IZ MOJE DUŠE

Дебитује у улози Амелије у Вердијевом „Балу под маскама“. У првих неколико сезона након дебија отпевала је готово све најзначајније улоге репертоара драмског сопрана. Наступала је на свим оперским сценама бивше државе те на бројним фестивалима. Наступала је на свим значајним оперским сценама света.

Њен ујак је био Бранислав Војновић, управник Народног позоришта 1935-1939. У емисији „Мој Београд“ приказаној на „Студију Б“ 20. августа 2009. Милка Стојановић је изјавила да су на њу највећи утицај имали њен отац и ујак. Била је удата за оперског певача Живана Сарамандића. Њена сестра је Загорка Стојановић.

Дебитовала је 1960. у Народном позоришту. Од 1967. била је неколико година у Метрополитен опери у Њујорку. Касније је поново била у Народном позоришту, до 1993. године.

По сопственим речима (емисија „Мој Београд“, 20. август 2009), учествовала је у првом извођењу у Србији Вердијевих опера „Набуко“ и „Атила“, као и Белинијеве опере „Норма“. Тим извођењем Белинијеве „Норме“ отворена је зграда Народног позоришта после обнављања 1966. године. 

• Октобарска награда града Београда за улогу Елзе у опери „Лоенгрин“
• две награде Народног позоришта за улоге у „Травијати“ и „Атили“
• награда Народног позоришта за животно дело
• четири спомен-плакете града Београда
• награда Савеза композитора Југославије „Златна лира“ за интерпретације дела домаћих аутора
  • Часопис “Opera News” из Њујорка доделио јој је награду ”Golden Voice“, на основу мишљења стручне јавности и оперске публике, чиме је сврстана у четири најлепша гласа 20. века
  • Интернационални биографски центар у Кембриџу уврстио ју је 1997. године у енциклопедију „Ко је ко у музици“ . 

Nakon penzionisanja njegovog oca Jovana 1912, prota Dušan prelazi službom u Gradišku, a odlukom mitropolita Vasilija od 15. aprila 1935. postavljen je na mesto arhijerejskog namesnika bosanskogradiškog.Tokom Prvog svetskog rata prota Dušan je četiri godine proveo u austrijskim zatvorima u Banjaluci i Zenici, a nakon rata vraća se u Gradišku i učestvuje u formiranju srpskih narodnih veća. Godine 1918. postaje članom Radikalne stranke i počinje aktivnije sa političkim delovanjem. U pet navrata je biran kao narodni poslanik sreza bosanskogradiškog — 1920, 1923, 1925, 1935. i 1938. godine.^[1]

Na njegovu inicijativu je u Gradišci 1927. podignuta nova crkva posvećena Pokrovu Presvete Bogorodice, hram izgrađen u srpsko-vizantijskom stilu (Ustaše su crkvu porušile do temelja tokom 1941. godine).

Svega par dana nakon formiranja fašističke Nezavisne Države Hrvatske u čiji sastav je ušla i Gradiška, prota Dušan je uhapšen (11. april 1941) od strane novih vlasti pod optužbom za antidržavno i antihrvatsko delovanje .  nakon hapšenja zatočen je u lokalni katolički manastir, da bi ubrzo bio prebačen u logor u Staroj Gradišci. Potom je odveden u Banjaluku i zatvoren u tvrđavi Kastel gde je podvrgnut brojnim torturama i mučenjima, pre nego što je zajedno sa tadašnjim banjalučkim vladikom Platonom Jovanovićem ubijen u noći sa 4. na 5. maj 1941. godine. Njegovo telo ustaše su bacile u reku Vrbanju na čijim obalama je i pronađeno 24. maja kod istoimenog sela gde je privremeno i sahranjen. Vladiku i protu ubile su ustaše: Asim Đelić, Mirko Kovačević i Niko Čondrić, svi iz Banjaluke.

Dana 3. maja 1946. posmrtni ostaci prote Dušana Subotića su eshumirani iz privremene grobnice i preneseni na gradsko groblje u Gradišci gde su položeni u porodičnu grobnicu Subotića Na 77. godišnjicu njegove smrti 2018. u Gradišci je postavljena spomen bista proti Dušanu Subotiću, a predstavljena je i knjiga „Dušan Subotić, prota stradalnik” autora Darija Drinića.

Knez Miloš ga je 25. decembra 1859. godine odlikovao zlatnim krstom Svetoandrejske skupštine. U povelji o odlikovanju pisalo je: „Odlikujem ga ovim znakom moga knjaževskog blagovoljenja s tim da ga večno njegov starešina gospodin Vićentije a po smrti ovog njegovi zastupnici nose.Radio je na prikupljanju i prepisivanju narodnih starina i arhivskih dokumenata, a biblioteku manastira Vraćevšnice umnožio je i uredio pa je s vremenom postala jedna od najcenjenijih u Srbiji. U manastiru je osnovao i galeriju slika u kojoj je bilo i nekoliko ikona i slika s kraja XVIII i početka XIX veka. Veći deo galerije činila su dela slikara i pesnika Đure Jakšića, koji je na njegov poziv boravio u manastiru i naslikao portrete svih srpskih vladara i istorijske kompozicije iz Prvog i Drugog srpskog ustanka. Od ovih slika sačuvan je samo portret kneza Miloša. I biblioteka i galerija izgorele su u požaru koji je zahvatio manastir 1920. godine. Sa južne strane manastirske crkve 1868. godine počeo je da gradi konak danas poznat kao Vićentijev konak, koji je izveden kao velika dvospratna zgrada sa zvonikom slična palatama mađarskih velikaša.Kao episkopu rezidencija mu je bila najpre u Karanovcu (današnje Kraljevo), a kasnije u Čačku. Titula mu je bila episkop užički i episkop užičko-kruševački. Na samom kraju njegovog upravljanja eparhijom titula mu je bila episkop žički.

Kao episkop bio je više godina predsednik Apelatorijske konzistorije Srpske mitropolije. Bio je pomažući član Društva za poljsku privredu. Umro je 15. marta 1882. godine u Beogradu. Na opelu održanom u Sabornoj crkvi činodejstvovao je episkop Mojsej u prisustvu kralja Milana, kraljice Natalije i skoro cele vlade. Sahranjen je u priprati manastirske crkve u Vraćevšnici kao jedan od ktitora .

Svu svoju imovinu zaveštao je za stipendije, prosvetne i druge dobrotvorne ciljeve. Po njegovoj želji osnovana je zadužbina za školovanje njegove familije i đaka iz Gornje Crnuće sa sedištem i njegovoj kući u Beogradu. Od novca koji je ostavio u Upravi fondova podignute su nove Zadužbinske zgrade. Zgrade zadužbine su davane pod zakup od koga su davane stipendije pitomcima zadužbine. U zgradama su bile smeštene: Beogradska bogoslovija, Kraljevska srpska državna štamparija, biblioteka Pravnog fakulteta i Akademija likovnih umetnosti. Zgrade zadužbine su nacionalizovane 1958. godine .

Staka Skenderova (Sarajevo, 1831. - Ilidža, Sarajevo, 18. svibnja 1891.) - srpska učiteljica, spisateljica i društvena djelatnica iz Bosne i Hercegovine.

Ona je prva žena, koja je djelovala u javnome i kulturnome prostoru među Srbima u Sarajevu te je 19. listopada 1858. otvorila prvu žensku školu u Sarajevu. Pisala je po ruskim časopisima i pomagala ruskom konzulu Aleksandru Hilferdingu u prikupljanju srpske kulturne baštine. Ona nije bila samo prva žena koja je osnovala žensku školu u Sarajevu i stala za katedru nego i prva žena u Bosni i Hercegovini, koja je objavila svoju knjigu, makar i daleko od zavičaja i na tuđem jeziku.

Staka Skenderova rođena je u Sarajevu 1831. godine, u obitelji, koja je bila porijeklom iz Prijepolja. Staka je rano naučila turski jezik što joj je pomoglo, da lakše prodire sa svojim zahtjevima kod turske uprave. Pismenost je stekla samouka ili u osnovnoj školi u Sarajevu, ali o tome nema točnih podataka. Zna se da je dosta čitala i da je jedina žena toga vremena koja je pjevala u crkvi. Staka je bila na stalnoj ratnoj nozi s najviđenijim srpskim trgovcima u Sarajevu. Bila je omiljena u redovima siromašnih Srba, a posebno među srpskim ženama u Sarajevu, iako je srpski tisak (kako u Bosni tako i onaj izvan) šutio o Staki ili joj je kritizirao sve do njene tragične smrti, 26. svibnja 1891. godine kada su je na Ilidži pregazila seljačka kola . 

Njen otac je bio vernik i koristio je svoju poziciju u Indiji da "podstakne domaći ekonomski razvoj, govori protiv čedomorstva i promoviše obrazovanje žena". Inglisin deda po majci je bio sveštenik iz kapele Garioh u Aberdinširu. Bila je rođaka ginekologa ser Henrija Simsona, kao i druga žena pionir medicine Grejs Kejdel.

Inglisin otac se penzionisao (kada je imao 56 godina) iz Istočnoindijske kompanije da bi se vratio u Edinburg, preko Tasmanije, gde su se neki od njenih starijih braća i sestara skućili. Školovala se privatno u Edinburgu (gde je predvodila uspešan zahtev učenica da koriste privatne bašte na trgu Šarlot) i završila školovanje u Parizu. Njen plan da studira medicinu je bio odložen jer se starala o bolesnoj majci (šarlahna groznica), koja je umrla 1885. nakon čega je Inglis osećala obavezu da ostane u Edinburgu sa svojim ocem.

Medicinska škola za žene u Edinburgu je otvorena 1887. od strane dr. Sofije Džeks-Blejk, gde je Inglis započela svoje školovanje. Kao reakcija na metode dr. Sofije Džeks-Blejk i na izbacivanje dve studentkinje Grejs i Džordžine Kejdel, Inglis i njen otac osnivaju Edinburški medicinski koledž za žene, pod pokroviteljstvom Škotske asocijacije za medicinsko obrazovanje žena, a jedan od sponzora je bio ser Vilijam Muir, prijatelj njenog oca iz Indije, sada direktor Univerziteta u Edinburgu. Inglisini sponzori su takođe organizovali kliničku obuku za studentkinje pod vođstvom ser Vilijam Mekivena u Kraljevskoj bolnici u Glazgovu.

Godine 1892. stekla je trostruku kvalifikaciju, postajući licencijat Kraljevskog koledža lekara u Edinburgu, Kraljevskog koledža hirurga u Edinburgu i Fakulteta lekara i hirurga u Glazgovu. Bila je zabrinuta zbog niskog standarda nege i manjka specijalizacije za potrebe ženskih pacijenata i tako dobila mesto u pionirskoj Novoj bolnici za žene Elizabet Garet Anderson u Londonu, a zatim u Rotondi u Dablinu, vodećem porodilištu. Inglis je stekla svoju diplomu 1899. u Univerzitetu u Edinburgu, nakon što su otvorili medicinske kurseve za žene. Njen povratak u Edinburg da bi započela taj kurs se poklopio sa negovanjen njenog bolesnog oca pre nego što je umro 4. marta 1894. u 73. godini. Inglis je tad zabeležila da on „nije verovao da je smrt mesto zaustavljanja, već da će čovek nastaviti da raste i uči kroz svu večnost". Inglis je kasnije konstatovala da "sve što jesam, i sve što sam uradila - dugujem mom ocu". U Edinburg se vraća 1894. godine gde je dovršila svoju medicinski diplomu i postala predavač ginekologije na Medicinskom koledžu za žene i zatim uspostavila medicinsku praksu sa Džesi Meklaren Mekgregor, koji je bio kolega student. Imajući u vidu da je za medicinu za decu i žene bilo nedovoljno sredstava, oni otvaraju sopstveno porodilište (Hospis) za siromašne žene, kao i posebno odeljenje za školovanje i pomoć babica, prvobitno na Trgu Đorđa. Hospis je tada dobio pomoć za nesreće i opšte usluge, kao i porodilište sa operacionom alom i osam kreveta, u novim prostorijama u ulici 219 Haj Strit, na Kraljevskoj milji, blizu ulice Kokburn, i predstavljala je preteča Memorijalne bolnice „Elsi Inglis“ koja radi sve do 1992. godine. Tokom 1913. Elsi je proputovala Sjedinjene Američke Države (Mičigen) da bi posetila i naučila od novijih vrsta porodilišta.

Inglis se često odricala taksi koje su joj dugovane da bi plaćala njenim pacijentima oporavak pored mora, a dečja paraliza je bila bolest oja ju je naročito brinula. U isto vreme radi kao savetnica u bolnici za majku i dete u Brentsfildu sa kojom se njeno sopstveno porodilište i bolnica spajaju 1910.

Elsine kolege su prepoznale njene hirurške veštine jer je "bila tiha, mirna i pribrana, nikada u gubitku, vešta u svojim manipulacijama i sposobna da se nosi sa bilo kakvim hitnim slučajem."

Inglis je živela i jed

Pokret za pravo glasa

[uredi | uredi izvor]

Njena nezadovoljnost medicinskom brigom dostupnom za žene je navelo Inglis da se politički uključi kroz Pokret za pravo glasa. Tokom 1890-ih Elsa je bila sekretarica Edinburškog nacionalnog društva za pravo glasa žena, podržavano od strane njenog oca, dok je na radila na medicinskoj diplomi.

Inglis je radila blisko Milisent Focet, vođom Nacionalne unije društava za biračko pravo žena, državši govore širom zemlje. Do 1906. "Elsi Inglis je za Škote bila ono što je Milisent Focet bila za Engleze; kada su njih dve te godine formirale federaciju, Elsi je postala njihov sekretar". Na početku Škotske federacije žena sifražetkinja, Inglis je bila počasni sekretar od 1906. do 1914.

Inglis je držala govore podrške za pravo glasa 1907. sa Kristal Mekmilan i Alis Lou, takođe kao govornicama na sastanku Nacionalne unije društava za biračko pravo žena u Edinburškom kafeu Oak Hol. Gostujući govornik je bio Džesi Skot sa Novog Zelanda, gde su žene već mogle da glasaju.

Vek kasnije, u novinama, Lusi Inglis (rođaka) je izjavila da je Elsi reklaIako je po izbijanju prvog svetskog rata Elsi već imala 50 godina, to je bio period njenog najvećeg uspeha. Uprkos otporu vlade ona osniva Odbor škotskih žena za službu u inostranstvu, oragnizaciju koju su osnovale sifražetkinje da obezbedi sve bolnice za pomoć sa ženskim osobljem za savezničke ratne napore, uključujući doktore i tehničko osoblje, uključujući medicinske sestre i volontere. Britanska vlada nije bila raspoložena da prihvati da im pomogne, pa Ensli Inglis odlazi u Francusku decembra 1914. godine i osniva bolnicu sa 200 kreveta koja radi tokom čitavog rata. Druga bolnica u Francuskoj biva osnovana 1917. godine.Uprkos radu u Francuskoj i Rusiji, bolnice su posebno postale poznate po svojoj aktivnosti u Srbiji, za koju je ocenjeno ne samo da je od strateškog značaja, već i da je u posebno teškom položaju u odnosu na druge saveznice. Elsi Inglis sama odlazi u Srbiju teške 1915. godine kada se zemljom širi epidemija tifusa. Već početkom godine osniva prvu ratnu bolnicu. Jedna od bolnica nalazila se u Mladenovcu. U znak zahvalnosti, septembra 1915. godine u Mladenovcu je je sagrađena spomen-česma „Crkvenac“. Na mermernoj ploči česme uklesane su reči na srpskom i engleskom "Za uspomenu na sanitarne misije škotskih žena u Srbiji i njinog osnivača dr Elzi Ingils, podiže II rezervna mladenovačka bolnica. – Izgradili vojnici Moravske divizije I poziva pod rukovodstvom rezervnog kapetana prve klase Bor. Popovića". U novembru 1915. godine biva zarobljena u Kruševcu, ali odbija da ostavi opremu bolnice i da se povuče zajedno sa srpskom vojskom. Elsi Inglis prati srpske trupe sve do odlaska na Krf 1915. godine. Angažovanjem Crvenog krsta i Vlade SAD, vraća se u Veliku Britaniju. Biva zarobljena 1915. godine i repatrirana, ali po povratku u Škotsku odmah nastavlja rad i počinje sakupljanje finansijskih sredstava za ruske bolnice. Sama odlazi za Odesu 1916. godine. 1917. godine se vraća u Škotsku i umire od raka 26. novembra 1917. godine. Na sahranu dolaze predstavnici britanske i srpske kraljevske porodice.

Po opštoj oceni pacijenata, političara, vojske, javnih radnika i ostalih savremenika, Elsi Inglis je svojim radom pokazala redak primer humanosti u najtežim vremenima. Veoma strogim radnim moralom i ličnim entuzijazmom koji se pokazivao ne samo u medicinskom radu, već i u administrativnim poslovima, uspela je da održi rad bolnica u natežim ratnim uslovima. Sopstvenim primerom podstakla je dolazak u Srbiju mnogih drugih bolničarki kojih je u Srbiji 1915. bilo više od šest stotina. Zbog svega toga se može se reći sa sigurnošću da je rad Školskih ženskih bolnica posebno bio uspešan baš u Srbiji. Elsi Inglis je bila prva žena koja je odlikovana najvišim srpskim odlikovanjem "Orden belog orla", na ceremoniji u Londonu.^[4] Takođe, pre toga je bila odlikovana ordenom Svetog Save.

Никола Спасић (Београд, 2. новембар 1838 — Крф, 28. новембар 1916) био је српски велетрговац, добротвор и велики задужбинар.

Био је председник Београдске берзе, председник Саобраћајне банке и члан Управног одбора Народне банке Краљевине Србије. Одликован је Таковском крстом 4. реда и Орденом Светог Саве 3. реда.

Задужбина Николе Спасића је 1939. године имала за 3 посто већи капитал од Нобелове. Деда Николе Спасића, Стојан је око 1807. године дошао са целом породицом из Лесковца. Николин Деда Стојан пореклом је био из Урошевца. Као најстарије дете отац, Спаса Стојановић познати београдски трговац, Николу је уписао у тек основани Лицеј, али измењене породичне прилике присилиле су Николу да одмах по завршетку првог разреда напусти Лицеј и почне да учи воскарски и лицитарски занат. Будући да ти занати нису пружали веће могућности интелигентном и способном младићу какав је био Никола, прешао је код стрица Тасе у бакалнице на Сави, а затим у кожарску радњу Радована Барловци, где је изучио и опанчарски занаt . Године 1864, са почетним капиталом од 200 дуката, Никола је пожелео да се осамостали. Та уштеђевина није била довољна, па му је позајмицом од 500 дуката помогао брат његове прве жене Лепосаве - Ђока Јовановић, трговац, некадашњи повереник Капетана Мише Анастасијевића. То је била једина позајмица у животу Николе Спасића. Ђоки Јовановићу је остао доживотно захвалан и када је овај после много година услед стечаја остао без игде ичега помагао га је до смрти. У Васиној улици појавила се 1865. године нова кожарска радња под фирмом Никола С. Спасић. У тој радњи се за опанке чекало на ред, посао се разгранавао и остваривала се добра зарада. Прва супруга му је умрла након шест година брака и Никола се још више посветио раду. Уз опанчарски занат почео је да се бави трговином платном и прерађеном кожом. Са другом супругом, Станком „Чајом“ Спасић, провео је најдужи период свога живота. У кући се живело увек скромно, без луксуза који је све више улазио у куће имућних српских трговаца. Никола је у чаршији уживао углед не само богатог већ и честитог и мудрог човека, чије се мишљење о многим стварима тражило, а савети прихватали. Уз помоћ друге супруге стекао је огромно богатство и још више развио урођени смисао за лепе ствари. Саградио је породичну кућу у Кнез Михаиловој улици бр. 33. У Првом српско-турском рату 1876. године учествовао је као редов-коњаник. У Другом српско-турском рату није учествовао, јер га је држава ослободила као војног лиферанта. Тада је први и једини пут радио са државом. Направио је и излиферовао војсци око 25.000 пари опанака. Деведесетих година деветнаестог века, када се српска влада, пошто није могла да добије зајам од иностраних банака, окренула изворима дЈедна од првих добротворних активности Николе Спасића везана је за Друштво дечјих склоништа почетком двадесетог века. Он је у дворишту Палилулске основне школе подигао кућу за „ђачко склоniste а доделио је и одређену годишњу новчану помоћ, која се редовно исплаћивала, као и награде најбољим ђацима. Први балкански рат му је улио наду да ће Јужна Србија бити ослобођена за његовог живота. Под утицајем своје треће супруге Анастасије „Наке“ Спасић (оженио се 1907. године) у Београду 1912. године у згради Управе монопола, коју је за ту сврху закупио, организује помоћну болницу коју је снабдео свим потребним инвентаром, лековима и храном. Како је све обезбеђивао сопственим средствима, ангажовао је и познатог лекара др Каценеленбогена из Немачке, а у болници је радила и др Драга Љочић, прва жена лекар у Србији. Храна за болницу спремала се искључиво у његовој кући, а његова супруга Нака била је главна болничарка којој су у раду добровољно помагале супруге и кћери неких угледних Београђана. Никола Спасић је свакодневно обилазио рањенике у својој болници и ниједан рањеник није отпуштен а да није очински испраћен и финансијски потпомогнут. Захвалност тих рањеника и њихових родитеља примао је са великом нелагодношћу, јер је то што чини за њих сматрао својом дужношћу. Када су закратко замукли топови и пушчани плотуни, Спасић је сав болнички инвентар са преосталим медицинским материјалом поклонио Српском црвеном крсту. Јавно мњење је хтело да га за овај племенити поступак одликује. Он је то одлучно одбио, али је допустио да његова супруга Нака за сва своја залагања при оснивању болнице и за рад у њој прими Крст милосрђа .На почетку Првог светског рата супруга Нака Николи предлаже да помогне унесрећеним српским војницима. Тако је Никола Спасић основао своју прву задужбину - предао је своје имање као свој прилог Српском народном инвалидском фонду Свети Ђорђе.  Нераскидиво везујући своју судбину са судбином српског народа, Спасић је крајем 1915. године напустио отаџбину и као већ веома стар и оболео повлачио се преко Ниша и Солуна за Атину и даље на Крф где је и умро. Супруга Нака га је у априлу 1923. године пренела у Србију и сахранила у цркви на Топчидерском гробљу, коју је као своју задужбину подигао још много пре почетка балканских ратова.

Пре оснивања Задужбине Никола је 9. фебруара 1912. године написао тестамент и предао га на чување Народној банци. По тестаменту тадашњу имовину су чиниле четири велике зграде у Кнез Михајловој улици у Београду. Биле су то куће под бројевима 19, 33, 37 и 47. Касније је зграду број 37, поклонио поменутом Инвалидском фонду . Након смрти Николе Спасића,1916. године, сва његова имовина у Београду, која је у то време вредела готово као Нобелова фондација,^[5] остала је без овлашћеног стараоца. После скоро годину и по дана Др Михаило Мика Поповић, бивши министар финансија, покренуо је код окупационих власти питање постављања стараоца који ће управљати Спасићевим имањима. Као стараоци за сву Спасићеву имовину постављени су Добра С. Петковић, адвокат из Београда и Др Милорад Поповић, у то време доцент, а касније професор Универзитета. Они су од 17. маја 1917. године па све до 27. априла 1920. године савесно обављали своју дужност старатеља. Прву седницу задужбинска одбор је одржао 30. априла 1920. године и тај датум означава почетак рада Задужбине. Сам Указ о одобрењу рада Задужбине потписан је 4. децембра 1922. и тако је Задужбина отпочела свој правни живот. Године 1929. у Београду је у Кнез Михајловој улици број 47 почела градња нове зграде, на месту порушене двоспратнице. Градњу зграде је финансирала Спасићева задужбина, а вредност радова је процењена на 20-25 милиона динара. Зграду са четири спрата и партером је пројектовао архитекта Јосиф Најман, док су инжињери Костић и Антић били предузимачи. Тада су Одбор те задужбине сачињавали: председник Тодор Ј. Мијаиловић и чланови Војислава Ст. Вељковића, Драгутина К. Протића, Војислава Маринковића и Милоша Савчића.^[6]

Из средстава задужбине су подигнуте болнице у Београду, Љубовији, Крупњу и Куманову, а у Књажевцу - сиротињски дом.^[7]

Почетком 2013. године Задужбини су враћене зграде у Кнез Михаиловој улици у Београду . Никола је упорно неговао свој пословни принцип: робу је дуго продавао само за готовину; касније је, помажући појединцима, давао робу и на вересију, али увек у мањим количинама; никада се ни са ким није судио; за губитак при позајмици није кривио оне којима позајмљује, већ себе што је то чинио; често је радије новац држао на штедњи у банкама него да се упушта у несигурне послове; повремено је помагао и друге трговце при куповини акција из којих је произилазила велика добит, како за појединце тако и за целу земљу . 

Tekst *

Tekst članka. Koristeći dugme za podelu članka možete odvojiti deo teksta koji će uvek biti prikazan, od teksta koji će biti prikazan klikom na link „Dalje...“.

-- Font size --1 (8 pt)2 (10 pt)3 (12 pt)4 (14 pt)5 (18 pt)6 (24 pt)7 (36 pt)-- Font family --Andale MonoArialArial BlackBook AntiquaComic Sans MSCourier NewGeorgiaHelveticaImpactSymbolTahomaTerminalTimes New RomanTrebuchet MSVerdanaWebdingsWingdings

Path: p

Ubaci datoteku | Uključi „Dalje...“ link

Stvarani URL-ovi trekbeka

Ako članak, kome želite da pošaljete trekbek, ne podržava trekbek Auto-Discover mehanizam, ovde možete staviti njegov stvarni trekbek URL. Koristite novu liniju za svaki URL.

Након повратка из војске поново је постављен за асистента на Катедри за физику, међутим након личних сукоба са професором Стојиљковићем, даје оставку и прелази на Медицински факултет где је као одличан студент изабран за асистента на Катедри за физику на Медицинском факултету, код профеСавић је са професором Јовановићем је објавио свој први научни рад о калориметријском мерењу апсорпције гама-зрачења радијума.

Захваљујући професору Јовановићу, Савић је 1935. добио шестомесечну стипендију француске владе за научно усавршавање на познатом Институту за радијум (данас Институт Кири), чији је оснивач била Марија Кири . По доласку је закључено да му недостаје велик део основних знања које није стекао на Београдском универзитету, као што су откриће вештачке радиоактивности, неутрона и позитрона, што је све успео да брзо надокнади. Маријина кћерка Ирена Жолио-Кири је предложила Савићу да ради са њом на проблему порекла радиоактивности које настају неутронским озрачењем урана, које је годину дана пре тога запазио италијански физичар Енрико Ферми са сарадницима. Савићева шестомесечна стипендија се на крају протегла на скоро пет година. По дотадашњим знањима, требало је да буду створени на Земљи непостојећи трансурански елементи, атомских бројева 93 и 94, који би на основу Мендељејевљеве периодне таблице елемената требало да буду слични ренијуму односно осмијуму. Међу познатим створеним радиоактивностима, откривена је дотад непозната, с временом полураспада од 3,5 сата, названу R_3.5h, која је због свог продорнијег зрачења могла да се мери, а да остале не сметају. Изгледало је да се R_3.5h понаша слично актинијуму (атомски број 89), али је током истраживања нађено да ова радиоактивност по својим хемијским особинама готово потпуно одговара хомологу актинијума, елементу лантану, који је за 35 места испод урана. Овај је резултат објављен септембра 1938. године. Једна немачка група која се бавила истим проблемом и коју је у Берлину водио Ото Хан, реномирани радиохемичар је написао писмо нобеловцу Фредерику Жолиоу, Иренином супругу, где га моли да наговори ауторе да демантују ове „немогуће и погрешне резултате“, јер ће у супротном „бити принуђен да их оповргне, а то би му било непријатно“. Аутори своје резултате нису демантовали. У покушају да резултате оповргне, Хан и његов сарадник Штрасман морали су јануара 1939. признати да су они исправни и да је радиоактивност од 3,5 сата стварно један изотоп лантана. Поред овога установили су да једна друга радиоактивност у потпуности припада суседном елементу баријуму .^[4] Ово је било откриће нуклеарне реакције која је убрзо добила назив фисија.

Јануара 1939. Савић је покушао да експериментално провери да ли се распадом урана поред баријума (атомски број 56) добија племенити гас криптон (атомски број 36). Експериментом је показао да се приликом неутронског озрачивања урана, заиста ослобађа гасовит радиоактивни производ с временом полураспада од 20 минута.

Очекивало се да ће Ирена Жолио-Кири и Савић добити Нобелову награду, али је избио Други светски рат па неколико година награда није додељивана. Награда за откриће фисије додељена је тек 1944. године, али је припала само Оту Хану, који је доказао њихову претпоставку да је радиоактивност потицала од лантана.

Савић је почетком 1939. у Институту учествовао и у мерењу неутронског ефикасног пресека за фисију урана, што је касније постала основа за прорачун ланчаних реакција у нуклеарним реакторима и нуклеарном оружју.

Након почетка Другог светског рата, Французи су Савића као странца протерали из земље и поред тога што се био пријавио као добровољац за фронт. Вратио се у Београд на Медицински факултет, где је постао професор физичке хемије на Фармацеутском одсеку Факултета. Левичарском студентском покрету приступио је средином тридесетих година, а члан Комунистичке партије Југославије постао је 1939. године. Поред разних партијских задатака, по Титовом налогу инсталирао је, уочи рата, радио-станицу за везу са Москвом, али је зграда у којој се налазила радио-станица порушена приликом бомбардовања Београда, 6. априла 1941. године. Касније је инсталирао нову радио-станицу, која је била прва у партизанима.

У Народноослободилачкој борби учествује, заједно са супругом Бранком, од 1941. године. У току рата је био руководилац за шифру Врховног штаба НОВ и ПОЈ, потпредседник АВНОЈ-а и члан Војне мисије НОВЈ у Москви. Током рата, као илегалка је погинула његова сестра Слободанка Данка Савић.

У новембру 1944. учествовао је на Антифашистичкој скупштини народног ослобођења Србије на којој је изабран за члана Председништва и за повереника за обнову Србије, касније постаје и председник Привредног савета Србије, као и члан Централног комитета Комунистичке партије Србије.^[1]

На трећем заседању АВНОЈ-а 1945. године, изабран за члана Законодавног одбора и за члана Уставотворне скупштине.^[1]

После ослобођења се налазио на разним одговорним дужностима. Био је председник Привредног савета Србије, члан Савета федерације и др. Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су Орден јунака социјалистичког рада и Орден народног ослобођења. Професор физичке хемије на Филозофском факултету у Београду постаје 1945. године, а потом за проректор Београдског универзитета. Дописни члан Српске академије наука постаје у марту 1946, а њен редовни члан две године касније.

У овом периоду боравио је у Совјетском Савезу, где је уз подршку југословенског руководства заједно са совјетским научницима разматрао покретање института за нуклеарна истраживања у Југославији. У Совјетском Савезу, радио је заједно са совјетским научником Пјотром Леонидовичом Капицом, на Институту за физичке проблеме у Москви.

У Југославију се враћа 1946. где започиње на стварању таквог института у Југославији. Институт у Винчи је основан 1948. а Савић у његовом раду добија водећу улогу. Важно је напоменути да је Савић био укључен и у саму градњу института, како у његово планирање, тако и у сам процес изградње. У ту сврху је чак и лично боравио на градилишту и спавао у околним сеоским кућама . Оставку на место директора института даје 1960. године.Према писању Владимира Дедијера, Савић се није слагао са начином рада института, и сматрао је да треба избегавати куповину лиценци, као и да нуклеарну технологију Југославија треба да развија сопственим напорима, уз акценат на фундаментална истраживања.^[9]

Био је члан свих академија наука у Југославији, као и Академије наука СССР-а (1958), Њујоршке академије наука (1960), Мађарске академије наука (1970), Атинске академије наука (1975) итд. Према писању Владимира Дедијера, Савић се није слагао са начином рада института, и сматрао је да треба избегавати куповину лиценци, као и да нуклеарну технологију Југославија треба да развија сопственим напорима, уз акценат на фундаментална истраживања .

Био је члан свих академија наука у Југославији, као и Академије наука СССР-а (1958), Њујоршке академије наука (1960), Мађарске академије наука (1970), Атинске академије наука (1975) итд. Током социјалистичког периода, осим научног, уживао је и велики политички углед, захваљујући свом предратном комунистичком периоду као и учешћу у НОБ. 

Био је председник Српске академије наука и уметности од 1971. до 1981. Био је активан скоро до краја живота. Последњи научни рад је објавио неколико месеци пре смрти, у 85. години. Умро је у Београду 1994. године. На лични захтев, није сахрањен у Алеји заслужних грађана већ у породичној гробници . По њему је названа Основна школа „Павле Савић”, а у дворишту школе се од 1994. налази и његова спомен биста . Пошта Србије је 2009. поводом стогодишњице Савићевог рођења, штампала поштанске марке са његовим ликом. 

Марија Мага Магазиновић (1882—1968) била је српска филозофкиња, кореографкиња, активисткиња и новинарка. Говорећи о далекосежном значају рада Маге Магазиновић, прве модерне српске плесачице и теоретичарке плеса, Јелена Шантић, приређивачица њене аутобиографије, констатује да је она изградила себе као особу са снажним интегритетом и великим интелектуалним, педагошким и креативним потенцијалом, да је припадала интелектуалним и уметничким круговима Београда који су донели нов европски дух и да је прва донела модернистички приступ уметности чиме је допринела и модернизацији српског патријахалног друштва уопште . У монографији о два века српског новинарства (1791—1991), међу сто најзначајнијих новинара уврштене су само три жене - Мага Магазиновић, Деса Глишић и Милица Јаковљевић - Мир Јам . Мага Магазиновић је рођена у Ужицу, а од 1896. године је са породицом живела у Београду где јој је отац радио у кројачници Народног позоришта. Имала је изузетно узбудљив и професионални и приватни животни пут, а како није потицала из материјално обезбеђене породице често се сусретала са економским потешкоћама, које је најчешће решавала сопственим трудом и залагањем. Изузетно упорна у процесима образовања, као и на професионалном плану уопште, пионирски је крчила пут на различитим пољима: од освајања права на редовно универзитетско образовање девојака, преко добијања послова у којима је била прва жена на тим радним местима, до иновативних модерних плесних техника које је „увезла“ из Европе, доприносећи модернизацији српског друштва и којима је подучавала генерације плесачица .  Приватни живот јој је био изузетно турбулентан, а посебно током Балканских ратова и Првог светског рата. У том периоду Мага Магазиновић се удаје за Герхарда Геземана, умире јој мајка, гину јој браћа, сели се у Крагујевац, ангажована је као болничарка. Такође, у истом периоду Газеман се повлачи са српском војском преко Албаније, Мага Магазиновић добија посао редовне професорке у Првој женској реалној гимназији, а 1915. године рађа сина Харалад-Рајка (који 1916. умире), па потом путује у Швајцарску где у Луцерну 1917. године рађа ћерку Рајну и где се незванично растаје од Геземана. Са ћерком се 1918. године вратила у Београд где живи и ради до смрти 1968. године. Њен супруг Герхард Геземан био је чувени слависта, универзитетски професор и издавач Ерлангенског рукописа, једне од најзначајнијих збирки народног стваралаштва Срба и Хрвата, настале на подручју некадашње Војне границе. Упознала га је 1909. године у Берлину, а 1914. су се венчали, да би се 1917. године раздвојили због Геземановог неверства, а 1923. и званично развели. Након овог развода није се поново удавала. После веома тешког ратног периода Мага Магазиновић ће много више бити посвећена професионалном плану свог живота, него приватном.^[4] Од ћерке Рајне (1917-2006) имала је три унука: хирург проф. др Милош Поповић (1941-2012), Зоран Поповић (1943) и сарадник Народне опсерваторије Бранислав Геземан (1951-2014) . Школовала се у Ужицу и Београду, где је након Више девојачке школе студирала филозофију као ванредна од 1898. до 1902, а од 1902. до дипломирања 1904. године као редовна студенткиња. Током студија се залагала за право девојака на редовно студирање. Почетак 20. века за Магу Магазиновић представља период обележен социјалистичком борбом и залагањима за права жена. Била је активна у настојањима да се изборе што већа права жена, међу којима се највише говорило о изједначавању мушкараца и жена у погледу права на школовање, права на запослење изван куће и на једнаке плате. Основала је 1903. године Клуб студенткиња чије су чланице активно преводиле текстове социјалисткиња и филозофкиња Елен Кеј, Лили Браун, Кларе Цеткин и других. Тада се у Београду формира веома занимљива културна и интелектуална клима: долази немачка феминисткиња Кете Ширмахер, данска књижевница поборница женских права Карин Мухаелис, као и енглеске суфражеткиње. У настојањима да се избори за право жена на универзитетско образовање Мага Магазиновић је поред Филозофског, уписала и Правни факултет, као прва студенткиња овог факултета. Након дипломирања на Филозофском факултету код професора Бране Петронијевића, напустила је студије права сматрајући да је отворила врата Правног факултета женама и тиме испунила своју мисију. Поред активизма обележеног феминистичким и социјалистичким тенденцијама, Мага Магазиновић се током студија и непосредно након њих активно бавила преводилачким радом. Преводила је Максима Горког, Хенрика Сјенкјевича и друге писце углавном за потребе Народног позоришта . Суочена са недостатком новца настојала је увек да има запослење, што уопште није било једноставан подухват за жену почетком 20. века. Радила је као практиканткиња у Народној библиотеци, као наставница на Вишој девојачкој школи, писала је за Политику (1905—1906), где је посебно била ангажована у рубрици Женски свет и као уредница Фељтона. Мага Магазиновић је била прва запослена жена, како у Народној библиотеци, тако и у редакцији Политике. Њен први напис у листу био је полемичан, а објављен као уводник, потписан пуним именом и презименом, и буром је потресао патријархални Београд.  Тадашњем друштвеном идеалу жене-заселнице, којој се животна снага исцрпљује у бризи око тоалете, док им стране гувернанте васпитавају децу, супротставила је идеал образоване матере ”неопходан за правилно васпитавање подмлатка у једној нацији” (Политика, 20. 8. 1905).^[8] Рубрику Женски свет је, по сопственом сведочењу, снабдевала актуелностима из женског покрета показујући читаоцима и читатељкама Политике новости на том пољу, које су долазиле превасходно из Енглеске и Немачке.^[9] Пишући аутобиографију Мој живот осврнула се и на богате трпезе добростојећих варошана у Ужицу крајем 19. века.^[10] Мага Магазиновић је једна је од свега три жене (поред Милице Јаковљевић - Мир-Јам и Десе Глишић) које су се нашле међу сто најзначајнијих српских новинара у монографији Два века српског новинарства  . Међутим, преломна година за професионални развој Маге Магазиновић била је 1909. када је отпутовала у Минхен са намером да докторира. Ипак, већ раније изузетно заинтересована за плес, посебно након гостовања чувене канадске плесачице Алан Мод у Београду, своја интересовања усмерава ка театру и плесу. У Минхену, а касније и у Берлину, похађа различите курсеве глуме и плеса, попут школе Макса Рајнхарта, великог реформатора позоришта 20. века, и балетске школе Исидоре Данкан. Похађајући и глумачко-позоришне и плесне школе, схвата да њен израз није класично позориште, већ модеран, слободан плес, који се базира на техникама које подразумевају игру као процес самоисказивања и као приказивање несвесног дела личности . По повратку у Србију, 1913. године, у Балканском рату, Мага постаје добровољна болничарка. Записивала је пакао ратне болнице, кроз који је пролазила. Касније, своје записе објавила је у аутобиографији „Мој живот . Касније, вративши се у Београд, са Зором Прицом основа школу за ритмичку гимнастику, која ће постојати наредних 35 година и извести на пут велики број плесачица . Након првог боравка у Минхену уследиће током друге и треће деценије 20. века низ путовања на којима је Мага Магазиновић упознавала најзначајније људе свог времена који су се бавили плесом и стицала најсавременија знања из ове области. Сва знања је, у најбољем педагошком маниру, преносила у Београд: текстовима које је објављивала у тадашњој периодици, јавним предавањима које је држала и школама које је основала и водила. Постепено је стицала све већу подршку у домаћој и иностраној јавности. Паралелно са стицањем теоријских знања, поставља низ кореографија и концерата. Између осталог, поставила је и балете инспирисане хероинама народне поезије и прва стилизовала српско фолклорно наслеђе обогативши га елементима савременог таласа: Јелисавка, мајка Обилића, Молитва Косовке девојке и Смрт мајке Југовића. У периоду до пензионисања 1941. године Мага Магазиновић се интензивно бавила плесом, кореографским послом, гостовањима по европским фестивалима и позориштима. Након Другог светског рата радила је у друштву „Абрашевић“, водећи фолклорну секцију и предавала је у балетској школи фолклор, ритмику и историју игре .Ипак, контоверзан период њеног живота представља време Другог светског рата када објављује неколико текстова у периодици, којима заступа ксенофобичне ставове и промовише концепт аријевске расе остављајући могућност да се њена активност тих година тумачи у контексту колаборационистичке пропаганде. Посебно је необично овакво писање, с обзиром на изузетно антимилитаристичке и социјалистичке ставове које је заступала како у младости, тако и у својој аутобиографској књизи, писаној неколико деценија након Другог светског рата. Овај недовољно осветљен и уопште ретко помињан период живота Маге Магазиновић представља поље које нужно подлеже даљим истраживањима и констатацији мотива датог тренутног и необичног идеолошког заокрета . У биоскопу Балкан отворена је 7. марта 2023. изложба „Слободан лет: Мага Магазиновић, кроз временску и просторну дисперзију . Поред низа чланака и предавања објавила је књиге Телесна култура као васпитање и уметност (1932), Вежбе и студије из савремене гимнастике, пластике, ритмике и балета (1932), Историја игре (1951). Припремила је књигу Уџбеник из ритмике, који је „Просвета“ откупила, али није штампала, такође је написала аутобиографски текст Мој живот, који је објављен постхумно 2000. године . 

 Dželati su, ne tako davno, uživali status državnih službenika. Karlo Dragutin Hart na poslu je uvijek nosio frak, cilinder i rukavice, bio je predmet stalnog interesovanja javnosti, često je govorio za novine i bio svojevrsna estradna zvijezda... U prošlosti dželati su imali „važnu“ državnu funkciju egzekucije zlih i neposlušnih, ali su u isto vrijeme bili i društveno izopšteni, a svaki fizički kontakt sa njima smatrao se nečasnim. Međutim, od polovine 19. vijeka ovaj posao postaje priznato zanimanje, pa se krvnici počinju voditi kao obični „državni službenici“. I pored toga, oni su i dalje bili marginalizovani i tabuizirani, zbog čega počinju da „ukrštaju familije“ i vjenčavaju se između sebe, što dovodi do stvaranja čitavih dželatskih dinastija, naročito u centralnoj Evropi. Tadašnje države su ih najčešće regrutovale među strvoderima (šinterima), a krajem 19. i u prvoj polovini 20. vijeka oni postaju prave estradne zvijezde! Njihovi memoari prodaju se u ogromnim tiražima, a njihov svakodnevni život privlači pažnju nezasitih medija.

Javnost je prema njima osjećala kombinaciju prezira, straha i morbidne znatiželje, a lik dželata posjedovao je neke stereotipne osobine – najčešće sklonost ka alkoholu, ali i skrivenu „unutrašnju dobrotu“ koja je duboko potisnuta zbog posla kojim se bavi. Dželat starog kova prikazivan kao mišićavi lik sa sjekirom i vrećom na glavi, dok se moderni dželat već pojavljuje u fraku, sa polucilindrom i bijelim rukavicama...

Najčuveniji krvnik Kraljevine Jugoslavije, sa 108 obješenih osuđenika, bio je Karlo Dragutin Hart, koji je svoj zanat naučio od svojih prethodnika Alojza Sajfrida i Florijana Mauznera.Karlo Dragutin Hart rođen je 28. jula 1879. u srezu Karlin u današnjoj Češkoj. U Sarajevu se obreo poslije Prvog svetskog rata kao demobilisani austrougarski vojnik, a svoje ime Karlo kasnije je “posrbio” u Dragutin.  Odmah poslije rata u Sarajevu je počeo da povremeno asistira tadašnjim samostalnim dželatima – Sajfridu i Mauzneru (od kojih je svaki držao svoj „rejon“ - Mauzner je radio u Mostaru, a Sajfrid u Banjaluci), da bi 1922. postao zamjenik dželata. Nakon Mauznerove smrti, Hart je postavljen na njegovo mjesto, a nakon što je i Sajfrid umro Karlo Dragutin Hart je postao glavni egzekutor Kraljevine Jugoslavije.

(Inače, Hartov prethodnik i „idol“ Alojz Sajfrid bio je veoma živopisan i neobičan lik – volio je umjetnost, svirao je citru, slikao akvarele, a najnevjerovatniji podatak u njegovoj biografiji je da je vršio posao dželata kako u Austrougarskoj, tako i u kraljevini Jugoslaviji! Postavljen za privremenog krvnika (provisorischer Scharfrichter) za BiH 1886. godine, da bi nakon deset godina bio unaprijeđen u stalnog krvnika. Dok je primao platu od Austrougarske, između ostalih, pogubio je trojicu učesnika Sarajevskog atentata Veljka Čubrilovića, Miška Jovanovića i Danila Ilića. Posljednju egzekuciju prije penzije obavio je 1922. godine kada je objesio Aliju Alijagića, člana Socijalističke radničke partije Jugoslavije. Banjalučki pisac Ranko Risojević objavio je 2004. godine roman „Bosanski krvnik“, inspirisan pričom o Alojzu Sajfridu, a ova knjiga prevedena je na nekoliko svjetskih jezika.) Dragutin Hart u svemu je podražavao svog velikog učitelja Sajfrida – sa sobom je uvijek nosio kofer sa crnim frakom, bijelim rukavicama i cilindrom, koji je naslijedio od Sajfrida. Ispod uredno složenog odijela bili su spakovani konopac i crna maska za osuđenika. Najviše pogubljenja obavio je na vješalima Kazneno-popravnog zavoda u Sremskoj Mitrovici. Nakon što bi nekoga objesio žrtvi bi se poklonio i izgovorio: „Ja nisam kriv za tvoju smrt!”

„Lijevom rukom držim osuđenika, desnom mu omču prebacujem oko vrata i crnu masku preko glave. Apsolutna je tišina, svi prisutni skidaju šešire. Pomoćnik tada izbije stolicu ispod osuđenika, hvata ga za noge i trzajem povlači ka zemlji. Stojim iza merdevina i povlačim omču. Uzimam pogubljenog za ruku. Pratim puls i kada ustanovim da srce više ne kuca, skidam rukavice, bacam ih pod noge obješenog i kažem: 'Ja nisam kriv za tvoju smrt!'“, opisivao je Hart.

Ostalo je zabilježeno da je Karlo Dragutin Hart, kao pomoćnik Alojza Sajfrida asistirao 1925. u Osijeku na pogubljenju čuvenog razbojnika Jove Stanisavljevića Čaruge i njegovog saradnika Pavla Prpića "Velikog". Čaruga se, kako je kasnije Hart pričao, u početku držao hrabro, ali je tokom čitanja presude postajao sve nervozniji i uplašeniji, da bi dželat na kraju morao da ga vuče do vješala, jer se žestoko opirao. U privatnom životu Hart se nije mnogo razlikovao od bilo kog činovnika. Bio je oženjen i imao četvoro djece. Uvijek se u javnosti predstavljao kao brižan roditelj, pa je jednom, po povratku u Sarajevo iz Zagreba gdje je 1929. objesio četvoricu razbojnika, prekinuo razgovor s novinarom da bi djeci kupio igračake i slatkiše. Inače, na toj četvorostrukoj Zagrebačkoj egzekuciji Hart je bio vidno nervozan, pa mu je jedan od osuđenika Mijo Vrbanić, prije nego što ga je Hart objesio, rekao: „Drhću ti ruke, daj da ja tebe objesim“.

U jednom intervjuu Dragutin Hart je novinarima priznao da ne podnosi da gleda krv i da mu se koža naježi kada ga žena natjera da kolje piliće. „Kod kuće bavim se domaćinstvom. Imam lijepu kućicu, a oko nje baštu sa cvijećem. Vidite, ja mnogo volim cvijeće“, rekao je Hart.

Svoj posao zvaničnog krvnika obavljao je sve do njemačke okupacije Jugoslavije 1941. godine, a od tog momenta njegovo ime skoro bez ikakvog traga iščezava iz medija. Desetak godina nakon rata dao je još jedan intervju dopisniku Politike, da bi se upokojio u dubokoj starosti, na internom odjelu koševske bolnice u Sarajevu. 

Anica Savić Rebac uz Isidoru Sekulić i Kseniju Atanasijević samtra se jednom od najumnijih žena u Srbiji. Iza nje stoji veliki intelektualni rad, ali pored toga, i priču o samoubistvu zbog velike ljubavi sa Srbinom muslimanske veroispovesti, Hasanom Repcem.

Anica Savić Rebac, rođena je u Novom Sadu, u građanskoj porodici. Njen otac bio je književnik i prevodilac Milan Savić, a majka Julijana bila je domaćica. Odrastala je uz Uroša Predića, Jovana Jovanovića Zmaja, Lazu Kostića, Simu Matavulja. Na univerzitetu u Beču Anica je studira klasičnu filologiju, a u proleće 1921. Anica se udala za Hasana Repca, Srbina muslimanske veroispovesti iz Mostara, koji je diplomirao orijentalne jezike na Sorboni. Pre toga bio je komita, dobrovoljac u balkanskim ratovima i sa srpskom vojskom prešao je Albaniju.

U jesen 1930. Hasan Rebac biva premešten u Skoplje. On je, u stvari, bio degradiran, smenjen sa položaja načelnika Ministarstva vera u Beogradu i postavljen za upravnika muslimanskih vakufskih imanja. Kraljevina Jugoslavija slala je u Vardarsku banovinu i u Skoplje, mnoge istaknute predstavnike političke, umetničke i intelektualne elite da šire ideju jugoslovenstva. Anica i Hasan bili su ubeđene pristalice te jugoslovenske ideje.

Anica se nadala da je posle odbranjene doktorske disertacije na Filosofskom fakultetu u Beogradu pred njom akademska karijera: na skopskom Filosofskom fakultetu bilo je upražnjeno mesto docenta za klasičnu filologiju. To se, međutim, nije ostvarilo. Dobila je profesorsko mesto u skopskoj Ženskoj realnoj gimnaziji, na Velikoj medresi kralja Aleksandra, radila je kao profesor latinskog, grčkog, nemačkog i francuskog jezika, a na fakultetu je predavala grčki i latinski samo honorarno. Prepreke, osporavanja, zavist… Nikad, u stvari, nije mogla da ostvari karijeru dostojnu njenog dela i sposobnosti.

U leto 1941. Hasan i Anica postaju izbeglice, vraćaju se u Srbiju. Hasan nije uspeo da se pridruži partizanima.

Po povratku u Beograd Anica i Hasan bili su bez posla (oboje prevremeno penzionisani) i bez stana. Jedno vreme „stanuju“ u jednoj učionici Filosofskog fakulteta koju rano ujutro napuštaju da bi mogla da služi svojoj nameni.

U martu 1945. Anica je postavljena za profesora Četvrte ženske gimnazije u Beogradu, a već u oktobru je premeštaju u Sarajevo. Ni posle Drugog svetskog rata nije odmah mogla da dobije posao na fakultetu. Najzad, oktrobra 1946. postavljena je za vanrednog profesora Univerziteta u Beogradu na predmetu Istorija rimske književnosti i latinski jezik. Hasan Rebac postaje poslanik u Saveznoj skupštini. Tada dobijaju stan.

Međutim, na Beogradskom univerzitetu Anica Savić Rebac nije dočekana raširenih ruku. Njene kolege smatrale su da je posao dobila preko veze, politički, što nije bilo istina. Sa druge strane, gotovo svi njihovi prijatelji i poznanici govorili su o velikoj uzajamnoj ljubavi Anice i Hasana .

,,Razmenjivali su samo ljubav za ljubav", bila je opaska Zuke Džumhura.

Početkom pedesetih Hasan Rebac je teško oboleo. Priprema se za rastanak sa Anicom, u oproštajnom pismu je rekao da se još jednom rodi, samo bi nju voleo…

Iste noći kad je Hasan umro, Anica je prerezala vene. Samoubistvo nije uspelo jer je sebi dala injekciju morfijuma, što je usporilo krvarenje, tako da je preneta u bolnicu i spasena. Od namere o samoubistvu nije odustajala: čitala je literaturu o antičkim samoubistvima.

Prijatelji su je odvraćali, ali je ona svoje uverenje branila argumentima antičkih koncepcija o samoubistvu, a posebno ideju da će „mudrac sam sebi oduzeti život, radi spasenja otadžbine i radi prijatelja, i ako ga obuzme suviše jaka bol, bilo zbog osakaćenosti, bilo zbog neizlečive bolesti".

Neposredno pre nego što će se ubiti hicem iz pištolja, Anica Savić Rebac obavila je sve formalnosti u vezi s grobom, sahranom, zajedničkim spomenikom… Sastavila je testament, podelila prijateljima drage predmete, knjige, slike, nakit, stari porcelan, srebro, nameštaj… Po paradoksalnoj logici, Aničino samoubistvo, iako ga je ona sama najavila, izazvalo je, kad je postalo realnost, zaprepašćenje. Dugo i metodično pripremano, ono je pobudilo izuzetno zanimanje, kao kraj života vredne osobe na vrhuncu tvoračkih moći… Aničino samoubistvo bilo je, po mnogočemu, neobično, pa i po svojoj ekstravertiranosti. Ono je bilo ne samo puki kraj života poznate osobe, nego i dramatično javno ispovedanje životne filozofije…", piše autorka knjige o Anici Savić Rebac, Ljiljana Vuletić.

Anica i Hasan sahranjeni su na Novom groblju u Beogradu. 

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Tragedija u fabrici Grmeč
• Restoran Trandanfilovic
• Sima Nesic
• Djojleni
• Vandjel Toma
• Kleopatra Karadjordjevic
• Golub Janjic
• Babet Bahmajer
• Miloje Vasic
• Siromasni delovi Beograda

• Generalna [792]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom