IZ MOJE DUŠE

Fatalna lepotica

dobojka | 17 Januar, 2022 14:42

Ksenija Atanasijević (Beograd, 5. februar 1894 — Beograd, 28. septembar 1981) je bila prva docentkinja i prva žena koja je doktorirala na Beogradskom univerzitetu 1922. godine.

Rođena je kao šesto dete uglednog lekara, upravnika Opšte bolnice  Svetozara Atanasijevića. Majka Jelena, iz beogradske svešteničke porodice i sestričina predsednika beogradske opštine Aćima Čumića umrla je posle porođaja od sepse. Kada je imala 12 godina, umire joj i otac, pa je brigu o Kseniji preuzela njena maćeha, nastavnica Više ženske škole Sofija Atansijević, s kojom je Ksenija živela do kraja njenog života.

Govorila je francuski, nemački, engleski, ruski, služila se italijanskim, a izuzetno je poznavala grčki i latinski. 

Bila je i prva žena koja je, oktobra 1923. godine, dobila univerzitetsku katedru u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Neke kolege su je toplo primile, ali se većina protivila njenom postavljanju. Etnolog Tihomir Đorđević upozorio ju je na ono što je čeka rečima: "Čestitam, gospođice, ušli ste u pakao". Najbolji drug u ranoj mladosti bio joj je pesnik Rastko Petrović, a njegova sestra, slikarka Nadežda predavala joj je crtanje u Ženskoj gimnaziji. Maturirala je u Državnoj ženskoj gimnaziji 1912. godine a stekla je i osnovno muzičko obrazovanje, svirala je klavir. Studirala filozofiju s klasičnim jezicima, a profesor joj je bio slavni Branislav Petronijević, filozof, matematičar i paleontolog, priznat u evropskim naučnim krugovima. Ksenija se u pismu prijateljici jadala da su njegova predavanja „fiziološki neizdrživa“ i da studenti padaju u nesvest na seminarima koje Petronijević vodi, trudeći se da ismeje, ponizi i s fakulteta zauvek otera svakog ko nije u stanju da mu intelektualno parira: „Ja sam očekivala da svakog časa padnem mrtva. Jedna studenkinja je počela da plače, a jedna je otišla i nikada više neće doći. Brana ne trpi originalnost, i želeo bi da mislim potpuno kao on“, piše mlađana Ksenija. Ali taj isti Petronijević Kseniju otkriva kao najtalentovaniju na fakultetu i neformalno je proglašava svojom naslednicom. No, prvi uspesi na fakultetu prvi su susreti Ksenije Atanasijević sa zlobom čaršije, koja nikada nije trpela niti podržavala izuzetost: počinju ogovaranja o njenoj ljubavnoj vezi s profesorom Petronijevićem.

Pošto je diplomirala, za doktorski rad ona uzima delo Đordana Bruna i traga za retkim knjigama o njemu po čitavoj Evropi. Doktorat je obranila sa odličnim uspehom. Ima 28 godina kada brani svoju doktorsku tezu Brunovo učenje o najmanjem, 16. januara 1922. godine.

U komisiji kojom predsedava Petronijević još su i Milutin Milanković i Veselin Čajkanović. Možda stoga da bi sam razotkrio tračeve o njegovoj sentimentalnosti prema Kseniji, Petronijević tada prevazilazi i sopstvenu malicioznost i surovost prema studentima, pa u jednom času Kseniju Atanasijević, iako na filozofskom ispitu, vodi kroz područje više matematike.

 Ona neočekivano dokazuje da je sasvim spremna da objasni i matematičke formule koje se tiču dela Đordana Bruna, a zapanjeni Petronijević i Milanković gledaju jedan drugoga i komentarišu: „Kolega, jel sve u redu sa hormonima naše kandidatkinje?!“ NJihovi nespretni komplimenti trebalo je da kažu da je Ksenija „pametna kao muško“, no takve šale su učvrstile Kseniju rešenost da se bori za ravnopravnost žena u društvenom životu Kraljevine Jugoslavije. Ksenija je potom pretrpela progon sa Univerziteta, na osnovu lažne optužbe za plagijat (ističu da u toku jednog predavanja nije "dovoljno jasno" navela izvor).

U Beogradu za vreme Drugog svetskog rata, Ksenija Atanasijević odbija da potpiše čuveni Apel beogradskih intelektualaca. Štaviše, pre rata pisala je protiv nacizma i branila Jevreje, pa je Gestapo hapsi. Posle završetka rata, nove komunističke vlasti je hapse. Iz komunističkog zatvora je izašla lišena samo građanskih prava, a sve njene knjige stavljene su na listu zabranjenih. Nastavlja anonimno da radi i priprema treći tom svog životnog dela Filozofski fragmenti. Taj rukopis nije nikada pronađen. Umire 1981, u svojoj 88. godini. Sahranjena je na beogradskom Novom groblju sa suprugom Milanom Markovićem, parcela 10. Krajem 1980-ih, njena grobnica je uništena, a grobno mesto prekopano i prodato novim vlasnicima.

Danas, u beogradskoj ulici Gospodar Jovanovoj broj 49, piše: „Ksenija Atanasijević (1894 – 1981) filozofkinja, feministkinja, pacifistkinja i antifašistkinja, od 1940. do 1981. godine živela je u ovoj kući“.I to je jedino obeležje koje postoji o ovoj Beograđanki, prvoj ženi koja je doktorila na Beogradskom univerzitetu (1922), prevodiocu i prvoj ženi docentu u Kraljevini SHS. Diplomirala je čistu filozofiju s klasičnim jezicima. Prevela je klasična filozofska dela, pisala studije, članke, metafizičke i etičke rasprave, popularne članke, prevodila je dela Aristotela, Platona, Spinoze, Adlera. Ksenija se smatra za prvu feministkinju na ovim prostorima. 

Svoju autobiografiju, pisanu u trećem licu završila je rečima: “Više od svega želi da zlo u čoveku i u svetu postane manje”. 


Srpska nova godina

dobojka | 13 Januar, 2022 19:33

Neki naučnici su samo delimično u pravu kada tvrde da je Srpska Nova godina u stvari starokalendarska, po računanju vremena koje je ustanovio još Julije Cezar, pa se zato zove i julijanska.

Ona se može nazvati i pravoslavnom, jer je slave Rusi, Gruzini, monasi na Svetoj Gori, pa čak verovali ili ne i pravoslavni Japanci. Ipak, Srpska Nova godina je nešto drugo, jer je nastala kao znak otpora pokušajima da se praktično izbriše srpski identitet.

Zato je julijanska Nova godina za Srbe tipično srpska, jer je nastala pomalo iz inata. Počela je da se obeležava 13. januara 1919. (kada je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca usvojila gregorijanski kalendar), a intenzivno se slavi od 1923. godine, kada je iz Zagreba stigla žalba da pravoslavna slavlja štete trgovini i privredi, svaki dalji pokušaj usklađivanja kalendara i prekida slavlja srpske Nove godine bio je uzaludan. Srbi su „prkosno i ponosno“ ustalili svoju tradiciju! Vredno je istaći da se Srpska pravoslavna crkva u jednom trenutku zalagala za usklađivanje kalendara, ali je kasnije odustala . Prvu proslavu pravoslavne Nove godine (1923) organizovala je beogradska „Kasina“, a već sledećih godina pridružile su joj se sve ostale kafane, bioskopi, domovi… Međutim, sa dolaskom komunizma na političku scenu Srbije, slavlje Pravoslavne nove godine bilo je strogo zabranjeno. I pored striktne zabrane da sve kafane moraju biti zatvorene 13. januara najkasnije do 22 sata, mnogi Srbi su ipak nastavili sa proslavom ove nove godine i to krišom, rizikujući tako ne samo da završe u zatvoru, već i svoj ugled i položaj. Danas se ovaj praznik slavi slobodno i veselo, u krugu porodice porodice i prijatelja, a takođe i po trgovima širom Srbije ili molitveno ispred hramova i crkava, uz muziku, kuvano vino i veliki vatromet (naravno, u periodu kada nema epidemije kao što je sada slučaj)…

Za Srpsku Novu godinu, vezani su brojni običaji i priprema praznična trpeza. Prema običaju, Badnjak se čuva do ovog dana (13. januara) kada se prave krstići i stavljaju na voće, odnosno rodno drvo, kako bi godina bila rodna. Takođe se veruje da će, ako na sam dan praznika pada sneg, naredna godina biti rodna…

Jalda - festival najduze noci i doček zime

dobojka | 26 Decembar, 2021 09:46

Jalda je drevni iranski festival koji se odrzava prve zimske noci . Iranci slave pobedu 

svetlosti nad tamom odnosno dobra nad zlom jer od sledeceg dana obdanica biva sve 

duza a noci krace . Tradicionalno za sab e jalda - noc jalde se okuplja cela porodica . Kao

i za druge praznike ukrasava se trpeza odnosno sofra . Sofra tokom noci jalde sadrzi 

lubenice , nar , japanske jabuke , orasasto voce , jabuke , . Na svecanoj sofri obavezna je 

i knjiga sa stihovima pesnika Hazefa koje ukucani recituju . Staro verovanje kaze da ce 

osoba koja pojede lubenicu u noci Jalde postati otporna na hladno zimsko vreme kao i 

vrucinu sledeceg leta . U stara vremena letnje lubenice su zakopavane ispod granja 

i lisca na hladnom mestu da bi bile sveze do Jalde . U nekim delovima Irana porodica

mladozenje salje dobro ukrasenu lubenicu sa raznim svezim i suvim vocem kao i 

poklone i nakit u dom njegove buduce neveste .  

Dizni na ledu

dobojka | 16 Decembar, 2021 20:41

Priča o tome da je Volt Dizni zaleđen i da je više od 50 godina u nekoj vrsti kome te da čeka da se za njegovu bolest pronađe lek pa da bude “probuđen”, cirkuliše internetom već godinama. Ipak, šta je zapravo istina? . Kada čujete termin “Dizni na ledu”, možda ćete pomisliti na veoma popularnu trupu klizaša koja svoju tačku u kojoj se pojavljuju Miki i Mini izvode širom sveta. Ali, možda ste od onih kojima će prva asocijacija na to biti i pomalo uznemirujuća urbana legenda koja kaže da je telo Volta Diznija zamrznuto u kriogenoj komori koja sadrži tečni azot da bi se kasnije oživeo.

Milioni dece širom sveta i generacija ljudi koji su odrasli na Diznijevim crtaćima možda bi se i obradovali mogućnosti da tvorac Miki Mausa i Paje Patka “magično” oživi i ponovo bude među nama, ali istina je da se to neće dogoditi i da je reč ipak samo o - urbanoj legendi. Volt Dizni bio je strastveni pušač još od Prvog svetskog rata. U godinama koje su usledile zaposleni u kompaniji su uvek znali kada on dolazi jer bi se čuo karakteristični suvi kašalj, a poslednje godine života bio je i vidno iznemogao i iscrpljen.

Dugo je bolovao od hronične opstruktivne bolesti pluća, kao i od teškog oštećenja kičme usled pada sa konja dok je igrao na holivudskom polo turniru ‘30-ih godina prošlog veka.

Početkom novembra 1966. Dizni je počeo da se žali na jak bol u vratu i nogama zbog kog mu je postalo teško da radi. Rendgenski snimak grudnog koša otkrio je tumor veličine oraha u levom plućnom krilu, a onkološki hirurzi su preporučili hitno uklanjanje većeg dela levog pluća. Operacija je izvedena 6. novembra iste godine. Dizni se žalio na kratak dah, ali jednom kada su hirurzi pristupili operaciji otkrili su da je pravi problem to što se rak pluća već proširio na limfne čvorove i druge delove tela.

Uvek energičan, Dizni je nakon operacije postao senka čoveka kakav je bio, a hemoterapija je činila da se oseća joć nemoćnije. Iako je silno želeo da se vrati na posao, nikada više nije kročio u svoj voljeni studio. Dve nedelje nakon operacije Volt Dizni je hitno vraćen u bolnicu. Umro je 15. decembra 1966. Bilo mu je 65 godina.

Volt Dizni je kremiran dva dana nakon smrti, a urna u kojoj je bio njegov pepeo je sahranjena u porodičnom mauzoleju na groblju Forest Lavn u Glendejlu u Kaliforniji. Bila je to mala privatna služba kojoj su prisustvovali samo njegova žena Lilijan, njegove ćerke i njihovi muževi i deca. Po Diznijevoj zričitoj volji, nije organizovana javna sahrana. Teško je tačno odrediti kada su i kako tačno počele glasine o tome da je Dizni zaleđen. Početkom 1967. godine, samo nekoliko nedelja nakon njegove smrti reporter tabloida “The National Spotlite” tvrdio je da se ušunjao u bolnicu u kojoj je Dizni proveo poslednje dane i video čuvenog umetnika u kriogenom metalnom cilindru!

Tabloid je kasnije priznao da je vest izmislio, podstaknut pričama o “zamrzavanju ljudi” koje su tih dana bile aktuelne (dve nedelje nakon smrti Volta Diznija zaleđen je prvi čovek ikada), ali je priča nastavila da živi.

Godine 1969. francuski časopis “Ici Paris” i američki magazin “The National Tattler” proširili su glasine predviđajući da će Dizni biti “odmrznut” 1975. Neki su otišli toliko daleko da su tvrdili da je komora u kojoj “spava” pohranjena ispod vožnje “Pirati sa Kariba” u Diznilendu u Kaliforniji.

Neki su nagađali da je Dizni čitao knjigu Roberta Etingera iz 1964. godine, “Perspektiva besmrtnosti”, koja je na jednom mestu govorila o verodostojnim i manje verovatnim aspektima nauke o krionici.

Ta knjiga, i mnoge druge slične njoj, koje su se pojavile dugo nakon Diznijeve smrti, predviđale su dan kada će medicina biti dovoljno napredna da izleči bolesti zamrznutih i uspavanih osoba dozvoljavajući stručnjacima za krioniku da ih odmrznu i tako “vrate u život”.

Ipak, nema dokaza da je Dizni ikada čuo, a kamoli čitao ovu knjigu. Jedna od njegovih ćerka, Dajan je 1972. javno dematovala glasine.

- Nema apsolutno nikakve istine u tome da je moj otac, Volt Dizni, želeo da bude zamrznut. Sumnjam da je moj otac ikada čuo za krioniku - istakla je ona.

Ipak, priče o tome da Dizni “spava” i čeka da bude probuđen nastavile su da žive. Tokom ‘90-ih ove urbane legende su navedene kao “stručni citati” u nekoliko manje nego pouzdanih Diznijevih biografija, a nakon pojave interneta proširile su se svetom neviđenom brzinom.

I - mit je rođen!

Madam iz pakla

dobojka | 14 Decembar, 2021 19:42

Rijec o vjerovatno najhladnokrvnijem zenskom ubici svih vremena . Madam Popova mozda

s polja jeste izgledala kao slatka bakica ali jednom kada bi ste se nasli na njenoj listi za 

odstrel nista vas nije moglo spasiti . Malo se zna o ranom zivotu Alekse Katarine Popove 

kasnije poznatije kao madam Popove . Veruje se da je rodjena u Samari u Rusiji sredinom 

19 . vijeka . Prema kasnijem pisanju novina bila je udata a brak je opisan kao veoma 

nesrecan sto ju je i navelo da razmislja o oslobodjenju zena od loseg supruga konceptu koji

je u Rusiji u to vrijeme bio fakticki nepoznat . Popova je bila uznemirena ponasanjem koje 

su muskarci u brakovima ispoljavali prema svojim suprugama u neposrednoj blizini . 

Verovala je da su mnoge zene u svojim domovima tretirane kao seljak u zarobljenistvu

od strane muzeva koji su ih tukli i ponizavali svakodnevno . Veruje da ju je upravo ovo

na kraju i navelo da zapocne svoj zloglasni posao . Sta je bilo sa muzem madam 

Popove nije poznato . Tek ona u nekom momentu se pojavljuje kao slobodna zena i 

diskretno vodi svoj biznis placenog ubice specijalizovanog za ubijanje ali samo losih 

muzeva . Popova se medju zenama procula kao neka vrsta njihove zastitnice a uspesno

je poslovala 30 godina u rasponu od 1879 do 1909 godine sve dok se jedna od njenih 

poslodavki nije pokajala sto je unajmila Popovu da joj ubije muza . Nakon priznanja 

policija je uhapsila Popovu . Kada se saznalo za sta je optuzena javnost je bila zgrozena . 

Bijesna rulja sastavljena vjerovatno vecinski od muskaraca dosla je ispred njene kuce 

prijeteci joj da ce je spaliti na lomaci a policija je morala da intervenise kako bi madam

sprovela do celije . Popova u zatvoru nije pokazala kajanje objasnivsi da je ubijala 

muskarce koji su svoje supruge tretirali kao robinje da su njeni postupci bili dio 

milosrdja te da nikada nije ucinila nista nazao nijednoj zeni . Sudjenje i presuda bili su 

brzi . Madam Popova je proglasena krivom za ubistva i osudjena na smrt strijeljanjem . 

Pogubljena je u Sankt Peterburgu 1909 godine . Mnoge zene koje su angazovale Popovu

takodje su optuzene i proglasene krivim za saucesnistvo u ubistvu ali su do trenutka kada 

su dosle do suda vec umrle ili prebegle u Ameriku .  

lapot izmedju legende i stvarnosti

dobojka | 12 Decembar, 2021 12:54

Obredi zrtvovanja su se izvodili na mnogo nacina i iz mnogo razloga . A da li je nacin ubijanja

staraca postojao i u srpskom narodu . Obicaji zrtvovanja ljudi spadaju u najstrasnije i 

najtajanstvenije djelalatnosti u istoriji civilizacije . Ako razmisljamo o ovim jezivim 

dogadjajima obicno ih povezujemo s drustvima vrlo razlicitim od naseg i udaljenim 

hiljadama kilometara u prostoru ili stotinama cak i hiljadama u vremenu . Iako je zrtvovanje

jeziv dogadjaj sam po sebi tradicija ubijanja ljudi u zavisnosti od uzrasta ili drugih 

karakteristika nosi jos mracniju dimenziju . Istorija prati ubijanje staraca jos od starog

veka kada su po kazivanju antickih pisaca Hesioda , Herodota , ili Strabona mnogi narodi

ubijali stare ljude na razlicite nacine . Ubijanje staraca negdje se podrazumjevalo 

jednostavno izopstavanje iz zajednice i ostavljanje u sumi gdje su ovi umrli od gladi . 

Neki autori poput Svetislava Prvanovica smatraju da se ovaj obicaj na nasim prostorima

zadrzao do kasnog veka i to na oblastima istocne Srbije , makedonskoj Torbesiji i delovima

Crne Gore . Starce su ubijala njihova djeca i to uglavno sjekirom ili stapom . Pre nego sto 

bi smrtonosni udarac bio izveden na glavu zrtve se polagao smotuljak vune ili parce proje

preko kog se udaralo . Kako je isti autor primetio trebalo je ipak objasniti i zasto je tako

plemeniti obicaj napusten . Narodna masta ni ovdje nije zatajila .  U prvoj prici 

ostareli otac savetuje sina kako da se ponasa i cuva kada ode u rat . Sin odlazi u rat i

prateci oceve savete uspeva da se sacuva . Iskustvo i mudrost starijih pokazuju se kao

izrazito vredni za zajednicu i od tada praksa ubijanja staraca prestaje . Ono u sta mozemo

biti sigurno da su autori ovih legendi mozda i zeleli da poruce jeste vaznost zivotnog 

iskustva koji stariji clanovi naseg drustva posjeduju . Prica o lapotu takodje na svoj nacin 

podsecaju mladje generacije da vrijeme neumoljivo koraca i da ce i sami jednom biti starci

i starice koji ce zavisiti od pomoci i dobrote drugih .  

 

Pilot kojeg nisu mogli da ubiju

dobojka | 10 Decembar, 2021 19:52

Aleksej Maresjev je rođen 1916. godine, neposredno pre boljševičke revolucije u Rusiji. Odrastao je u Kamišinu, na obalama Volge, a kako je bio bolešljiv i sitan, smatrali su ga najslabijim od četvoro braće i sestara. Imao je stalne bolove u zglobovima i praktično je morao da bude nošen u školu. Na sve to tokom detinjstva nekoliko puta je bolovao i od malarije i u jednom trenutku je bio blizu smrti.

Njegova komunistička omladinska organizacija poslala ga je na ruski daleki istok da radi na izgradnji novog grada 1932. Vreme koje je proveo tamo mu je verovatno pomoglo da preživi iskušenja sa kojima se susreo deset godina kasnije. Jer, suočivši se sa teškim uslovima na dalekom istoku, naučio je da živi u hladnoj i i negostoljubivoj prirodi.

Uprkos zdravstvenim problemima, Aleksej je očajnički želeo da bude pilot. Novo okruženje je poboljšalo njegovo zdravlje i naučio je da leti. Pridružio se sovjetskom vazduhoplovstvu. U početku je Maresjev radio kao tehničar. Potom je 1940. završio Vojnu vazduhoplovnu školu i postao profesionalni pilot. Nemci su izvršili invaziju na Sovjetski Savez u junu 1941. i Maresjev je poslat na front kao borbeni pilot. Aleksej Maresjev je prvi put bio u akciji u avgustu 1941. Nadmoćni avioni nemačke proizvodnje oborili su mnoge ruske avione na početku sukoba, što je rezultiralo velikim gubicima. Uprkos lošim izgledima, Maresjev nije bio jedan od njih! Ostao je u vazduhu i na opšte iznenađenje oborio šest nemačkih aviona u roku od šest meseci, piše portal Allthatsinteresting.

Aleksejeva srećna zvezda se ugasila završila 5. aprila 1942. godine, kada je tokom teških borbi, njegov avion oboren i pao u šumu iza nemačkih linija. Letelica je bila u komadima, ali je Maresjev ostao živ, iako teško povređen.

Prilikom pada su mu stradale noge. Maresjev je pokušao da hoda, ali je bio primoran da puzi i sakrije se pre nego što su nemačke kopnene snage pronašle razbijeni avion.

Zvuči neverovatno, ali uprkos otvorenim ranama na notama, malo hrane i hladnoći, Aleksej Maresjev je puzao još 18 dana sve dok nije stigao na sigurno, na teritoriju pod ruskom kontrolom. Jeo je koru sa drveta i šišarke da bi preživeo, a jedina prednost koju je imao bile su reke sa slatkom, pijaćom vodom koje su mu utolile žeđ.

Nakon što su ga Rusi pronašli odmah je prebačen u bolnicu u Moskvi. U bolnici, konastatovano je da su Maresjevu obe noge promrzle i da ih je zahvatila gangrena. Tamo su pokušali da ih spasu, ali uprkos njegovim molbama, lekari su bili primorani da amputiraju obe Aleksejeve noge.

Pilot je dobio proteze i rečeno mu je da je njegova letačka karijera gotova. Ali Maresjev je ipak ostvario svoj san da se vrati u kokpit!

Izdržao je mesece rehabilitacije i treninga kako bi naučio da hoda sa veštačkim nogama. Zatim je pola godine proveo u pilotskoj školi i pola godine učeći da upravlja novim avionom.

Upornost se isplatila. U junu 1943. Maresjev je ponovo dobio dozvolu za let. Rusiji je nedostajalo dobrih borbenih pilota. Sada je sve što je trebalo da uradi bilo da ubedi svoje kolege pilote da je i dalje sposoban. U početku, komandant Maresjevljeve vazdušne baze ostao je oprezan u pogledu njegovog slanja u aktivnu borbu. Umesto toga, nekoliko meseci mu je bilo dozvoljeno da leti samo daleko od linije fronta i sa drugim avionima koji su mu u blizini.

Međutim, ubrzo se i to promenilo, a Maresjevu nije trebalo mnogo da se dokaže. U bici u avgustu 1943. sam je oborio tri nemačka lovca, a svojim veštim manevrima je spasao i živote drugih ruskih pilota. Kasnije te godine, Maresjev je dobio Zlatnu zvezdu Heroja Sovjetskog Saveza. To je bilo najviše vojno odlikovanje u zemlji.

Njegova ukupna dostignuća u Drugom svetskom ratu bila su impresivna. Aleksej Maresjev je izvršio 86 borbenih letova. Potvrđeno je da je oborio 11 nemačkih aviona mada je ta brojka možda i veća. Još dok je Drugi svetski rat trajao Aleksej Maresjev je postao popularna ličnost u Sovjetskom Savezu. Ljudi širom zemlje želeli su da upoznaju ratnog heroja.

Jedan reporter intervjuisao ga je i to ga je inspirisalo da napiše i knjigu pod nazivom “Priča o pravom čoveku”. Nekoliko godina kasnije knjiga je pretočena u film koji je prikazivan širom Sovjetskog saveza. Napravljena je i opera zasnovana na životu Maresjeva. Bilo je to poslednje delo proslavljenog Sergeja Prokofjeva.

Nova slava zasmetala je odlikovanom pilotu. On je ostao skroman celog života, a pohvale su ga zbunjivale i činile da se oseća neprijatno. Insistirao je da u onome što je postigao nije bilo ničeg neobičnog.

Do 1944. Maresjev je oslobođen letećih misija. Ostao je u vojsci i postao instruktor za obuku novih pilota do kraja rata. 1946. Maresjev se konačno povukao iz vazduhoplovstva. Maresjev je ostao aktivan do kraja života. Bio je u formi i redovno je trčao i plivao. Oženio se i dobio dva sina. 1952. stekao je i univerzitetsku diplomu, a doktorirao je istoriju 1956. godine.

Nakon toga, Aleksej je radio u Sovjetskom komitetu ratnih veterana gde se zalagao za prava invalida iz Drugog svetskog rata. Na kraju je postao član Vrhovnog sovjeta, ruskog parlamenta.

Stotine ljudi okupilo se da oda počast Alekseju Marejevu u Centralnom ruskom pozorištu armije na njegov 85. rođendan 19. maja 2001. Nažalost, on to nije stigao da vidi.

Ranije tog dana, bivši pilot doživeo je srčani udar. Umro je ubrzo nakon toga. U pozorištu je usledio trenutak ćutanja kao poslednja počast ratnom heroju.

Sjaj i beda genija

dobojka | 08 Decembar, 2021 19:19

Robert Džejms “Bobi” Fišer rođen je 1943. u Americi u porodici poprilično neverovatnog porekla.

Fišerova majka Redžine Vender bila je poljska Jevrejka rođena u Švajcarskoj koja se preselila u Čikago. Udavala se dva puta, a to ko je je od njenih muževa Bobijev otac misterija je koja je sve do danas ostala nerešena. Naime, Redžina je prvo bila u braku sa nemačkim biofizičarem Hans-Gerhardom Fišerom sa kojim je imala i ćerku Džoan.

Od njega se razvela 1939. i posle je dovođena u vezu sa sjajnim mađarskim fizičarem Polom Nemenjijem koji je radio u Nevadi na projektu Menhetn tj. na proizvodnji prve atomske bombe.

Redžina nije videla Fišera pune četiri godine, a sina je dobila 1943. pa bi logično bilo da je Nemenji dečakov otac, a on je i plaćao izdržavanje za Roberta za vreme detinjstva i dečaštva. Ipak, kako je od Fišera zvanično razvela tek 1945. dečak je verovatno zbog toga nosio prezime Fišer.

Kako bilo, Redžina je i sina i ćerku podizala kao samohrana majka, a Fišer je do kraja života negirao da ima jevrejske korene (iako mu je bar jedan roditelj bio Jevrejin). Mladi Bobi je naučio da igra šah kao dečak, a onda je u ovom sportu jednostavno “eksplodirao” i ubrzo stigao do vrha. Sa 15 godina bio je prvak SAD, pobeđivao je neverovatnim rezultatima i sa Jugoslovenom Svetozarom Gligorićem Gligom počeo je da bude smatran za najboljeg šahistu van SSSR-a.

Bilo je to vreme kada su Sovjeti dominirali igrom na 64 polja - Botvinik, Smislov, Talj, Petrosjan, Spaski, Korcnoj, Keres... Fišer se žestoko odupirao njihovim izazovima i počeo da pobeđuje jednog po jednog. Igrao je fantastično i 1971. stigao do bitke za prvaka sveta. U četvrtfinalu je pobedio Tajmanova sa neverovatnih 6-0, u polufinalu snažnog Larsena sa istim rezultatom. Svet je bio zaprepašćen!

Amerika je odmah politizovala Fišerove blistave pobede. Iako on sam nikada nije iskazivao preterani patriotizam niti da se bori za naciju, u toku je bio Hladni rat i to je bio adut koji se nije smeo ispustiti. Bobi Fišer je proglašen najboljim sportistom sveta. Na Islandu ga je čekao meč za prvaka sveta sa Borisom Spaskim, naravno, igračem iz Rusije. Na hiljade novinara se sjatilo u Rejkjavik, a kuriozitet ovog meča je i to što je vodeći komentator bio upravo naš igrač Svetozar Gligorić Gliga, kao najomiljeniji šahista sveta i čovek kome su svi, pa i nepoverljivi Fišer, verovali.

Umesto za nekoliko hiljada dolara, Fišer se izborio da iznos za pobednika bude 250.000 zelenih novčanica (što bi danas bio iznos od oko 1,4 miliona dolara). Bila je to najveća suma do tada ponuđena za šampiona u šahu.

Bobi Fišer je dobio Borisa Spaskog sa 12,5- 8,5 i postao prvak sveta!

Zahvaljujući njemu šah je dobio kultni status i u Zapadnom svetu, a Bobi Fišer je postao planetarna zvezda. Uglavnom su ga progonili mediji, ali on je intervjue davao retko i isključivo ako su prenošeni uživo.

Interesantno je da je od svih zemalja sveta, Bobi Fišer najviše voleo Jugoslaviju i često je Beogradu ukazivao čast svojim dolaskom. Bio je blizak prijatelj sa šampionom Svetozar Gligorićem i uglavnom je prilikom poseta i boravio kod njega.

Ali sva ta slava imala je i svoju “mračnu stranu . Za Fišera su pričali da je hirovit, čudan, čak i psihički oboleo, a i njegovo ponašanje s vremena na vreme samo je pothranjivalo te glasine. Eksperimentisao je sa svojom religiskom pripadnošću, a i izjave su mu vremenom postajala sve čudnije.

Sa profesionalne strane, Fišer je tražio idealne uslove za igru kako bi on, ali i njegovi rivali, mogli duboko da razmišljaju. I oko toga nije želeo da pravi kompromise!

Bilo je predviđeno da brani titulu protiv izazivača Anatolija Karpova 1975. godine. Nakon što organizatori nisu ispunili dva njegova zahteva, oba vezana za način određivanja pobednika, Fišer se odrekao titule u telegramu juna 1974. godine .

Kao što sam jasno rekao delegatima FIDE u mom telegramu, o uslovima koje sam predložio ne može se pregovarati.
Gospodin Kramer me je obavestio da su odbijena pravila da pobednik bude prvi igrač koji dobije pet partija, a da se remiji ne računaju, neograničen broj partija i ako je rezultat 9:9 da šampion zadrži titulu a da se nagradni fond podeli na jednake delove.
Na taj način FIDE je donela odluku protiv mog učešća na svetskom šahovskom šampionatu 1975. godine. Zbog toga se odričem titule svetskog šampiona u šahu u organizaciji FIDE.”
— iskreno, Bobi Fišer.
 Ovaj potez izazvao je šok širom planete i za dugi niz godina ponovo su Sovjeti bili na vrhu - prvo Karpov, pa onda Kasparov. Sa 32 godine šahovski genije se povukao. Bobi Fišer je nestao! Niko nije znao gde se on nalazi, jer je često menjao mesta boravka. Nije igrao takmičarski šah gotovo dvadeset godina.

Kako se kasnije saznalo, policija ga je 1981. greškom uhapsila jer je “ličio na pljačkaša banke”. Bio je nedeljama u zatvoru. Godine 1982. objavio je pamflet pod nazivom “Mučili su me u zatvoru u Pasadeni!“ u kome je detaljno opisao svoje iskustvo tokom utamničenja, a tvrdio je i da ga je policija mučila.

Bobi Fišer još jednom se pojavio na svetskoj šahovskoj sceni i to u Jugoslaviji, na Svetom Stefanu u Crnoj Gori 1992. godine uprkos oštrog embarga UN, koji je uključivao i zabranu održavanja sportskih takmičenja u tadašnjoj SR Jugoslaviji. Tamo je organizovan novi "Meč stoleća" i – Fišer je opet pobedio Spaskog.

Nakon toga je do kraja života tvrdio da je on svetski šampion, jer nikada nije izgubio meč za titulu. Više nikada nije takmičarski igrao šah. Ovaj meč skupo je stajao Fišera. Vlada SAD mu je zapretila kaznom zatvora u trajanju od 10 godina zbog “učešća u privrednom životu Jugoslavije” pod sankcijama. Nakon ovoga, više se nije vraćao u Ameriku, a u kasnijim godinama se odrekao i državljanstva.

Ali, nigde nije mogao ni da se skrasi. Živeo je u Mađarskoj, posećivao je Srbiju, ali je dugo vremena boravio i u Japanu. Javno je 2001. izjavio da je Amerika “zaslužila 11. septembar” jer je ratovala sa desetinama država na svetu, a bio je poznat i po antisemitskim izjavama koje su ga dovele na loš glas širom zapadnog sveta.

Uhapšen je u Japanu i pretilo mu je izručivanje Americi koje je na kraju ipak sprečio pritisak javnosti. Ali, nakon toga Fišer nije mogao ni da ostane u ovoj zemlji.

Poslednje godine života Bobi Fišer proveo je na Islandu koji mu je pružio utočište. Preminuo je 2008. Bilo mu je 64 godine… baš koliko je i polja na tabli u igri koja mu je odredila život.

 

Cucina nostra

dobojka | 25 Oktobar, 2021 18:14

 

Kultura kuhinje koja u sebi sadrži tipična jela, odnosi za trpezom i okolnosti u kojima se jede, neizbirisivi je čuvar identiteta Sicilijanaca, ma gde se oni nastanili. Većina emigranata sa Sicilije koja se useljavala u Ameriku bila je iz siromašnih porodica. Zato su i krenuli u “obećanu zemlju”… Međutim, i pored stvarnog siromaštva, znali su šta je dobra sicilijanska kuhinja i ostali su joj verni!

Poslednje čega bi se jedan Sicilijanac odrekao jeste veliko uživanje u jelima – ukusu i mirisu hrane, koja ga direktno podseća na to – ko je i odakle je poreklom. Imati raznovrsnu i bogatu trpezu bio je znak stvarnog, ali i teatralnog statusnog uspeha. Kuhinja je bila i ostala pitanje ponosa i čuvar tradicije. Društveni život članova Koza Nostre najčešće se događao u restoranima i noćnim klubovima. Za njih je važilo pravilo da i najdivnije jelo gubi ukus kad se jede u samoći. Restorani su bili društveni ambijenti gde se provodilo mnogo vremena - opušteno družilo, ali i statusno pokazivalo.

Najbolji poslovi dogovorali su se uz dobru hranu i piće. Posebno je bilo cenjeno imati omiljeni restoran, i svoga kuvara koji je spremao poseban specijalitet!

"Mi Sicilijanci smo prilično zahtevni ljudi: pomislite na kaponatu, jedno jelo koje je mešavina hiljadu ukusa. Zar to nije značajno?", umeli su da kažu. U slengu članova Koza Nostre, kada bi se za nekog reklo da “jede sam” (“eat alone”) to bi značilo da celokupnu dobit želi da zadrži za sebe, da je pohlepan. A, to se nije dobro završavalo! . Postojala su posebna pravila gde ko sedi, u zavisnosti od ranga koji ima u organizaciji, kao i pravila ponašanja za stolom. Jelo i piće je uvek prvi naručivao prisutni koji ima najviši status u organizaciji. Ako bi neko od prisutnih želeo da ode u toalet, morao je da o tome obavesti ostale za stolom (izuzev kapoa), a ako je bio nižeg ranga i da pita za dozvolu. Baš zbog toga, to su bila i mesta spektakularnih ubistava sa naslovnih strana novina. Mnoga od strašnih likvidacija, upravo viđenijih članova organizacije, događala su se u restoranima i to često prema modelu "okidač" (“modal trigger”).

Dvojica ili više "prijatelja od poverenja" sedela bi za istim stolom i jeli, a onda bi se jedan izvinio i otišao u toalet. Tada bi profesionalne ubice ušle i izrešetale one koji su ostali za stolom i njihove telohranitelje, ako su prisutni. Džejms Kolosimo ili Veliki Džim (Big Jim) bio je prvi značajni organizator i vođa Koza Nostre u Čikagu, mnogo pre nego što se pojavio Al Kapone.

Otvorio je svoj prvi restoran "Kolosimo" (“Colosimo”) 1910. godine. Ubrzo je restoran postao popularno mesto za poznate stanovnike Čikaga i njihove goste. Kolosimo porodica je između 1910. i 1920. godine bila široko poznata kao "Banda sa južne strane". Džejmsov zamenik u to vreme bio je Džoni Torio. Problem je nastao kada je Veliki Džim ‘20-tih godina, na početku prohibicije, doneo fatalnu odluku - odbio je da uđe u posao sa ilegalnim točenjem alkohola. Time je sebi presudio!

Popodne 11. maja 1920. godine sačekao ga je u restoranu Džonijev “čovek od poverenja” i likvidirao ga metkom u potiljak. Tako je počelo novo liderstvo u čikaškoj Koza Nostri, upravo u vreme brzog uspona Al Kaponea!

Restoran je pod istim imenom radio do šezdesetih godina prošlog veka.

Gradjanin x

dobojka | 19 Oktobar, 2021 10:54

Najmlađi sin Marije Antoanete, Luj Šarl, imao je samo 4 godine kada je počela Francuska revolucija. U osmoj godini formalno je postao kralj. Istovremeno, bio je zarobljenik revolucije, živeo je u prljavoj ćeliji ozloglašenog Pariskog zamka i nije je napustio do kraja života.

Nakon smrti, njegovo srce imaće sopstvenu priču o putovanju kraljevskim dvorcima. Nakon što su kraljevsku porodicu odveli u “Zamak“, tadašnji princ Francuske ih više nikada nije video. Bio je zatvorenik novih revolucionarnih vlasti, prepušten na njihovu milost i nemilost.

Robespjer je članovina kraljevske porodice namenio surove sudbine – kralja Luja XVI su na giljotinu izveli u januaru 1793. a šest meseci kasnije istu sudbinu doživela je i kraljica. Međutim, iz političkih razloga, jakobinci nisu hteli isto da postupe i sa njihovom decom.

Mali Luj-Šarl, osmogodišnji zatvorenik jakobinaca, nakon smrti oca formalno postaje kralj Francuske, Luj XVII. Evropski dvorovi su se ophodili u svojim dokumentima kao da je Luj potpuno legitimni naslednik krune. Međutim, u Francuskoj je uspostavljena republika, u kojoj je dinastija jedan od najomrznutijih pojmova. Među mnoge žrtve takvog raspoloženja spada i tužna sudbina Luja XVII, kralja bez krune. Robespjer je nameravao da od Luja XVII napravi primer civilizacijskog iskoraka Revolucije, što je jedan od najneuspelijih planova u istoriji planiranja. Naime, naslednik Burbornske loze je trebao da postane običan građanin, i tako simbolično pokaže pobedu građanske klase. Kao neko ko je trebao dečaku odraslom u Versaju da pokaže kako žive obični građani Prve republike, određen je Antoan Simon, Robespjerov prijatelj.

Pijani revolucionar nije bio neko društvo ni starijima, a po dečaka kralja bio je devastirajući. U stotinama knjiga su ostala opisana ponižavanja koja je pretrpeo mali Luj XVII – iznurivan glađu, trovan najogavnijom propagandom o svojim roditeljima, fizički maltretiran, psihiči gažen, u zamračenoj tamnici pariskog zatvora proveo je skoro 3 paklene godine.

Žan-Baptist Halmon je posetio Luja XVII u ćeliji nekoliko meseci pre smrti. Bio je poslat od strane nove Vlade 1795. da se uveri u zdravlje i tretman kraljevske dece. On je svoj susret sa njima opisao 1814. tekstovima koje je objavila tadasnja štampa.

Iz tog opisa malog kralja, možemo da naslutimo jadno stanje u kome se nalazio. Iako njegov prostor za život, poluzamračenu sobu u kuli Zamka, naziva jako čistom, to možemo pripisati najavljenoj poseti.

Ali, opisujuci psihicko i fizicko stanje zatvorenika, naslućujemo psihičko stanje dečaka. Bio je potpuno izgubljen, reči kao da nisu dopirale do njega, a prva rekcija je bila uzrokovana zapovednim tonom kojim su mu počeli postavljati pitanja. I tada, dečak je odgovarao automatski, neljudski, šturo, a povinuvši se svakoj naredbi koju su izdali. Stanje duha kod desetogodišnjeg Luja, Hamond je opisao kao “Slomljeno”, a ni fizički Luj nije stajao mnogo bolje. Osmog juna 1795. umro je desetogodišnji Luj XVII, kralj koji je kraljevanje proveo bez i jednog daška radosti. Doktor Filip-Žan Poletan je radio autopsiju dan nakon smrti. Zapisao je u svoj rokovnik da je telo zatekao u neuhranjenom stanju, sa ožiljcima koji su ličili na rane od bičevanja, izjedeno tuberkulozom i nehigijenom. Ono što nije zapisao je da je tom prilikom izvadio srce kralja Luja XVII i odneo ga sa sobom kao neki naučni trofej.

Istina o zlehudoj sudbini malog Luja XVII bila je previše tužna da bi je ljudi prihvatili. Ubrzo se pojavila priča da kralj nije stradao u ćeliji zamka, nego da su rojalisti uspeli da ga izvuku, i podmetmu leš nekog drugog. Većini je bilo lakše da poveruju u priču u kojoj je kralj preživeo, nego istinu da je, kao dete, umro strašnom smrću. Ali, za održanje nije bila dovoljna samo želja većine da veruje u nju. Kada je, posle sloma Prve republike, na francuski tron došao brat svrgnutog Lija XVI, i uzeo ime XVIII, mnogima je to bio argument da je priča o tome da je Luj XVII preživeo zatvor istinita.

U prvoj godini vladavine, više desetina ljudi je došlo sa tvrdnjom da su upravo oni Luj XVII. Taj trend se nastavljao i u narednim decenijama, pa i kasnije, jer su mnogi svoje poreklo počeli spajati sa tragičnim princom. Ulje na vatru je dolivala i činjenica da, obzirom na zamračenost prostorije u kojoj je boravio, mladog Luja niko nije ni video nekoliko meseci pre smrti. Pošto je sahranjen u neobeleženom grobu, i nakon njegove smrti jako malo ljudi je videlo leš kraljevića. Idealni uslovi za lov u mutnom…

Definitivno najpoznatiji čovek koji je tvrdio da je Luj XVII je Karl Vilhelm Naundorf. Celog života je insistirao da je on sin Luja XVI i Marije Antoanete, te je na kraju i sahranjen, u Holandiji, kao pripadnik loze Burbona. Naime, iako je Francuska protestvovala, Holandija je dopustila da na grobu ovog Nemca, kao i u državnim knjigama, piše da je sahranjen kao Luj XVII, kralj Francuske.

Francuski sud je konačno 1954. godine presudio da Nuendrof i njegovi potomci nisu u vezi sa kraljevskom porodicom, što ih nije sprečilo da i dalje tvrde da su ogranak Burbonske loze.

Većina stručnjaka se slaže da je tačka na sve spekulacije stavljena DNK testom 2000. godine. Srce koje je doktor Filip-Žan Peletan čuvao u svojoj kući, u tegli sa alkoholom, iz zavisti je ukrao jedan njegov učenik. Na svojoj samrtnoj postelji, učenik se pokajao i poželeo da je vrati Peletanu, ali je tegla sa srcem završila kod pariskog nadbiskupa, gde je i ostala do revolucije 1830. Nakon toga je menjala vlasnike između pripadnika vladarske porodice, ali sami kraljevi nikada nisu hteli da prihvate da je to zaista srce Luja XVII. Već je bilo toliko pretendenata, da neko srce u tegli alkohola nije bio dovoljno jak dokaz.

Tegla sa srcem završila je kod španskog ogranka dinastije Burbona i u njihovom vlasništvu bila je više od jednog veka. Godine 1975., iz Španije je vraćena u Pariz, i od tada stoji u Bazilici u Sent Deniju.

Tamo je dugo stajalo izloženo kao srce osobe koja je umrla u zatvoru, jer ni u Bazilici nisu bili sigurni da li se zaista radi o Luju XVII. Godine 2000. nakon dosta pravnih zavrzlama, izvršeno je DNK testiranje uzoraka uzetih sa srca, i uzoraka koji su pripadali članovima kraljevske porodice. Sa velikom dozom sigurnosti se utvrdilo da srce pripada sinu Marije Antoanete, odnosno da je dečak koji je umro u tamnici zapravo bio kralj Luj XVII.

Od tada su zamrle i priče o naslednicima burbonske loze, a preko 150 ljudi koji su tvrdili da su oni sinovi francuskog kralja su otkriveni kao prevaranti.

Nakon što je utvrđeno da srce pripada Luju XVII, 2004. godine je organizovana i sahrana, više od 200 godina od smrti mladog naslednika. U porodičnoj crkvi u Parizu, nedaleko od mesta gde počivaju njegovi roditelji, Luj XVII je sahranjen u prisustvu brojnog evropskog plemstva. Bila je to prava kraljevska sahrana, iako je od preminulog ostalo samo 200 godina staro srce.

Nedodirljiva lepotica

dobojka | 03 Oktobar, 2021 21:22

Njeno “ubistvo” u filmu “Psiho” ostaće upamćeno kao jedna od najstrašnijih filmskih scena, a Dženet Li kao jedina “Hičkokova glumica” koja nije bila plavuša. Osim glume, bavila se i pevanjem, igranjem i pisanjem, a svoj umetnički debi imala je na radiju. Rođena je 6. jula 1927. godine u Kaliforniji kao Dženet Helen Morison. Baba i deda sa majčine strane su joj bili imigranti iz Danske, a imala je i škotsko i nemačko poreklo. U prvo vreme Dženet uopšte nije ni razmišljala o glumi. Bila je naklonjena umetnosti i počela da studira muziku i psihologiju, sve dok je u glumačke vode nije uvela glumica Norma Širer, čiji je suprug bio jedan od čelnika produkcijske kuće MGM. Ona je predstavila Dženet lovcu na talente Liju Vasermanu, a ubrzo nakon toga je potpisala svoj prvi ugovor. Kao i druge holivudske dive i Dženet Li je u nekom trenutku dobila “umetničko ime”. Međutim, to baš i nije bio lak posao, s obzirom na to da je ono koje je odabrano suviše ličilo na Vivijen Li, tada već poznatu glumicu. U pokušaju da se izbegne poistovećivanje sa njom, u jednom trenutku je predstavljana svojim pravim imenom – Dženet Morison, ali je ubrzo shvaćeno da je ono prvobitno mnogo efektnije. Dženet Li se prvi put udala kada je imala samo 15 godina za tri godine starijeg momka u Nevadi. Rastali su se samo četiri meseca posle. Sledeći brak je potrajao četiri godine, a sklopila ga je kada je imala 18 godina. 

U junu 1951. godine udala se za glumca Tonija Kertisa sa kojim je dobila dve ćerke – Keli i Džejmi Li. Obe su krenule roditeljskim stopama i postale uspešne glumice. Dženet i Toni su bili zajedno 11 godina, a nakon razvoda 1962. godine glumica je upoznala berzanskog brokera Roberta Branta sa kojim je živela punih 42 godine, do svoje smrti. Svoj debi na filmu je imala sa 20 godina u visokobudžetnom ostvarenju “The Romance of Rosy Ridge” posle kojeg su se ređali drugi manje ili više popularni filmovi.

Ipak, Dženet slavu duguje majstoru za strah i napetost Alfredu Hičkoku, koji joj je ponudio ulogu Marion Krejn u filmu “Psiho” snimljenom 1960. Za nju je nagrađena Zlatnim globusom za najbolju sporednu ulogu, a bila je i nominovana za Oskara.

Mnogi su bili iznenađeni izborom slavnog režisera, s obzirom na to da su glumice u njegovim prethodnim filmovima sve bile plavuše.Nakon objavljivanja “Psiha” javnost je spekulisala da li je Dženet Li u sceni pod tušem bila gola. Holivudski cenzori film su sasekli, a i Dženet je “popila” svoju dozu kritika i bila proglašena “nemoralnom i lakom” glumicom. Naknadno je otkriveno da je imala kostim koji je samo simulirao golotinju.

Takođe, otkriveno je da je umesto krvi korišćen sirup od čokolade, a da su zvuci probadanja noža kroz telo Marion Kejn, zapravo bili ubodi sečiva u lubenicu.

– Dženet je bila drugačija u tom smislu što je bila udata za Tonija Kertisa i imala je troje dece, tako da ona nije potpuno upadala u onu kategoriju “čuvenih plavuša”. Li je zaista bila nedodirljiva, zato što je bila žena i majka i bila je zabavna, seksi, sigurna u sebe i ona je sa Hičkokom imala neku vrstu prijateljstva – objasnila je Skarlet Johanson pre nekoliko godina kada je igrala lik Dženet Li u filmu “Hičkok”.

U svojoj knjizi “Psiho: Iza kulisa klasičnig trilera” Dženet Li je otkrila kako joj je snimanje te uloge bilo lako do poslednjih 20 sekundi, kada je morala da izrazi sav užas neposredno pre nego što Norman Bejts izbode njen lik nožem. Dženet Li je se sa svojom ćerkom Džejmi Li Kertis pojavila u dva horor filma – “Magla” i “Noć veštica”, a poslednji u kom se pojavila je ” Bad Girls from Valley High”.

Tokom života napisala je četiri knjige, od kojih su njeni memoari pod nazivom “There Really Was a Hollywood”, koje je prve napisala, proglašeni bestselerom.

Umrla je 3. oktobra 2004. godine. u svojoj kući u Los Anđelesu u 77. godini, a njeno telo je kremirano.

Progon iz secanja

dobojka | 19 Septembar, 2021 12:39

Tog 7. septembra 1995. u 72. godini života preminuo je slavni i kontroverzni televizijski, pozorišni i filmski reditelj i komediograf Radivoje Lola Đukić. "Slavni" iako njegovo ime danas malo znači mlađim gledaocima u Srbiji. "Kontroverzni" jer je reč o umetniku čija NIJEDNA, od preko 200 emisija koje je radio za televiziju Beograd, nije sačuvana. Zvanično, desilo se tako slučajno. Nezvanično, politika je po ko zna koji put umešala svoje prste. Verovatno da nije bilo čoveka u Jugoslaviji koji subote uveče davne 1959. godine nije provodio kraj (malobrojnih) malih ekrana, pažljivo gledajući i iščekujući “događaj večeri”. Razlog? Uživo se emitovala prva domaća humoristička serija “Servisna stanica”, a gledaoci “od Vardara do Triglava” grupno su pratili doživljaje gazda Jordana i v.d. Rake.

Serija je mega-popularnim učinila jednu generaciju vrsnih komičara – Miodraga Petrovića Čkalju, Miju Aleksića, Đokicu Milakovića, Miodraga Popovića Debu, Dragutina Gutu Dobričanina… a scenaristi, reditelju i idejnom tvorcu projekta Radivoju Loli Đukiću donela epitet neprikosnovenog majstora televizijske i filmske komedije u Jugoslaviji 60-ih godina prošlog veka.

Međutim, Lolini filmovi i serije nisu bili “samo” komedija. Za gledaoce koji su išli dalje od smejanja vicevima i komičnim situacijama u kojima su se nalazili glavni likovi, sadržale su i “zrnce gorčine”, realistički pogled na svakodnevni život običnog, “malog” čoveka u onovremenoj, socijalističkoj državi.

Upravo ova kritičnost Radivoja Lolu Đukića koštala je mnogo… Radivoje Lola Đukić rođen je 3. aprila 1923. u Smederevu. Studirao je slikarstvo na Likovnoj akademiji, ali je pre diplomiranja shvatio da je režija ono čime želi da se bavi.

Najpre je radio kao urednik Dečjeg i Dramskog programa, kao i Zabavnog programa Radio Beograda, a nakon osnivanja televizije Beograd 1959. godine bio je pomoćnik direktora produkcije i glavni urednik kulturno-umetničkog programa.

Bio je osnivač Humorističkog pozorišta 1951. godine koje je u međuvremenu preraslo u pozorište na Terazijama, a i najveći deo svojih aktivnosti na televiziji posvetio je humorističkom programu.  

Režirao je više igranih filmova, a snimao je i dokumentarne, nastavne i lutka-filmove. Pisao je pesme i pozorišne komade za decu.

Ipak, najpoznatiji je kao televizijski umetnik. Lola Đukića bio je autor preko 200 serijskih humorističkih emisija i TV komedija i satira koje je najčešće sam režirao – “Servisna stanica”, “Ogledalo građanina Pokornog”, “Licem u naličje”, “Sačulatac”, “Deset zapovesti”… kao i filmova – “Nema malih bogova”, “Sreća u torbi”, “Na mesto, građanine Pokorni!”, “Bog je umro uzalud”…

Ali, ako ste pripadnik mlađih generacija, velika je verovatnoća da se ne sećate nijednog od ovih naslova i da vam ime Radovija Lole Đukića ne znači ništa. Zašto? Zato što je reč o umetniku čije je gotovo celokupno delo potpuno uništeno! . Priča je zvanično išla ovako – 1976. godine Lola Đukić je uradio seriju “Nevidljivi čovek”. U njoj su igrale onovremene velike glumačke zvezde Mića Tatić, Dragutin Dobričanin, Predrag Tasovac, a radnja je trebalo da prati trojicu članova uprave državnog preduzeća koji, kako bi sakrili svoje mutne poslove, planiraju da svaku svoju “muljavinu” pripišu - nevidljivom čoveku.

Interesovanje za seriju je bilo veliko, ali emitovanje je bez objašnjenja prekinuto posle prve epizode. Skoro sigurno, politika je umešala svoje prste, a nakon ovoga Lola Đukić je prevremeno penzionisan u 53. godini.

O razlozima svog odlaska sa televizije u čijem je nastanku učestvovao Lola nije voleo da govori. U jednom razgovoru za “TV Novosti” sedamdesetih rekao je samo da je “bilo vreme”.

– Kаd decа poodrаstu, dobro je dа se roditelji sklone, dа ne smetаju mlаđimа. Zаto sаm i jа otišаo sа televizije – kratko je rekao Đukić “bez imalo gorčine”, kako navodi tadašnji novinar.

Kome god da se Lola Đukić zamerio, ovo nije bio kraj “osvete”.

Od svih serijа, sа blizu 200 epizoda, nа TV Beogrаdu nije sаčuvаnа nijednа! 

Mаgnetoskopske trаke su prebrisаne i upotrebljene zа druge svrhe što jeste bila praksa onovremene televizije, ali je do danas ostalo kao neobična slučajnost činjenica da je to urađeno sa tako mega-popularnim serijama i BAŠ CELOKUPNIM televizijskim stvaralaštvom Lole Đukića.

Tako je faktički uništeno celokupno životno delo jednog od najpopularnijih umetnika bivše Jugoslavije. Potpis nаlogodаvcа nа svim kutijаmа bio je nažvrljan i nije ga bilo moguće pročitati.

Što se tiče tekstovа po kojimа su snimаne, otprilike polovinu je spаsilа i donelа kući Lolinа suprugа Jelenа, novinarka zaposlena na televiziji Beograd, slučаjno ih zаpаzivši među gomilаmа stаre hаrtije spremljene zа bаcаnje, navodi se u starom tekstu “TV Novosti”.

Upravo ovo, epizode poneke serije sačuvane u drugim izvorima, kao i filmski radovi Lole Đukića, jedino je što svedoči i talentu i delima ovog umetnika. I Lolina supruga Jelena je iskoristila mogućnost da se prevremeno penzioniše i ode sa televizije, a o svojim razlozima bila je malo jasnija od supruga.

– Mojа je životnа poslovicа “Dа nemа vetrа, pаuci bi nebo premrežili”, а u mojoj redаkciji vlаdа devizа “Veži konjа gde ti gаzdа kаže”… Otišlа bih još prošle godine, аli bi mi penzijа tаdа bilа nepunih jedаnаest milionа, pа sаm ostаlа dа mаlo poprаvim prosek – izjavila je u intervjuu za “TV Novosti” iz 1987. godine.

Radivoje Lola Đukić preminuo je 1995. godine u Beogradu. Supruga Jelena je nakon toga čuvala sećanje na njega i učinila je sve da rad ovog pionira srpske televizije ne padne u zaborav.

“Ako čovek pošteno i objektivno porazmisli o življenju, doći će do zaključka da su dani samo hodanje kroz sate pune besmislenog i jednolikog posla, da su noći i spavanje obična nesvestica u kojoj i ne postojimo i da je, za svakog čoveka, jedino pravo i značajno ono vreme pred san, oni trenuci kad sanjarimo o sebi i ljudima oko nas!

Kad legnete, pa u mašti počnete da listate stranice svojih želja, pa evidenciju ostvarenja, pa da zamišljate kako ćete učiniti ono što morate učiniti, kako ćete očarati osobu koja je za očaravanje, ili pljunuti svog neprijatelja i reći mu ono što se niste setili, ili usudili, da mu kažete…

Tek u tim večernjim sanjarenjima čovek živi svoj pravi život. I nikada ne možete zaista upoznati čoveka, ako ne saznate šta on prevrće po glavi dok ne zaspi.”

Stara stvar u Novom Bečeju

dobojka | 17 Septembar, 2021 17:30

Kaže legendarni Đole Balašević u jednoj svojoj pesmi: "Stara stvar u Novom Bečeju slava je za Gospojinu..." Novi Bečej je bogat kulturno-istorijskim znamenitostima, prirodnim bogatstvima i prelepom arhitekturom. Ovaj mali grad se nalazi na levoj obali reke Tise, na severozapadu srednjeg Banata. Novi Bečej stariji je od Starog! Ovo nije nikakav štos, a ni kafanska doskočica. Prvi pisani pomen o Novom Bečeju datira iz 1091. godine, što znači da u ovom veku Novi Bečej puni 1000 godina postojanja, što je dokaz da ime ume i da zavara.

Posle rušenja Bečejske tvrđave 1701. godine i napuštanje Banata od strane austrijskih trupa, a prema odredbama Karlovačkog mira iz 1699. godine, Srbi koji su se još zatekli u banatskom Bečeju, prešli su u Bačku i tamo osnovali bački Bečej. Nakon Petrovaradinske bitke i proterivanja Turaka iz Banata, jedan deo stanovništva, vraća se u banatski Bečej i ponovo izgrađuje napušteni grad.

Srednjovekovni banatski Bečej, stariji od bačkog Bečeja dobija ime Novi Bečej, zbog adminstativne procedure, jer je posle pada banatskog Bečeja od strane Turaka, osnovan bački Bečej. Prvi stanovnici Novog Bečeja su se naselili u okolini današnjeg manastira u Novom Bečeju, neposredno pored reke Tise, a prvi pisani trag na ovaj gradić datira iz 1091. godine. Vranjevo se prvi put spominje u 14. veku. Kako pre Kosovske bitke, tako i nakon nje se Banat sistematski naseljava Srbima. Taj proces je postao intenzivniji za vreme despota Stefana Lazarevića i Đurađa Brankovića.

Prva mesta koja su Srbi naselili u Banatu su Bečej i Vranjevo (današnji Novi Bečej), Bečkerek (današnji Zrenjanin), Veliku Kikindu (današnju Kikindu) i Bašaid.

Između dva svetska rata Novi Bečej i Vranjevo su bili dve posebne administrativne opštine. Stvaranjem banovina u Kraljevini Jugoslaviji 1929. godine se došlo na ideju da se svuda, tamo gde je, pre svega,ekonomski bilo opravdaano, dođe do spajanja naselja. Udruženje trgovaca i industrijalaca na čelu sa industrijalcem Gigom Jovanovićem, najuglednijim građaninom tog doba u Novom Bečeju je iznelo predlog da se Novi Bečej i Vranjevo spoje u jedno mesto.

Uži odbor Udruženja je u junu 1929. godine formulisao predlog i sa tim predlogom izašao pred lokalnu skupštinu u Novom Bečeju. Razlozi koje je navodilo ovo Udruženje bili su višestruki. Neki od razloga su bili da su Novi Bečej i Vranjevo jedna geografska celina koju razdvaja jedan mali kanal, da imaju zajedničku železničku i parobrodsku stanicu.

Nadalje je istaknuto, da ekonomski, kulturni i uopšte društveni život ove dve opštine čini jedinstvenu celinu, navodeći činjenicu da postoji jedinstvena pijaca u Novom Bečeju, a da je Vranjevčani nemaju, da se sve veće trgovine nalanje u Novom Bečeju, a u Vranjevu samo par malih bakalnica. Jedan od argumenata je bio da su viđeniji Vranjevčani osnovali žitni magacin blizu reke Tise, a da su svoj novčani zavod pod naziv Vranjevačka srpska štedionica a.d. registovali u Novom Bečeju.

Udruženje na čelu sa Gigom Jovanovićem je ukazivalo i na činjenicu da bi spajanjem ove dve opštine došlo do uštede opštinske administracije, kao i to da je nacionalni interes spajanje Vrranjeva i Novog Bečeja. U Vranjevu je živelo 9.159 stanovnika, od toga 7.900 Srba, a u Novom Bečeju 7.679 stanovnika od toga samo 2.088 Srba. Dominantnu većinu stanivništva u Novom Bečeju je činio mađarski živalj.

Vranjevčani su kategorički odbili ujedinjenje sa Novim Bečejem. Razlozi su bili istorijski, nacionalni i ekonomski. Oni su se ponosili svojim precima koji su bili vojni graničari, kao i time da je njihov meštanin ober kapetan Lazar Popović bio u delegaciji 1750. godine u bečkom Dvoru na kome je rešen njihov status oko razgraničenja.

Ekonomski razlozi su bili da je Vranjevo u Kikindskom dištriktu bilo značajan centar u Monarhiji za izvoz banatskog žita, kao i to da ima posebnu električnu centralu, svoje parno kupatilo, fabriku cigalai crepa, dva mlina, višestruko obradivog poljoprivrednog zemljišta i izgrađen put do Beodre (današnjeg Novog Miloševa) još od sredine 19. veka.

Nacionalni razlog je bio taj da je Vranjevo srpska opština i da je nacionalni interes da se srpske opštine u Vojvodini ne zapostavljaju, već unapređuju.

Višegodišnji politički sukob Novobečejaca i Vranjevčana je stigao do Kraljevske banske uprave Dunavske banovine i predsednika Ministarskog saveta i ministra unutrašnjih poslova divizijskog đenerala Petra Živkovića.

Kraljevska administracija nije uspela da reši ovaj višegodišnji problem, i ostavila je mogućnost ujedinjenja ove dve opštine kada se steknu uslovi za to.

Do spajanja ove dve opštine došlo je posle Drugog svetskog rata, 1946. godine, prvo pod nazivom Vološinovo (po Sovjetskom generalu), a kasnije, Novi Bečej. Kako su Vranjevčani volšebno promenili mišljenje ne postoje jasni istorijski podaci, ali se po Novobečejskim i Vranjevačkim kuloarima spominje da su posle Drugog svetskog rata došle neke čike iz Beograda u kožnim mantilima i da nije bilo puno demokratije i slobodnog izbora. Prvo naseljavanje Mađara u Novi Bečej je počelo još pre Beogradskog mira 1739. godine. Tokom 18. veka se sve više naseljavalo Mađara u Novi Bečej, pa je krajem 19. veka broj naseljenih Mađara trostruko nadmašio broj naseljenih Srba.

Naseljavanje Jevreja u Novom Bečeju desilo se krajem 18. veka, a Roma u prvoj polovini 19. veka. Njih je bilo i u Vranjevu i u Novom Bečeju.

Za vreme bune 1848./49. godine u Novom Bečeju i Vranjevu odigrale su se dve velike bitke između Srba i Mađara. Iako su u početku i Srbi i Mađari bili na istim pozicijama, splet događaja koji je opredelio vojvođanske Srbe, uticao je, što je i sasvim normalno u takvim okolnostima, i na lokalno stanovništvo Novog Bečeja i Vranjeva. Bilo je obostranog stradanja.

Posle bune i ukidanja Bahovog apsolutizma, a naročito posle austro-ugarske nagodbe 1867. godine došlo je do velikih promena u ovom krajevima, što je bilo od bitnog značaja kako za Novi Bečej, tako i za Vranjevo. Ukinut je Velikokikindski dištrikta čime je Vranjevo izgubilo svoj nekadašnji značaj u trgovini žitaricama, koji je imao u sklopu ove oblasti, ali je zato Novi Bečej mnogo više dobio izgradnjom železničke pruge Veliki Bečkerek-Kikinda. Novi Bečej je zvanično promenio naziv u Turski Bečej 1896. godine, dok je Vranjevo osam godina ranije postalo Arača. Ovi nazivi su ostali sve do 1919. godine kada su im vraćeni stari.

Za vreme Prvog svetskog rata, nalazeći se u Austrougarskoj, muško stanovništvo Novog Bečeja i Vranjeva mobilisano je u austrougarsku vojsku. Posle proboja Solunskog fronta i dolaskom srpske vojske u ove krajeve 21. novembra 1918. oslobođeni su Novi Bečej i Vranjevo. Nakon Trijanonskog ugovora 4. aprila 1920. godine zajedno sa ostalim krajevima Banata, Bačke, Srema i Baranje, i formalno su ušli u sastav Kraljevine Jugoslavije. Ovaj grad kroz čiji centar protiče reka Tisa imao veoma bogata kulturu, istoriju, tradiciju, a i znamenite istorijske ličnosti. Bitno je napomenuti da se u Novom Bečeju nalazi srednjovnjkovna crkva Arača, zavičajni muzej "Glavaševa kuća", dvorac "Sokolac" koji je izgradio Lazar Dunđerski.

Novi Bečej je danas prepoznatljiv i po specijalnom rezervatu prirode Slano Kopovo i Bisernom ostrvu koje je poznato po autohtonoj vrsti grožđa od koje se pravi kvalitetno i čuveno vino u kojem se krije istina Muskat krokanu i zamku grofa Geodona Rohoncija na Bisernom ostrvu.

Da Tisa nije lepa samo u pesmama "Čamcem plovim sam po Tisi..." i "Tu noć kada je Tisa nadošla" svedoči fenomen dobrućudnog insekta Tiski cvet, koji sredinom juna meseca cveta iz Tise i živi samo jedan dan. Novobečejci veruju da se u tom vremenskom dobu puštanjem ekoloških sveća u obliku srca u Tisu, ljubavne želje ostvaruju.

Novi Bečej je poznat po svojoj gradskoj slavi, Velikogospojinskim danima. Oni su poznati po Velikogospojinkoj litiji, vašaru, fijakerijadi (konji su specifična pasnija Vranjevčana koji imaju svoj konjički klub), a u novijem vremenu koncertima rok, pop i folk zvezda.

Sve ove kulturno-istorijske znamenitosti i prirodna bogatstva su neposredno ili posredno uticale na nastanak i razvoj ovog prelepog grada na levoj obali Tise.

Nervni slomovi Vivijen Li

dobojka | 15 Septembar, 2021 14:30

Glumica je često silom priključivana na elektrošok terapiju ili su joj davane velike količine sedativa. Ono što je bilo za divljenje jeste da je čak i posle takvih terapija izlazila na scenu i igrala datu ulogu najbolje što je mogla . O tome ću misliti sutra", izgovorila je glumica Vivijen Li u kultnom filmu "Prohujalo sa vihorom", koji je postao ženska biblija mnogo pre "Seksa i grada". Skarlet O’Hara bila je idol dvadesetog veka, a i danas je smatraju jednom od najintrigantnijih filmskih likova ikada. Ova Britanka koju opisuju najlepšom damom sa Ostrva od najranijih dana bila je žena granica koja je u svakoj situaciji davala sve od sebe, piše Story.rs.

Volela je strasno i po svaku cenu, nije prezala od prezira okoline i imala hrabrosti da se suoči sa svima. Međutim, ono čemu nikako nije mogla da parira bilo je psihičko oboljenje. Na samom početku karijere dijagnostikovan joj je bipolarni poremećaj zbog kojeg je izgubila mnoge velike projekte, prijatelje, dostojanstvo i ljubav svog života. Vivijen Meri Li je rođena 5. novembra 1913. u Dardžilingu, u Britanskoj Indiji, u porodici Ernesta Hartlija, britanskog oficira u indijskoj konjici, i Gertrude Robinson, Irkinje jermenskog porekla. Bila je jedinica i to joj je i omogućavalo da ima potpunu podršku roditelja. U Indiji je sa porodicom živela do svoje šeste godine, a nakon toga preselila se u Britaniju. Vivijen se prvi put pojavila u pozorištu sa tri godine recitujući pesmicu u majčinoj glumačkoj amaterskoj grupi. Roditelji su je već 1920. godine poslali na školovanje u manastir u Engleskoj.

Pored zanimanja za književnost, ona je igrala balet, svirala čelo, klavir i aktivno učila i govorila strane jezike. Otac joj je pomogao da se upiše na Kraljevsku akademiju dramskih umetnosti u Londonu. Krajem 1931. upoznala je Herberta Lija Holmana, trinaest godina starijeg advokata. Venčali su se 20. decembra 1932. godine, ona je napustila studije i ubrzo je rodila ćerku Suzan Ferington. Ove promene nisu je sputale u glumačkim planovima. Ubrzo nakon porođaja, Vivijen se vratila na započete studije glume koje je završila u rekordnom roku. Prijatelji su je predložili za manju ulogu u filmu "Stvari izgledaju bolje", što je bio njen filmski debi, a nakon toga je svoje ime Vivijen Holman promenila u Vivijen Li. Nakon uloge u predstavi "Maska vrlina" 1935. godine, Li je dobila sjajne kritike, a tada su usledili intervjui i novinski članci. Ovom ulogom očarala je i mladog, oženjenog glumca koji je harao londonskim pozorišnim scenama prvenstveno zbog svoje lepote i talenta - Lorensa Olivijea. Ljubav se, i pored svih objektivnih prepreka, rasplamsala. Čak i pre nego što ga je upoznala, govorila je kako će postati njegova žena, iako je već bila u braku. Dok su glumili ljubavnike u filmu "Vatra iznad Engleske", između Olivijera i Vivijen razvile su se simpatije, a posle snimanja započeli su i vezu. Svedoci tog vremena tvrde da su njih dvoje bili najlepši i najzaljubljeniji par. U tom periodu, ona je pročitala roman Margaret Mičel "Prohujalo sa vihorom" i rekla agentu da je predloži za ulogu. Posle je isticala: "Sama sam se angažovala za ulogu Skarlet O'Hare". Toliko se pričalo o filmu pre samog snimanja da je pitanje izbora glumaca postalo gotovo od društvenog značaja. Ipak je uspela da trijumfuje na kastingu, a lik je uvežbavala tako što je satima pred ogledalom ponavljala replike. Nakon premijere koja je bila pravi hit, mnoge žene su je oponašale, neki su je oslovljavali sa Skarlet, a ona sama je zbog ove uloge postala mit. Kritičari i reditelji koji su davali komentare poput Lepotica čija je zanosna lepota često znala zaseniti njene vrtoglave uspehe kao glumice i Potpuna glumica sprečena lepotom. Ona sama je govorila: "Ljudi misle da ako izgledaš prilično zgodno, ne znaš da glumiš, a budući da je meni stalo jedino do glume, mislim da lepota ne može biti veliki hendikep ukoliko stvarno želiš da izgledaš kao lik kojeg tumačiš, a koji nije kao ti". Bilo kako bilo, ovo je bila njena životna uloga, a u isto vreme Olivije je igrao u "Orkanskim visovima". U tom periodu njih dvoje su vladali svetom. Među deset Oskara koje je osvojio film "Prohujalo sa vihorom", bila je i nagrada za najbolju glumicu koju je osvojila Vivijen. Četrdesetih godina počele su da se dešavaju situacije koje su loše uticale na njeno duševno zdravlje. Menjala je raspoloženja i ubrzo stekla reputaciju teške i nerazumne osobe. Čak je bila hirovita i na snimanju Vihora. Na to je uticao i loš odnos sa suprugom koji nije hteo da joj da razvod. Sama je smatrala da nikada neće moći potpuno da uživa u svojoj sreći koja je izgrađena na dve tuđe nesreće. Ipak, Lari je bio uz nju u svakom trenutku kako bi joj dokazao da se, bez obzira na sve, vredi boriti za svoju sreću. U prilog građenju njihovog bračnog života išlo je i ponašanje njene ćerke i Lorensovog sina, koji su prihvatili svoju maćehu, odnosno očuha kao prave roditelje. Olivije i Vivijen su počeli da žive zajedno, iako su Holman i Olivijeova žena, glumica Džil Esmond, i dalje odbijali da im daju razvod. U međuvremenu, Vivijen je rešila nesuglasice sa Holmanom kome je često pisala iz Amerike: "Prezirem Holivud... nikad se neću navići na ovo - kako mrzim filmsku glumu!" Prohujalo sa vihorom doneo je Vivijen slavu, ali ona je tvrdila: "Ja nisam filmska zvezda - ja sam glumica. Biti filmska zvezda, samo filmska zvezda, to je tako lažan život koji se povodi lažnim vrednostima i publicitetom. Glumice dugo traju i uvek se nađe divnih uloga". U februaru 1940. godine, Džil je dala razvod Olivijeu, a i Holman je potpisao papire o sporazumnom raskidu braka. Posle toga, Olivije i Li venčali su se u Kaliforniji, a na svečanosti su bili prisutni samo njihovi kumovi Ketrin Hepbern i Garson Kanin. Sledećih godina bračni par je obilazio kastinge na kojima je Olivije dobijao uloge, ali je ona bivala odbijana. Zato su zajedno postavili pozorišnu predstavu "Romeo i Julija" na Brodveju, u nju su uložili svu ušteđevinu, a neuspeh je doneo i finansijsku katastrofu. Vratili su se u Englesku, a Vivijen je 1943. godine putovala severnom Afrikom nastupajući pred vojnicima. Posle nekoliko meseci, usled ogromnih fizičkih napora kako bi zaradila što više novca, razbolela se od tuberkuloze. Ni to je nije nateralo da se smiri, pa je u proleće počela da snima film "Cezar i Kleopatra". Tada je otkrila da je trudna, ali je ubrzo pobacila. Gubitak bebe doveo je do pada u tešku depresiju. Oni koji su se bavili njenim likom i delom, često su isticali kako je ona žarko želela dete sa Olivijeom, ali da to nikada nije priznavala. Tada su počeli da je muče nervni slomovi koje su kasnije psiholozi definisali kao maničnu depresiju. Glumica je često menjala raspoloženja, patila je od nesanice, paničnih napada, bila je često vrlo gruba prema bliskim osobama, vređala ih i čak fizički nasrtala na njih, a zatim im se pokorno izvinjavala šaljući poklone, pisma i cveće sa molbama za oproštaj. Dešavalo joj se čak da je imala seksualne odnose sa potpunim strancima, ljudima koje bi bukvalno pokupila s ulice. Neadekvatno lečenje samo je pogoršavalo situaciju . Glumica je često silom priključivana na elektrošok terapiju ili su joj davane velike količine sedativa. Ono što je bilo za divljenje jeste da je čak i posle takvih terapija izlazila na scenu i igrala datu ulogu najbolje što je mogla. Njen muž je pričao da je ponekad bila u toliko lošem stanju da su je uloge koje je igrala opsedale, naročito lik Blanš Duboa. Vivijen je igrala u pozorišnoj verziji kultne drame "Tramvaj zvani želja". Nakon 326 nastupa, angažovana je i za filmsku verziju. Izjavila je za Los Angeles Times: "Devet meseci sam u pozorištu bila Blanš Duboa. Sada ona upravlja mnome". Ova uloga joj je donela drugog Oskara za najbolju glumicu, a kasnije je isticala da ju je igranje Blanš odvelo u ludilo. Za vreme snimanja ovog filma pričalo se da je Marlon Brando u tajnoj vezi sa Vivijen. Posle izjave Dejvida Nivena da je video Branda i Lorensa kako se ljube u bazenu njihove porodične kuće, šaputalo se da su njih dvojica u vezi. Li je navodno znala za njihovu aferu. U svojoj autobiografiji, Brando je napisao: "Nikada ne bi spopadao Larijevu piletinu jer je Lari bio izuzetno dobar momak . Baš u vreme kada su se borili sa teškom situacijom, Olivije je proglašen vitezom, a ona mu se pridružila u Bakingemskoj palati na inauguraciji. Postala je Lejdi Olivije, titula koju je nosila sve do smrti. Olivije je 1948. godine postao i član Saveta reditelja pozorišta Old Vic, a nakon svečanosti on i Vivijen zaputili su se na turneju po Australiji i Novom Zelandu kako bi prikupili sredstva za pozorište. Članovi glumačke družine kasnije su se prisećali nekoliko svađa između para, a najdramatičnija je bila ona kada Vivijen nije htela da izađe na pozornicu. Olivije ju je ošamario, a ona mu je uzvratila i opsovala ga pre nego što je otišla na scenu. Pri kraju turneje, oboje su bili iscrpljeni i bolesni, a Olivije je rekao novinarima: "Možda ne znate, ali razgovarate sa parom hodajućih leševa." Kasnije je rekao kako je u Australiji izgubio Vivijen. U januaru 1953. godine Vivijen je snimala film "Slonovski hod" sa Piterom Finčom. Ubrzo nakon početka snimanja, doživela je nervni slom, pa ju je na setu zamenila Elizabet Tejlor. Olivije ju je vratio u njihov dom u Engleskoj, gde mu je priznala za svoju aferu sa Finčom. "Zaljubila sam se u njega", rekla je prevarenom mužu koji je uprkos povređenom egu odlučio da ostane s njom i pomogne joj da se oporavi. Za to su bili potrebni meseci, a zbog te epizode mnogi njihovi prijatelji su saznali za njene probleme. Lariju je čaša bila prepuna, posle dvadeset godina braka i ogromne ljubavi želeo je da stavi tačku na njihovu sve samo ne normalnu vezu. Nije više mogao da podnese sebe pored nje, borbu sa maničnim stanjima svoje Vivijen, a ni sukobe sa prijateljima koji su ga osuđivali što sve to trpi. Iako rešen, ipak nije mogao da je ostavi. Odlučio je da ostane, samo još ovaj put. Nedugo potom Vivijen je zatrudnela po drugi put, ali se scenario ponovio, opet je pobacila. Pala je u depresiju koja je potrajala mesecima. Kada se oporavila, pridružila se Olivijeu na evropskoj turneji koja je prekinuta zbog njenih čestih izliva besa. Bio je to i kraj njihove romanse. Po povratku u London, njen prvi muž Herbert Li Holman, koji je imao veliki uticaj na svoju suprugu, ostao je pored nje kako bi pokušao da je smiri. Vivijen je 1958. otpočela vezu sa glumcem Džekom Merivalom koji je znao za njeno zdravstveno stanje i uverio je Olivijea da će se brinuti o njoj. Dve godine kasnije, ona i Lorens su se razveli, a on se oženio mladom glumicom Džoan Plourajt. Vodili su miran život, imali tri sina, ali Džoan nije mogla da parira Vivijen ili da je zameni. Bila je suviše jednostavna. Iako nikada više nisu bili zajedno, najlepša Britanka kako je novinari često nazivaju, jednom je rekla: "Radije bih proživela kratak život sa Larijem, nego se suočila sa dugim bez njega". Do svoje smrti uz sebe je nosila sliku iz mladosti svog drugog supruga. Njihova ljubav je bila fatalna, verovatno kobna, ali večna. U maju 1967. godine zdravstveno stanje joj se znatno pogoršalo, a tuberkuloza uznapredovala. Nepunih mesec dana kasnije, u noći 7. jula muž Merival ju je, kao i mnogo puta do tada, ostavio kod kuće kako bi nastupio u predstavi, a kada se u ponoć vratio, zatekao ju je kako spava. Sve je delovalo uobičajeno, međutim kada se pola sata kasnije vratio u spavaću sobu, pronašao ju je mrtvu. Njeno beživotno telo ležalo je na podu pored njihovog kreveta. Pre smrti, ustala je i pokušala da ode u kupatilo, ali kako su joj se pluća bila ispunjena tečnošću, srušila se i ugušila. Merival je odmah pozvao Olivijea koji je, iako je u tom periodu primao tešku terapiju zbog raka prostate, odmah dojurio u rezidenciju bivše supruge. U svojoj autobiografiji, Olivije je opisao gorku patnju kad je shvatio da je više nema. Prisetio se da je zatekao Merivala koji je premestio njeno telo na krevet. Pošto se oprostio od voljene žene pomogao je Merivalu da sredi sve oko sahrane. U jednom delu Londona, nakon bolnog saznanja o odlasku dive pogasila su se sva svetla. Vivijen je kremirana, a njen pepeo je prema njenoj želji rasut po jezeru kod kuće u kojoj je živela u Istočnom Saseksu, u Engleskoj. Lorens je nadživeo Vivijen tačno dvadeset i dve godine, ali ni to nije bilo dovoljno da je zaboravi I preboli. Lijeva je i posle razvoda ostala Baronica Olivije, a njeni prijatelji su govorili da je do kraja života volela bivšeg supruga. Godine 1987. porodični prijatelj Olivijeovih je zatekao Lorensa kako plačući gleda jedan stari film sa Vivijen. Kada ga je ugledao, Lari je kroz suze rekao: "Ovo je bilo ono pravo. Ovo je bila ljubav."

Smrt čoveka koji je lajao na boga

dobojka | 28 Avgust, 2021 17:15

Tog 25. avgusta 1900. u 55. godini života umro je Fridrih Niče, nemački filozof, jedan od najoštrijih kritičara zapadne civilizacije, kulture i hrišćanstva. Kao prvobitna dijagnoza smatrao se tercijarni sifilis. Ipak, postoje i druge hipoteze, a nakon filozofove smrti proširila i jedna neobična priča... Slavni nemački filozof Fridrih Niče je 3. januara 1889. u Torinu doživeo potpuni nervni slom. Šta ga je tačno poruzrokovalo nije poznato, ali priča koja se proširila nakon njegove smrti govorila je kako je Niče prisustvovao šibanju jednog konja na trgu Karla Alberta u Torinu. U jednom trenutku je pritrčao nesrećnoj životinji, zagrlio je oko vrata, a zatim se samo srušio na zemlju, piše portal Vintage news.

Nakon moždanog udara Niče počinje da piše neobična pisma svojim prijateljima i da ih potpisuje sa “Dionis” iako se na nekima od njih nalazi i “der Gekreuzigte”, što znači “Raspeti”. Kratka pisma poznata i kao “Pisma ludila”, slao je Kozimu Vagneru i Jakobu Burkhartu.

– Stavio sam Kajafa u okove. Takođe, prošle godine sam bio razapet od nemačkih lekara na vrlo tegoban način. Vilhelm, Bizmark, i svi drugi antisemiti su ukinuti – napisao je bolesni Niče svom bivšem kolegi Burkhartu.

U dodatku je naredio nemačkom caru da ode na put u Rim, gde će ga streljati, i pozvao sve evropske sile da preduzmu vojnu akciju protiv Nemačke.

Njegova mentalna bolest prvobitno je dijagnostikovana kao tercijarni sifilis, u skladu s medicinskim saznanjima tog vremena. Iako većina istoričara Ničeovih dela smatra da nervni slom nije bio vezan za njegovu filozofiju, pojedini je dovode u vezu s rivalstvom koje je imao s Rihardom Vagnerom.

– Svi vrhunski ljudi su neodoljivo privučeni tome da odbace bilo kakav teret moralnosti i uokvire nove zakone, a ako već nisu stvarno ludi, nema alternative nego da sami sebe izlude ili se pretvaraju da su ludi – napisao je Niče.

Razmišljanja po kojima je Niče svakako najpoznatiji odnose se na njegovu kritiku hrišćanstva za koje je verovao da propada. Kovanica “Bog je mrtav” svakako je ostala kao najpoznatiji moto Ničeove filozofije. Verovao je da, zbog napretka u doba prosvetiteljstva, Bog više nije verodostojan izvor apsolutnih moralnih principa.

Jedno od objašnjenja njegovog ludila jeste i rast retroorbitalnog menigioma, što može da bude uzrok demencije. S druge strane, pojedini stručnjaci tvrde da ludilo može da bude rezultat trovanja živom, koja se tada koristila za lečenje sifilisa. Većina stručnjaka za opis Ničeovog stanja danas navodi “manijakalnu depresiju sa periodničnim psihozama praćenim demencijom”. Niče je 1898. i 1899. pretrpeo bar dva moždana udara, koji su ga ostavili paralizovanog, nesposobnog da hoda ili govori. Nakon što je oboleo od upale pluća, doživeo je još jedan moždani udar i preminuo u avgustu 1900. godine.

Sestra Elizabeta ga je sahranila pored njihovog oca u crkvi kod Licena, a njegov prijatelj Gast prorekao je u posmrtnom govoru da će njegovo ime biti “svetinja generacijama koje dolaze”.

1 2 3 ... 34 35 36  Sledeći»
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb