđe do crne boje, duga 1 do 3,5cm, služi za preživljavanje nepovoljnih uslova kao što su niske temperature, ali i kao medijum za polno razmnožavanje. Nakon što sazri, sklerocija otpada s biljke i na tlu stagnira do proleća. Plodišta sazrevaju tokom leta i tada izbacuju nitaste askospore koje, raznošene vetrom, zaraze ženske cvetove raži. Na zaraženim cvetovima razvija se bespolna forma koja proizvodi konidije (bespolne spore) i sladak sok koji zajedno s konidijama prenose insekti na nove biljke raži. Na zaraženim cvetovima kasnije se razvijaju sklerocije koje prezimljuju. Sklerocije sadrže otrovne alkaloide, uzročnike trovanja raženom glavicom. LSD u verskim obredima Asteka

Hemičar Albert Hofman 1943. godine proučavao je gljivice ergota, čija jezgra sadrže lisergičnu kiselinu. Кada je dodao dietilamin, proizveo je dietilamin lizergičnu kiselinu, poznatiju kao LSD. Dok je radio na ovom novom jedinjenju, Hofman je otkrio da su njegovi snažni halucinogeni efekti slični onima kod alkaloida prirodne lizergične kiseline koji se nalaze u semenima vrste Rivea corimbosa (ololiukui), koju su Asteci koristili u verskim obredima.Vatra svetog Antuna ili sveta kuga

Trovanje raženom glavicom naziva se ergotizam (prema ovoj grupi gljiva koje se nazivaju ergoti) i javlja se kod ljudi koji su jeli hleb umešen od brašna zaraženih žitarica i kod stoke koja se hranila zaraženim zrnevljem i krmivom. Postoje dve vrste simptoma trovanja ovom gljivom: konvulzivni i gangrenozni ergotizam. Gangrenozni oblik bio je čest u zapadnoj Evropi, dok je konvulzivni oblik prevladavao u Rusiji.

U slučaju gangrenoznog oblika toksični alkaloidi obustavljaju protok krvi, rezultirajući grotesknim simptomima. Jedna od karakteristika je oticanje ekstremiteta, popraćeno osećanjem vatrene vrućine i hladnoće. Moguć je svrab i peckanje na koži, stanje poznato pod nazivom formikacija (trnci). Nakon nekog vremena pojavi se suva gangrena na noktima, svim prstima, na kraju i udovima. Ekstremiteti postanu crni, a u težim slučajevima mumificirani delovi odvoje se od tela bez gubitka krvi. 

U konvulzivnom obliku javlja se grčenje mišića i konvulzije kao i teška živčana disfunkcija. Između konvulzija, oboleli pate od nesanice i nezasite gladi. Oni koji prežive, često ostanu mentalno poremećeni. Halucinacije, izgubljenost, zbunjenost i privremena ili permanentna psihoza, mogu biti propratna stanja oba tipa ergotizma. Takođe, trudnice koje konzumiraju čak i najmanju količinu sklerocija najčešće dožive pobačaj.

Кroz istoriju je poznato više epidemija ergotizma, a istoričari veruju da je ražena glavica bila ključni sastojak u piću koje se koristilo tokom Eleusinskih misterija, inicijacijskih ceremonija koje su se svake godine održavale među poklonicama kulta grčkih boginja Demetre i Persefone u Eleusini i bile su najpoznatiji i najvažniji od svih misterijskih kultova u antici. U Srednjem veku epidemije ergotizma bile su toliko česte da je osnovana specijalna samostanska bolnica posvećena Svetom Antunu, čiji su se monasi bavili lečenjem obolelih od ergotizma. Po redu monaha Svetog Antuna i bolest je dobila naziv Vatra Svetog Antuna ali i Sveta kuga (sacra pestis) i Sveta vatra (ignis sacra). Pretpostavlja se da je i masovna histerija koja je inicirala čuveni slučaj Salemskih veštica bila izazvana konzumiranjem hleba koji je bio zaražen raženom glavicom, a zabeleženi su i slučajevi trovanja u XX veku.

U Srednjem veku stopa smrtnosti kod osoba obolelih od ergotizma bila je izuzetno visoka. Po nekim podacima, između 990. godine i 1129. godine u Francuskoj od ove bolesti umrlo je više od 50.000 ljudi. Od otrova – lekovi

Ergotizam nastaje zbog delovanja alkaloida: ergometrina, ergometrinina, ergotamin, i ergotaminina, koji se nalaze u sklerocijama. Ovi alkaloidi našli su primenu u savremenoj medicini, gde se koriste za stimulaciju kontrakcije materice pri porođaju, ubrzavaju perifernu cirkulaciju, kao i u lečenju migrene. Danas se za potrebe farmaceutske industrije sklerocije proizvode veštačkim zaražavanjem raži, da bi se dobio što veći prinos sklerocija. Nekada se napitak od ražene glavice koristio za izazivanje pobačaja.

Do trovanja najčešće dolazi lošim skladištenjem žitarica koje su izložene vlagi i temperaturnim šokovima.

Brojna važna medicinska otkrića proistekla su iz istraživanja ergot gljivica i ergotizma. Godine 1935. izolovan je alkaloid ergonovin. Budući da izaziva snažne mišićne kontrakcije, koristi se za izazivanje porođaja i za kontrolu krvarenja. Alkaloid ergotamin intenzivno se koristi za ublažavanje migrenskih glavobolja kroz suženje krvnih sudova.

U SAD postoji čitava industrija ražene glavice gde se hektari žitarica veštački zaražavaju gljivom Claviceps purpurea, kako bi se dobila berba sklerocija koje su našle široku upotrebu u farmaceutskoj industriji.

Svaki spomen Jasenovca slovo i rec o njemu moraju biti spomen slovo i rec svakog od nas 

jer Srbije je vise pod zemljom nego na njoj i ko god kaze da tisini moramo ostaviti ono 

pod zemljom taj nad njom zivi bedni zaborav . Jednostavno dok ne slavimo stradanja 

stradacemo u slavi . Kada kazem da slavimo stradanja naravno da ne mislim na vasarenje

kostiju vec da jednom za svagda budemo nacisto koliko je nevine srpske krvi proliveno 

samo zato sto je srpska . Jasenovac je nasa neprebolna rana i nasa bruka i sa tim jednom

moramo biti nacisto . Bruka jer se i danas ne zna koliko srpskih jauka neumorno vapi da 

ga Srbija cuje . Ne lazimo se da nam je neko drugi kriv sto broj stradalnika jos kantarimo 

kao da je šaka rasutog kamenja . Pa i da je kamenje ne verujem da bi se broj znao koliko

ih je ali ne i srpskih glava . Batalimo price da se smelo i moglo cutali smo u ime bratstva

i jedinstva bratstvujuci s onima u cijim se jamama jos cuje krik majke za detetom . 

Onima cijim se livadama jos zanju kosti Srbinove . Cutali smo i cutimo da se krvnici ne 

osete lose sto su srpske majke vazda u crnini . Niko nije bolovao od Jugoslovestva kao

mi i niko nije toliko trpeo za bolescu precutkujuci lek . A lek je nista drugo do istine o

stradanju srpskom inace cemo doveka krvariti Jasenovcem , Jastrebarskim , Jadovnom 

Gradiskom , Pagom . Narod ljubavi vere prastanja i trajanja i zbog toga i jesmo satirani

jer zveri su o ovom postojanju mogli svedociti krvlju nevinog Srblja na svojim rukama . 

Na zlu su postali na nasoj cutnji su opstali . Jednostavno buducnost ce nas prizvati koliko

budemo culi glasove iz proslosti . Jedan od njih je svakako Dara iz Jasenovca kako bismo 

culi Petra , Mirjanu , Slobodana , Radovana , Jovanu , Mirka , Bratislava iz Velike Hoce , 

Orahovca , Đakovice , Decana , Peći , Pristine , Kosovske Mitrovice , Gracanice , Starog 

Gracka , Oblica , Prizrena , zatravljenih sela Srebrenice , jauka iz zbegova Republike Srpske 

Krajine  

Ava Lavinija Gardner bila je američka glumica koja je četrdesetih i pedesetih godina 20. veka žarila je i palila holivudskom scenom. Karijeru je počela 1941. godine, da bi za vrlo kratko vreme postala zvezda blokbastera poput “Noći iguana”, “Bosonoga kontesa”, “Snegovi Kilimandžara”...

Američki filmski institut ju je proglasio za jednu od najvećih glumica prošlog veka, a sve vreme njenog burnog života skandali koji su je pratili privlačili su pažnju javnosti isto, ako ne i više, od njenih uloga na velikom platnu. Mlada zelenooka lepotica punih, senzualnih usana i sa jakim južnjačkim naglaskom imala je 18 godina kada se prvi put pojavila na filmu. Em-Dži-Em studio joj je ponudio standardni ugovor, pa je Ava napustila koledž i došla u Holivud.

Ubrzo pošto je stigla u Los Anđeles Ava je upoznala Em-Dži-Emovog glumca Miki Runija. Venčali su se već 1942. godine u Balardu u Kaliforniji. Razveli su se već 1943. uglavnom zbog Runijevog raskalašnog načina života.

Runi se kasnije hvalio kako im je seksualni život bio sjajan i kako je Ava bila dobra u krevetu. Kada je to čula Ava mu je duhovito odgovorila: “Pa, on je možda i uživao u seksu, ali nebesa znaju da ja nisam uživala".

Do 1946. godine, Ava je snimila nekoliko filmova, ali je tek posle uloge u filmu “Ubice” sa Bartom Lankasterom postala poznata kao filmska zvezda i seks-simbol. U tom periodu kratko, nepunih godinu dana, bila je u braku sa džez muzičarem Arti Šouom, ali je i ta veza okončana razvodom.

Lekciju iz prvog braka Ava je dobro naučila, a Runijev način života izgleda da se svideo i njom. Negde u to vreme, nestaje tiha i pomalo sramežljiva devojka sa juga i - femme fatale je rođena!

Frenk Sinatra zbog nje je umalo izgubio sve

Treći i poslednji put Ava Gardner bila je u braku sa pevačem i glumcem Frenkom Sinatrom. Sinatra je napustio suprugu Nensi zbog Ave i njihov brak bio je udarna vest u novinama tog vremena.

Sinatru su osuđivali što je napustio svoju “dobru ženu“ zbog “lake ženske”. To se odrazilo i na njegovu karijeru, dok je za Avu to bio uspeh - njen imidž zavodnice i seks-simbola je ustoličen za sva vremena.

Brak sa Sinatrom bio je buran - oboje bili opsesivno ljubomorni, svađali su se i mirili, burno razilazili i strastveno vraćali jedno drugom.

- Bili smo sjajni u krevetu. Problemi su obično počinjali već na putu do kupatila - govorila je Ava o vezi sa Sinatrom.

Kada je saznala da je trudna, odlučila je da karijeru stavi ispred majčinstva i abortirala.

– Nismo mogli da se brinemo ni za sebe, a kako bismo onda za decu – pravdala se kasnije.

O ovome, Ava je pričala i mnogo godina posle. Tvrdila je da je uvek želela decu, ali i da - to jednostavno nije bio trenutak.

– Da sam odlučila da rodim dete, plata bi mi bila dosta manja. Pa, od čega bih živela? Frenk je u to vreme bio bez novca, a ja sam imala brojne dogovorene filmove – rekla je jednom prilikom. Nakon svih skadala, ali i zvezdanog uspeha koji su oboje doživeli sredinom 50-ih, Ava Gardner i Fren Sinatra razveli su se 1957. nakon 6 godina braka, a glumica je odlučila da počne novi život u Španiji.

U Španiji Ava Gardner upoznaje slavnog književnika Ernesta Hemingveja. Hemingvej, koji je iza sebe imao četiri braka, momentalno se zaljubljuje u Avu.

Sa druge strane, glumica se divila njegovom talentu, ali priča kaže da nikada nisu prekoračili granicu prijateljstva. Tada je zavolela i špansku koridu, a naročito toreadore. Hemingvej ju je upoznao sa matadorom Luisom Migelom Dominginom, sa kojim je Ava imala strasnu vezu.

Miguel je bio očaran Avom i poželeo je da se njome oženi nakon samo mesec dana poznanstva. Čak se i Hemfri Bogart ironično zapitao kako je moguće da milion žena sanja o Sinatri, a Ava luduje za “tipom u baletankama”.

- Bilo je to nekakvo ludilo - kasnije je govorila o ovom vremenu.

No, i ta je ljubav imala rok trajanja, a jedini konstantni muškarac u Avinom životu ostaće upravo Hemingvej sa kojim su je, osim slave, povezivali i brojni poroci kojima su oboje bili skloni, kao i stalna broba sa depresijom.

Ava je izgubila svog velikog prijatelja 2. jula 1961, kada je slavni pisac izvršio samoubistvo. Umorna od skitnje, glumica se 1968. preselila u London. Povremeno je snimala filmove, ali nikada više nije uspela da vrati staru slavu.

– Želela bih da doživim 150 godina, i to sa cigaretom u jednoj i sa čašom viskija u drugoj ruci – izjavila je Ava.

Ipak, godine neurednog života polako su je stizale… Mnogo je pušila i usled toga obolela od enfizema, kao i od poremećaja imunskog sistema. Posle dva moždana udara 1986. usled kojih je ostala delimično paralisana i vezana za krevet Ava Gardner umire od upale pluća 25. januara 1990. u 67. godini života.

Poslednje reči Ave Gardner upućene služavki Karmen bile su: "Jako sam umorna!".

Iako su joj materijalne mogućnosti omogućavale da plati sebi lečenje poslednjih godina o njoj je brinuo Frenk Sinatra koji je godišnje plaćao 250.000 dolara medicinske pomoći.

Kada je stigla vest da je Ava Gardner umrla jedna od Sinatrinih kćerki ga je zatekla u sobi na podu uplakanog i nemog. Na glumičinoj sahrani jedna crna limuzina parkirala se iza kolone od petsto ožalošćenih.

Niko nije izašao iz kola. Pretpostavlja da je to zapravo bio Frenk Sinatra. Buket na Avinom grobu je imao jednostavnu poruku: “S ljubavlju, Frensis”.

Amedeo Modiljani bio je bio italijanski slikar jevrejskog porekla. Danas je najpoznatiji po portretima žena izduženog lica i figure i erotskim slikama koje vrede milione.

Ipak, nije uvek bilo tako…

Modiljani je rođen 1884. u Livornu, u jevrejskoj porodici. Njegov slikarski talenat je prepoznat još kada je bio dete ali, kako se otac protivio tome da mu sin postane slikar, svoj dar verovatno nikada ne bi razvio da nije bilo majke koja ga je podržavala i - činjenice da je bio jako bolešljiv.

Godine 1898. Modiljani se razboleo od tifusa. Posle oporavka bilo mu je dozvoljeno da napusti školu i da pohađa nastave crtanja i slikanja u umetničkoj akademiji u Livornu.

Nekoliko godina kasnije, Modiljani prelazi u Pariz i tu formira svoj prepoznatljivi stil - slikanja, ali i života! U “gradu svetlosti” Modiljani počinje da se druži sa drugim slikarima, siromašnim pesnicima, propalicama i vagabundima i uskoro i sam usvaja takav način života počevši da prezire parisku gospodu i “lažni sjaj” buržuazije.

Negde u ovo vreme kod slikara su se verovatno pojavili i prvi tragovi tuberkuloze, ali on je prikriva alkoholom, opijatima i drogama, pa sve češće napade kašlji i iscrpljenosti pripisuje svom poročnom životu, a ne bolesti. Najviše je pio apsent, a od opojnih droga obožavao je hašiš. U izmaglici koju su stvarale ove dve supstance znao je da provede i po više nedelja za redom.

U svom svetu alkoholičara, nepriznatih i siromašnih umetnika i uličara, prozvan je “princem vagabunda”. Nemački umetnik Ludvig Meidmera je, nakon što se upoznao sa Modiljianom, slikara opisao kao “poslednjeg pravog boema”.

Bio je poznat i po skandaloznom ponašanju koje je šokiralo tadašnje Parižane. Umeo je da se skine go nasred ulice samo da bi provocirao reakcije uglađenih prolaznika. Pratile su ga i mnogobrojne ljubavne afere sa udatim ženama. U razdoblju pa sve do Prvog svetskog rata Modiljani uglavnom izrađuje kamene skulpture inspirisane afričkom umetnošću. Negde oko 1914. prestao je da vaja i počeo je da slika ekspresionističkim stilom - lice i vrat su izduženi, linije su fino savijene, često se ne vide zenice na očima, usne su sitne...

Godine 1916. započeo je veliku seriju izuzetno erotičnih aktova po kojoj će i postati najprepoznatljiviji. Često ih je poklanjao u zamenu za hranu.

Ironično, neki istoričari umetnosti smatraju da je upravo poročni život koji je Amedeo Modiljani vodio zaslužan za njegov originalan stil. Poklonici ove teorije smatraju da bi, da je ostao trezan, da nije toliko uživao u apsentu i hašišu, Modiljani bio tek osrednji slikar kog do danas niko ne bi zapamtio.

Godine 1917. slikar je upoznao devetnaestogodišnju umetnicu Žan Ebutern sa kojom je počeo da živi i koja je postala jedan od njegovih glavnih modela. Naslikao ju je više od 25 puta.

3. decembra te godine Modiljani je prvi i poslednji put za života imao samostalnu izložbu. Svoju seriju aktova izložio je u pariskoj galeriji “Bert Vejl”, a prizor je bio toliko šokantan da je intervenisala policija i naredila da se platna skinu. Modiljani i Žan su se na oko godinu dana iz Pariza sklonili su se u Nicu i u tom periodu nastaju njegova napoznatija i danas najskuplja dela. Krajem 1918. Modiljanijeva partnerka je rodila njihovu ćerku nazvavši je svojim imenom - Žan.

Po povratku u Pariz za Modiljanijeva dela počeli su da se interesuju engleski kolekcionari i na trenutak je delovalo da će sve ipak biti u redu.

Ali, godine poročnog života došle su na naplatu. Ignorišući podmuklu bolest, Modiljani je samo ubrzao napredovanje tuberkuloze. Konačno je izgubio bitku sa bolešću 24. januar 1920. Bilo mu je samo 35 godina.

Skrhana bolom, dan nakon njegove sahrane Žan je izvršila samoubistvo skočivši kroz prozor iz stana svojih roditelja na petom spratu. Bila je u osmom mesecu trudnoće nosivši njihovo drugo dete.

U prvi mah, porodica nije ispošrovala njenu želju da bude sahranjena pored voljenog partnera. Tek posle 10 godina dozvolili su da njeni posmrtni ostaci budu preneti u Modiljanijevu grobnicu na čuvenom pariskom groblju Per Lašez. Na njegovom grobu piše: “Pokosila ga je smrt u trenutku slave”, a na njenom: “Verni pratilac u ekstremnoj žrtvi”.

Što se tiče jedine slikareve ćerke - Žan Modiljani odrasla je kod tetke daleko od fame i slave koja je posthumno počela da prati njene roditelje. Kasnije je prikupila materijal i objavila biografiju svog oca “Modiljani: čovek i mit”.

Taj 27. februar 1939. u Beogradu bio je hladan dan... hladan i tužan. Košava je brisala, a kiša padala bez prestanka ne štedći malu grupu ljudi koja se okupila na Novom groblju. Bilo je tu raznog sveta – nešto malo rodbine, poneki prijatelj porodice, tuce radoznalaca i ponajviše učenica Druge ženske gimnazije koje su došle da poslednji put pozdrave voljenu nastavnicu. Novine su zabeležile da je u 4 sata popodne sanduk spušten u porodičnu grobnicu u kojoj su već počivali pokojničini poznati otac i još slavniji muž.

Tako je na poslednje putovanje, da se sa njima susretne, otišla Poleksija Todorović, jedna od prvih srpskih slikarki, ćerka književnika Matije Bana i supruga slikara Steve Todorovića.

Bio je to i kraj jedne velike ljubavne priče... priče koja je trajala punih 75 godina. Detinjstvo i rana mladost Steve Todorovića nisu mnogo obećavali. Rođen u Novom Sadu 1832. godine u skromnoj porodici koja je cenila i ulagala u obrazovanje, nekoliko puta je usled besparice morao da prekida školovanje, radi i snalazi se.

Ipak, mladi Steva se iznova i iznova vraćao nauci studirajući slikarstvo u Beču i Minhenu i drugujući sa najpoznatijim srpskim intelektualcima tog vremena – kažu da je bio poznanik sa Vukom Karadžićem, da se družio sa Brankom Radičevićem i bio nerazdvojan prijatelj sa Kornelijem Stankovićem sa kojim je jedno vreme i živeo zajedno i koji ga je učio pevanju.

Steva je ubrzo postao prvak u redovima srpske omladine koja se okupila u austrijskoj prestonici. Počeo je da se ističe kao talentovan slikar, ali i kao gimnastičar, mačevalac, glumac i pevač. Pričalo se da Steva dok slika u svom ateljeu uvek pevuši, da ima lep bariton i da su mu čak predlagali da upiše opersko pevanje, ali da su njemu četkica i platno ipak draži.

Kao svršeni akademac i svestrani mladi intelektualac (koji kao po pravilu uvek kuburi sa novcem) Steva rešava da se 1857. preseli u Beograd. Pokazalo se - za ceo život! Tu otvara Slikarsku školu na Kosančićevom vencu, ali osim crtanja i slikanja, polaznike uči i pevanju, glumi, gimnastici, mačevanju, recituje im Šekspirova dela, tumači Ilijadu...

- Učio nas je da u talasima od muzike plivamo, da iz njih izlazimo okrepljeni s dušom čistijom i plemenitijom. Ali uskoro je njegova radionica postala za nas prava akademija za veštine, književnost, estetičnost i moral. Mi smo mu dolazili u svako doba i po ceo dan, rano u jutro i pozno u veče. Stajali smo oko njega, gledali ga kako radi i slušali ga – pisao je kasnije o profesoru “Šćevi”, kako su ga đaci od milošte zvali, Čeda Mijatović, književnik i jedan od prvih Todorovićevih učenika.

Te 1857. u dogovoru sa prvim polaznicima svoje škole, Steva Todorović u Beogradu osniva Prvo srpsko društvo za gimnastiku i borenje, prvo takve vrste na ovim prostorima, preteču Sokolskog pokreta.

Prekretnica u Stevinom životu bio je javni čas koji je održao na treći dan Uskrsa 1860. Njegovi učenici Beograđanima su tada pokazali svoje crteže, gimnastičarske i mačevalačke veštine, kao i pevačko umeće.

Ovom svojevrsnom ispitu prisustvovao je i Mihailo Obrenović. Kako je i sam delio Stevine vrednosti, knez je rešio da pomogne školu, pre svega finansijski. Todorović je konačno dobio dobru platu, veliki stan i novi prostor u kome je mogao da podučava đake, ali i smesti nove, moderne sprave za vežbanje tada po prvi put viđene među Srbima ispod Dunava i Save.

O tome kolika je bila naklonost Mihaila Obrenovića prema mladom umetniku svedoče dve epizode. Knez je o svom trošku na Kalemegdanu podigao vežbalište na kome bi Steva i njegovi učenici mogli da treniraju preko leta. Takođe, 1861. u Todorovićevu školu je upisao svog vanbračnog sina Velimira Todorovića kome je Steva tako postao vaspitač i jedan od najvećih prijatelja.

Prativši vladarev gest i drugi viđeniji Beograđani počeli su da daju svoju decu u školu Steve Todorovića. Školu je pohađala i grupa đaka odabranih po kneževom izboru. Bilo je tu i ženske dece što se u ono vreme smatralo neverovatno naprednim.

Čitava generacija budućih vodećih intelektualaca Srbije tako je stasavala na istom mestu. Slikar im je predavao crtanje, pevanje, gimnastiku i mačevanje, a počeo je i da angažuje druge učitelje koji bi đake podučavali stranim jezicima, klaviru... Za vreme letnjih raspusta Steva bi učenike vodio na putovanja po evropskim gradovima puštajući ih da svojim očima vide umetnost o kojoj su učili, usavrše jezik i upoznaju se sa vršnjacima.

I tako je Steva Todorović prešao dug put od siromašnog studenta do dobrostojećeg profesora i slikara o čijem uspehu pišu novine i o čiji talenat se otimaju ugledni Beograđani. Poleksija Todorović je rođena 1848. i bila je ćerka Matije Bana, slavnog srpskog književnika, pedagoga i diplomate. Kažu da je kao dete bila toliko slabašna da nije mogla da završi ni osnovnu školu već da je stalno boravila u Dubrovniku, ne bi li more ojačalo njeno malo telo.

Ipak, pored oca koji je bio jedan od najvećih intelektualaca svog doba, obrazovane majke koja je bila poreklom Grkinja, i u krugu učenih ljudi koji su stalno posećivali dom porodice Ban, Poleksija je stekla znanja veća od svih koje su mogle da joj ponude onovremene škole.

Još kao devojčica Poleksija se pokazala kao nadarena slikarka, pa je otac odlučio da joj pronađe profesora. Prvo ju je učio Jovan Deroko, a onda i Steva Todorović.

Romantičari vole da pričaju da je to bila ljubav na prvi pogled. Realističnije bi možda bilo reći da je, već slavni slikar bio očaran, kako talentom i lepotom mlade učenice, tako i činjenicom da dolazi iz porodice čuvenog književnika i političara.

Neosporno, bilo je tu i ljubavi...

- Slikao je jednom prilikom mene i moju stariju sestru. Imala sam tada 10 godina. Tako smo se upoznali. Docnije, Steva je dolazio k nama sa svojom majkom i sestrama. Svi su oni bili vrlo dobri. Njegova sestra imala je lep glas. Pevala je i zabavljala nas. A kada sam Stevu zavolela imala sam 16 godina, a on 33. Venčali smo se u Beogradu 1864. Moj pokojni otac kao kulturni radnik voleo je mnogo Stevu i kao čoveka i kao umetnika. Na bogatstvo nismo mislili. Došla tako neka spahinica iz Bačke da me prosi za svog sina. Govorili su mi o bogatstvu, ali ja sam rekla: “Hoću Stevu, a drugog neću!” – ispričala je Poleksija decenijama kasnije u jednom intervjuu za “Vreme”.

I tako se šesnaestogodišnja Poleksija udala za tridesettrogodišnjeg Stevu. Kao svadbeni dar od kneza Mihaila par je dobio  2 hiljade dukata što je u ono doba bio ogroman novac. Mladenci su poklon iskoristili da odu na medeni mesec u Firencu i Rim gde su se zajedno usavršavali i kopirajući dela najvećih svetskih umetnika - Rafaela, Rubensa, da Vinčija, Mikelanđela, Đorđona...

Ovu praksu – zajedničkih putovanja zarad slikanja i sticanja novih znanja, praktikovaće do kraja života. Poleksija je odmah počela da pomaže Stevi u njegovom umetničkom radu i nije mnogo prošlo, a Todoroviću su postali partneri - kako u životu, tako i u poslu. Pored supruga talenat mlade Poleksije je cvetao. Ona je bila i ostala njegova najbolja učenica.

I do danas je donekle tabu tema ostala saradnja istaknutih francuskih ličnosti sa nacističkim okupatorima, a u decenijama nakon završetka sukoba, čini se da je istina žrtvovana zarad nacionalnog jedinstva. Jedan od simbola Pariza, i predratnog i poratnog, definitivno je bila najveća kreatorka dvadesetog veka, Koko Šanel. Predratni deo njenog života slabo je dokumentovan. Odrastanje bez roditelja i muke koje je morala da prođe – od sirotišta po provinciji do lascivne zabavne scene glavnog francuskog grada sa početka veka – sve je to postalo deo mitologije o kreatorki, koja je i sama priču više ili manje dramatizovala, zavisno od potrebe ili inspiracije. 

O "madmazel Šanel" i njenom životu nakon Drugog rata znamo neuporedivo više, naročito od kada se, deceniju nakon kraja rata, iz Švajcarske vratila za Pariz. Brend Šanel ubrzo je postao globalan, te je bio na putu da postane, uz Kokakolu i Mekdonalds, najprepoznatljiviji globalni brend XX veka.

Ali sudbina i život Koko Šanel tokom okupacije njene domovine oduvek je bila obavijena velom misterije. Tek nakon njene smrti, 1971. godine, glasnije se počelo govoriti o njenoj ulozi u nacističkoj obaveštajnoj mašineriji, ali i načinima kojim je Koko pokušala da postane stopostotni vlasnik jedne od najvećih fabrika novca – modne linije Šanel i svih njenih proizvoda.Nakon što je, 1913. godine, otvorila svoj prvi butik u Parizu, Koko Šanel je postala jedno od istaknutijih imena bogate pariske modne scene. Iako su njene mušterije u početku bile isključivo dame iz najviših pariskih krugova, Koko je oduvek želela da njene kreacije postanu dosta masovnije, ali i da postanu svakodnevni stil, više nego "odeća za posebne prilike". Želela je da ženskoj modi unese karakteristiku koja joj je vekovima nedostajala – udobnost. Verovatno bi ostala upamćena kao jedna od lokalnih, pariskih modnih legendi, jedna u nizu specifičnih genija svoje oblasti koja bi ostala karakteristika Pariza, da se 1922. godine nije pojavila na konjskim trakama na hipodromu iza Bulonjske šume. Tamo se desio sudbinski susret između Koko Šanel, revolucionarne kreatorke i uspešne poslovne žene, i Pjera Verthajmera, jevrejskog biznismena koji je već ostvario ozbiljne uspehe u trgovini.

Imperija je stvorena!

Koko i Pjer su našli zajednički jezik, te je 1924. godine stvoreno zajedničko preduzeće Šanel Parfemi. Prema tadašnjem dogovoru, porodica Verthajmer bila je dužna da obezbedi sve finansije za proizvodnju, distrubuciju i marketing, dok je Koko firmi ustupila svoje ime, ali i imidž koji je sa sobom nosila, kao i nepresušni izvor u vidu svojih kreacija.

Podela vlasničkog udela, u kojoj je porodici Verthajmer pripadalo 70 odsto, dok je Koko bila vlasnica samo jedne desetine preduzeća, bez ikakvih prava odlučivanja, dugo je bio razlog sukoba između suvlasnika. To nije sprečilo njihov najpopularniji proizvod, parfem "Šanel no.5", da postane jedan od prvih istinskih, globalnih, modnih blokbastera. Iako je prve pokušaje da preuzme kontrolu, ili barem veći udeo u njoj, Koko sprovela još 1934. godine, tek će nacistička okupacija kreatorki pružiti priliku da iz posla izbaci jevrejsku trgovačku porodicu.

Kao i skoro sve francuske žene koje su okupaciju provele u naručju nemačkih oficira, i Koko je bila predmet brojnih ogovaranja, izmišljanja, preuveličavanja, do te mere da je danas nemoguće odvojiti mit od stvarnosti. Stoga, ostaje nam da se bavimo samo dokumentovanim činjenicama. Koko je najveći deo rata provela živeći na poslednjem spratu superekskluzivnog hotela Ric u Parizu, koji je u to vreme bio mesto okupljanja najviših predstavnika nemačke armije, ali i nemačke politike. U njemu su pariske noći provodili i Gebels i Himler, ali i brojni visoki oficiri koji su svaku prekomandu u Pariz smatrali nagradom, naročito otkada je kao opcija počeo da figurira i ledeni Istočni front.

U to vreme, Koko je bila u ljubavnoj vezi sa baronom Fon Dinklageom, nemačkim obaveštajnim oficirom. Bila je to veza koja je kreatorki, pored fizičke zaštite, omogućila i neometan pristup najvišim krugovima nemačke uprave u Francuskoj, te i dobru poziciju da konačno preuzme kontrolu nad firmom koja je nosila njeno ime.

Ubrzo po otpočinjanju nemačke okupacije, na snagu su stupili nacistički rasni zakoni, po kojima su svi poslovi koji su bili u vlasništvu Jevreja, praktično, izgubili vlasnika. Tu okolnost Koko je htela da iskoristi i pokuša da preume brend "Šanel". 

Tek je u 21. veku otkriven zvaničan dopis, koji je Koko Šanel poslala vladinim predstavnicima zaduženim za oduzimanje finansijskih i poslovnih sredstava od Jevreja. U tom momentu, zvanični vlasnici "Šanela", porodica Verthajmer, napustila je Francusku i pobegla u Njujork, gde su pokušali da nastave sa proizvodnjom najpopularnijeg proizvoda kompanije, parfema "Šanel no.5".

Stoga je Koko tvrdila da se posao, iako i dalje u rukama Verthajmera, "zakonski gledano, smatra napuštenim od strane dotadašnjih vlasnika, Jevreja".

"Stoga ja imam neosporavano pravo na kompaniju koja nosi moje ime, naročito stoga jer je profit koji sam tokom godina od kompanije dobijala u velikom neskladu sa važnošću kreacija koje sam za kompaniju napravila od njenog osnivanja. Vi imate mogućnost da ispravite nepravdu koja se prema meni sprovodi već sedamnaest godina", napisala je Koko u dopisu vladinim predstavnicima višijevske Francuske, u formi molbe za pravdu. Odgovor vlasti Koko Šanel je neprijatno iznenadio. Naime, Verthajmeri su, pre nego što su napustili Francusku, sva vlasnička prava preveli na Feliksa Amija, biznismena koji nije imao prepreka da bude vlasnik kompanije ni pod nacističkom upravom, te kompanija nije potpadala pod nadležnost organa koji su se bavili oduzimanjem jevrejske imovine.

Ipak, tokom velikog dela okupacije, Koko je bila de facto jedini vlasnik kompanije u Francuskoj, dok je kompanija istog imena, pod kontrolom Verthajmera, preko okeana, nastavila sa proizvodnjom i prodajom čuvenog parfema "Šanel no.5", ali i drugih proizvoda.

Pored njenog poslovnog života, ili baš zbog njega, Koko Šanel je, po danas dostupnim dokumentima, imala i vrlo kontroverznu ulogu na uzbudljivoj špijunsko-obaveštajnoj evropskoj sceni tokom Svetskog rata.

Iako je većina dokumenata prikazuje kao dobrovoljnog saradnika nemačkih obaveštajaca, njene dobre veze sa visokim britanskim krugovima, te njena sposobnost da prenosi informacije između zaraćenih strana, doneli su joj zaštitu nakon rata, koju je, prema nekim tvrdnjama, garantovao i sam Čerčil. Po proterivanju nemačkih trupa iz Francuske i završetku okupacije, Koko Šanel, suočena sa brojnim optužbama sa kolaboraciju, odlazi u Švajcarsku. Verthajmeri, koji su se vratili u Pariz, dobili su natrag vlasnička prava na kompaniju "Šanel parfemi" od Feliksa Amija, a pred njima je bila pravna borba za delove kompanije koje je, tokom okupacije, na sebe prenela Šanel. 

Pravna bitka koja se pripremala neposredno nakon prestanka vojnog sukoba, privukla je pažnju celog poslovnog sveta. Ali, ishod te bitke malo ko je mogao da predvidi.

Shvatajući da bi otvorena borba protiv kreatorke, sa iznošenjem "prljavog veša", te isticanjem njene kolaborantske uloge, umnogome oštetila brend čiji je vlasnik bio, Pjer Verthajmer je interese kompanije stavio na prvo mesto. Tako je došlo do jednog od najmudrijih poslovnih poteza 20. veka.

Suđenje između poslovnih partnera završeno je 17. maja 1947. godine dogovorom koji će Verthajmere učiniti jednom od najbogatijih porodica Evrope i do danas, dok će Koko Šanel, siroče iz francuske provincije, postati jedna od najbogatijih žena sveta, usput skidajući stigmu nacističkog saradnika. Dogovoreno je da se prepravi ugovor iz 1924. godine, a uz to je kreatorki isplaćen i procenat (koji je predstavljao milionsku sumu) od prodaje čuvenog "No.5" parfema tokom ratnih godina. Koko Šanel je, uz to, dobila i prava na 2 odsto od ukupne svetske prodaje "Šanela no.5", za šta se procenjivalo da će joj donositi oko 25 miliona dolara godišnje.

Karakteristična je i stavka uneta u ugovor na zahtev Koko Šanel, po kojoj će porodica Verthajmer snositi sve troškove kreatorkinog života, od sasvim beznačajnih do luksuznih, dok god je ona živa. Ovaj nesvakidašnji član ugovora bio je osnov za novo partnerstvo između velike trgovačke porodice i talentovane kreatorke.

Nakon što je poslovna imperija ponovo uspostavljena, Koko je imala samo jednu želju – da se vrati u Pariz. Iako je javno mnjenje godinama pripremano za njen povratak, trebalo je devet godina dok se Koko nije i zaista odlučila da napusti svoj švajcarski dom i vrati se u Pariz.

Godine 1954, nakon što su pomalo i zaboravljene istrage o kolaboracionistima, čiji je i sama bila predmet, Koko Šanel se, potpomognuta Verthajmerovim vezama i novcem, spektakularno vratila u prestonicu mode. Počela je nova etapa u razvoju kompanije "Šanel", u modi generalno, ali i u životu najčuvenije kreatorke.

Mađarska grofica je u svojoj 11. godini verena za vojnika Ferenca Nadaždija, a u 15. godini se za njega  i udala. Međutim, pre nego što je stupila u brak s Nadaždijem, ona je na svet donela ćerku Anastasiju, za koju se verovalo da je plod Eržebetine zabranjene ljubavi sa slugom. S Ferencom je grofica Batori imala još petoro dece, od kojih je dvoje umrlo u ranom detinjstvu. Nakon 27 godina braka, Eržebet je ostala i bez supruga, koji je ubijen.

Zanimljivo je da je čitava grofovska porodica Batori važila za vampirsku porodicu i zbog njihovih veza s grofom Vladom Cepešom. Naime, Ištvan Batori, Eržebetin rođak, pomogao je Drakuli da povrati presto. Pored toga, i Cepešovi i Batorijevi su na svojim porodičnim grbovima imale amblem zmaja. Tokom suđenja grofici Batori, najviši broj žrtava koji je naveden bio je 650, a neki izvori navode zastrašujuće podatke: da je Batorijeva ubila između 300 i, čak, 2.000 mladih devojaka.

Mađarska grofica je u svojoj 11. godini verena za vojnika Ferenca Nadaždija, a u 15. godini se za njega  i udala. Međutim, pre nego što je stupila u brak s Nadaždijem, ona je na svet donela ćerku Anastasiju, za koju se verovalo da je plod Eržebetine zabranjene ljubavi sa slugom. S Ferencom je grofica Batori imala još petoro dece, od kojih je dvoje umrlo u ranom detinjstvu. Nakon 27 godina braka, Eržebet je ostala i bez supruga, koji je ubijen.

Zanimljivo je da je čitava grofovska porodica Batori važila za vampirsku porodicu i zbog njihovih veza s grofom Vladom Cepešom. Naime, Ištvan Batori, Eržebetin rođak, pomogao je Drakuli da povrati presto. Pored toga, i Cepešovi i Batorijevi su na svojim porodičnim grbovima imale amblem zmaja. Nije zabeležen podatak o tome kada je Eržebet počela da lišava mlade žene života, ali se veruje da se to dogodilo posle 1585. godine. Prema mađarskim legendama, grofica je jednog dana svojoj služavki u besu zarila makaze u glavu, pri čemu je okrvavila ruke. Nakon što ih je oprala, učinilo joj se joj je koža na mestima gde se ranije krv nalazila lepša i značajno podmlađena. Tako se rodio njen plan da svoju mladost povrati i sačuva na bizaran način - mučiće mlade devojke, piti njihovu krv i ubijati ih kada joj više ne budu potrebne.

Budući da je efekat izostao i pored brojnih žrtava, Eržebet je pomislila da krv mladih seljanki ne deluje na njenu kožu, te je otvorila akademiju kako bi mogla da dođe do krvi plemićkih ćerki. U zločinima su joj pomagale još četiri žene, koje su za to kažnjene smrću, a  Eržebet je kažnjena kućnim pritvorom. Poslednje četiri godine života je provela u svom zamku Čahtice (današnja Slovačka), a preminula je mirno, u snu. Sahranjena na crkvenom groblju u Čahticama 25. novembra 1614. godine, ali se lokalno stanovništvo pobunilo jer "Tigrica Čahtica", kako su je zvali, počiva na tom mestu, te je njeno telo premešteno u Nađečed, u porodičnu grobnicu Batorijevih.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Progon iz secanja
• Stara stvar u Novom Bečeju
• Nervni slomovi Vivijen Li
• Smrt čoveka koji je lajao na boga
• Prljave igre u Zabranjenom gradu
• Naduvenko i lutkica
• Prvi beogradski prodavac Biblija
• Rodoljub bez kapi srpske krvi
• Kraljica mode stare Jugoslavije
• Najvaznija beba u istoriji

• Generalna [520]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom