IZ MOJE DUŠE

I tako je beogradsko "Vreme" deset dana nakon eksplozije objavilo moju prvu – naknadno će se ispostaviti samo delimično tačnu – suvislu priču o tome šta se tog petka dogodilo. Ukratko: u "Grmeču" je eksplodirao prekursor za čvrsto raketno gorivo široke namene u pokušaju da se to gorivo, mimo svih zakona i propisa, proizvede u civilnoj fabrici. Tada sam pogrešno verovao, na osnovu onoga što su mi govorili izvori i okolnosti, da je jedna od žrtava bila vojno lice, a nekoliko drugih su ranije radili za Vojnotehnički institut, da iza cele priče stoji neko iz JNA. Naknadno se ispostavilo da nisam bio u pravu.

Ali čak i ta nepotpuna i delom netačna priča bila je na pravom tragu i ubrzo su sa mnom u kontakt stupili članovi porodica nastradalih. Zahvaljujući njima, a pre svega Momčilu Mučibabiću čiji je sin Vojislav bio među poginulim inžinjerima, dobio sam mnogo detaljniju sliku šta se desilo i zašto. Većina ožalošćenih nije mogla mnogo da otkrije, osim da su poginuli bili angažovani na nekom tajnom državnom projektu o kome nisu smeli nikom da pričaju, čak ni najbližima. Momčilo Mučibabić je, međutim, i sam bio inžinjer i sin mu se poveravao. Tako sam saznao da je nekoliko meseci pre eksplozije grupa inžinjera, pa i njegov sin, bila angažovana na poslu za koji im je rečeno da je "od vitalnog nacionalnog interesa": da u "Grmeču" počnu proizvodnju čvrstog raketnog goriva. Angažovao ih je čovek koji se predstavio kao "drug Lule" čije pravo ime nisu znali, a koji je očigledno bio iz Državne bezbednosti. Rekao im je da je nakon što je jedina fabrika u bivšoj Jugoslaviji za proizvodnju raketnog goriva u Vitezu pala u ruke HVO, Vojska RS počela da oskudeva u raketama i da od njihovog projekta zavisi ishod rata u Bosni. Sve je to, naravno, trebalo raditi u strogoj tajnosti, u "Grmeču", van radnog vremena. Razlog što je pogon smešten upravo tamo je bio taj što je ova fabrika jedina imala takozvani dvovaljak, tešku mašinu u koju se u jedan kraj ubacuje lako zapaljivi premiks od amonijum perhlorata, a iz drugog izlazi čvrsto gorivo u obliku folije. Već prilikom prvog pokušaja, perhlorat je eksplodirao, najverovatnije zato što je u dvovaljak upao neki metalni opiljak koji je izazvao iskru, pa time i eksploziju.

Pojedini inžinjeri, uključujući i Mučibabića, su se pribojavali da bi tako nešto moglo da se desi, jer "Grmeč" nije ispunjavao bezbednosne uslove za proizvodnju eksploziva, ali im je "drug Lule" objasnio da je stvar hitna i važna i da mora da se završi. Sem toga, od Mučibabića seniora sam saznao da je za potrebe posla bila osnovana privatna firma "JPL Sistems", koja je potom sa "Grmečom", odnosno direktorom Rajkom Unčaninom, sklopila ugovor o iznajmljivanju pogona. dući za tim tragom, otkrio sam da je "drug Lule" u stvari Radomir Lukić, jedan od pomoćnika načelnika Resora službe državne bezbednosti Srbije Jovice Stanišića, poznatog i pod nadimkom "Ledeni". Osim njih, u igri je bio i izvesni Radoslav Čobanin i još nekolicina koji su se vodili kao suvlasnici "JPL Sistems", firme koja je postojala samo na papiru. I konačno, gorivo uopšte nije trebalo da ide za Bosnu, nego za Libiju i Irak, za masne pare, a predsednik Srbije Slobodan Milošević je navodno lično odobrio operaciju. Obe pomenI tako su se sve kockice složile i ostalo je samo da napišem priču. Tu se pojavio problem: "Vreme" se štampalo u "Grmečovoj" roto štampariji, jednoj od svega nekoliko u Srbiji, a direktor Unčanin je bio jedan od glavnih aktera afere. Postojao je opravdani strah da će štampanje biti obustavljeno, a dalje izlaženje časopisa dovedeno u pitanje. Ipak, nije dolazilo u obzir da se priča ne objavi ili da se Unčaninova uloga zaobiđe. Stoga tekst nije najavljen u reklami i "gurnut" je malo dublje u broj kako ne bi upao u oči nekom ko bi mogao da obavesti Unčanina da mu se u rođenoj štampariji štampa tekst koji bi mogao da ga košta karijere, a možda i slobode. Na sreću, broj je ipak uredno odštampan i otišao je u distribuciju. A onda je usledila reakcija u vidu zaglušujuće tišine. Nijedne dnevne novine nisu prenele priču, niti krenule tragom podataka koji su objavljeni. Zvanično, uzrok eksplozije je i dalje ostao misterija. Ali zato su nezvanično počeli pritisci i pretnje.

Prvo su mi se javili neki članovi porodice poginulih da me mole da prestanem da pišem o „Grmeču“ jer im je stavljeno do znanja da će u suprotnom ostati bez novčane naknade (oko 6.000 tadašnjih dinara). To su uglavnom bili stariji ljudi, preplašeni, ali nisam mogao da im izađem u susret. A zatim, prišao mi je jedan stariji kolega, koga sam dotle izuzetno cenio i preneo mi je da je nedavno razgovarao sa "starim poznanikom" iz Službe državne bezbednosti, da su tamo "mnogo ljuti" zbog mojih tekstova i da su mi poručili da prestanem da čačkam mečku, da se setim da imam porodicu itd. Bio sam manje uplašen, a više iznenađen i zgađen što je taj čovek pristao da za račun Službe prenosi ovakve poruke. Slegao sam ramenima i zahvalio mu na upozorenju.

Pretili su i Mučibabiću, koji je jedini pristao da govori za "Vreme" pod punim imenom i prezimenom. Pretnje su stizale anonimno i putem "prijateljskih upozorenja" koje su mu slali preko prijatelja i poznanika. Stari inžinjer se, međutim, nije dao pokolebati. Odbio je da primi novčanu naknadu, presavio tabak i podneo krivičnu prijavu protiv Stanišića, Lukića, Unčanina i ostalih, zbog izazivanja opšte opasnosti sa teškim posledicama po zdravlje i život građana. Zvanična istraga koja je otvorena odmah nakon eksplozije poverena je tadašnjem zameniku okružnog javnog tužioca u Beogradu Vladimiru Vukčeviću, koji je kasnije postao specijalni tužilac za ratne zločine. Vukčević je očigledno opravdao ukazano poverenje jer tokom prvih šest meseci nije preduzeo nikakvu radnju, a prve svedoke je saslušao tri godine nakon eksplozije. U jednom od zapisnika iz istrage sugerisao je istražnom sudiji da od DB-a zatraži mišljenje da se plan za proizvodnju goriva proglasi za državnu tajnu "s obzirom da se država u to vreme nalazila u ratnom okruženju". Tim je učinio ključne dokaze nedostupnim sudu i de facto pomogao Stanišiću i Lukiću, ali i JPL-u, da se oslobode odgovornosti. I zaista, istražni sudija je 9. juna 2000. godine, na Vukčevićevu inicijativu, izuzeo zapisnike sa saslušanja Stanišića i Lukića iz predmeta i zapečatio ih kao državnu tajnu (oznaka tajnosti važi i danas). Tri dana kasnije, Vukčević je odustao od gonjenja i podizanja optužnice.

Proces po privatnoj tužbi Mučibabića i ostalih koji su osumnjičene za eksploziju tužili kao privatna lica je, međutim, nastavljen. To suđenje je završeno 3. oktobra 2000. (obratite pažnju na datum) skandaloznom presudom sudije Živote Đoinčevića koja je glasila da je "posao rađen na osnovu odluke na nivou Predsednika Republike i načelnika DB", pa stoga niko ne treba da odgovara. Đoinčević je 2003. nakon ubistva Zorana Đinđića uhapšen u akciji "Sablja" zbog osnovane sumnje da je bio u dosluhu sa Zemunskim klanom. Prilikom pretresa njegovog stana nađena je velika suma novca i ceo arsenal oružja za koje nije imao dozvolu. Na kraju je oslobođen zbog zastarelosti i nedostatka dokaza.

Viši sud je u decembru 2000., nakon petooktobarskih promena, oborio Đoinčevićevu presudu povodom "Grmeča" i naložio ponovno suđenje. Taj se predmet vukao trinaest godina i završen je presudom da za eksploziju niko nije odgovoran, jer se "ne može sa sigurnošću utvrditi šta je uzrok paljenja premiksa u dvovaljku". Sud je bio presudio da nema dokaza da su Radislav Čobanin, direktor JPL-a, i Rajko Unčanin, direktor "Grmeča", bili svesni rizika koji nosi proizvodnja raketnog goriva u fabrici koja nije predviđena za to. Apelacioni sud je 28. marta 2014. ovu presudu potvrdio.

U međuvremenu, avgusta 2007., videvši da u Srbiji neće doći do pravde, Mihajlo Mučibabić je podneo tužbu sudu u Strazburu, tvrdeći da su njegovom sinu prekršena prava iz tačke 2 Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama (pravo na život), jer država nije sprovela efektivnu istragu o njegovoj pogibiji. Presudom od 12. jula 2016. sud u Strazburu je presudio da "nedostatak prilježnosti istražnih organa budi sumnju u to da su radili u dobroj veri", te da istraga nije bila ni temeljna ni pravovremena, i naložio da se Mučibabiću isplati odšteta. On je nikada nije primio jer je šest meseci pre presude umro. Vukčević i Đoinčević su danas penzioneri. Direktor "Grmeča" Unčanin se takođe penzionisao, ali je vrlo aktivan: pretrčao je u Srpsku naprednu stranku i dogurao do savetnika Tomislava Nikolića dok je ovaj bio predsednik. Radislav Čobanin i dalje trguje oružjem – upleten je u nekoliko afera sa ilegalnom prodajom oružja Iraku i Libiji dok su bili pod sankcijama, a i kasnije. Usput se bavi proizvodnjom zdrave hrane i etno-turizmom.

Jovica Stanišić je u Beogradu, gde sa Frankom Simatovićem na privremenoj slobodi čeka ishod ponovljenog suđenja za zločine protiv čovečnosti, nakon što ga je u prvom stepenu haški Tribunal oslobodio. Radomir Lukić, drug Lule, se nakon penzionisanja zaposlio kao šef obezbeđenja beogradskog predstavništva jedne velike zapadne firme. Ubio se 2010. "škorpionom" u parku ispred svog beogradskog stana. Priča se da je imao kockarske dugove. Sve u svemu, apsolutno niko nije snosio nikakve posledice zbog smrti 11 ljudi, i pored svih dokaza objavljenih u "Vremenu". Šta bi se iz svega ovoga moglo naučiti? Kao prvo, da nema te priče zbog koje vredi izgubiti život ili ugroziti opstanak medija, ali se za neke priče isplati rizikovati. Da nije bilo "Vremena" i upornosti Mučibabića seniora, nikad se ne bi saznalo šta je puklo u "Grmeču".

Drugo, da je moć medija, ma kako hrabri i istonoljubivi bili, ograničena u državama u kojima je pravosuđe korumpirano i/ili disfunkcionalno, a političari nezainteresovani za dobrobit građana. U takvim okolnostima – a takve okolnosi su manje-više prisutne svuda u regionu – ne treba očajavati što pravda nije dostižna. Nije posao novinara da dele pravdu, nego da javnosti pruže uvid šta se dešava, najbolje što mogu. Njihovo je da serviraju loptu, a ako ostali društveni faktori – policija, tužioci sudije i političari neće da je preuzmu, zbog toga ne treba da krive sebe.

I treći, sumoran zaključak je da je skoro dve decenije nakon obaranja Slobodana Miloševića incestuozna sprega biznisa, politike, tajnih službi i kriminala u Srbiji žilavija nego ikad i da će gotovo sigurno nadživeti autora ovih redova, ali to nije alibi za odustajanje. 

У ресторану "Трандафиловић" деценијама су уживали Минимакс, глумци Никола Којо, Ружица Сокић, Драган Николић, Мухарем Первић, Оливера Катарина, Милутин Мркоњић и многи други.У ресторану "Трандафиловић" може се уживати у укусима традиционалне кухиње, као и у многим савременим јелима.^[7] Сваки састојак је аутентично српски, нпр. прави сјенички сир или аутентичан домаћи ајвар. У понуди су: гурманлуци са дима и риба, чубурски и Транда ћевапи, златиборски уштипци и бифтек, као и низ пљескавица. У гурманском тигању добија се гриловани свињски врат на пекарском кромпиру заливен гурманским сосом, а у Транда тигању: гриловани бифтек, црвени лук, празилук, бели лук, свежа паприка, шампињони, сјенички качкаваљ и домаћи кромпир. Од дезерта, чувен је слатки бурек са џемом од шљива или домаћа Трандафиловић баклава. 

U Beogradu svega trideseset ulica nisu promenile naziv od 1872. godine, a jedna od njih je i Simina. Smeštena u srcu prestonice, pruža se od Skadarlije do Studentskog trga, a u njoj se nalaze zgrade holandske ambasade, Međunarodne federacije društava Crvenog krsta i Crvenog polumeseca, Hram Svete Trojice, klub “The Tube” i galerija Atrijum. Nazvana je po bivšem poštaru i poligloti Simi Nešiću, koji je stradao u sukobu na Čukur – česmi.

Beogradska varoš je još u doba kneza Aleksandra Karađorđevića bila podeljena na kvartove, a pri svakom kvartu je ustanovljeno odeljenje Upraviteljstva varoši. Svakom kvartu je dodeljeno i po jedno odeljenje žandarma, koji su se brinuli o održavanju reda i mira.

Najveće odeljenje Upraviteljstva varoši je bilo ono koje je otvoreno sa donje strane Velike pijace (današnjeg Studentskog trga), prema Dorćolu, gde je obitavao veći broj Turaka, trgovaca i zanatlija. Tu se već nalazila i posada turske policijske stanice, smeštena u jednoj zgradi pored džamije. Zbog koordinacije sa turskom policijom i komunikacije sa građanima turskog porekla, knez Mihajlo Obrenović je (dole navedenim aktom) postavio kruševačkog upravnika pošte Simu Nešića za policijskog terdžumana, odnosno tumača, prevodioca za turski jezik. Nešić je, inače, bio poliglota – osim turskog, govorio je još i francuski, nemački, grčki i jevrejski jezik. Dve godine je sve teklo po propisu, a onda je došlo do slučaja koji će promeniti srpsku istoriju. U nedelju, 3. juna 1862. godine, bakalin Aleksa Nikolić, čija radnja se nalazila sa gornje strane Velike pijace (gde je sada Kapetan – Mišino zdanje) poslao je po vodu svog šesnaestogodišnjeg šegrta Savu Petrovića. Najbliža je bila Čukur – česma, te je Sava prešao preko pijace, sišao do česme i stao u red da natoči vodu. Po vodu dođoše i turski nizami, iz njihove policijske stanice, koji ne htedoše da čekaju u redu, već stadoše da odguruju narod i probijaju se ka česmi. U tom guranju Sava dokači krčag jednog Turčina i razbije ga. Obesni nizam potegne jatagan i smesta poseče dečaka.

Prisutni Beograđani potegnu svoje oružje, pohvataju Turke i pozovu srpsku policiju iz obližnjeg kvarta. Pošto se radilo o turskim izgrednicima, Sima terdžuman stade na čelo srpskih žandarma, dođe do mesta događaja, naloži da se teško ranjeni dečak odmah prenese u Varošku bolnicu, a zatim naredi da se nizamu zavežu ruke i da se povede u srpski kvart. Ova grupa je, na putu ka kvartu, morala da prođe pored turske policijske stanice. U prolasku, zasužnjeni turski nizam poviče, te naoružani turski policajci istrče iz svoje stanice. Sima iziđe Turcima u susret i stade da objašnjava da je turski policajac samo poveden na saslušanje i da će kasnije biti predat turskim vlastima na dalju nadležnost. Međutim, Turci nisu hteli da slušaju, već su ispalili plotun u pravcu srpskih policajaca. Na mestu su poginuli terdžuman Sima Nešić i žandarmi Petar Banović, Milan Aranđelović, Aleksa Jovanović i Jovan Ponerac, dok je teško ranjeni žandarm Đorđe Jovanović umro posle nekoliko dana. Pored srpskih policajaca poginuli su i služavka Marija Josifović, kolarski šegrt Ilija i učenik šestog razreda gimnazije Todor Lukić.

To je bio znak za početak opšteg sukoba između Srba i Turaka, koji je trajao ceo dan i noć i u kome je izginulo još Srba. Tek uz posredovanje iskusnog engleskog konzula Longvorta primirje su potpisali predsednik srpske vlade Ilija Garašanin i zapovednik turske artiljerije Etem – paša. U utorak, 5. juna pre podne, okupio se ceo Beograd da isprati i sahrani svoje mrtve sugrađane, Simu Nešića i Ivka Prokića. Posle opela u Sabornoj crkvi, pogrebna povorka je, uz zvonjavu zvona, pošla preko Velike pijace današnjom Vasinom ulicom ka Tašmajdanskom groblju. U trenutku kada se povorka našla kod Stambol kapije (na mestu današnjeg Narodnog pozorišta), Turci su, bez ikakvog povoda, sa Kalemegdanskih zidina počeli da bombarduju Beograd. Bombardovanje je trajalo četiri i po sata. Knez Mihajlo je proglasio mobilizaciju i za par dana u celoj Srbiji se podigla sva srpska narodna vojska. Zatim je knez pokrenuo sva diplomatska sredstva da se turska vojske povuče iz Srbije, da ne bi više zlostavljala srpski narod. Rezultat mirovnih pregovora u Kanlidži je bio da da se turska vojska povlači iz utvrđenja u Užicu i Sokolu (kraj Drine). Međutim, knez Mihajlo nije odustajao, pojačao je svoju diplomatsku aktivnost, sve dok se 1867. godine turska vojska definitivno nije povukla iz Srbije. Bio je potreban samo još jedan korak i dva srpsko-turska rata (1876 – 1878) do oslobođenja i potpune samostalnosti Srbije.

Tako je telo bivšeg poštara Sime Nešića, kao žrtva bilo položeno u temelj samostalnosti srpske države. 

Djojleni su za boravak u muskom haremu bili debelo placeni a vezir je za ove troskove dobijao 

novac od drzave koju je teskom mukom izdvajao narod . U Osmanskom carstvu postojanje

muskog harema kao i zenskog koristili su sultani iostalii velikodostojnici . Tako u 19 veku u

Beogradu postojali muski haremi u kojima su muskarci sluzili za novac koji im je isplacen iz

budzeta tadasnje Srbije . U duhu tog vremena i beogradski vezir imao je muski harem a 

mladici koji su ga opsluzivali nazivali su se djojleni sto se odnosilo na mladje gej osobe . Ovaj 

interesantan podatak iznosi Ivan Jankovic pravnik i sociolog jedan od osnivaca fonda za 

humanitarno pravo u knjizi Kata Nesiba i komentari .  

Тома Ванђел (Алистратик, 1834 — Београд, 9. јул 1906) је био српски трговац и добротвор.

Тома Ванђел је рођен 1834. године у месту Алистратик у Македонији. Био је аромунског порекла. Почетком шездесетих година 19. века доселио се у Београд, где отвара продавницу и магацин и бави се трговином дувана. Посао му је добро ишао, те је касније поседовао још једну продавницу и два хотела. Био је учесник и сведок поводом догађаја на Чукур чесми 1862. године и Српско-турским ратовима (1876—1878) као топџија. Није се женио али је усвајао и помагао сиромашну децу. Преминуо је у бањи Ројч у Штајерској од можданог удара и сахрањен је у Београду. Као истакнути добротвор српској православној цркви у Солуну завештао је 1.000 динара у злату, а већи део имовине наменио је Српском трговачком друштву за оснивање Фонда Ванђела Томе. Фонд је помагао школовање сиромашних српских и грчких ученика из Македоније. Располагао је са 40.000 динара и зградом хотела Булевар. Фонд је сваке године опремао одећом, обућом и школовао између 40 и 60 сиромашних ђака. Поред других доброчинстава његова жеља је била да се обележи место страдања на Чукур чесми 1862. године. За ту сврху оставио је 100 дуката у залту да се на простору између хотела Булевар и Народног позоришта подигне споменик браниоцима Београда. Услов је био да споменик изради домаћи вајар. После бројних компликација, 1931. године откривен је споменик на углу улица Добрачине и Јованове, за кога је скулптуру Дечака са поломљеним крчагом извајао Симеон Роксандић. 

Aleksandar je izabran za kneza Srbije 1842. godine, a posle dve godine je prešao u dvor, kuću kupljenu od Stojana Simića. Kleopatra je odrastala sa dve godine starijom sestrom Poleksijom (1833—1914), i kada su napunile 10 i 12 godina postavilo se pitanje njihovog obrazovanja. Na preporuku Ilije Garašanina i Jovana Hadžića za privatnog učitelja je izabran Matija Ban, Dubrovčanin koji je iz Carigrada došao u Srbiju 1844. godine. Na dužnost privatnog učitelja kneževih ćerki Poleksije i Kleopatre stupio je 13. jula 1845.

Češki kompozitor i pijanista Alojz Kalauz koji je u Srbiju došao 1843. godine i u Beogradu davao privatne časove klavira, komponovao je pesmu „Što se bore misli moje“ za Kleopatrin 15. rođendan. Sredinom pedesetih godina 19. veka ponovo je komponovao Kornelije Stanković i ta pesma je za Sestra Poleksija se udala 1849. za Konstantina Nikolajevića. Kleopatra je sa njima 1852. putovala u Carigrad, u pasošu je imenovana kao „princeza srbska“. Do udaje je živela u dvoru. Udata je 9. februara 1855. za Milana Petronijevića, sina Avrama Petronijevića koji je bio predsednik Vlade 1844—1852. Venčanje je bilo u Sabornoj crkvi, kum je bio Stefan Stefanović Tenka, stari svat austrijski konzul Teodor Radosavljević, a venčao ih je mitropolit beogradski Petar.

Umrla je 1/13. jula 1855. godine u banji Glajhenberg u Štajerskoj i sahranjena u porodičnoj grobnici u Topoli, kasnije u crkvi Svetog Đorđa na Oplencu.

U Nemenikućama postoji Kleopatrina česma . 

Kada zakoracite na Terazijski trg i cuveni hotelski trougao ne znate gde pre da gledate . Tu je 

stara gradska dama hotel Moskva , hotel Kasina ali i hotel Balkan po misljenju mnogih najlepsi

beogradski hotel . Na fasadi hotela nalaze se dve biste i natpis koji nam govori da je rec o 

zaduzbini Samuila i Goluba Janica iz Mavrova . Janici su poreklom iz Mavrova najveceg 

makedonskog nacionalnog parka . Samuilo je zajedno sa ocem Janetom presao u Beograd i 

postao trgovac . Pomogao je mnogim vrednim mladicima koji su kasnije postajali trgovci a 

Samuilo je postao poznat i kao jedan od prvih koji su uzeli ucesce u sukobima sa Turcima 1862 

godine posle incidenta na Čukur česmi . Posle oceve smrti Golub se posvetio politici najvise 

radu na oslobodjenju juznih srpskih krajeva . Zenio se tri puta ali nije imao dece . Njegova 

treca zena bila je Bosiljka Janjic unuka vojvode Cincar Janka Popovica . Preminuo je 1918

godine . Njegovo telo bilo je izlozeno u trpezariji kuce na Terazijama prema obicajima a 

rodjaci i prijatelji dolazili su da se oproste . Celokupnu imovinu ostavio je Bosiljki koja je 

celog zivota ucestvovala u dobrotvornom radu . Osnovala je tri zaduzbine koje nose ime 

njenog supruga i clanova njene porodice .  

Jedna od prvih slika koje je Beta naslikala u Srbiji je bila „Krsna slava”, tema svojstvena srpskom narodu. Tom slikom je uspela da spoji svoje minhensko obrazovanje i osećanja prema Srbiji. Slika je bila izložena i nagrađena na Svetskoj izložbi u Parizu 1900, na kojoj se predstavila sa svojim mužem, pod prezimenom Vukanovići . Učestvovali su u osnivanju Društva srpskih umetnika „Lada” 1904. godine,^[5][1] povodom stogodišnjice Prvog srpskog ustanka. Redovno su izlagali na izložbama ovog društva.^[5] Godine 1958. je izabrana za doživotnog počasnog predsednika „Lade”.^[15]

Radila je kao dobrovoljna bolničarka, prvo u Balkanskim ratovima.^[1] Zbog znanja stranih jezika, asistirala je stranim lekarima. Nagrađena je Ordenom za negu ranjenika i bolesnika (1912) i Medaljom za usluge Crvenom krstu Srbije (1913).^[15][9]

Kad je počeo Prvi svetski rat, Rista se teško razboleo. Pored njega je u bolnici negovala i ranjenike. S srpskom vojskom supružnici su otišli su na jug, do Soluna, a zatim su s grupom ranjenika u Marselj (Francuska). Iz tog perioda su sačuvana dva njena akvarela: francuski vojnici iz afričkih jedinica 1915. godine i predeo iz Marselja (1916). Obe slike se sada nalaze u Vojnom muzeju u Beogradu.^[9]

Kako je Narodna banka Srbije dobrom emisionom politikom uspela da očuva poverenje u vrednost dinara, čak i tokom rata, suočila se sa problemom nedovoljne količine novca u opticaju. Beta je izradila nacrt za ratnu novčanicu od 50 dinara, čija je prva partija izdata marta 1915. godine u Parizu. Ukupno je izdato 1.025.000 primeraka i nije zabeležen nijedan falsifikat. Međutim, pošto je izrađena na brzinu, lošom bojom i imala greške u natpisu,naišla je na veliki otpor u narodu, koji joj je zbog lošeg izgleda nadenuo ime „ratna novčanica” ili „pegavac”, pa je Narodna banka odlučila da obustavi dalje puštanje u promet i već iste godine je povučena iz opticaja. Danas se svrstava među numizmatički najvrednije srpske novčanice . Rista je radio kao inspektor u više mesta u Francuskoj, u srpskim srednjim školama, otvorenih za decu iz Srbije pogođenu ratom. Preminuo je početkom 1918. godine i sahranjen na vojničkom groblju u Tijeu, gde mu je Beta podigla spomenik, i grob redovno posećivala.^[5]

Nakon rata se vratila u zemlju. Stigla je s poslednjim transportom izbeglica, 1919. godine. Kuća u kojoj su živeli pre rata, bila je oštećena. Kako nije želela da se vrati u „porušenu i pokradenu“ kuću, prodala ju je Milutinu Stanojeviću, generalnom konzulu japanskog konzulata.^[20] Živela je u Domu učenica u Beogradu, gde je radila kao nastavnik crtanja. A kasnije je dobila atelje u zgradi Kolarčevog narodnog univerziteta.^[9]

Ubrzo je osnovala Udruženje likovnih umetnika u Beogradu (1919)^[1], a 1921. godine je postala nastavnik u Umetničkoj školi.

U Drugom svetskom ratu, odbila je da se učlani u pokret „Kulturbund“, i koristi sve privilegije koje uz to idu, govoreći da sebe smatra Srpkinjom. Slikanje joj je pomoglo da prebrodi bombardovanje i strahote rata

Slikala je i crtala do kraja života. Odlazila je u svoj atelje gotovo svaki dan, gde je primala posete od 12 do 14 časova. Često je sedela u obližnjem parku i beležila prizore koji bi u njoj pobudili osećanja.

Dobitnica je nagrade za životno delo 1971. godine. Odlikovana je na svoj stoti rođendan 18. aprila 1972. godine ordenom zasluga za narod. Orden je u ime predsednika SFRJ uručio gradonačelnik Beograda Branko Pešić.Preminula je 31. oktobra 1972. godine u sto prvoj godini života i sahranjena na Novom groblju u Beogradu.

Izložba njenih radova Lučonoša jedne epohe otvorena u Narodnom muzeju Srbije decembra 2022. Povodom 150 godina od njenog rođenja objavljen je zbornik radova „Emancipacija VS tradicionalizam: Beta Vukanović i put ka modernoj slici . Beta Vukanović je uz Marka Murata, najznačajniji i najtipičniji predstavnik plenerista.^[15] Taj je pravac prihvatila još u Minhenu. Ona je umetnike u Srbiji naučila da rade u pleneru. Kada je impresionizam počeo da slabi ona je naglasila crtež, učvrstila oblik i zadržala boje impresionizma. Slikala je portrete, pejzaže (sa motivima iz vardarske Makedonije, Srbije i Bosne) i mrtve prirode. Izlagala je na svim jugoslovenskim izložbama Lade, a pored toga u Rimu, Minhenu i Parizu . Smatra se začetnicom umetničke karikature u Jugoslaviji. Prema nekim podacima autor je preko 500 karikatura, od čega je sačuvano 140.Prve karikature je napravila još u osnovnoj školi, crtajući učiteljicu. Bila je kažnjena zbog toga, ali nije odustala, verujući da ne čini ništa loše crtajući smešne portrete, za koje je smatrala da nikoga ne vređaju, već da su samo duhoviti. Svoje karikature je prvi put predstavila 1910. na Četvrtoj izložbi „Lade”, gde se predstavila sa 60 radova. Karikature je izlagala i kasnije, ali nikada u takvom obimu kao prvi put. Na ovoj vrsti njenih radova preovlađuju figura i lik. Najčešće je karikaturisala svoje savremenike, poznate ličnosti iz kulturnog i društvenog života. Većina karikatura je akvarelisana. Svojim kPred kraj života više nije radila karikature. Poslednja je najverovatnije „Autokarikatura”, objavljena u dnevnom listu Politika aprila 1954. godine. Narodni muzej u Beogradu je 1949. godine otkupio 50-tak njenih karikatura. Zadovoljna izložbom organizovanom 1968. godine, poklonila je Muzeju još jedanaest svojih karikatura.

Neke svoje grafike donela je još iz Nemačke, a kasnije je izradila nove. U Beogradu ovi njeni radovi nisu bili cenjeni. Na izložbi „Bianco e nero” u Rimu 1902. godine italijanski kralj je kupio dve, a advokat Skoti, pravni savetnik srpskog poslanstva u Rimu, jednu. Razočarana nezainteresovanošću Beograđana, nekoliko godina nakon dolaska u srpsku prestonicu poklonila je alat za bakrorez svom učeniku Ljubomiru Ivanoviću, koji je kasnije postao vrsni grafičar. Testamentom je gradu Beogradu ostavila 247 slika pastela akvarela i crteza . Osim toga muzej je pojedine predmete iz njenog ateljea kao i medalje ordenje i ukaze otkupio nakon njene smrti sto je pridodato njenom legatu koji broji ukupno 293 predmeta . 

Археолошка истраживања у Винчи је започео 1908. године. Нека своја археолошка истраживања је радио уз спонзорства Руског царског археолошког института у Цариграду и Енглеза сер Чарлса Хајда. У периоду од 1932. до 1936. године је објавио резултате својих обимних истраживања у монографији „Преисториска Винча“ у четири тома. За живота је објавио преко 200 научних радова и сматра се оцем модерне српске археологије . U mladosti se bavio likovnom kritikom . Smtra se jednim od najistaknutijih srpskih predstavnika humanitarnih nauka . Na osnovu iskopavanja lokaliteta u Vinci potice iz Sredozemlja i Azije a ne iz nordijskih zemalja . Дописни члан САНУ постао је 18. марта 1948, а редовни 27. маја 1952. Милоје Васић је убројен у 100 најзнаменитијих Срба у истоименој књизи из 1993. године.

Дана 20. априла 2007. у Великом Градишту, родном месту познатог професора, постављена је спомен биста, испред Великоградиштанске гимназије. По њему је названа ОШ „Милоје Васић” Калуђерица.

Водио је преписку са немачким праисторичарем Густафом Косином . Nazivan je ocem srpske arheologije . 

Beograd se stalno naseljavao , rastao , ljudi su odlazili i dolazili a sa njima su se stvarala i nova

naselja . 

- Poštolj mala nalazila se na kraju Francuske ulice . Nazvana je Pištolj mala jer su siromasni 

gradjani poceli da se tu naseljavaju besplatno ili ti na pistolj - otimanje . Kuce su gradjene na 

drvenim stubovima poput sojenica jer je nekada ovaj deo Beograda bio pod blatom i teren je bio

neravan . Policija je ovo naselje srusila 1933 godine . 

- Bukurešt mala nalazila se u blizini Savamale ispod Varoš kapije . Verovatno je nastala tokom 

20 - tih godina 19 veka i bila je jedan od velikih problema tadasnje vlasti pod knezom Milošem

Obrenovicem jer su se tu udomljavali lopovi i prostitutke . Takodje Bukurest mala pruzala je 

utociste u kucama od slame i blata svima koji su se nasli tada u Beogradu a nisu imali dovoljno

para u dzepu pa su se neretko desavale tuče i ubistva . 

- Jatagan mala nalazila se od Mostara do Bulevara oslobodjenja od Karadjordjevog parka do 

Autokomande i bio je najvece divlje naselje nastalo izmedju dva svetska rata . Na ovom mestu

stanovali su muzicari , vracare , gatare , lopovi , dzeparoši , zanatlije , oficiri , čistači obuće .  

Kafana Dva jelena jedna je od najcuvenijih kafana koja se nalazi u boemskoj cetvrti Skadarlija . 

Nalazi se u beogradskoj opstini Stari grad u Skadarskoj ulici broj 30 . Prema legendi tu je nekada 

bila Avramova pekara . Gazda Joakim je kupio pekaru 1867 godine i preuredio je u kafanu Dva 

jelena . Gosti su imali veliki izbor jela srpske kuhinje . Kafanu su sacinjavale tri prostorije u 

jednoj su sedeli penzioneri , trgovci i zanatlije , u drugoj pretplatnici na rucak i veceru , a u 

trecoj boemi . U kafani je pevala Sofka Nikolic . U prvoj polovini 20 veka kafedzije su bili 

Aleksa Mihajlovic , Katarina Mihajlovic , G Rajovic , i Žarko Dačić . Vlasnici su bili Kosta Pandjela 

Aleksa Mihajlovic , i Katarina Mihajlovic . Najveci suparnik je bila kafana Tri šešira .  

Српско-цинцарско друштво „Луњина” (цинц. Sutsata sãrbeascã-armãneascã Lunjina) је организација Цинцара у Србији чије седиште се налази у Београду . Sediste organizacije se nalazi u ulici Majke Jevrosime 21 / 5 u Beogradu o organizacija je nastala 1991 godine kao rezultat spajanja dve organizacije iz Gornje i Donje Belice dva cincarska sela u Severnoj Makedoniji . Cilj organizacije je ocuvanje cincarske manjine u Srbiji njenih običaja , kulture , imena i tradicije . Godine 2017 drustvo je imalo oko 500 članova . Predsednik organizacije je Aristotelis Martinovic . Na cincarskom jeziku reč lunjina znaci svetlost . U rumunskom jeziku rec je lumina . Organizacija je objavila nekoliko knjiga o cincarskoj gramatici i kompakt disk sa cincarskom muzikom a izdaje se i časopis Svetlo . Srpsko cincarsko drustvo Lunjina zalagalo se za priznanje Cincara kao nacionalne manjine u Srbiji ali je to odbaceno jer nisu ispunili minimalan broj ljudi koje zajednica mora imati da dobije ovaj status . Prema njihovim procenama u Srbiji ima izmedju 5 . 000 i 15. 000 ljudi cincarskog porekla ali prema popisu stanovnistva u Srbiji iz 2011 godine samo su se 243 osobe izjasnile kao etnicki Cincari .  

Vera Nikolić (Grabovica kraj Despotovca, 23. septembar 1948-28. juna 2021) je srpska atletičarka.

Rođena je u selu Grabovica kraj Despotovca u porodici kovača Mike Nikolića. U 13 godini pobedila je na jednom školskom krosu u Ćupriji. Tu je zapazio atletski stručnjak Aleksandar Petrović i predložio joj da zajedno rade.

Dovoljno je bilo samo godinu dana da njen talenat i njegova stručnost daju rezultate. Vera je pobeđivala na krosevima Srbije i Jugoslavije. Bila je juniorka čijim su se rezultatima i još više mogućnostima svi divili.

Sa 16 godina je postala reprezentativka, pa čak i prvakinja Balkana. U septembru 1966. sa nepunih 18 godina učestvuje na Evropskom prvenstvu u Budimpešti i u trci na 800 metara osvaja prvo mesto, rezultatom 2:02,8, pobedivši favorizovanu i iskusniju Žužu Sabo. To je bila prva zlatna medalja na evropskim prvenstvima za Jugoslaviju. Zbog tog uspeha je dobila naziv Zlatna Vera. Krajem godine je po izboru lista Sport, proglašena za sportistu godine u Jugoslaviji.

Godinu dana kasnije 20. jula 1968. Vera pravi pravu senzaciju na londonskom „Kristal palasu“ i u okršaju sa najvećom nadom britanske atletike Lilijan Bord postavlja svetski rekord na 800 m rezultatom 2:00,5.Posle velike euforije koju je podigla ovim rezultatom, želje ljubitelja atletike su porasle i očekivali su da na Olimpijski igrama u Meksiku osvoji zlato. Vera nije izdržala, podlegla je pritisku i u finalnoj trci je odustala. Posle toga dugo nije mogla da se oporavi. Odlučila je da promenni sredinu i prešla je u AK „Dinamo“ iz Zagreba kod trenera Lea Langa.

Oporavila se i već na Evropskom prvenstvu u Atini 1969. osvaja bronzanu medalju. Imala je još dva uspeha pre napuštanja aktivnog bavljenja atletikom: na Evropskom prvenstvu u Helsinkiju 1971. osvoja zlatnu medalju a na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972. osvaja peto mesto sa novim jugoslovenskim rekordom 1:59,5. Atletiku je napustila 1974.

Godine 1976. se udala za Paju Ćasića (koji je radio u MUP-u Hrvatske, inače rodom iz Bučja kod Pakraca) i u dva porođaja dobila ćerku Jelenu i dva sina, Milana i Dejana.

Nakon što je 1991. godine dobila otkaz na radnom mestu u Skupštini opštine Dubrava u Zagrebu, gde je dotad bila zaposlena i nakon različitih vidova pretnji, privremeno napušta Zagreb i odlazi kod roditelja u Ćupriju sa decom. Nakon toga, muž joj biva uhapšen u Zagrebu na radnom mestu, ali u decembru 1991. godine je razmenjen, pa je i on napustio Zagreb.

Danas živi u Kruševcu sa suprugom, gde je do 2007. godine radila kao atletski trener, a sada je u penziji. Za sada ima 6 unuka i, kako često izjavljuje, to je njen najveći uspeh i rekord. 

Празник Теткица Бибија уврштен је 2019. године у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије . Припадници ромске националности свих генерација, који живе у већини градова Србије, данас традиционално славе Теткицу Бибију. Прослава ове светице најраспрострањенија је у Централној и источној Србији, Београду и околина, као и на косову и Метохији, а према Драгољубу Ацковићу у Смедереву, Паланци, Трстенику и Београду. Теткица Бибија се обележава колективно, тако што се сви Роми окупљају код неког светог места – обично дрвета или крста, доносе славски колач и храну, а у неким крајевима и дарове за Бибију (чешаљ, огледало и дечју одећу) које каче на свето дрво. У појединим урбаним срединама, славари се окупљају у ресторанима и хотелима. Прославу организује домаћин Бибије, а на слави је обавезно присуство свештеника, иако је Теткица Бибија неканонизована светица. Свако место или град има свој посебан датум обележавања славе, што се објашњава легендом о Теткици Бибији која је у различите датуме стизала у разна места и вршила исцељења. Датуми обележавања ове ромсе славе су, углавном, везани за дане Ускршњег поста, па су и због тога покретни.Роми на дан славе, после службе у православној цркви, од цркве до куће домаћина славе иду у поворци, носећи колач и свеће и узвикујући: „У здравље Бибијо!” (Bibijako sostipe!). Сви славари доносе колач и посна јела којим ће послужити госте испод родног дрвета, обично крушке или ораха. Под дрветом се одређује домаћин наредне славе и предаје славски колач. Некада се јело постављало на земљи, док сада колачар слави под шатором, где сви Роми из места заједнички славе уз ромску музику. Потом се служи врућа ракија и једу посна јела, пре свега риба и пасуљ, поштујући православне обичаје. Слављењем Бибије Роми уједно величају пасуљ, који је на посној славској софри главно јело. Пошто упале свеће, славари се окупе око родног дрвета и у хору извикују (на свом језику) једноставне молитве од једне реченице. Најчешћа молитва гласи: „Дај нам тетка Бибија здравља, дај нам пасуља”, а такође се чује и молитва „Тетка Бибијо, дај мало од твога здравља и нашој деци”.Међу београдским Ромима се Теткица Бибија слави колективно, и то четири недеље пре Великог петка. У црквама се пале свеће, на месту прославе се, уз присуство свештеника, традиционално ломи велики славски колач, а као послужење се служи посна храна, пиће и слаткиши. Традиционална су јела од рибе и од пасуља .Сваке године домаћин једне ромске породице је домаћин славе и сваке године се слава преноси следећем домаћину. Слави се уз песму и игру, а деца добијају пакетиће пуне слаткиша. Славље почиње већ око 11 сати ујутру, а свештеник долази два сата касније, пресече колач и славу преда следећем домаћину, добровољцу. Појање и „Оче наш” означава крај свештеничког боравка на слави. Чим се молитва заврши сви узвикују поздрав „Bibijako sastipe” и славље се наставља. Обичај је да се слава „однесе” у кућу новог домаћина, где се поседи 15-20 минута, па се враћа назад. После краћег одмора сви одлазе у свечану салу (или шатру), где се окупља цело насеље и слави се до зоре. Пред крај славља домаћин и његова породица иду кроз салу, носећи три тигања у којима гори ватра. Свако од гостију добија мало тамјана које потом бацају у ватру, за здравље и срећу, посебно деце . Сваке године домаћин једне ромске породице је домаћин славе и сваке године се слава преноси следећем домаћину. Слави се уз песму и игру, а деца добијају пакетиће пуне слаткиша. Славље почиње већ око 11 сати ујутру, а свештеник долази два сата касније, пресече колач и славу преда следећем домаћину, добровољцу. Појање и „Оче наш” означава крај свештеничког боравка на слави. Чим се молитва заврши сви узвикују поздрав „Bibijako sastipe” и славље се наставља. Обичај је да се слава „однесе” у кућу новог домаћина, где се поседи 15-20 минута, па се враћа назад. После краћег одмора сви одлазе у свечану салу (или шатру), где се окупља цело насеље и слави се до зоре. Пред крај славља домаћин и његова породица иду кроз салу, носећи три тигања у којима гори ватра. Свако од гостију добија мало тамјана које потом бацају у ватру, за здравље и срећу, посебно деце . Неканонизована Теткица Бибија је пандан Светој Петки. Српски православни свештеници из оних места централне и источне Србије, у којима се негује овај култ, учествују у обележавању ове ромске славе. И у појединим београдским општинама ова прослава је већ деценијама незамислива без присуства свештеника и црквеног ритуала. Слично је и у појединим шумадијским селима. 1940. године прослава Свете Бибије у Улици господара Вучића је обележена по православном обичају, уз свештеника и резање славског колача. За свештенике овај ромски празник представља пастирски изазов који могу одбити да учествују у њему или довијањем - да певају опште тропаре свецима тога дана, при резању славског колача. Неканонизована Теткица Бибија је пандан Светој Петки. Српски православни свештеници из оних места централне и источне Србије, у којима се негује овај култ, учествују у обележавању ове ромске славе. И у појединим београдским општинама ова прослава је већ деценијама незамислива без присуства свештеника и црквеног ритуала. Слично је и у појединим шумадијским селима. 1940. године прослава Свете Бибије у Улици господара Вучића је обележена по православном обичају, уз свештеника и резање славског колача. За свештенике овај ромски празник представља пастирски изазов који могу одбити да учествују у њему или довијањем - да певају опште тропаре свецима тога дана, при резању славског колача.Теткица Бибија је позната и међу ромским заједницама у Црној Гори, као и у ширем региону. Чергари у Црној Гори су информисани о њој али немају никаквих ритуалних радњи везаних за Бибију, док је Роми муслиманске вероисповести славе за свој празник Ђисатедими. Многи истраживачи повезују Теткицу Бибију са неким другим светитељкама које поштују Роми широм Европе. Тако је у Србији Сања Златановић од стране једног врањанског Рома забележила да су још у Индији Роми поштовали култ богиње Кали, која је била богиња љутње и срџбе и којој су у време зимских монсуна приношене жртве, и то пернате животиње. Богињу Кали они су замишљали као жену са перјем. Још увек није потпуно истражена ова митска личност, о којој још постоје неке легенде међу Ромима у читавој Европи и која је у различитим срединама има више лица. Истраживачи ромског порекла покушавали су да обједине овај култ женске ромске светитељке и да ставе знак једнакости са три женска лика која се јављају на различитим просторима и у различитим временима. Оне су богиња Кали, хришћанска ходочасница Сара ла Кали (Црна Сара), која се празнује у Француској и Теткица Бибија. Међу Ромима на Балкану најпознатија је Теткица Бибија, којој се приписују чудотворне моћи и која се доводи у везу са Кали на основу истих физичких карактеристика, односно истих приказа и представа о њеном изгледу и код француских и српских Рома. Некада, када је боемски део Београда био периферија, низ Скадарлију је текао мали поток, чији је извор био код данашње зграде Радио Београда. После великих киша овај поток је често правио бујицу, која је носила уџерице Рома, које су се налазиле низводно, према Дунаву. Зато су поток назвали именом своје заштитнице, Бибијин поток, како би га умилостивили. Као и многи други потоци у Београду и овај је одавно каптиран у кишну канализацију. 

Празник Теткица Бибија уврштен је 2019. године у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије . Припадници ромске националности свих генерација, који живе у већини градова Србије, данас традиционално славе Теткицу Бибију. Прослава ове светице најраспрострањенија је у Централној и источној Србији, Београду и околина, као и на косову и Метохији, а према Драгољубу Ацковићу у Смедереву, Паланци, Трстенику и Београду. Теткица Бибија се обележава колективно, тако што се сви Роми окупљају код неког светог места – обично дрвета или крста, доносе славски колач и храну, а у неким крајевима и дарове за Бибију (чешаљ, огледало и дечју одећу) које каче на свето дрво. У појединим урбаним срединама, славари се окупљају у ресторанима и хотелима. Прославу организује домаћин Бибије, а на слави је обавезно присуство свештеника, иако је Теткица Бибија неканонизована светица. Свако место или град има свој посебан датум обележавања славе, што се објашњава легендом о Теткици Бибији која је у различите датуме стизала у разна места и вршила исцељења. Датуми обележавања ове ромсе славе су, углавном, везани за дане Ускршњег поста, па су и због тога покретни.Роми на дан славе, после службе у православној цркви, од цркве до куће домаћина славе иду у поворци, носећи колач и свеће и узвикујући: „У здравље Бибијо!” (Bibijako sostipe!). Сви славари доносе колач и посна јела којим ће послужити госте испод родног дрвета, обично крушке или ораха. Под дрветом се одређује домаћин наредне славе и предаје славски колач. Некада се јело постављало на земљи, док сада колачар слави под шатором, где сви Роми из места заједнички славе уз ромску музику. Потом се служи врућа ракија и једу посна јела, пре свега риба и пасуљ, поштујући православне обичаје. Слављењем Бибије Роми уједно величају пасуљ, који је на посној славској софри главно јело. Пошто упале свеће, славари се окупе око родног дрвета и у хору извикују (на свом језику) једноставне молитве од једне реченице. Најчешћа молитва гласи: „Дај нам тетка Бибија здравља, дај нам пасуља”, а такође се чује и молитва „Тетка Бибијо, дај мало од твога здравља и нашој деци”.Међу београдским Ромима се Теткица Бибија слави колективно, и то четири недеље пре Великог петка. У црквама се пале свеће, на месту прославе се, уз присуство свештеника, традиционално ломи велики славски колач, а као послужење се служи посна храна, пиће и слаткиши. Традиционална су јела од рибе и од пасуља .Сваке године домаћин једне ромске породице је домаћин славе и сваке године се слава преноси следећем домаћину. Слави се уз песму и игру, а деца добијају пакетиће пуне слаткиша. Славље почиње већ око 11 сати ујутру, а свештеник долази два сата касније, пресече колач и славу преда следећем домаћину, добровољцу. Појање и „Оче наш” означава крај свештеничког боравка на слави. Чим се молитва заврши сви узвикују поздрав „Bibijako sastipe” и славље се наставља. Обичај је да се слава „однесе” у кућу новог домаћина, где се поседи 15-20 минута, па се враћа назад. После краћег одмора сви одлазе у свечану салу (или шатру), где се окупља цело насеље и слави се до зоре. Пред крај славља домаћин и његова породица иду кроз салу, носећи три тигања у којима гори ватра. Свако од гостију добија мало тамјана које потом бацају у ватру, за здравље и срећу, посебно деце . Сваке године домаћин једне ромске породице је домаћин славе и сваке године се слава преноси следећем домаћину. Слави се уз песму и игру, а деца добијају пакетиће пуне слаткиша. Славље почиње већ око 11 сати ујутру, а свештеник долази два сата касније, пресече колач и славу преда следећем домаћину, добровољцу. Појање и „Оче наш” означава крај свештеничког боравка на слави. Чим се молитва заврши сви узвикују поздрав „Bibijako sastipe” и славље се наставља. Обичај је да се слава „однесе” у кућу новог домаћина, где се поседи 15-20 минута, па се враћа назад. После краћег одмора сви одлазе у свечану салу (или шатру), где се окупља цело насеље и слави се до зоре. Пред крај славља домаћин и његова породица иду кроз салу, носећи три тигања у којима гори ватра. Свако од гостију добија мало тамјана које потом бацају у ватру, за здравље и срећу, посебно деце . Неканонизована Теткица Бибија је пандан Светој Петки. Српски православни свештеници из оних места централне и источне Србије, у којима се негује овај култ, учествују у обележавању ове ромске славе. И у појединим београдским општинама ова прослава је већ деценијама незамислива без присуства свештеника и црквеног ритуала. Слично је и у појединим шумадијским селима. 1940. године прослава Свете Бибије у Улици господара Вучића је обележена по православном обичају, уз свештеника и резање славског колача. За свештенике овај ромски празник представља пастирски изазов који могу одбити да учествују у њему или довијањем - да певају опште тропаре свецима тога дана, при резању славског колача. Неканонизована Теткица Бибија је пандан Светој Петки. Српски православни свештеници из оних места централне и источне Србије, у којима се негује овај култ, учествују у обележавању ове ромске славе. И у појединим београдским општинама ова прослава је већ деценијама незамислива без присуства свештеника и црквеног ритуала. Слично је и у појединим шумадијским селима. 1940. године прослава Свете Бибије у Улици господара Вучића је обележена по православном обичају, уз свештеника и резање славског колача. За свештенике овај ромски празник представља пастирски изазов који могу одбити да учествују у њему или довијањем - да певају опште тропаре свецима тога дана, при резању славског колача.Теткица Бибија је позната и међу ромским заједницама у Црној Гори, као и у ширем региону. Чергари у Црној Гори су информисани о њој али немају никаквих ритуалних радњи везаних за Бибију, док је Роми муслиманске вероисповести славе за свој празник Ђисатедими. Многи истраживачи повезују Теткицу Бибију са неким другим светитељкама које поштују Роми широм Европе. Тако је у Србији Сања Златановић од стране једног врањанског Рома забележила да су још у Индији Роми поштовали култ богиње Кали, која је била богиња љутње и срџбе и којој су у време зимских монсуна приношене жртве, и то пернате животиње. Богињу Кали они су замишљали као жену са перјем. Још увек није потпуно истражена ова митска личност, о којој још постоје неке легенде међу Ромима у читавој Европи и која је у различитим срединама има више лица. Истраживачи ромског порекла покушавали су да обједине овај култ женске ромске светитељке и да ставе знак једнакости са три женска лика која се јављају на различитим просторима и у различитим временима. Оне су богиња Кали, хришћанска ходочасница Сара ла Кали (Црна Сара), која се празнује у Француској и Теткица Бибија. Међу Ромима на Балкану најпознатија је Теткица Бибија, којој се приписују чудотворне моћи и која се доводи у везу са Кали на основу истих физичких карактеристика, односно истих приказа и представа о њеном изгледу и код француских и српских Рома. Некада, када је боемски део Београда био периферија, низ Скадарлију је текао мали поток, чији је извор био код данашње зграде Радио Београда. После великих киша овај поток је често правио бујицу, која је носила уџерице Рома, које су се налазиле низводно, према Дунаву. Зато су поток назвали именом своје заштитнице, Бибијин поток, како би га умилостивили. Као и многи други потоци у Београду и овај је одавно каптиран у кишну канализацију. 

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Tragedija u fabrici Grmeč
• Restoran Trandanfilovic
• Sima Nesic
• Djojleni
• Vandjel Toma
• Kleopatra Karadjordjevic
• Golub Janjic
• Babet Bahmajer
• Miloje Vasic
• Siromasni delovi Beograda

• Generalna [792]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom