IZ MOJE DUŠE

Brkata princeza

dobojka | 03 Decembar, 2020 13:25

Nasir el Din Šah Kadžar bio je persijski šah koji je vladao sredinom 19. veka. Kao i većina onovremenih tamošnjih vladara imao je mnogo žena (samo u njegovom haremu bilo ih je 84). Na ovaj broj treba dodati i bar desetak zvaničnih supruga, pa da bude jasno koliko je žena šah u svakom momentu imao na raspolaganju.

A kako je obezbediti potomstvo bio glavni prioritet svakog vladara, Nasir el Din Šah Kadžar imao je pravi “buljuk” dece – zabeleženo je ostalo 21 dete, 11 prinčeva i 10 princeza.

Najinteresantnija od sve šahove dece bila je princeza Fatemah Kanum Esmet al-Dovleh, ćerka šaha i jedne od njegovih zvaničkih žena Taj al-Dovleh. Važila je za očevu mezimicu i najlepšu od sve šahove dece. Danas se smatra jednom od najfotografisanijih žena na šahovom dvoru. Većinu fotografija, naravno, načinio je njen otac, koji je bio pasionirani fotograf.

Nasir je dugo oklevao da Esmet uda, tražeći za nju “dostojnog muža”. Postoji legenda da se 13 mladića ubilo jer ih je ona odbila, mada je ovde verovatno reč o neistini. Kako je, kao i sve žene onog vremena, najraniju mladost provela u haremu, okružena isključivo ženama, teško da je Esmet imala priliku da razgovara i tako odbije čak 13 muškaraca.

Kao što ih fotografija koje danas imamo možemo da vidimo – Esmet je bila sve samo ne lepotica zanosnih oblina kakve danas Zapadnjaci zamišljaju kada se pomene harem.

Princeza je bila niska i, blago rečeno, ugodno popunjena. Glave i vrata pokrivenih bogato ukrašenom maramom, na licu su joj glavni aduti bili spojene obrve i tamni, vrlo izraženi brkovi. Na prvi pogled, čini se kao da se radi o muškarcu!

Ovako ih sigurno niste zamišljali! PRAVE FOTOGRAFIJE ŽENA IZ HAREMA jednog istočnjačkog vladara (FOTO)

Ipak, tadašnji kriterijumi lepote bili su takvi, posebno u visokoj klasi. Što je žena bila jača i deblja, to je bila lepša, a posebno se to odnosilo na žene iz vladajuće dinastije. One su jele najbolju hranu i nije im bilo dopušteno prečesto da se kreću.

Maskularni izgled, koji je uključivao to da je žena jaka i dlakava, tako je postao svojevrsi simbol lepote u Iranu 19. veka, pa je samim tim Esmet bila prava lepotica! . Na šahovom dvoru mogli su se često videti strani poslanici, fotografi i umetnici. Ako su se u njihovoj pratnji nalazile njihove supruge, one važnije su dobijale priliku da se upoznaju sa pripadnicama šahove porodice.

Supruga izvesnog belgijskog poslanika 1877. godine upoznala je pricezu Esmet i nakon toga u svom dnevniku zapisala da je “zgrožena”.

– Iznad njene gornje usne princeza ima jasno vidljive crne brkove koji joj daju muškobanjast izgled – zapisala je Evropljanka i Esmet još na nekoliko mesta u dnevniku oslovila kao “brkata princeza”. Ipak, valja reći i da je Esmet bila daleko više od samo “lepog lica”. Suprotno tradiciji, naučila je da svira klavir i smatra se prvom Irankom koja je ovo učinila. I sama je postala fotograf.

Izgleda da je otac imao dosta poverenja u nju jer joj je dozvolio da bude stalna družbenica evropskih dama koje su posećivale dvor. Ovo navodi na zaključak da je skoro sigurno govorila i bar jedan strani jezik.

Srećni izabranik bio je iranski plemić

Na kraju, šah je Esmet udao za Dust Muhamad Kana, sina uglednog iranskog plemića. Nakon toga o njoj se malo zna iako je poznato da je ostala na dvoru i i dalje imala intenzivne razgovore sa posetiteljkama sa Zapada.

Kao i otac, i ona je postala pasionirani fotograf i u svom novom domu je napravila mali studio. Fotografisala je muža i svoju decu. Par ih je imao petoro.

Zabeleženo je i da je Fatemah Kanum Esmet al-Dovleh umrla 1905. Bila joj je tek 31 godina i sahranjena je pored voljenog oca. 

Čovek iz leda

dobojka | 01 Decembar, 2020 15:49

Bio je 19. septembra 1991. Dvoje nemačkih turista našlo je leš u ledu Ectalskih Alpa. Uz pratnju kamera ORF-a, leš je nakon dva dana izvučen i odvezen u Insbruk, gde je utvrđeno da se radi o izuzetno dobro očuvanoj mumiji staroj nekoliko hiljada godina. Bila je to internacionalna senzacija!… i početak onoga za šta će se ispostaviti da predstavlja “najstariji krimić na svetu”. Čovek iz leda, često nazivan samo ‘’Eci’’, bio je visok 1,60 metara, težio je svega 55 kilograma i u trenutku smrti bio je star 45 godina.

Kao najstarija prirodno očuvana mumija, Eci je pokrenuo revoluciju u istraživanju bakarnog doba (oko 3300 godina pre Hrista) u alpskom regionu. Na osnovu njegovog oruđa, odeće, zuba, tetovaža i sadržaja njegovog želuca, napravljena je detaljna rekonstrukcija njegovog života jer - Eci naučnicima nije “doneo” samo skelet već i gotovo savršeno sačuvano telo sa kožom i unutrašnjim organima.

Na mestu gde se nalazila rana od koje je Eci umro naučnici su otkrili i tragove krvi što je sve do danas najstariji otkriveni uzorak ljudskih krvnih zrnaca, koja i inače spadaju u tkiva koja najbrže propadaju. Ipak, najuzbudljiviji su bili poslednji Ecijevi dani, jer predstavljaju najstariju “krimi-priču” na svetu! Eci je započeo svoj put na proleće, na šta ukazuju različiti tragovi polena u njegovom želucu. Dan pred smrt bio je učesnik borbe izbliza - o tome svedoče rezovi i ogrebotine na njegovoj koži. Oko sat vremena pred smrt, Eci se gostio obilnim obrokom od alpskog kozoroga.

O tome kako je Eci umro naučnici i danas debatuju. Otkriveno je da je najverovatnije bio sterilan i, zbog toga, vrlo moguće izopšten iz društva. Analiza skeleta otrkila je da je tokom života mnogo pešačio što nije karakteristično za ljude iz njegovog doba, pa su iz toga naučnici zaključili da je verovatno živeo kao pustinjak, sam u planini.

A sada dolazimo do trenutka Ecijevog ubistva! Godine 2001. u Ecijevom ramenu nađen je vrh strele koja je najverovatnije pripadala njegovom ubici. Pogodila ga je sa leđa! Eci je uspeo da slomi ostatak strele, ali je vrh ostao u njemu i nekoliko dana kasnije ga i ubio.

Za to vreme, nesrećni pračovek verovatno je tražio pomoć lutajući po ledenoj pustinji Alpa, zastajući samo da jede i tako makar malo povrati snagu (u želucu su pronađeni tragovi sušenog mesa kozoroga).

Na kraju, sam i zanemoćao Eci je pao u ambis i tu, sam i zaboravljen umro. Sneg i led sačuvali su njegovo telo sve do današnjih dana.

I, eto jednog neočekivanog obrta. Izopštenik i usamljenik ubijen s leđa, moguće čak i od pripadnika sopstvenog plemena, 5 hiljada godina kasnije postao je slavan i oko njega se svakodnevno gura gomila naučnika i radoznalaca.

A njegovog ubicu zauvek je progutala prošlost… Kuriozitet predstavlja i činjenica da je mumija pronađena na severnoj strani razvođa In-Eč (granica Austrije-Južnog Tirola / Italije), ali 95 metara na italijanskoj strani, jer je granica preko glečera 1922. godine bila povučena previše severno. Posle prvobitnog istraživanja u Insbruku, Eci je zbog toga 1998. donešen u Arheološki muzej Južnog Tirola u Bolcanu.

Inače, od 2006. došlo je do novog razgraničenja koje se pomera sa glečerom - kada se lednik istopi, nalazište će biti na austrijskoj teritoriji.

Grad u kojem je zabranjeno umreti

dobojka | 27 Novembar, 2020 16:56

Gradić Longjir nalazi se u arhipelagu Svalbard ili Špicberškim ostrvima i najsevernije je naseljeno mesto na Zemlji, a život u njemu je po mnogo čemu specifičan. Longjir je najveći i glavni grad norveške prekomorske teritorije Svalbard. Naselje se nalazi na Špicbergenu, najvećem ostrvu Svalbarda, na pola puta između norveške obale i Severnog pola, nekoliko stotina kilometara severno od najsevernije tačke norveške kontinentalne obale.

Prema popisu iz 2013. godine u naselju živi 2.075 stanovnika, a od toga gotovo 500 čine studentu na lokalnom fakultetu. Svi koji žive u Longjiru su se tu doselili iz nekog drugog mesta. Iako u gradu žive porodice koje su tu već nekoliko generacija, većina ljudi se ne zadržava tokom svog života. Najraniji stanovnici bili su rudari uglja i njihovi nadređeni, ali svi su došli iz drugih zemalja. Nemojte se iznenaditi ukoliko u Longjiru primetite da ljudi uz sebe uvek imaju pušku okačenu preko ramena. Imaju ih čak i turistički vodiči. Iako se nikada nije dogodilo da polarni medvedi nekoga napadu, stanovnici Longjira su ipak uvek na oprezu. Postoji čak i čuvar koji patrolira gradom, a posebno oko škole u kojoj se igraju deca. Iako bi mnogi najpre pomislili da se žuti reflektivni prsluci nose zbog zaštite od  polarnih medveda, istina je da su na Svaldbaru zime duge i mračne, pa vozači slabije vide pešake ukoliko oni ne nose prsluke. Izuvanje cipela pre ulaska u zatvorene prostorije je u Longjiru već stara tradicija koja je započeta kako ljudi ne bi unosili sneg i vodu sa sobom. Takođe, Longjir je nekada bio poznati rudarski grad, pa je, osim snega, sa cipela ispadao i ugalj. Međutim, ovo pravilo se ne odnosi samo na stambene objekte, već i na ugostiteljske. Naime, mnogi restorani i hoteli zahtevaju da se ispred vrata ostavi obuća, ali vas zato svuda očekuju spremljene papuče. S obzirom na to koliko zemalja u svetu proizvodi vino, a da ne spominjemo koliko je ljubitelja ovog alkoholnog pića širom sveta, malo je iznenađujuće saznanje da se najveća kolekcija vina nalazi na ovom arktičkom arhipelagu. Ova kolekcija vina se nalazi u Husetu, restoranu/vinskom podrumu i broji više od 30 hiljada različitih vrsta vina iz celog sveta. U Longjiru od kraja oktobra do sredine marta vlada potpuni mrak, poznat i kao polarna noć. Zato mnogi dolaze ovde da bi videli prelepu polarnu svetlost. U Longjiru ulice nemaju imena, već samo brojeve. Da, dobro ste pročitali! U Longjiru je zabranjeno umreti. Iako postoji malo groblje, ono je prestalo da prima nove "stanare" još pre 70 godina, a razlog za to je što se tela nikada ne raspadnu. Naučnici su otkrili da su tela savršeno očuvana zbog permafrosta, stalno zamrznutog zemljišta. Osim toga, u permafrostu je gotovo nemoguće iskopati grob, pa se posmrtni ostaci ili vraćaju u državu pokojnika ili se kremiraju . Teško da ćete videti mačku na Svaldbardu koji je dom velikog broja arktičkih ptica. Da ne bi ugrozile njihov život, lokalne vlasti su zabranile čuvanje mački. Longjir u prevodu znači "Longjerov grad", jer ga je osnovao Amerikanac Džon Longjer koji je predvodio oko 500 rudara u misiji početkom 1900 godine.


Trenutak kada je Amerika stala

dobojka | 25 Novembar, 2020 19:04

Džejkob Rubinstajn, poznat kao Džek Rubi, rođen je 1911. godine u Čikagu u porodici poljskih iseljenika. Veći deo detinjstva je proveo u hraniteljskim porodicama, a nemaština ga je navikla na težak rad još od malih nogu.

Tokom Drugog svetskog rata služio je kao mehaničar u vazduhoplovnim snagama Armije Sjedinjenih Država. Po završetku rata se preselio u Dalas gde se bavio različitim poslovima vezanim za noćni život i kockanje. Bio je poznat policiji zbog svojih kontakata sa ljudima iz podzemlja, a odgovarao je i za nekoliko pronevera. Tog 22. novembra 1963. godine predsednik Džon Kenedi je u društvu svoje supruge Žakline i guvernera Teksasa Džona Konolija, u otvorenoj limuzini paradirao ulicama Dalasa.

Zvanična istraga kaže da je Harvi Li Osvald tog dana, sa šestog sprata zgrade u kojoj je bio zaposlen, ispalio tri hica iz puške ka predsedničkoj koloni. Predsednik SAD Džon Kenedi je preminuo od posledica ranjavanja.

Samo sat vremena posle atentata, Li Osvald je usmrtio i policajca koji je ga je legitimisao prilikom bekstva. Ubrzo je uhapšen i optužen za pomenute zločine iako je sve vreme negirao krivicu. Samo dva dana kasnije, Harvi Li Osvald je u prisustvu velikog broja policajaca, novinara i fotoreportera sproveden u podrum lokalnog zatvora. Taj događaj je prenosila televizija i čitava zemlja je pratila njegovo pojavljivnje na televiziji pre nego što će biti deportovan u okružni zatvor.

Osvald se u pratnji policije pojavio pred kamerama ne sluteći da su to poslednji trenuci njegovog života. Džek Rubi je uspeo da istupi iz gomile i jednim hicem iz pištolja Kolt Kobra pogodio je Li Osvalda u stomak.

Ubica Kenedija se u živom programu uz bolnu grimasu i krik srušio na zemlju.

Još uvek nema odgovora na pitanje kako se u grupi od nekoliko detektiva našao menadžer noćnih klubova i kockarnica koji je, pre zvaničnog suđenja, presudio predsednikovom atentatoru.

– Svi me znate. Ja sam Džek Rubi – uzviknuo je ubica neposredno posle ranjavanja Li Osvalda.

Ironično, atentator na predsednika Amerike izdahnuo je u istoj bolnici gde je dva dana ranije preminuo Džon Kenedi. Osvaldovog ubicu je po službenoj dužnosti branio poznati kalifornijski advokat Melvin Beli. Odbrana se zasnivala na tvrdnjama da Rubi bolovao od epilepsije koja je u kritičnom trenutku izazvala pomračenje uma zbog prisustva Kenedijevog ubice.

Ipak, porota je osudila Rubija na smrt električnom stolicom. Advokat optuženog je svog klijenta bratio tvrdnjama da je Rubi žrtva diskriminacije, aludirajući na njegovo jevrejsko poreklo. Kao jedan od argumenata pominjalo se i izveštavanje medija koji su, prema rečima advokata, stvorili atmosferu u kojoj “fer suđenje nije bilo moguće“.

Zbog ovih žalbi smrtna kazna je odložena, a novi sudski proces zakazan je za februar 1967. godine u Vičita Folsu, piše History.com.

A onda je sudbina još jednom učinila svoje… U februaru 1966. godine , Rubi je sa oboljenjem pluća primljen u istu bolnicu u kojoj je umro Džon Kenedi, a potom i Harvi Li Osvald. Ubrzo mu je otkriven rak pluća, od koga je prema zvaničnoj veriziji umro 3. januara 1967. godine. Većina Amerikanaca onog vremena verovala je da su Rubija neposredno nakon atentata na Kenedija “savladala patriotska osećanja” zbog kojih je po svaku cenu želeo da osveti predsednika Amerike.

U mnogobrojnim spisima i knjigama o Kenedijevom ubistvu (napisano ih je 28.000!), spominje se da je Rubi počinio ubistvo, kako bi se sprečilo suđenje Li Osvaldu, a samim tim i otkrivanje mnogo veće zavere koja stoji iza ubistva predsednika SAD.

Pojedini mediji su izveštavali da je Rubi ubistvo počinio zbog ogromnih dugova, jer je verovao da bi “herojskim činom” sebe spasio zatvora ili osvete poverilaca.

Ipak, izveštaj komisije koja je trebalo da istraži oba ubistva a koju je osnovao Kenedijev Naslednik na mestu ševa države Lindon Džonson, zaključila je da iza njih ne stoji nikakva organizacija, mafija, obaveštajne službe ili tajne organizacije već da su oba događaja posledica delovanja “problematičnih pojedinaca”.

Zaključci pomenutog izveštaja nisu sprečili mnogobrojna nagađanja i širenje teorija o tome ko stoji iza atentata i koliko je ljudi pucalo na Džona Kenedija, a ove priče opstale su sve do danas.

Zena u telu muskarca

dobojka | 19 Novembar, 2020 16:50

Ako ste gledali film "Dankinja" onda do sada već znate da je Ajnar Vegner bio prva osoba kojoj je '30-ih godina prošlog veka urađena promena pola. Maestralno tumačenje lika slikara koji je u sebi krio Lili Elbe glumcu Ediju Redmejnu donela je nominaciju za Oskara, a film je postao veliki bioskopski hit. Ipak, priča o Vegneru i Lili u stvarnosti je bila nešto drugačija od filmske. .Ajnar Vegner je rođen u Danskoj davne 1882. godine i bio je osrednje poznat umetnik svog doba. Verovatno za njegova dela danas niko ne bi ni čuo, a ovog umetnika niko se ne bi ni sećao da nije postojala i lepa Lili Elbe, zvanično predstavljana kao Ajnarova sestra.
Samo najbliži ljudi u umetnikovom okruženju znali su tajnu – Ajnar i Lili bili su ista osoba! .
Ajnar je u danskoj kraljevskoj akademiji lepih umetnosti u Kopenhagenu upoznao slikarku Gerdu Gotlib. Par se venčao 1904. kada je ona imala 19 godina, a on 22. Bio je to partnerski odnos između dva umetnika – Ajnar je specijalizirao crtanje pejzaža dok je Gerda radila kao ilustrator knjiga i modnih magazina.

Ipak, partnerstvo je sezalo i dalje od toga! Kada se par trajno nastanio u Parizu 1912, godine “rodila” se Lili – Ajnar je otvoreno mogao da živi kao žena, a Gerda je krila muževljev alter-ego i pomagala mu u stvaranju novog identiteta. Sve ovo kasnije je dovelo do spekulacija da je ona zapravo bila lezbejka, ali ovo nikada nije potvrđeno.

Vremenom, Gerda je postala poznata po crtežima prelepe žene sa bademastim očima, progonjene zverke obučene u najmodernije i najekstravagantnije haljine tog vremena. Samo najbliži prijatelji i porodica znali su da je model na tim fotografijama zapravo Ajnar!

Tokom ’20-ih i ’30-ih Lili je potpuno potisnula Ajnara. On se redovno oblačio kao žena, išao tako u javnost i priređivao zabave u svojoj kući. Najviše je voleo da obuče najlepšu haljinu koju je imao i šeta ulicama Pariza potpuno neprimetan. 

Promena pola

Ajnar je 1930. godine prelomio i otišao u Nemačku na operaciju promene pola koja je u to vreme još uvek bila u eksperimentalnoj fazi. U roku od dve godine na njemu je obavljeno čak pet zahvata!

Ajneru su prvo uklonjeni testisi, a kasnije i penis. Presađeni su mu jajnici uzeti od 26-godišnje žene, ali su uskoro morali da budu odstranjeni jer je došlo do ozbiljnih komplikacija i odbacivanja organa.

Iako je ovo nemoguće sa sigurnošću danas utvrditi, najverovatnije je da je Ajnar Vegner bio transrodna osoba. Očigledno je imao žensku građu i glas što mu je i omogućavalo da u društvu lako prolazi kao Lili. Hormonski testovi urađeni pre prve operacije pokazali su da je u telu imao više ženskih nego muških hormona. 

U to vreme Lilina operacija je već postala medicinski fenomen i senzacija u Danskoj i Nemačkoj. Kralj Danske je lično poništio Ajnarov i Gerdin brak, pošto Ajnar zvanično više nije bio muško, a njegovo ime je u svim dokumentima zvanično promenjeno u Lili. Lili Elbe više nije slikala. Verovala je da je to talenat koji je samo Ajnar imao. Pričalo se da je, posle razvora, Lili dobila ponudu od nepoznatog muškarca i da je planirala da se za njega uda čim bude mogla da rađa decu!

Neposredno posle razvoda od Gerde Lili je otišla u Drezden na svoju petu i poslednju operaciju koja je trebalo da joj omogući upravo to – ideja je bila da joj se presadi materica što bi Lili, sada već pedesetogodišnjakinji, omogućilo da postane majka!

Lili Elbe je umrla 1931. godine, tri meseca nakon pete operacije usled komplikacija nastalih nakon što je telo odbacilo presađenu matericu.

Gerda se preudala za italijanskog avijatičara i diplomatu i živela je u Maroku. Kada je čula za smrt bivšeg muža prijateljici ga je opisala kao “moju jadnu Lili”. Ubrzo se razvela i od drugog muža, putovala nekoliko godina svetom, vratila u Dansku i preminula 1940. godine u osvit Drugog svetskog rata.

Ljudski zoo vrtovi

dobojka | 17 Novembar, 2020 13:31

Bespomoćni ljudi, žene i deca zatvoreni u kavezima ili pušteni da se šetaju u ograđenim prostorima zooloških vrtova gde posetioci mogu da ih hrane i "proučavaju". Antička istorija? Ne! Reč je o praksi koja je u "razvijenim" zemljama Evrope 19. i 20. veka bila svakodnevica! . Ne tako davno, u Briselu je 1958. godine još uvek radio poslednji “ljudski zoološki vrt”! I kao što danas odvedete decu da gledaju majmune, tigrove i lavove, tada je hiljade posetilaca buljilo u polugole Afroamerikance koji su terani da glođu kosti kako bi bili uverljivi “ljudožderi”, hranilo indijansku decu koja su prikazivana kao “čuda prirode” i podsmevalo se čitavim porodicama iz Azije i Južnog Pacifika koje su u ograđenim prostorima koji su predstavljali njihova “prirodna staništa”.

A Brisel nije bio jedini grad sa ovakvom “atrakcijom”! Reč je bila o ostacima prakse koja je u razvijenim zemljama Evrope 19. i 20. veka bila svakodnevica! . Smatra se da je prvu izložbu “divljaka” napravio Kristofer Kolumbo kada je u Španskom kraljevskom sudu 1492. godine izložio šest Indijanaca koje je zarobio na svom putovanju u Ameriku. Prvi poznati “Ljudski zoološki vrt” u Evropi otvoren je u Vatikanu u 16. veku kada je kardinal Hipolitus Mediči javno pokazao svoju “kolekciju” Indijanaca, Maora i drugih “egzotičnih” živih eksponata.

Evropljanima se zabava izgleda veoma dopala jer su ovakve priredbe postale masovne, pa se na milione gledalaca okupljalo da gleda “divljake” u zoološkim vrtovima i cirkusima širom starog kontinenta – od Londona i Barselone, do Brisela i Rima.

Svoju najveći popularnost ovaj nehumani vid zabave doživeo je u 19. veku. Ostao je zabeležen podatak da je samo “izložba” u Varšavi privukla skoro 300.000 posetilaca tokom ’80-ih godina 19. veka.

Obe Svetske izložbe organizovane u Parizu 1878. i 1889. godine sadržale su i “selo crnaca” (“Negro Village”). Preko 28 miliona ljudi došlo je da vidi oko 400 urođenika iz Afrike koji su držani u kavezima i kao takvi predstavljali veliku atrakciju Sajma.

Neki od “izvođača” bili su plaćeni. Uglavnom je reč bila o čitavim porodicama dovedenim iz kolonija iz Afrike koje su tako pokušavale da se prehrane. Ipak, bilo je i slučajeva čistog ropstva! Deca i žene retko su plaćani, a nešto novca mogli su da očekuju jedino muškarci. Ako bi neko i pomislio da ovakav tretman ljudskih bića nije human, tu su bili vodeći svetski “naučnici” da ih razuvere i opravdaju postojanje “vrtova”. Naime, “ljudski primerci” i “živi muzeji” koristili su masovno u svrhe kolonijalističke propagande i naučnih teorija o takozvanim “rasnim hijerarhijama” tj. superiornosti belih “civilizovanih” ljudi u odnosu na “divljake”.

Dlakava žena iz Laosa, poznata kao Krao, tako je bila izložena krajem 19. veka kao “karika koja nedostaje” između čoveka i orangutana, a 1906. pigmej Oto Beng bio je izložen u kavezu za majmune u njujorškom zoološkom vrtu u Bronksu. Mnogi “eksponati” umirali su od bolesti i iscrpljenosti.

Postojanje “ljudskih vrtova” pravdano je i upoznavanjem drugih kultura i ljudi, ali niko nikada nije spominjao odnos i tretman koji su u njima imali imali “eksponati”.

Čak i kada su bili plaćeni, ovi ljudi živeli su u izolovanim objektima obično vezanim za vrt (ili izložbu). Mnogi od njih žalili su se na loš smeštaj i stroga ograničenja, ali i zlostavljanje. Tokom trajanja programa dovođeni su u svoja “sela” gde je trebalo da izvode unapred dogovorene plesove ili simuliraju svoj “svakodnevni život”.

- Ako nisu reagovali, posetioci su bacali novac ili banane preko ograde - zapisao je jedan novinar koji je posetio izložbu u Belgiji 1958. Do pada interesovanja za ova morbidna mesta došlo je ’30-ih godina 20. veka, ali ne toliko zbog rasta svesti o pogrešnosti čitavog koncepta već pre zbog toga što su mase našle novi izvor zabave – bioskope!

Poslednji “ljudski zoološki vrt” zatvoren je u Briselu 1958. godine nakon što su se unajmljeni “glumci” dovedeni iz Konga pobunili zbog loših uslova i jer nisu više želeli da “igraju divljake”. Mnogi od njih spakovali su porodice i vratili se kući, pa je uprava Sajma bila prinuđena da zatvori taj deo izložbe.

Kongo je 1960. izborio nezavisnost od Belgije, a kako je i interesovanje za ovaj vid “zabave” opao, ljudski zoološki vrtovi pali su u zaborav.

Čuvari Hristovog groba

dobojka | 13 Novembar, 2020 20:11

Taj 13. oktobar davne 1307. godine bio je petak. I, iako to verovatno ne znaju, milioni ljudi širom sveta i danas će, makar simbolično, obeležiti sećanje na strašan zločin počinjen tog datuma.Baksuzni dan, famozni petak 13. mnogima predstavlja vreme kada bi najradije ostali u krevetu ili barem kod kuće. I, iako nekima ovo možda deluje kao glupost, najnesrećniji broj mnogih civilizacija u kombinaciji sa petim danom u nedelji, svake godine uliva strah u kosti milionima ljudi širom sveta. Poreklo verovanja u nesreću povezanu sa ovim danom do danas nije precizno razjašnjeno. Legenda verovatno potiče još iz biblijskih vremena jer je 13. gost na Poslednjoj večeri – Juda, izdao Isusa koji je kasnije, razapet baš u petak.

Čak iako zanemarimo legende, dokumentovana istorija za petak 13. vezuje jedan strašan događaj. Tog petka, 13. oktobra 1307. godine, francuski kralj Filip IV i papa počeli su konačni odračun sa templarima! Prvi vojni red – Red siromašnih vitezova Hrista i Solomonovog hrama, poznatiji kao Vitezovi Templari, osnovan je 1118. kao posledica Prvog krstaškog pohoda, da pomogne novom Jerusalimskom kraljevstvu da se održi od napada muslimana koji su se nalazili u okolini, i da osigura bezbednost velikog broja hodočasnika iz Evrope koji su pohrlili ka Jerusalimu nakon njegovog osvajanja. Red je osnovao Hugo de Pejens.

Njihovo ime aludira na njihov istorijski štab u Omarovoj džamiji na Brdu hrama u Jerusalimu koji su vitezovi preimenovali u Templum Domini. Sem u Palestini, red se borio i u Španiji i u ponovnom osvajanju Portugalije.

Po prestanku Krstaških ratova, red Templara je prerastao u Evropi u red bankara koji su bili oličenje zelenaštva. Blago doneto sa Istoka činilo ih je vrlo moćnim – neretko su se kod ovog reda zaduživali tada najznačajniji vladari Evrope – Jovan bez Zemlje, Huan iz Navare, Šarl Anžujski, Robert I od Artoa… Engleski kralj Edvard I otišao je toliko daleko da je kod Templara založio čak i krunski nakit!

Red je pružao i druge finansijske usluge, kao što su trgovina menicama, davanje zajmova i izdavanje vrednosnih pisama koja su se mogla unovčiti bilo gde u Evropi. Naravno, sve to uz kamatu koja nije bila nimalo mala – od 11 do 15 odsto.

Ne treba pominjati da je ovolika moć uskoro zasmetala velikodostojnicima Evrope i to je bio početak kraja Templara. Tog petka, 13. oktobra, 1307. godine, u organizovanoj akciji francuskog kralja FIlipa IV i pape, širom Evrope, počelo je masovno hapšenje Templara. Svi su mučeni zbog navodne jeresi RedaPod mukama, neki Templari su priznali pripadnost zagonetnoj religiji pod imenom Bafomet. Većina je spaljena na lomači.

Mnogi kraljevi i plemstvo su podržavali Templare. Kralj Škotske Robert I je bio ekskomuniciran iz drugih razloga tako da se nije morao povinovati volji Pape. Iz tog razloga mnogi Templari su pobegli u Škotsku, kao i u Portugaliju, gde su ime reda promenili u Hristov red.

Ipak, njihov kraj započeo je baš 13. oktobra 1307. Zvanično poslednjeg majstora ovog reda – Žaka de Molea, kralj Filip IV spalio je kao jeretika 1314. godine. Na taj način bio je pošteđen vraćanja dugova onima od kojih je najviše zazirao, dok je svu templarsku nepokretnu imovinu poklonio redu Svetog Jovana.

Navodno je de Mole na lomači prokleo Filipa IV Lepog i papu da umru tokom sledeće godine. Bez obzira da li je de Mole zaista prokleo kralja i papu, narod je zaista poverovao u to, pošto je papa umro u agoniji mesec dana kasnije, dok je Filip IV Lepi preminuo novembra iste godine.

Lov na naciste

dobojka | 09 Novembar, 2020 16:41

Nakon Drugog svetskog rata hiljadama nacističkih lidera je bilo dozvoljeno da slobodno odšetaju. Za preživele Jevreje koji su godinama gledali istrebljenje sopstvenog naroda, ovo ignorisanje jednostavno nije moglo da prođe. Umesto da osude ostave pravnom sistemu, grupa osvetnika rešila je da stvari uzme u svoje ruke.Kako se Drugi svetski rat bližio kraju, desetine hiljada preživelih je oslobođeno iz logora smrti koji su postojali širom Hitlerove nacističke države. Ipak, ni najveći pesimisti nisu mogli da predvide svu veličinu užasa koja je otkrivena u prvim mesecima nakon maja 1945. godine i tada je postalo jasno da će biti nemoguće suditi svim odgovornim nacistima.

Na suđenju u Nirnbergu optužena su samo 24 najviša zvaničnika, a do 1949. godine tek oko 300 nacista je osuđeno. Ovo je u praksi značilo da je ogroman broj ljudi odgovornih za Holokaust jednostavno slobodno odšetao.

Za Jevreje koji su tokom Drugog svetskog rata podneli najveća stradanja, ovo je bilo neprihvatljivo. Da je potrebno "pravdu uzeti u svoje ruke" prvo je javno rekao Aba Kovner, borac za slobodu i kasnije jedan od najvećih izraelskih pesnika. Još 1945. on je govorio o božijoj osveti i kazni koja će sustići sve naciste. Takođe je sugerisao da je na Jevrejima da im takvu sudbinu omoguće.

Kao odgovor na Kovnerov poziv na akciju formirano je nekoliko grupa koje su planirale da izvrše "božiju volju". Jedna od njih u istoriji je postala poznata kao "Nokmim", što na hebrejskom znači "Osvetnici". Imala je oko 60 članova koji su uglavnom bili preživeli logoraši, članovi Jevrejske britanske brigade, ali i volonteri iz Palestine. Svi oni su u ratu izgubili porodice ili prijatelje i sada su tražili osvetu, piše portal Allday.

Osvetnička grupa krenula je u potragu po Nemačkoj i Austriji tražeći SS oficire i naciste koji su direktno bili odgovorni za smrt Jevreja

Prerušeni u francuske i britanske vojnike, procenjuje se da su pronašli i ubili oko 300 muškaraca. Ovi nacisti su upucani, zadavljeni, pregaženi ili obešeni kako bi njihove smrti delovale kao samoubistva. Jednom prilikom, Osvetnici su se ušunjali u bolnicu i ubrizgali injekciju punu kerozina bivšem zvaničniku Gestapoa.

Otrovati 6 miliona Nemaca

Kovner je uskoro smislio plan koji je prevazilazio pojedinačna ubistva. Zajedno sa drugim Osvetnicima on je nameravao da otruje vodovode u pet gradova uključujući Berlin, Minhen, Hamburg, Nirnberg i Vajmar. Bolest koja bi se tako proširila trebalo je da ubije šest miliona Nemaca - isto koliko je Jevreja stradalo u Holokaustu

Pre nego što je ovaj strašni plan sproveden u delo, Kovner je otputovao u Palestinu kako bi se sastao sa Haimom Vajcmanom, čovekom koji će ubrzo posle toga postati prvi izraelski predsednik.

Iako ima indicija da je Vajsman prvo podržao plan, drugi zvaničnici su ga ubedili da bi takav drastičan čin uništio svaku šansu za osnivanje izraelske države. Kada je Kovner krenuo nazad za Evropu noseći otrov sa sobom, uhapšen je i plan na sreću nikada nije sproveden u delo.

Plan B

Ipak, Osvetnici su imali i Plan B. Umesto da otruju 6 miliona Nemaca rešili su da na isti način ubiju uhapšene zvaničnike SS-a koji su se nalazili u savezničkom logoru u Nirnbergu. Jedan mladi Jevrejin, plavih očiju i arijevskog izgleda, uspeo je da se zaposli u zatvorskoj pekari i malo po malo unutra unosi arsenik.

U aprili 1946. godine pekar i još tri Jevrejina otrovali su 3.000 vekni hleba od čega se razbolelo oko 1900 zatvorenika. Broj onih koji su umrli nikada nije sa sigurnošću utvrđen, ali se procenjuje na oko 1000 ljudi.

Aktivnosti Osvetnika uopšte se nisu svidele vladi Sjedinjenih Američkih Država. Umesto da se Nemačka i dalje uništava, Amerika se nadala da će u ovoj državi uspeti da izgradi saveznika koji će pomoći u borbi protiv Istočnog bloka. Britanci su takođe želeli da se ubistva zaustave, ali vojske ovih država nisu učinile ništa da spreče jevrejske dželate.

Priča koju je istorija zaboravila

Osveta se nastavila i tokom '50-ih. Koristeći utabane rute za bežanje, nacisti su se raširili svuda po svetu, ali su Osvetnici postali pravi eksperti u njihovom pronalaženju. Uspeli su da dođu do Aleksandra Lika, naciste odgovornog za smrt 100.000 Jevreja u logoru Jagal u Estoniji i naterali ga da počini samoubistvo. Takođe su ubili Paula Gislera, vođu nacističke partije u Minhenu, kao i Ernesta Gravica, SS doktora koji je osmislio gasne komore.     

Priča o “jevrejskim osvetnicima” u decenijama koje su usledile dugo je bila zaboravljena. Vođa Osvetnika, Aba Kovner, umro je 1987. godine.

Tek početkom 21. veka o aktivnostima ovih boraca počelo je da se govori. Za sada je najpoznatiji televizijski film "Oni koji ne zaboravljaju" premijerno prikazan u Izraelu 2014. godine, kao i knjiga Riha Kohena iz 2001. "Osvetnici: Jevrejska ratna priča".

Oziljci plemena Besoribe

dobojka | 07 Novembar, 2020 20:23

Svake četiri godine, mladi članovi plemena ostavljaju iza sebe detinjstvo i posebnim ritualom ulaze u svet odraslih.Ovo pleme živi poštujući običaje svojih predaka već stotinama godina, a jedna od tih pažljivo negovanih tradicija je i skarifikacija, pravljenje ožiljaka koji simbolišu zrelost.

Međutim, to nije sve – skarifikacija je način da prvi put mladi pripadnik Besoribea zaista postane član plemena i pokaže da je zaslužio svoje mesto u njemu.Tom prilikom, prave se ožiljci na stomaku, ali je malo poznato da je skarifikacija prati i početak detinjstva. Pripadnik plemena koji će uskoro zakoračiti u svet odraslih priprema se za ovaj ritual ispijanjem domaćeg alkoholnog pića koje mu daje majka i ubrzo se na njegovom stomaku nalaze ogromne šare. Proces skarifikacije traje oko sat vremena i, koliko god bolan bio, jedan je od ključnih trenutaka u životima Besoribea. Ukoliko ponosno izdrži bol, on će dokazati da pripada svom plemenu i učvrstiti veze sa zajednicom.

S druge strane, manja deca, čijom se skarifikacijom umiruju duhovi predaka, dobijaju manje ožiljke, i to na licu, a njihove majke uzbuđene su i ponosne zbog toga što njihovi mališani prolaze kroz ovaj ritual. Kako je jedna od ovih žena rekla za National Geographic, ona je veoma srećna i tužna istovremeno – tužna jer će njen mališan plakati i trpeti bol, ali srećna jer će to trajati kratko i tradicija će biti ispoštovana, a ona će ga vrlo brzo utešiti.

U Beninu živi skoro šezdeset plemena, od kojih svako ima sopstvene običaje vezane za skarifikaciju, kojoj se podvrgavaju i muškarci i žene, a svako od njih na poseban način doživljava simboliku ožiljaka.

Šam dud

dobojka | 05 Novembar, 2020 08:39

Na samo petnaestak metara od ulaza u portu Pećke patrijaršije na Kosovu i Metohiji, nalazi se najstarije zaštićeno stablo Srbije "šam-dud", koga je zasadio srpski arhiepiskop Sava Drugi, sin Stefana Prvovenčanog.Zaštićeno stablo crnog duda "šam dud" (Morus nigra), koje je starije od 700 godina, pored svojih prirodnih vrednosti predstavlja i istorijski spomenik i zapis – kulturno dobro. Stablo crnog duda zasadio je srpski arhiepiskop Sava Drugi između 1263. i 1272. godine. Sava Drugi je po povratku iz Jerusalima prošao kroz pokrajinu Šam, u današnjoj Siriji, odakle je doneo sadnicu duda i zasadio je u porti Pećke patrijaršije . Za vreme oluje 1957. godine viševekovno stablo raspuklo se na dva dela. Grane su polegle po zemlji, a zatim izrasle u dve krošnje. Uz glavno deblo, koje je pocepano na dva dela, razvila su se još tri izbojka sa razvijenom krošnjom. Tako je formiran originalan habitus starog duda . Ispod ovog duda je Arsenije Čarnojević 1690. godine održao sabor sa najviđenijim ljudima sa Kosova i Metohije, posle koga je odlučeno da srpski narod krene u veliku seobu za Vojvodinu. Prema rečima mati Haritine iz Pećke patrijaršije, drvo duda se i dalje razvija i raste.

Spomenik prirode "šam-dud" prvi put je zaštićen rešenjem Zavoda za zaštitu i naučno proučavanje prirodnih retkosti NR Srbije, 1957. godine kao prirodna retkost botaničkog karaktera. Uvažavajući njegove prirodne vrednosti određen je prvi stepen zaštite ovog spomenika prirode.

Prema podacima od pre nekoliko godina osnovno deblo šam dud je više od osam metara, obim drveta je 5,8 metara, a prečnik 1,9 metara.

Šam dud uspešno odoleva zubu vremena, ali je pitanje dokle će moći da se bori sa insektima koji stalno napadaju stablo duda, a prema navođenju posetilaca, grane drveta bi mogle da se polome ukoliko se skoro ne napravi konstrukcija koja će ih podupreti

Muma Paduri

dobojka | 03 Novembar, 2020 09:24

U Timočkoj krajini žene se još uvek više puta godišnje ritualno okupljaju pored rečica u čast Šumske Majke.Živi u šumi, a na livade - u dugoj haljini, ili naga i raspletene kose - izlazi kako bi čula pozive vračara ili devojaka. Muma Paduri je oličenje izuzetne dobrote ali i neizmernog zla - u isto vreme. Prema predanju, i verovanjima koja su se do danas zadržala u na istoku Srbije, Šumska Majka obožava žene i zbog njih je spremna da napakosti muškarcima.U Timočkoj krajini žene se još uvek više puta godišnje ritualno okupljaju pored rečica u čast Šumske Majke. Na okupljanja vode i ćerke kako bi se legenda o Muma Padrui prenosila dalje.

Slovenska mitologija ne može do kraja da se rekonstruiše, a na osnovu raspoloživih izvora smatra se da ima izvorište u nekoj zajedničkoj indoevropskoj religiji. Sloveni su sve do pokrštavanja poštovali svoje bogove, među kojima i Veliku ili Šumsku majku - Muma Paduri.

Muma Paduri je oličenje ženstvenosti. Opisana je kao kraljica noći, velikih grudi, duge kose i noktiju. Iako je oličenje ženstvenosti ponekad se javlja i kao ružna starica, sa velikim i izraženim zubima. Muma Paduri se može pretvoriti u plast sena, naviljak sena, ćurku, kravu, svinju, psa, konja ili kozu.Čitav koncept ženstvenosti koji se i danas izuzetno neguje kod Vlahinja zasnovan je na legendi o Muma Paduri koja opseda loše muškarce, a žene čuva kada je pozovu. Takođe, ona brine o plodnosti, pomaže da menstrualni ciklus dođe ranije, bude što kraći i bezbolniji, a kada ostanu u drugom stanju, čuva i njihovu decu.

U svom radu "Mitska bića srpskih predanja" o Šumskoj Majci piše Slobodan Zečević: "Smatrala se zaštitnicom bremenitih žena, koja ih često i napada pored toga što ih štiti. Pri lečenju dece, bajalice u istočnoj Srbiji često pominju Šumsku Majku. Iz tekstova jasno proizlazi koncept dobra i zla, odnosno da ona odnosi, ali i sprečava bolesti, naročito dečiji plač i nesanicu."Bajalice, koje Zečević navodi u knjizi, zvuče ovako: 'O šumska mati, do sada plaka moje dete za tvojim, a sada neka plače tvoje dete za mojim'. U Braćevcu bi se dete koje plače iznosilo pod drvo pa mu se bajalo: 'Dobro veče gorska majko, dosta je moje dete plakalo od tvojega, neka sada plače tvoje od mojega'. Ili: 'Gorska majko, gorska veštice, gorska muma padure, dosta si oči bučila, dosta si zunbe cerila, dosta si moju decu pudila. Ja imam zlatne noževe, oči ću ti izvadim, zube ću ti polomim, sada se ti plaši od mene i moje dece, pa beži u goru i vodu, tu mesta više nemaš.'

Slobodan Zečević u svom radu još piše da se osim u istočnoj Srbiji, u Šumsku Majku se veruje i u Banatu.

"Gospodarica šume se u istočnoj Srbiji zamišlja kao lepa žena, jako razvijenih grudi, raspletene crne kose, sa dugim noktima, katkad naga, a katkad odevena u belu odeću. Ovo se mitsko biće moglo javiti i u drugim oblicima. Verovalo se da se pojavljuje samo noću, najčešće oko ponoći. Nije zalazila u sela, pošto joj smeta dim i mnoštvo sveta, pa se zato kretala isključivo šumom. Ako bi se pojavila u obliku plasta ili naviljka sena, praćena toplim daškom vetra, samo bi se trebalo skloniti za trnovit žbun. Kada bi išla šumom, drveće bi se savijalo do zemlje. Smatralo se da divno peva. Kao većina demona, ona je pohotljiva, pa često zavodi mlade i lepe ljude i to najčešće u šumi ili u vodenicama. Jedan od kazivača priča kako je noću u milinu zatekao divnu nagu ženu raspletene kose i velikih grudi, koja mu se podala, a zatim nestala. Kasnije ju je video u drveću.U rumunskoj literaturi Muma Paduri predstavlja mitološko biće koje se često može naći u narodnim pričama i verovanjima. Predstavljena je kao ružna žena koja se plaši ljudi i živi u šumama. Sinonim za Muma Paduri je Baba Cloanata čiji se pandan može naći u slovenskoj mitologiji u liku Baba Jage.

Sličano mitološko biće javlja se i u Bugarskoj kao Gorska Majka, što ovoj Boginji daje jaku slovensku komponentu.

Zuta stampa

dobojka | 30 Oktobar, 2020 10:52

 Reč je o terminu koji je danas toliko ustaljen da bi zapravo bilo poprilično teško napraviti njegovu definiciju. “Žuta štampa” je termin koji se odnosi na novine (kasnije i sve medije) koje pribegavaju senzacionalizmu kako bi prodale što više primeraka. Te novine često manipulišu podacima, služe se poluistinama, mnogo više koriste slike, a jedini cilj im je da podignu tiraž.

Kao dodatak termin se danas koristi u pogrdanom smislu da osudi svako novinarstvo koje tretira vesti na neprofesionalan i/ili neetički način.Prvo i osnovno, kolevka “žute štampe je Amerika. Jedan engleski magazin je 1898. godine napisao: “Nije sve američko novinarstvo “žuto”, iako je strogo savremeno žuto novinarstvo – američko”.

Drugo, ako znate malo više o istoriji štampe, onda možda naslućujete da termin “žuto novinarstvo” ima neke veze sa Džozefom Pulicerom, osnivač senzacione štampe u Americi i prestižne Pulicerove nagrade koja se i danas dodeljuje. Ipak, iako on jeste jedan od glavnih aktera priče, zapravo nije tvorac termina.Termin je skovan sredinom 1890-ih u jeku sukoba dva najjača njujorška lista.

Pulicer je tada bio vlasnik “New York World-a”, a Vilijam Randolf Herst “New York Journal-a”. Do tada, oba lista su shvatila da senzacionalizam, crteži i bombastični naslovi prodaju novine pa su, iako su se u novinama i dalje obrađivale ozbiljne teme, više prostora dali upravo ovakvim vestima.

Iako je nadmetanje između World-a i Journal-a bila surova, i jedne i druge novine su po prirodi bile slične. Bile su demokratske novine, naklonjene radnim snagama i imigrantima. I jedne i druge novine su ulagale ogromna novčana sredstva u svoja izdanja koja su izlazila nedeljom i funkcionisala kao nedeljni magazini. Svojevrsni “rat u broju prodatih primeraka” besneo je mesecima. Pulicer je prvi primetio popularnost stripa i 1896. u svojim novinama počeo da objavljuje “Žutog klinca” (“Yellow Kid”) - strip o ćelavom detetu u žutoj noćnoj košulji. Pričice o njegovim avanturama preko noći su postale neverovatno popularne donoseći World-u prevagu u tiražu nad Journal-om.

Ali, ni Herst se nije predavao! Uspeo je da, ponudivši mu ogromnu platu, nagovori Pulicerovog crtača Ričarda Autkolta da pređe u njegove novine. Pulicer je odgovorio tako što je dalje objavljivao strip veoma sličan “Žutom klincu”, kako bi nastavio da se takmiči sa Herstom, pružajući gradu tako zapravo “dva žuta dečaka”.

Sam strip rađen je pomoću brzo sušećeg žutog mastila kojim je farbano odelo glavnog junaka. I tako su ove listove urednici i novinari druge “ozbiljne štampe” (sa daleko manjim tiražima) počeli da zove - žuta. Kad bi govorili o njima pominjali bi jednostavno višak "novina o žutom dečaku".

Veruje se da je sam termin “žuto novinarstvo” zapravo skovao urednik trećeg popularnog lista “New York Press”, Ervin Vardman, koji je taj izraz prvi objavio, ali nikada nije definisao šta je tačno pod tim mislio.

Aleksandar od Jugoslavije

dobojka | 28 Oktobar, 2020 11:48

Последњих година сведоци смо стварања бројних домаћих филмова и серија који су просто преплавили телевизијске канале. Има ту, наравно, свега и свачега. Понајвише смешне имитације нижеразредне мексичке продукције. Али, и историјских пројеката, од којих су неки смешни, а други злонамерни, са, можда, лепим изузетком ТВ серије „Корени“, рађене по роману Добрице Ћосића.

Можда из жеље да остави документ о једном времену, а можда из других разлога, које не желим да истражујем, наш познати и прослављени редитељ, Здравко Шотра, тренутно ради на снимању серије о краљу Александру Карађорђевићу. Краљ Александар предводио је српску војску кроз голготу и страдања до епске побее у Великом рату. Волели су српски војници свог витешког краља и његовог остарелог оца. Поштовали су њихову спремност да са својим народом поделе зло које их је снашло. Заслужио је краљ Александар да успомена на њега остане забележена и на филму, тј. телевизији. Заслужили су то и сви безимени Срби који су оставили кости на Церу, у Албанији, на Кајмакчалану, Виду…Заслужили су да се њихова жртва памти и да буду достојно спомињани. Достојно!Сценарио за серију чије је снимање у току рађен је по књизи Вука Драшковића „Александар од Југославије“. На самом почетку књиге аутор нескривено обзнањује своје мотиве да је напише, као и профил који ће осликати насловном јунаку – краљу Александру. На почетку, дакле, краљ разговара са француским новинаром који му каже: „Оптужују Вас да стварате Велику Србију!“. То је изречено у таквом тону да не оставља сумњу на којим позициијама стоји писац ове  књиге  и какав утисак жели да створи код својих читалаца. Дакле, народ који је у Великом рату изгубио трећину укупног становништва, претрпео геноцид почињен од стране пораженог Аустроугарског царства, народ који се борио, мален и нејак, против белосветских силеџија, (као и увек потпомогнутих од Хрвата, Албанаца, муслимана у Босни), од савезника више пута изигран, сада, 1918; после надљудске борбе за своја огњишта, не сме да направи своју државу. Тако се већ на самом почетку ове књиге појмови Србија и посебно Велика Србија стављају иза решетака. Јасно је да су непожељни. Лик краља Александра, рођен из пера Вука Драшковића, подржава овај тон. У разговору са истим француским новинаром он резигнирано оптужује Србе „Аписовце и многе друге“ да шире лажи и пропаганду против стварања Југославије. Као што су, наравно, криви и за почетак рата и за сопствено страдање. Бивши Србин, Драшковић, користи наратив савремених исламских колега, и назива Гаврила Принципа убицом и терористом који је „пуњцем у Фердинанда пуцао и у Србију“. И ова је оптужба, наравно, стављена „у уста“ лику краља Александра, српског краља, Карађорђевог потомка, одраслог у кући црногорског краља Николе Петровића, на Цетињу, уз звуке српских гусала.Већ на првим страницама ове књиге, а посебно у деловима који следе, као што су „дилеме“ које муче краља који путује на мировну конференцију у Версај, јасно се види антисрпски оквир у оквиру кога се гради атмосфера универзалне српске кривице, под плаштом „бриге“ за добробит истих тих прокужених Срба. На свом путу ка Версају Драшковићев Александар забринут је из два разлога. Он жели да „збрине и закрили“ Србе у Далмацији, Славонији, Словенији, Босни, и то, наравно, не може обједињујући  српски национални и културни простор у Краљевини Србији, ратној победници, земљи хероју и страдалници, већ искључиво у неприродној творевини Југославији. У својим размишљањима главни јунак романа суптилно оптужује Српску православну цркву за неоснивање југословенске нације, јер је Црква, по устаљеној „мантри“ прописала да само Православци могу бити Срби. „Осилиле се владике“, мисли тако Александар док путује ка стварању Југославије, „побуњују да је Србија а не Југославија!“И би Југославија, а Срби и даље негативци. „Југославија је“, каже наш аутор, „пројекат најумнијих међу Словенцима и Хрватима, Србија ју је само пригрлила као нужно зло!“ Србија је пригрлила уједињење са пораженим странама у рату, у коме је њена улога епска, као нужно зло? Зар није истина да су наша „браћа“ која нису ни капљом крви помогла да се та државна заједница створи, заправо прихватила њену нужност као оквир за остварење својих тисућљетних сепаратистичких снова о државности? Колико је замена своје државности за један државни провизоријум била немудра одлука од стране Срба, показаће се у времену које је уследило.

А у роману новооснованој држави највећи су проблем Срби. На Косову, каже наш аутор, Срби злостављају комшије Арбанасе и муслимане! За име Бога! Па зар су се зато Срби исељавали а качаци богатили? Они качаци које описује Драгиша Васић у свом делу Два месеца у југословенском Сибиру. Васић је учествовао у балканским и Великом рату а онда, као официр, боравио на косову 1920. И записао је страшну слику о осионости Арнаут толерисану од стране нове државе и страдалништво српског живља. Таква атмосфера мењала је постепено демографску слику Косова и стварала пут ка новом геноциду у току Другог светског рата па и касније, јер се ситуација за Србе није променила на боље, већ само на горе, у комунистичкој Југославији. Тако су се после догодиле 1981; 1988; 1998; 1999; 2004; 2008… и даље док год се једном Србија не врати свом извору. Зар Вук Драшковић који је написао Судију све ово не зна?

Као што рекох на почетку, Александар Карађорђевић је заслужио да буде достојно приказан. Не могу да се не запитам шта би краљ војник, војсковођа, који се најрадије облачио у своју униформу пешадијског пуковника, рекао када би прочитао странице ове књиге у којима се његов лик удвара једном Стјепану Радићу, који никада, од 1918. није скривао одвратност коју осећа према Србима. У роману он је одушевљени Јуословен који упозорава свог краља да ће Србијанци сигурно пружити отпор новој држави и обећава да ће јој Хрвати бити највећа узданица. Стварну слику „одушевљености“ Хрвата предвођених Радићем Југославијом и радост због доласка ослободилачке српске војске, дао је Станислав Краков у Животу човека на Балкану. Дакле, Хрвати ће „љушкати“ Југославију, само ако краљ „реши“ Србе. И он је обећао. Замислите ситуацију у којој се витез заклиње лупежу да ће му помоћи да похара његове дворе! Тешко је, али, Драшковић је успео!Након разговора са „дивним господином Радићем“, краљ иде да се „обрачуна“, ни мање ни више него са Патријархом Српске православне цркве. Ту препознајемо текстове из савремене хвратске штампе! Патријарх срспки је мрзитељ! И његова ће мржња, упозорава га краљ, створити друге мржње! Тако да, ако питате Вука Драшковића, Српска црква је крива што у свим генерацијама Хрвата постоји мржња према Србима која је користила сваки сукоб да се отелотвори у геноциду. Иако то знамо и ми и Вук Драшковић, овај део у књизи завршава се речима које Александар упућује Патријарху: „ Битка против вас, таквих какви сте, пресудна је битка за спас Србије“!

Након упирања прстом у вековни бастион Српства – Српску православну цркву, следи „нивелисање“ народа. Значајну улогу у овој хуморески има и познати „кипар“ Иван Мештровић. Он је, наравно, диван, воли Александра и Југославију, само му мало сметају Срби. Ето, да је могло без њих! Он, дакле, говори: „ Хрвати и Срби су исти! Једни хоће велику Хрватску, други хоће Велику Србију!“. Велику Хрватску? На којим историјским основама? Хрватска којој су Срби и њихов краља, дали прву државност, већ је већа, макар за Крајину, него што би смела да буде!Но, да се вратимо књизи. Читајући је закључујемо да је у тренутку када настаје заједничка држава Јужних Словена једини ваљани Србин управо Краљ Александар (и, можда, Светозар Прибићевић). Према лику краља аутор је благонаклон, мада је мени лично тешко да поверујем човеку који беспризорно ружи свој народ, да гаји искрене симпатије према краљу тог истог народа, и то оном истом краљу који је тај народ водио кроз страдање до славе! Чини се, ипак, да су ови хвалоспеви краљу намењени управо оном делу наше јанвости који све гласније испољава огорченост према Алексадру који је на српској крви и српској слави направио Југославију!

Александар од Југославије је, нажалост, део пројекта сатанизације Срба којима, никад довољно нарасли народи из окружења, никада нису опростили ни Велбужд 1330, ни Кајмакчалан 1916., ни цареве, ни кнезове, ни законике, ни житија, ни храброст, ни чојство! зато се сада користи име, или оно што је од њега остало, једног српског националисте (додуше бившег), да би се изругујући се светлим тренуцима српске историје, промовисала Хрватска „повијест и култура“. Треба ли већи доказ за то од саме ове књиге међу чијим корицама се оправдава српски политичар из Хрватске, Светозар Прибићевић, за нетрпељивост према својим сународницима из Србије, које назива дивљацима и чије страдање исмева тражећи да се каже колико су то крви источили и колико то кошта?! Иако не могу са сигурношћу да тврдим да ове речи није заправо изговорио Стјепан Радић, јасно је зашто Драшковић инсистира да их је рекао управо Србин, Прибићевић.

У истом духу, један од „најсветлијих“ ликова романа, Иван Мештровић, након покушаја атентата на краља у Загребу, од стране већ тада одлично организованих усташа Анте Павелића, изговара следеће речи: „ Хрвати воле Александра! Хрвати су питоми! Анте Павелић није из Загреба или Далмације, не! Анте Павелић је Херцеговац, а прича се и да му је мајка Српкиња!“ Дакле, слободни смо да закључимо да је највећи монструм који је ходио нашим просторима, чија је „држава“  заправо била фабрика за уништавање Срба, у којој су, једино ту на целом свету, постојали конетрациони логори за децу, (српску!), Србин!!! Ао га већ не може аболирати и прогласити за његове злочине кривом Српску православну цркву, онда га може прогласити Србином! Јер, Хрвати су „питоми“. Али, зашто се одричу југословенског сна, пита се пред крај књиге Вук Драшковић? Ах! Па, због Срба, наравно! „Због ружне стварности, забог атентата у скупштини, због великосрпских бандита!“. Јер, Срби је ваљда требало сви да изгину стварајући државе својој „браћи“. Да им не буду болно подсећање на чињеницу ко им је први пут у њиховој повијести подарио државност!

На самом крају, у Епилогу, са Србима се обрачунава српски архенепријатељ, комуниста – Тито. У жучном монологу који му је великодушно доделио аутор, Јосип Броз Тито жури да што више, у свакој речи, унизи српски народ. Народ који је створио буквално све на овим просторима, народ коме и аутор овог својеврсног аутошовинистичког зборника припада.Тито се обраћа Александровом портрету. Ликује. Он је победник! Краљ је мртав! Његова породица у изгнанству. Тито му са уживањем злог циника говори како је „бедан“ народ из кога потиче. Сами су себи непријатељи. Само код њих постоји аутошовинизам! Али, ипак, само се од њих боји „црвени краљ“, од њиховог отпора, од ђенерала Драже.

Књига се завршава како је и почела. Аутошовинизмом, антисрпски. Било да пише о Србима као издајницима, било да пише о Србима ратницима, никада не сме бити афирмативно!

Драги господине Шотра, размислите, понудите неком младом драматургу и неколицини родољубивих историчара посао. Направите серију достојну херојског раздобља српске државе, са пијететом према времену у коме је се одрекосмо, наивно верујући у сан о Јужним Словенима. Или, снимајте серије по романима Мир-Јам.

Lotos stopala

dobojka | 26 Oktobar, 2020 13:44

Počeci sežu u daleki X vek, dok je praksa trajala sve do XX veka. Postoji nekoliko teorija koje nude razloge za početak ove neprijatne tradicije, od želje da se imitira prirodno malo stopalo prinčeve najdraže konkubine, pa sve do priče o carici koja je imala mala, zdepasta stopala, zbog čega su postala pomodna. 

Postoji veoma malo pisanih dokaza o ovom običaju, a prema retkim zapisima, Kinezi su tim običajem slavili svoje plesačice koje su bile poznate po malenim stopalima i predivnim tačkama koje su izvodile. Podvezivanje stopala praktikovala je elita u bogatim delovima Kine, što sugeriše da je običaj potekao od bogatih devojaka koje su na taj način slavile svoju pošteđenost od fizičkih poslova. Takođe su time slavile mogućnost svojih muževa koji su mogli da se žene devojkama koje nisu morale da rade. Njihov jedini zadatak je bio da služe muževima i drže domaćinstvo naređujući slugama. Ekonomska i socijalna draž tih žena postala je seksualno privlačna za bogate muškarce.Neki stručnjaci procenjuju da je čak dve milijarde Kineskinja podvezalo stopala u periodu od kraja X veka, pa sve do 1949. godine, kada su komunisti zakonom zabranili praktikovanje tog običaja.

Podvezana stopala smatrana su erotičnim, a postoje i priručnici za seks iz vremena dinastije Ćing koji su predlagali 48 različitih načina za igru sa njihovim nogama. Iako su ženska stopala izluđivala mušku maštu, neki muškarci ih nikada nisu videli bez zavoja. Razlog za to je i jedna izjava da takva ženska stopala bez cipele zauvek unište svaki estetski osećaj.

Muškarce je uzbuđivao ženski hod, koji je zbog polomljenih kostiju i zavoja bio otežan, a uglavnom su se ljuljale u hodu. Žene su zbog toga hodale pažljivo i oprezno. Činjenica da su podvezana stopala bila skrivena od muških pogleda bila je sama po sebi privlačna, dok su ta ista stopala imala nepodnošljiv miris i razne gljivične infekcije na delovima koji nisu bili pristupačni za pranje.

Podvezivanje se najčešće baziralo na lomljenju kostiju luka stopala. Proces je trajao gotovo dve godine kako bi se dobio željeni efekat stopala velikog svega osam centimetara. Najčešće je počinjao između treće i jedanaeste godine života, pre nego što se razvije luk stopala do kraja. Radilo se u zimskim mesecima kako bi noge bile neosetljive na bol. Prvo bi se svako stopalo umakalo u toplu mešavinu bilja i životinjske krvi kako bi se smekšalo, a potom bi se nokti na nogama sekli koliko je dopušteno kako bi se sprečio nastanak infekcije.

Devojkama su masirana stopala, kako bi se pripremila za ono što sledi, a dugački zavoji kojima se to sve izvodi umakali su se u istu onu mešavinu bilja i krvi. Da bi se sprečio rast noge, prsti stopala se savijaju prema dole dok ne dotaknu tabane i pritiskaju se dok ne puknu. Nije bilo nikakve anestezije tokom procesa, tako da su devojke trpele nesnosan bol. Kada se prsti slome i saviju pod taban, cela noga bila je zatezana unazad kako bi luk stopala takođe pukao i time omogućio početak pravog podvezivanja.

Kada je podvezivanje završeno, krajevi tkanine koja je služila u te svrhe bili su zašiveni kako bi se sprečilo otpuštanje. Sušenjem, zavoji bi se dodatno smanjili i još čvrće podvezivali. Da bi kosti zarasle na pravi način, puno pažnje je posvećivano stopalima koja su se redovno prala i pregledala. Umakana su u posebne smese koje su pomagale da odumrlo tkivo otpadne, a nakon ovakvog tretmana stopala bi se ponovo uvijala, svaki put dodatno čvršće. 

Ipak, podvezivanje je moglo uzrokovati tešku infekciju i gangrenu, a živeti sa takvim stopalima bilo je bolno, iako je bilo uvreženo mišljenje da su žene mogle normalno da hodaju, rade u poljima i penju se po planinama.

Oblik savršenog stopala bio je poput lotosovog pupoljka, okruglasto i zaobljeno na peti, a na prstima prelazi u šiljak, čime je sva težina prenesena samo na veliki prst.

Pomeranje kazaljki

dobojka | 24 Oktobar, 2020 20:13

U noci izmedju subote na nedelju opet ce se pomerati kazaljke i to za sat unazad . Pre 20 

godina su na Zapadnoj obali u Izraelu tri osobe poginule zbog zimskog racunanja vremena . 

Zimsko racunanje vremena je prirodno po suncu . Letnje se uvodi zakonom odnosno ukazom

i uglavnom je stvar politike jedne zemlje . Srbija kazaljke pomera od 1983 i to dva puta

godisnje poslednjeg vikenda marta sat unapred i poslednjeg vikenda oktobra sat unazad . 

Rusija , Kina , Indija , deo Juzne Amerike , Juznoafricka Republika nikada ne pomeraju 

kazaljke vec su stalno u rezimu zimskog racunanja vremena . Pre osam godina Ruska 

Federacija je odlucila da trajno ostane na letnjem racunanju vremena . Ali ta odluka nije bila

dugog veka posto su se vrlo brzo predomislili . Vec 2014 je ruska Duma izglasala da se 

trajno koristi zimsko vreme . Kad god se sat pomera mnogi se zale da im nije dobro 

osecaju se umorno ispadaju iz ritma , menja se raspolozenje . Medicina se medjutim nije

bavila ovim pitanjem ali su pojedine studije utvrdile da se organizam tome privikava 15

dana . U septembru 1999 Zapadna obala je jos bila na letnjem racunanju vremena dok je

Izrael pomerio casovnike jedan sat unazad . Teroristi sa Zapadne obale su pripremili 

tempirane bombe i prokrijumcarili ih u Izrael . Medjutim posto nisu znali za promenu

vremena bombe su eksplodirale sat pre nego sto su ih jos postavljali . Poginula su trojica

terorista koji su planirali da ubiju 2 . 000 ljudi .  Američki naučnik i političar Bendžamin Frenklin prvi je u 18. veku spomenuo mogućnost pomeranja kazaljki kako bi se efikasnije iskoristio dan. Prva zemlja koja ga je poslušala i koja je na osnovu te ideje počela računanje vremena bila je Kanada. U Evropi prva to čini Nemačka, a za njom i Francuska, Velika Britanija i Austrougarska i to za potrebe uštede energije tokom Prvog svetskog rata.

Sedamdesetih, kada je tokom energetske krize nafta značajno poskupela, pojedine države su ponovo uvele letnje vreme iz istog razloga – da im više novca ostane u džepu. Kolike su zaista uštede, nema preciznih istraživanja. 

1 2 3 ... 30 31 32  Sledeći»
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb