IZ MOJE DUŠE

Prljave igre u Zabranjenom gradu

dobojka | 18 Avgust, 2021 15:24

U Zabranjeni grad stigla je kao devojka skromnog porekla, ali je umešno koristila specifičnu mešavinu britkog uma i neobične fizičke lepote, karakter, ljubaznost, dostojanstvo i skromnost. Ove osobine Ciksi su preporučile za novi harem cara Ksijanfenga. To joj je pomoglo da se uzlaznim putem probije do samog vrha Kine. Tada je poželela da sama ispiše makar jednu stranicu istorije slavnog carstva... i u tome je uspela! . U istoriji kineskog carstva Ciksi je upamćena kao jedna od poslednjih vladarki, jer je sa njom počeo kraj velike imperije koja je na tlu Azije opstajala vekovima. 

Rođena je 1835. godine u domu mandžurijskog službenika. Kada joj je bilo 16 godina odvedena je u Zabranjeni grad da učestvuje na izboru za konkubinu kineskog cara Ksijanfenga. Bila je jedna od odabranih devojaka , a 1856. godina umnogome će odrediti njenu sudbinu - Ciksi je caru Ksijanfengu rodila sina, što joj je donelo titulu carske pratilje.  Već 1861. godine Peking su tokom Drugog opijumskog rata pokorile britanske i francuske snage. Loše vesti su do te mere uzdrmale Ksijanfenga da je ubrzo preminuo. Bila je to prava prilika za Ciksi! Ironično, careva konkubina približila se upravo zvaničnoj Ksijanfengovoj ženi - carici Sijan. 

Pre nego što će napustiti ovaj svet, Ksijanfeng je naredio regentima da upravljaju carstvom, sve do punoletsva njegovog naslednika koga je Ciksi rodila. Ovakav obrt je zvaničnu pratilju ohrabrio da sklopi još jači savez sa caricom. Podmićivanje službenika i spletkarenje je moćnim ženama pomoglo da zajedno izvedu državni udar protiv namesnika. Nakon što ovaj puč nije uspeo, jer nisu uspele da preuzmu kompletnu kontrolu nad Zabranjenim gradom, Ciksi je jednostavno sklonila u stranu i pustila "zvaničnu" caricu da preuzme svu krivicu. Izmenjena situacija je uzdrmala položaj carice Sijan, pa je nadzor nad naslednikom prestola poverila komitetu sastavljenom od ljudi koji su joj bili bliski. Takav rasplet nije odgovarao Ciksi, pa se majka budućeg cara potrudila da oko sebe okupi sve moćnije i značajne ministare.

Ubrzo je sastavila zvanični dokument u kome je navela mnogobrojne prevare i obamne izvedene u režiji caričinog komiteta što je bio dovoljan razlog za pogubljenje trojice članova. Život same carice je bio pošteđen, ali je Ciksi nakon toga postala jedna od najvažnijih osoba u carstvu. Godina 1875. donosi veliki udarac za Ciksi obzirom da je njen sin i naslednik prestola preminuo. Carstvom su se širile glasine da je počinio samoubistvo zbog nesrećne ljubavi.

Ciksi nije gubila vreme. Žalost je potisnula, i prigrabila svu vlast. Sijang je uveliko bila nezainteresovana za državne poslove, a već 1881. i ona iznenada umire. Nakon toga, Ciksi više nije imala nijednu prepreku na putu ka svom imenovanja za caricu. 

Ako se neko i pitao ko će naslediti caricu jednom kada umre to pitanje nikada nije izgovarao na glas jer je bilo poznato da Ciksi na sam pomen novog naslednika doživljava napade besa i da je "lake ruke" kada je u pitanju donošenje smrtnih kazni. Carica Ciksi bila je suočena sa jako komplikovanom situacijom u svojoj carevini. Na svim njenim granicama stajale su kolonijalne sile, večno željne plena, a unutrašnja podela među stanovnišvom bila je višestruka.

Njenu vladavina će ostati poznata po stodnevnoj reformi čiji je glavni cilj bio unapređenje kineskog društva u političkom i ekonomskom smislu. Reforma nije uspela, jer je Kina bila pod prevelikim uticajem Konfučija i njegove misli, ali pokušaj je bio vredan hvale. Za vreme njene vladavine Kina je poražena u ratu s Japanom 1894—95. godine, izgubila nominalni suverenitet nad Korejom i bila je prisiljena na niz ponižavajućih ugovora koji su izazvali kratkotrajni Bokserski ustanak.

Ciksi je umrla 15. novembra 1908. na samrtnoj postelji za naslednika izabravši dvogodišnjeg rođaka Pu Jia. Sahranjena je u Istočnoj carevoj grobnici, pored cara Ksijanfenga i njegove prve žene.  Tri godine nakon njene smrti Kina je postala republika.

Tradicionalni pogled na vladavinu carice Ciksi je smatra despotom i tiraninom. Međutim, postoji i druga grupa autora koja smatra da su njeni postupci bili racionalni i razumne reakcije na situaciju u kojoj se tada nalazila Kina.

Neke grupe ističu i uticaj sredine i Konfučijanskog stava raširenog u to doba da uticajne žene donose probleme i da im se ne sme verovati. Međutim, dok su ostale žene iz tog perioda stekle naklonost savremenih istoričara i kritičara, negativna slika o Ciksi još postoji.

Naduvenko i lutkica

dobojka | 14 Avgust, 2021 18:49

Njihova romansa nije bila “ljubav na prvi pogled”. Ona je njega smatrala “precenjenim naduvenkom”, on nju “lutkicom bez talenta”. Ipak, jedan susret bio je dovoljan da sve to promeni… i stvori jednu od najlepših ljubavnih priča Holivuda svih vremena. Te 1942. “Kazablanka” je bila veliki hit. Milioni Amerikanaca hrlilo je u bioskop da uživa u romansi u senci nacizma, a među njima je bila i grupa mladih manekenki. I dok su sve one bile potajno zaljubljene u lik Rika, jedna od njih - sedamnaestogodišnja Beti Džoun Parski nije mogla da razume zašto se “pravi tolika frka” oko Hemfrija Bogarta, glumca koji “nema nikakav seksipil, precenjen je i prenaduvan”.

Ono o čemu u tom trenutku nije mogla ni da sanja bilo je da će, samo dve godine kasnije, biti u prilici da mu to kaže u lice! . Beti Džoun Parski će do 1944. postati izuzetno tražen model, a tada će dobiti i šansu da se oproba kao glumica, istina pod drugim imenom– Loren Bakol.

Za poznatu manekenku organizovano je test snimanje i odmah je dobila ulogu u adaptaciji čuvenog Hemingvejevog romana “Imati i nemati”. Ono što u prvi mah nije znala bilo je da će joj partner u filmu biti upravo onaj “neseksipilni, precenjeni i prenaduvani glumac” Hemfri Bogart.

Da stvar bude gora, ni Bogart se nije mnogo potrudio da, jednom kada ga je upoznala, promeni sliku o sebi. Na snimanja je dolazio mamuran, neraspoložen i izmoren svađama u svom trećem, nesrećnom braku sa glumicom Mejo Methot koji se tih dana bližio konačnom kraju.

Paparaci su ga pratili u stopu, a žuta štampa uveliko pisala o razvodu, njegovoj paranoidnoj ljubomori koja je za to kriva i teškom obliku alkoholizma od koga Bogart pati.

Otvoreno neprijateljski stav mlade Loren nije pomogao raspoloženju na setu, pa je Bogart za mladu glumicu navodno izjavio da je “lutkica bez talenta” i da nikada neće uspeti u Holivudu.

A onda se u stvarnosti dogodio “filmski preokret”! . Kako je vreme na setu odmicalo Bogart je postao opčinjen šarmom mlade glumice, a i Loren je počela da hvata sebe kako sve češće razmišlja o tom “neharizmatičnom i dosadnom” zavodniku.

Film “Imati i nemati” postao je klasik, a kritika je naročito blagonaklona bila prema lepoj Loren koja je, po oceni većine, stvorila “izuzetno karakteran i seksipilan lik”. Čak ni iskusni Bogart nije mogao da ostane imun na strasnu scenu u kojoj Bekol izgovara čuveno: “Znaš da zvizdiš? Zar ne? Samo sastavi usne i duvaj”. Nakon snimanja ove scene Bogart je prišao Bekol, strasno je poljubio i otvoreno joj stavio do znanja da je zaljubljen u nju.

Ni njegov problem sa alkoholom, ni brak u agoniji, ni činjenica da je njoj bilo samo 19, i da je on bio stariji punih 25 godina od nje, nakon ovoga nisu bili važni!

Istog dana par je izašao na večeru. Nakon nje, Loren je Hemfriju napisala svoj broj telefona na kutiji šibica. Bogart je ovaj komadić kartona do smrti čuvao kao uspomenu. Kolege i prijatelji na sve načine su pokušavali da stave do znanja Loren da Bogart nije za nju. Imao je već tri propala braka iza sebe, 25 godina više, sve veće probleme sa alkoholom i važio je za nepopravljivog ženskaroša.

Ništa od ovoga Loren nije bilo važno.

– Samo gledanje u njega učini da sva ustreptim. A kada uzme moju ruku u njegovu osetim podrhtavanje duboko u stomaku. Ruka mu je topla, zaštitnička i puna ljubavi. Prvo što mi kaže na početku dana je “Hello, Baby”. Kada sam ga upoznala bila sam nevina. Bio je moj učitelj i mentor. Ljubav mog životu. Pamtim svaku reč koju mi je izgovorio – rekla je jednom prilikom.

Nakon što se konačno razveo od supruge 1945. Bogart je odmah organizovao venčanje sa Loren. I, dok im je ceo svet prognozirao skori razvod, oni su ostali zajedno “dok ih smrt ne rastavi”.

Imali su skladan brak i dvoje dece, a strast koju su osećali jedno prema drugom preneli su i na veliko platno zahvaljujući filmovima u kojima su zajedno igrali - “Veliki san”, “Dva čoveka iz Milvokija” i “Tamni prolaz”, piše portal Vintagenews.

Na kraju, njihovu sreći prekinula je smrt. Nakon 12 godina braka Hemfri Bogart je umro 1957. godine. Loren Bekol ga je nadživela za skoro 60 godina - umrla je 2014. Neposredno pred smrt medijima je izjavila: “Još nije napisana romansa kakvu smo imali Hemfri i ja”.

Prvi beogradski prodavac Biblija

dobojka | 12 Avgust, 2021 11:11

Vilhelm Lutenberger bio je rođen 1844. godine u Nemačkoj, a u Beograd je 1868. došao sa 24 godine i ostao sve do svoje smrti 1923. Ovde je postao pobednik srpske krune, kako je sam za sebe govorio, izrodio 8 dece, od kojih su mu tri sina bila u srpskoj vojsci u balkanskim ratovima i Prvom svetskom. Najmlađi sin Peter je poginuo sa šajkačom na Drini u leto 1914. boreći se za Srbiju. Njegova supruga Franciska bila je 1944. godine uhapšena od komunista i držana u zatvoru tri nedelje, da bi ubrzo posle puštanja umrla 1945. Bila je optužena da je nemački špijun, a imala je u tom trenutku 98 godina. Spasilo je to što je imala potvrdu da je njen sin poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu . Lutenberger je slao izveštaje svojoj centrali – Britanskom inostranom biblijskom društvu – gde je napisao da je od 1869. do 1871. godine uglavnom putovao po Turskoj, jer su gradovi Niš, Vranje, Leskovac, Pirot, Prokuplje i Kuršumlija tada još uvek pripadali Otomanskoj Turskoj. Osim njih je obilazio i Skoplje, Veles, Prištinu, Prilep, Kumanovo. Kada se danas govori o tim lokacijama, treba znati da su pre samo 150 godina svi ti gradovi bili deo Otomanske carevine. Interesantan je i podatak da kada je otišao u Niš 1869. godine, morao je da čeka četiri dana dozvolu od Turaka jer u to vreme nije smeo da prodaje Biblije bez dozvole, onda bi ljudi kaparisali svoje primerke tako što su donosili marame i u njih uvezivali knjige. Kad bi mu dali dozvolu onda bi kupci došli i uzeli je sa svojom maramom.

Njegova ćerka Marija je kasnije bila u zatvoru kao pripadnica Vojske spasa. Budući da su bili hrišćanska humanitarna organizacija, a s obzirom da su delovali u vreme kraljevine, ona je kao njihova predstavnica imala susrete sa kraljicom Marijom. Komunisti su nakon Drugog svetskog rata rekli da u našoj državi ne treba pored narodne vojske da postoji još jedna, ma kakva bila, i zbog toga je bila osuđena na tri godine robije. I to na procesu koji se, čudnim spletom istorijskih okolnosti, vodio u zgradi gde se sada nalazi nemački Gete institut (u Knez Mihajlovoj). Presudom joj je bilo zabranjeno da poseduje i čita sveto pismo dok je na robiji. Inače, osuđena je zbog deljenja humanitarne pomoći, jer je na taj način kršila ugled FNRJ i strancima pokazivala da je ona potrebna. I jeste bila potrebna, ali pošto je u njenom slučaju sve išlo preko crkve, a ne države, bila je proglašena i državnim neprijateljem

Rodoljub bez kapi srpske krvi

dobojka | 02 Avgust, 2021 11:01

Stanislav Vinaver je ostavio veliki trag u srpskoj kulturi, pre svega kao osnivač ekspresionizma i veliki borac za ukidanje dogmi koje su vladale u doba socrealističkog jednoumlja. Imao je bogatu novinarsku karijeru, preveo je neke od najpopularnijih knjiga, bio veliki rodoljub i omiljeni član beogradskih intelektualnih krugova. Za sebe je govorio da je novinar koji se bavi književnošću. Studirao je matematiku, fiziku i muziku na Sorboni. Začetnik je ekspresionizma u Srbiji, koji se dvadesetih godina prošlog veka razvijao uporedo sa ostalim zemljama u Evropi.

Prevodio je sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog, a zahvaljujući njemu su “Alisa u zemlji čuda” Luisa Kerola i “Doživljaji Toma Sojera” Marka Tvena, po prvi put mogli da se čitaju i na srpskom jeziku. Ovo su samo neka od dostignuća čuvenog Stanislava Vinavera, koji je za sobom ostavio veliki trag . Rođen je u Šapcu 1. marta 1891. godine u porodici imućnog jevrejskog lekara Josifa Vinavera, koji je u ovaj gradić u Mačvi došao iz Poljske i doneo rendgen aparat, pa ga učinio prvim rendgenološkim centrom na Balkanu.

Stanislav Vinaver je osnovnu školu završio u Šapcu, gimnaziju je učio u Šapcu i Beogradu, a onda su ga roditelji poslali na čuvenu Sorbonu u Parizu gde je učio matematiku, fiziku i muziku.

Prve znake svog velikog rodoljublja, zbog koga će ga mnogi zapamtiti kao “srpskog rodoljuba koji nije imao ni kapi srpske krvi”, pokazao je kada se 1912. godine vratio iz Francuske da bi učestvovao u Balkanskim ratovima. U tom periodu je izdao tri knjige, među kojima je i zbirka simbolističke poezije “Mjeća”, posvećena rano preminuloj sestri. U balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu Vinaver je učestvovao kao dobrovoljac, jedan od 1300 kaplara. Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu, prešao je golgotu povlačenja preko Albanije zajedno sa majkom Ružom, dok mu je otac preminuo od malarije 1915. godine, a na Krfu se angažovao kao urednik “Srpskih novina” i radio kao službenik Državnog presbiroa. Zatim odlazi u Rusiju, gde skuplja južnoslovenske dobrovoljce za Solunski front i tu ga zatiče boljševička revolucija. Kao svedok tih dešavanja objaviće svoja sećanja u feljtonima, esejima, kao i knjizi “Ruske povorke“. Iz Moskve je otišao na neverovatan način tako što je sa grupicom Jugoslovena prepešačio do Istanbula, odakle su se prebacili u Beograd. O njegovom patriotizmu govorio je i njegov sin Vuk otkrivajući da je Stanislav ručak uvek završavao usklikom “Živela velika Srbija“. Ratna tragedija iznedrila je veliki boj mladih pisaca koji su bili antiratni raspoloženi i hteli da poruše neke ustanovljene principe i dogme – rađala se avangarda! . U takvoj klimi Stanislav Vinaver u listu “Progres” 1921. godine objavljuje “Manifest ekspresionizma” u kojem izjavljuje: “Svi smo mi ekspresionisti!” i na taj način se osniva i taj pokret.

Najoštrije se zalagao za raskid s tradicionalnim umetničkim izrazom i osporavao dotadašnje “patriotske i deseteračke kanone“ koje su bili postavili dotad neprikosnoveni književni kritičari Jovan Skerlić i Bogdan Popović.

Iste godine, zajedno sa Todorom Manojlovićem, osnovao je čuvenu biblioteku “Albatros“, u kojoj su se, pored “Dnevnika o Čarnojeviću“ Crnjanskog i Rastkove “Burleske gospodina Peruna, boga groma“, pojavile i Vinaverove knjige – “Gromobran svemira“ i prevod Poovih “Priča tajanstva i mašte“. Smatrali su ga osnivačem moderne i “lucidnim prevodiocem”, koji je još 1911. godine napisao “Mjeću“ kojom je započeo prevazilaženje srpske moderne. Parodijske pesme poput “Evdoksije“ subverzivnog su karaktera i suštinski su početak srpske avangarde.

Najpoznatija Vinaverova dela su: “Priče koje su izgubile ravnotežu”, “Misli”,”Varoš zlih volšebnika”, “Gromobran svemira”, “Čuvari sveta”, “Ikarov let”, “Ratni drugovi”, “Evropska noć”, “Jezik naš nasušni” i kao kruna njegovog razmišljanja o srpskom jeziku – “Zanosi i prkosi Laze Kostića”. Vinaver je postao stalni saradnik Vremena, čiji je vlasnik bio doktor književnosti Kosta Luković. Kao novinar, Vinaver je bio koncizan, kratak i jasan. Njegovi savremenici su govorili da je umeo u vest da sažme ono što je najbitnije. Bio je vešt u ocenama i siguran u procenama. O svemu je bio obavešteniji od ostalih i donosio je vesti do kojih drugi nisu mogli doći.

Svoje znanje stranih jezika i svakodnevno iščitavanje dnevne i strane štampe, stavio je na raspolaganje, pa je zahvaljujući tome, ovaj list odisao neophodnim svetskim duhom i njegovim pikanterijama, oplemenjenim vinaverovskim stilom.

Godine 1926, iz beogradskog Hotela Palas, kao akreditovani novinar Vremena, izveštavao je sa Svetskog kongresa masona. Ritualno zasedanje, koje je bilo otvoreno za javnost, otvorio je industrijski magnat i bankar Đorđe Vajfert.Po svedočenju njegovog sina, Stanislav Vinaver je Drugi svetski rat dočekao kao penzionisani činovnik Centralnog pres-biroa, ali ga to nije sprečilo da pođe u borbu kako bi branio svoju zemlju i “poginuo kao oficir”, kako je rekao jednom kućnom prijatelju koji je pokušao da ga odgovori od tog poduhvata.

Ipak, nije mu se dalo da pogine na frontu, već je zajedno sa hiljadama drugih oficira, uglavnom Srba, odveden kao zarobljenik u nemačke logore. O tome je svedočio u knjizi “Godine poniženja i borbe”. Njegovu majku Ružu, čuvenu profesorku klavira, ubio je Gestapo u, po beogradske Jevreje, strašnoj 1942. godini. Kada se vratio iz logora Vinaver je svoje rodoljublje ispoljavao tamo gde je i najviše bilo potrebno – u kulturi. Pariski đak filozofa Anrija Bergsona, ali i čuvene pijanistkinje Vande Landovski, muzičar, matematičar i fizičar, Vinaver je u doba socrealističkog jednoumlja širio vidike naše kulture. Bio je stalni gost kafana u hotelima “Moskva” i “Mažestik” u kojima su se u to vreme okupljali najveći srpski intelektualci, pisci, novinari, a po priči njegovog sina Konstantina u dokumentarnom filmu, koji je o Stanislavu Vinavetu snimio RTS, bio je omiljeni gost koga su svi slušali kada je govorio. Poslednjih deset godina života proveo je u Beogradu radeći kao književnik, satiričar i prevodilac sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog jezika. Umro je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. u 64. godini života.

Kraljica mode stare Jugoslavije

dobojka | 29 Jul, 2021 19:20

Sinonim za kvalitet i besprekoran ukus, imala je preko sedamdeset revija širom sveta i osvojila Pariz, učinila je za našu modu podjednako velike stvari. Ipak, kada ukucate njeno ime u internet pretraživaču videćete i sami koliko je malo informacija o ovoj kraljici mode. Ljubitelje mode rastužila je vest da je preminula čuvena modna kreatorka Mirjana Marić. Podsećamo se njene životne priče...

Mirjana Marić je rođena 22. maja 1938. godine. Diplomirala je 1964. godine na Akademiji za primenjenu umetnost, odsek tekstil, a zatim je i magistrirala kombinovano tekstil i modu na Rojal koledžu u Londonu. Položiti i dobiti visoku ocenu na tom koledžu bila je garancija potvrda kvaliteta. Na polaganju je bilo neophodno poznvati ceo proces od tkanja i štampanja tekstila, preko izrade šablona za krojenje, šivenja i pakovanja u kutiju. Ta kutija bi se potom, anonimno i pod brojem, predavala žiriju koji je bio sastavljen od ljudi koji su bili najstručniji i najupućeniji u svet mode i koji bi potom odlučivali da li je rad u kutiji za „visoku preporuku“ ili nije. Mirjanino prvo zaposlenje usledilo je dve godine nakon magistrature i to u štampariji „Tekstil kolor“ u Babušnici. Tu se zadržala dve godine da bi zatim neko vreme radila kao profesor u školi za industrijski dizajn. Zaposlila se u čuvenoj firmi „Jugoeksport“ 1970. godine, gde je danonoćno bila posvećena poslu i izvojevala jednu od najvećih pobeda onda kada ih je ubedila da im je neophodna proizvodnja, uprkos uvreženom mišljenju da to njima nije bilo potrebno jer su bili dovoljno imućni i moćni da su mogli sve da kupe. Mnogo godina kasnije, Mirjana je počela da radi u radionici za visoku modu, za odane kupce koji cene i vole njene kreacije baš zbog njenog insistiranja na modernom i klasičnom stilu. Prema njenim rečima, zbog razmišljanja u množini i svojevremenog „mi“, ostala je bez sopstvenog prodajnog prostora.

Danas kupci mogu da pronađu njene modele u elitnim prodavnicama kao što je „Ateks”, ali, iako se modeli prodaju, velikog profita nema. No, Mirjana se nikada nije žalila zbog toga jer je stava da u današnje vreme modu više ne diktiraju RimMilano ili Pariz, već Amerika sa svojim velikim tržištem koje stvara modu. Pored firme „Jugoeksport” Mirjana je radila i za „Modu” iz Velikog Gradišta.

Imala je preko sedmdeset modnih revija širom sveta. Svojim radom je uspela da prešiša granice nekadašnje Jugoslavije, a na njenim revijama su prisustvovali članovi kraljevskih porodica i predsednici vlada. Te revije su bile ne samo predstavljanje „Jugoeksporta”, već i njenog rada.

Kao što je to uradio i Aleksandar Joksimović, tako je i Mirjana Marić osvojila Pariz svojom revijom o kojoj su brujale Francuske novine, što složićemo se, nije mala stvar. Ona je brendirala svoje kolekcije pod imenom MM, koje su se prodavale u buticima od Velenja do Tetova. U Ljubljani su postojale dve prodavnice u kojima su se prodavali isključivo njeni modeli, isto tako u Zagrebu, Beogradu i u svim većim gradovima bivše Jugoslavije.

Oznaka MM je bila garancija za kvalitet, visoku modu, dobar modni ukus, ali i pokazatelj prestiža tadašnjih pripadnica dobrostojećeg društva. Jovanka Broz se u javnosti pojavljivala isključivo u kreacijama Mirjane Marić i Aleksandra joksimovića. Nažalost, potencijal koju je imao MM brend nije bio u potpunosti iskorišćen i propuštena je šansa . Prema rečima Mirjane, uvek bi zakazali kada je bio u pitanju odnos sa zainteresovanim kupcima, kada im je trebalo ponuditi uslove, cene i rokove, jer je komercijala uvek kaskala za ostatkom tima i kasnila. Tako su, na primer, svojevremeno šeici i bogataši sa Bliskog istoka silno želeli da kupe njihove modele ali nije bilo nikoga da im da makar najosnovnije podatke. Takav je bio pravi „Jugoeksport“, spolja sjaj, a iznutra trulež. Zato je sve i propalo. Njen pokojni muž Milojko Marić, koji je i nagovorio da magistrira u Londonu, oduvek je savetovao da bi trebalo da shvati da su to njena dela, njene kreacije i modeli. Da je ona autor, a ne „mi“ i da je vreme da pređe na „ja“. Ono što mnogi možda ne znaju jeste i da je ova poznata modna kreatorka jedna od zaslužnih za uspeh manekenke Ljiljane Tice. Mirjana joj je ponudila posao nakon što je videla jednu njenu sliku, a Ljiljana je svoju prvu modnu reviju odradila sa njom u Parizu.

Takođe, tokom istraživanja, našla sam jednu zanimljivu knjigu pod nazivom „My Mom, Style Icon“ i sliku žene koja nosi venčanicu Mirjane Marić. Ono što je zanimljivo jeste da je venčanica napravljena od tanke bele kože. Koža je bila veoma popularna tokom sedamdesetih godina, a Mirjana je volela da radi sa njom i da je uvrsti u svakodnevne ženske odevne predmete poput sakoa i jakni, ali i venčanica. Prema rečima žene koja je haljinu nosila, bila je veoma udobna i efektna. Kao što vidimo, iako možda ne možemo da zavirimo u svaki detalj njenog stvaralaštva i da popunimo sve rupe u priči, ono što znamo jeste da je ova modna kreatorka svakako obeležila jednu našu modnu eru. Iako će vam kada u pretraživač ukucate njeno ime i prezime izaći više oglasa umesto članaka o njoj, nama je bilo zadovoljstvo što smo možda doprineli tome da neke buduće generacije ne zaborave ko je bila Mirjana Marić

Najvaznija beba u istoriji

dobojka | 27 Jul, 2021 14:19

Svakog 25. jula Luiza slavi rođendan. Ona je obična žena, ni po čemu različita od miliona drugih Engleskinja. Ima muža i dvoje dece. Radi na brodogradilištu. Pa ipak, iako je nikada nisu ni upoznali, njen rođendan slave roditelji širom sveta, kao i skoro 8 miliona njihove dece! . Britanka Luiza Braun poznata je kao prva “beba iz epruvete”. Rođena je 25. jula 1978. kao “medicinsko čudo” koje je doktoru Robertu Edvardsu 2010. godine donelo Nobelovu nagradu za medicinu za izuzetan doprinos razvoju vantelesne oplodnje. Luizina majka Lesli devet godina je bezuspešno pokušavala da zatrudni. I ona i Luizin otac Džon bili su potpuno zdravi, ali jednostavno - nije išlo. Tada su im u bolnici prišli lekari Patrik Stepto i Roberts Edvards i predložili revolucionarni metod - oplodiće jajašce van tela i onda vratiti u Lesli koja će tako ostati trudna. Ovu proceduru danas znamo kao "in vitro" fertilizaciju, odnosno oplodnju, ali pre 1978. niko ništa slično nije uradio.

Devet meseci kasnije rođena je Luiza. Lesli se porodila u carskim rezom u bolnici u Oldemu, na severoistoku Engleske. Beba je bila teška 2.6 kilograma, potpuno zdrava i - prelepa.

Njeno rođenje dalo je nadu milionima parova širom sveta koji su se decenijama borili za pravo da se ostvare kao roditelji. Procenjuje se da je do sada između postupkom vantelesne oplodnje do sada rođeno između 6 i 8 miliona beba. Čak i Lesli i Džon kasnije su dobili još jednu ćerku - Natali, takođe začetu vantelesnim putem.

Ali – Luiza je bila prva! . Luiza je bila apsolutno savršena devojčica i ni po čemu se nije razlikovala od beba začetih prirodnim putem koje su tog dana došle na svet. Ipak, nije je zaobišla gorka “cena slave”.

U prvih nekoliko meseci po njenom rođenju njeni roditelji bili su bombardovani pismima punim mržnje. Stizale su i hartije poprskane krvlju, ljudi su pisali da će čitava porodica goreti u paklu, beba Luiza je nazivana čudovištem…

Jezivi komentari nisu zaobišli ni medicinski tim koji je izveo proceduru. Naučnici, političari i deo crkve kritikovali su doktore govoreći da je i sama ideja “uvreda za prirodu”. 

– Bilo je preteće i strašno i, uzimajući u obzir vreme koje je ljudima bio potrebno da to sastave i pošalju preko sveta jednoj tromesečnoj bebi, rekla bih da je to bio bolesni čin nekih bolesnih umova – ispričala je Luiza u intervjuu za “The Telegraph”, 2015. godine.

Ipak, bilo je tu i podrške. Zajedno sa ovim pismima stizala su i ona prepuna ljubavi, naročito od parova koji su, kao i njeni roditelji, godinama bezuspešno pokušavali da dobiju bebu. Iako je došla na svet “pod svetlošću reflektora” Luiza je vremenom pala u prijatnu anonimnost. I, tako joj odgovara. Danas živi povučeno u Bristolu sa mužem Veslijem i dvoje dece začete prirodnim putem. Radi na brodogradilištu.

Poslednji put izjave za medije davala je povodom svog 40. rođendana tj. povodom četiri decenije od prve vantelesne oplodnje. Tada je u šali rekla da bi volela da je njen rođendan njena privatna stvar ali i da joj je jasno da je njeno rođenje obeležilo novu eru u razvoju medicine i da joj je drago zbog toga.

Iako je, povodom četiri decenije od ovog događaja, izjavila da bi joj bilo draže da je njen rođendan njena lična stvar, jasno joj je da je njenim rođenjem počela istorija koju do danas proslavlja između 6 i 8 miliona beba rođenih postupkom vantelesne oplodnje, sve njihove porodice, nauka i naročito medicina.

Najbrza zena na svetu

dobojka | 25 Jul, 2021 15:26

Iako je danas skoro potpuno zaboravljena, Stanislava Valasjevič bila je veliki sportski fenomen početkom 20. veka. Takmičila se u atletskim disciplinama, košarci, softbolu, čak i klizanju. Osvojila je zlato u trci na 100 metara na Olimpijskim igrama 1932. i srebro četiri godine kasnije. Postavila je čak 20 svetskih rekorda u vreme kada je ženama jedva bilo dozvoljeno da izlaze iz kuće.

Nakon što se penzionisala radila je kao sportski trener u Klivlendu pre nego što je tragično nastradala 1980. godine slučajno u banci prilikom pljačke. Javnost je bila šokirana, ali je pravo iznenađenje usledilo kada su objavljeni rezultati autopsije i kada je otkrivena tajna sa kojom je Stela decenijama živela. Stanislava Valasjevič je rođena u Poljskoj, ali je kao mala sa roditeljima otišla u SAD, gde je rano počela da se bavi atletikom, naročito trčanjem. Za svoj 21. rođendan, promenila je ima u Stela Volš i uzela američko državljanstvo nastanjujući se u Klivlendu. Ipak, bez obzira na to, na Olimpijskim igrama se takmičila za svoju rodnu Poljsku, piše portal Allday.com.

Stela Volš je uskoro postala poznata širom sveta kao “najbrža žena na svetu”. Tokom ’30-ih suvereno je vladala u većini trkačkih disciplina osvojivši zlato na Olimpijadi u Los Anđelesu 1932. godine u trci na 100 metara sa rezultatom 11,9 što je bio novi svetski i olimpijski rekord. Učestvovala je i u disciplini bacanje diska, gde je osvojila 6. mesto sa 33,60 metara.

Nakon toga ređali su se uspesi i nije bilo većeg svetskog takmičenja na kome ova sportistkinja nije učestvovala – Evropska prvenstva, Svetska prvenstva, Olimpijske igre… Osim što je dominirala u trkačkim disciplinama Stela je pobeđivala i u bacanju diska i koplja, skoku udalj, softbolu, a oprobala se i u klizanju. Oborila je 51 rekord Poljske, 18 svetskih i 8 evropskih rekorda.

Posle decenije ispunjene trijumfima Stela Volš se povukla iz takmičenja i počela da radi ako sportski trener. Kratko je tokom 1947. godine bila udata za američkog boksera Nila Olsona.

U kasnijim godinama Stela se zaposlila u jednom baru u Klivlendu. Iako već zagazila u sedmu deceniju života i dalje je imala atletski građeno telo i bila u punoj kondiciji. Ipak, kosa je počela da joj opada i nosila je periku.

Njen život tragično je okončan 4. decembra 1980. godine kada se slučajno zadesila u banci prilikom pljačke. Bio je ovo šok za sve poštovaoce ove sportistkinje. Međutim, pravo iznenađenje tek je sledilo… Tokom cele karijere Stele Volš kružile su priče o njenoj seksualnosti, ali su se one više odnosile na neverovatna dostignuća i činjenicu da je izgledala muškobanjasto. Nikakvi dokazi koji bi potvrdili da ona vara zapravo nisu postojali.

A onda se dogodio šok! Na autopsiji je ustanovljeno da Stela Volš ima muške polne organe, ali i neka ženska obeležja! Reč je bila o genetskom poremećaju poznatom kao mozaicizam prilikom kog u organizmu postoje obe kombinacije hormona XX i XY.

Islednik Semjuel Gerber je kontatovao da je Volš imala vaginu i mali nerazvijeni i nefunkcionalan penis i da nije imala matericu. Kako bi suzbio veličinu skandala koji je ovo otkriće izazvalo u javnosti, Greber je pokušao da objasni ovaj neobičan medicinski fenomen. Društveno, kulturno i pravno, Stela Volš je bila prihvaćena kao žena 69 godina. Živela je u umrla kao žena – istakao je islednik.

Ipak, kontroverze su ostale sve do danas. Pokrenuta je dugogodišnja diskusija o brisanju Stele Volš sa spiska nosilaca olimpijskih medalja, ali su kasnije savremenija medicinska ispitivanja pokazala da osobama rođenim sa mozaicizmom nije moguće odrediti biološki pol već da je presudno to kako su odgajane.

Feministicka utopija

dobojka | 11 Jul, 2021 10:16

Meri Vulstonkraft je rođena u Londonu 1759. godine. Detinjstvo je provela u strahu od oca koji je zbog loših poslovnih ulaganja tonuo u alkoholizam, a sa njim i čitavo porodično bogatstvo. Živeći u atmosferi konstatnog straha, Meri se sama starala o sestrama i majci koja se zbog narušenog zdravlja nije mogla suprostaviti suprugu.

Kao tinejdžerka, odlučuje da napusti porodicu i postane pratilja bogate ledi Doson. Nezadovoljna svojom životnom situacijom, tumarala je odajama njenog raskošnog doma ali se, suočena sa fatalnom bolešću majke, vratila kući kako bi joj olakšala poslednje dane.

Tokom boravka u porodičnom domu, Meri je saznala za tešku depresiju svoje sestre Elize, čiji je uzrok bio loš brak. Odlučila je da joj pomogne po svaku cenu i nju i njenu bebu iz pakla koji je polako ali sigurno odvukao u bolest. Već tada se suočila sa osudom okoline zbog mešanja u tuđe porodične odnose. Zajedno sa sestrom i svojom prijateljicom Frensis Blad, Meri je osnovala školu i počela da se bavi izdavačkim poslom, živeći u svojevrsnoj feminističkoj utopiji. Ipak, posle nekoliko godina, Frensis se udaje i odlazi u Portugal, a Meri se seli u Irsku gde ponovo radi kao guvernanta u bogatoj porodici ledi Kingsboro.

Potištena činjenicom da veliki broj inteligentnih ljudi zarađuje za život kroz poslove u kojima se ne može iskazati potencijal i talenat, spoznaje pogubni uticaj emotivne osetljivosti i senzibiliteta koji je, po njenom mišljenju, svojstven ženama, a direktna je posledica izoštrenih čula.

Meri u jednom od svojih prvih eseja govori upravo o ženskom senzibilitetu kao moćnom oružju ali i velikom hendikepu. Posebno je poguban prilikom podele društvenih uloga, u slučaju da su zasnovane na polnim odlikama.

Radeći kod lejdi Kingsboro, analizirala je ekonomske i socijalne prilike u Irskoj. U kritici nije štedela ni osobu koja ju je angažovala, a u njenom ponašanju prepoznala je neke od najvećih ženskih mana. Prema Meri Vusltonkraft, u ponašanju “uglednih porodičnih žena” toga vremena dominirala je apsolutna zavisnost od muškaraca, kao glavni razlog nedostatka socijalnog identiteta. Za razliku od njih, Meri je sama zarađivala za život još od tinejdžerskih dana. Posle nekoliko godina preovedenih u teškoj depresiji, Meri napušta ovaj posao. Tada se dešava krucijalni momenat u njenom spisateljskom i filozofskom radu. Znajući za interesovanja ali i čitajući njene eseje, ugledni izdavač Džozef Džonson joj upućuje poziv, da mu se pridruži kao saradnik za njegov filozofsko-analitički časopis.

Odmah je napustila posao u Irskoj, priključila se Džonsonu, a ubrzo će krug intelektualaca u kome se nalazila, postati širi i širi. Kako je napredovala kao spisateljica, polako je shvatala da za njenu tragičnu sudbinu nisu odgovorni poreklo niti duševno stanje, već ustaljeno shvatanje tada uspešnih i privilegovanih ljudi, da treba “redukovati obrazovanje i autonomiju žena”.

Tokom rada u ovom časopisu, nastala su dela koja su izazvala mnogo polemika. Najpre “Odbrana prava muškaraca”, kao odgovor na Berkova nostalgična i konzervativna razmišljanja o Revoluciji u Francuskoj, a  zatim  i “Odbrana prava žena” u kojoj se dobro pozabavila Rusoovim tezama o značaju ženske emancipacije iznetih u delu “Emil” . Oba ova autora je žestoko kritikovala, a iako do revolucionarnih zbivanja nije odlazila u Francusku, ovaj jezik je govorila i razumela perfektno.

U kasnijim delima se bavila i “površnošću” svoje bivše gazdarice Lejdi Kingsboro. Sa prezirom je pisala o tadašnjem položaju žena u korumpiranoj aristokratiji, gde najveći broj gaji iluziju da je “koketiranje sa muškarcima” jedini put ka društvenom ugledu. Obrazovanje i inicijativa je zapostavljena radi “sitnih zadovoljstava”, a novac i status njihovih životnih pratilaca, uljuljkao ih je do te mere da ne žele ništa više od toga.

One su najvećim delom uspešne majke, ali u isto vreme opsednute sopstvenim izglednom i banalnim detaljima koji ih kao vrhunac trivijalnosti daju samo polnu dimenziju njihovom identitetu. Meri je insistirala na značaju materinstva u životu svake žene, ali ni materinstvo ne bi imalo mnogo smisla bez obrazovanja, nezavisnosti i stalne borbe. Tokom postrevolucionarnog perioda, Vulstonkraft se obrela u Parizu gde je svojim delovanjem tokom društvenih previranja pokušala da utiče na bolji položaj žene u budućnosti čitave Evrope.

Upravo u Parizu, Meri je upoznala biznimsena i liberala američkog porekla Gilberta Imlaja. Romansa sa njim bila je burna i kratka, a iz ove veze je dobila ćerku Fani.

U trenutku kada je ljubav bila na vrhuncu, odnosi između Engleske i Francuske su se zaoštrili pa je sa svojim budućim suprugom napustila Pariz i otišla u Avr. Uskoro će se proglasiti Imlajevom poslovnom saradnicom iako nikada nije postala njegova zvanična supruga.

Tragajući za izgubljenim tovarom srebra koji je bio u Imlajevom vlasništvu, Meri odlazi u Skandinaviju. Turbulentni period u svom životu opisala je u delu “Pisma iz Švedske”. 

Dok piše o svom putovanju, Meri je pokušala da opravda jaku seksualnu želju žene u društvu kojim vladaju muškarci, a ključ za opstanak jeste samokontrola. Kao jedan od izvora moći u socijanim odnosima između polova, navodi veštinu zavođenja koju ljudska bića imaju ili nemaju.

– Smatram da su takvi umovi jaki i originalni jer izazivaju mentalne predstave koje deluju kao jak stimulans čulima – napisala je Meri. Pisma iz Švedske” ali i drugi njeni spisi, zadivili su engleskog romansijera i pisca poliitičke teorije Vilijama Godvina, koga je Meri upoznala još u periodu dok je bila član Džonsonovog intelektualnog kruga. Postali su bliski prijatelji, a potom i ljubavnici. Uskoro je Meri sa svojim novim izabranikom čekala svoju drugu bebu.

U strahu da će biti javno žigosana kao žena sa dvoje nepriznate dece različitih očeva, Meri je predložila Godvinu da je oženi, što je on i prihvatio.

Nažalost, 1797. godine, samo deset dana pošto je rodila ćerku Meri, umrla je Meri Vulstonkraft. Tako je podelila sudbinu mnogih žena, koje su u to vreme umirale zbog komplikacija izazvanih porođajem. Njena mlađa ćerka Meri Šeli, postaće čuvena autorka horor romana “Frankenštajn”.

Vilijam Godvin je posthumno objavio Merin nedovršeni roman “Maria, or The Wrongs of Woman”  čija je udarna tema brak i tegobna sudbina junakinje u ugovorenom braku. Ovo delo je protumačeno kao nastavak “Odbrane prava žena”, a između ostalog, reč je o priči žene po imenu Marija, koja na samrti, istinski veruje da odlazi na drugi svet, gde nema braka.

Betovenova ljubav iz Srema

dobojka | 09 Jul, 2021 19:50

Dvorac Šlos prilično je misteriozno mesto nepoznato većini Srba osim oko 4000 stanovnika Golubinaca, malog sremskog sela u kojem se nalazi. Zato je danas uglavnom tajna priča da se upravo tu, pre oko dva veka, odvijala prava ljubavna drama koja je uključivala i jednog od najvećih kompozitora svih vremena - Ludviga van Betovena. Žanet d’Hontar i Ludvig van Betoven bili su vršnjaci. Oboje su rođeni 1770. godine i još u najranijoj mladosti su se “zagledali” jedno u drugo. Kompozitor je damu relativno visokog društvenog položaja opisao kao zanosnu plavušu sa anđeoskim glasom, a izgleda da ni ona nije bila ravnodušna na udvaranja mladog dvorskog muzičara.

Njihova ljubav brzo je planula i bila iskrena, žestoka i… kratka.

Uz blagoslov roditelja i podršku sredine Žanet je rešila da se uda za, daleko bogatijeg i uglednijeg plemića, gardijskog kapetana Karla fon Greta.

Betoven je bio očajan, ali pravi emotivni slom nastupio je kada je čuo da njegova prva ljubav odlazi sa suprugom u najjužniju i verovatno najnegostoljubiviju pokrajinu Austrougarskog carstva – Vojvodinu.

Kapetan Fon Gret dobio je prekomandu na samu granicu carstva i smeštaj u malom sremskom selu Golubincima u dvorcu Šlos.

Ali, ovo nije bio kraj ljubavne priče kompozitora i lepe plemkinje! . Iz Beča u Golubince, i istim putem uzvodno, uskoro je krenula tajna ljubavna prepiska . Puno srce daje slabiji zvuk. Prazno odjekuje iz svih tonova. Oseća se, ipak, njegova žudnja i ah! Razume se njegova nema čežnja – pisao je Betoven svojoj dalekoj plamkinji istovremeno pretačući svoju žudnju u note i neke od najlepših kompozicija koje će ikada uraditi.

– Mene od tebe rastaviše, to je prevelik bol za moje srce – odgovarala je Žanet, otkrivajući da i ona nije ravnodušna i da se, možda, pokajala zbog svog izbora.

Samo odabrane i odane poštonoše prenosile su ovu prepisku od Golubinaca do Beča. Svoja ljubavna piskaranja i kompozitor i dvorska dama su retko potpisivali, verovatno iz straha da ne padnu u pogrešne ruke, ali ih je rukopis ipak izdavao. Obimna kolekcija pisama danas se nalazi u Betovenovom muzeju u prestonici Austrije. Ne zna se sa sigurnošću šta je na kraju bilo sa dvoje ljubavnika i njihovom romansom. Njihova prepiska verovatno je vremenom zamrla, a strast se ohladila. Žanet je tako nestala sa istorijske scene, a Betoven sa svojim vanvremenskim kompozicijama i delima koja i danas obožavaju milioni, zauvek na njoj ostao.

Ipak, jedno pismo sačuvano u Beču možda može da da prigodan kraj ovoj priči. U njemu Žanet detaljno opisuje i crta put do Golubinaca i dvorca Šlos. Romantičari veruju da je ovo dokaz da je, makar jednom, tajno, kompozitor došao u Srem i još jednom video svoju nikada prežaljenu draganu.

Valeri Hanter Gordon

dobojka | 29 Jun, 2021 17:16

Sredinom oktobra 2016. u svom domu u Škotskoj, voljena i okružena mnogobrojnom porodicom, u 94. godini, tiho i mirno preminula je Valeri Hanter Gordon. Najvećem broju ljudi van gradića u kom je živela njeno ime ništa nije značilo ni tada, a ni sada, a šteta je jer – reč je o ženi kojoj milioni majki širom sveta treba da budu beskrajno zahvalne.

Jer, Valeri Hanter Gordon, majka šestoro dece, izmislila je prve pelene za jednokratnu upotrebu! . Valeri Hanter Gordon bila je prosečna engleska domaćica sredine 20. veka. Ipak, nakon što je rodila svoje treće dete – sina Nigela 1947. godine jedno je shvatila – nije želela da svoj život provede u pranju, sušenju i peglanju pamučnih pelena. 

I tako je izmislila “Padi”, prve pelene za jednokratnu upotrebu. Valeri ih je u prvo vreme izrađivala od starih padobrana, pamuka i vate i napravila je stotine komada sedeći za šivećom mašinom za kuhinjskim stolom.

– Prvo sam mislila da je pelene za jednokratnu upotrebu sigurno moguće negde kupiti. Bila sam šokirana da se toga niko ranije nije dosetio i pomislila sam – to je lako, ja ću to napraviti! Nije bilo lako uopšte, ali je vredelo – ispričala je gospoša Gordon u intervjuu za BBC dat 2015. godine. 

Nakon što je proizvod pokazala prijateljicama, one su se oduševile i nije mnogo prošlo, a Valeri je ovakve pelene počela da izrađuje i za njih, stalno usavršavajući dizajn i izdržljivost.

– Sve majke su želele da prestanu da peru pelene. Svi koji su videli moj izum rekli bi: “Molim te, napravi i nama”. I tako sam završila za šivećom mašinom praveći preko 600 komada – sećala se Valeri.

Njen suprug, major Pat Hanter Gordon takođe se uključio u proizvodlju suprugu snabdevajući iskorišćenim padobranima.Par je registrovao svoj patent 1948. i uskoro su stigle ponude od nekih velikih kompanija i prve pelene “Padi” našle su se na rafovima prodavnica 1949. godine. Bile su modelovane i izrađene po veličini Valerijinog i Patovog sina, Nigela.

U prvo vreme ove pelene su izazvale kontroverze. Dok su majke sa jedne strane bile oduševljene, bilo je lekara koji su upozoravali da bi one mogle da oštete bebinu kožu. Još jedan problem bio je više društvene nego medicinske prirode – ljudi nakon rata nisu bili navikli da bilo šta bacaju, pa čak ni prljave pelene.

Ipak, nakon što je jedan vojni doktor napisao tekst o tome da koristi “Padi” u odgoju svoje bebe javno mnjenje se predomislilo i kompanija uskoro nije mogla da proizvede dovoljan broj pelena. Proizvod je učestovovao i na dve svetske izložbe i uskoro počeo da se distribuira širom sveta. Samo do kraja 1949. prodato je više od 750.000 pakovanja.

Reklamirane su kao “veoma atraktivne, veštog dizajna, kreirane od strane majke koja je pelene za jednokratnu upotrebu učinila mogućim”. Kompanija je 60-ih godina ugašena jer ju je potisnuo američki brend – Pampers, ali gospođa Gordon nije žalila – do tada je odnegovala svu svoju decu.

Živela je tiho i povučeno. Umrla je u 94 godini okružena porodicom i prijateljima. Nadživelo ju je šestoro dece, 19 unučića i 18 praunučića… i svi su joj bili zahvalni na izumu! .

Helena Blavacki

dobojka | 21 Jun, 2021 21:31

Devetneasti vek bio je vek promena u religijskim pogledima kod većine Evropljana. Tadašnja naučna dostignuća, ali i društvena kretanja, dovela su u pitanje dogmatičku religijsku postavku, koja je bila vekovima zaštićena od svake vrste kritike.

Sve brojniji postaju “religiozni liberali“, vernici koji srednjovekovne religijske dogme smatraju zasterelim, te u formi, ali i u suštini religije, rado prihvataju novotarije koje smatraju modernim, ali i razumnim.

Naročito u drugoj polovini veka, nakon kulturnih, ali i društvenih promena iz 1848. godine, na popularnosti dobijaju alternativna viđenja starih religijkih i društvenih odnosa. Među brojnim medijumima, prorocima i vračarama, svaštarima i misticima, jedna žena imala je reputaciju “superstara” – Helena Blavacki.

Filozof, okultista, mistik, putnik, Helena je u početku bila jedna ne preterano originalna pojava u tadašnjoj Evropi. I velike gradove, ali i mala seoska naselja, pohodili su brojni “proroci”, “sveti ljudi” i drugi “propovednici” svih boja i vrsta. Ali, Helena je svojim specifičnim filozofskim postavkama, ali i spajanjem nekih zapadnih i istočnih religijsko društvenih načela, uspela da se izbori za svoje mesto na parapsihološkoj sceni druge polovine XIX veka.

I hvalili su je i kudili, proglašavali nadčovekom i šarlatanom, proterivali i pozivali, ali Helena Blavacki je bila osoba koju je bilo teško ignorisati. Helena je rođena 1831. godine u današnjoj Ukrajini, tadašnjoj Rusiji, u aristokratskoj porodici. Od najranijih godina, zbog očevih vojnih obaveza, bila je naviknuta na putovanja, te je pre svoje 17. godine proputovala veliki deo zapadne Rusije, a posetila je i Poljsku, Austriju, London i Tursku.

Malu pauzu u putovanjima izazvala je Helenina udaja za gospodina Blavackog, ali taj brak će de facto potrajati samo nekoliko meseci, jer je ubrzo nakon svadbe Helena otišla od kuće, i krenula na jug, bez konkretnog cilja. Na putovanjima će, sledećih decenija, provesti veliki deo života.  Ako je i pola istina od onoga što je sama zapisala o svojim putovanjima, Helena Blavacki bi se mogla smatrati jednim od najvećih putnika XIX veka, i to ne samo među okultistima.

Ipak, napomenimo da se istinitost mnogih putovanja o kojima je Helena pisala dovodila u pitanje, i tada kao i sada. Helena nije vodila dnevnik svojih putovanja, a sve što se o njima zna potiče iz tekstova koje je pisala godinama nakon što su se putovanja desila.

– Opisujući događaje i ljude koje je sretala na svim meridijanima, čini se da su počeli da  se mešaju mit i istina – zapisao je jedan od Heleninih biografa. Prva stanica Heleninih putovanja samospoznaje bio je Carigrad, mada je, iz njenih tekstova, teško utvrditi hronološki red samih putovanja. Tamo je navodno upoznala kontesu Sofiju Kiseljovu, te je s njom putovala u Egipat. 

U Kairu se srela sa koptskim misticima, koji su joj prvi otkrili svoja okultna učenja. Na Helenu su ostavili jak utisak, a tu je prvi put čula za misticizam koji kombinuje dve ili više religijskih načela, što je pojava koja je u Egiptu bila uobičajena. Helena je nastavila sa kontesom kroz Grčku, a potom i istočnu Evropu. Odatle je sama krenula za Pariz.

U Parizu je zatekla živahnu okultističku scenu, koju je dobro upoznala, pa čak i postala njen deo, ali je nakon nekoliko meseci produžila za London. U Londonu je konačno i upoznala “mističnog Indijca”, viziju koju je imala od detinjstva, koga je oslovljavala sa “Gospodar Moria”. Iako je nekoliko puta pisala o njihovom prvom susretu, njena kazivanja nisu uvek bila konzistentna, naročito u pogledu vremena i mesta susreta. Ali, uvek je bila dosledna u jednoj tvrdnji – Moria joj je rekao da za nju ima specijalnu misiju, i da mora da ode na Tibet! . Njeno putovanje na Tibet vodiće je preko obe Amerike, a prva stanica bila joj je Kvebek, tada još dominantno naseljen severnoameričkim indijancima. Iako je Helena pokušala da dođe u kontakt sa mistično-okultnim aspektima indijanske kulture i religije, taj pokušaj doživeo je fijasko. Neprijateljstvo koje su Indijanci pokazali prema njoj, Helena će pravdati “lošim uticajem koji hrišćanski misionari imaju na Indijance”.

Nastavila je ka jug, pa je preko Teksasa prešla u Meksiko, a potom i dalje, prema Andima. Odatle se konačno ukrcala na trgovački brod koji ju je odveo na Šri Lanku, gde je provela nekoliko meseci upoznajući se sa okultnom kulturom ostrva. Bombaj je bio sledeća stanica. Dve godine provela je putujući po Indiji, ponašajući se u skladu sa uputstvima koja joj je putem pisama slao Moria. Nakon bezuspešnih pokušaja da ode na Tibet, Helena se vratila u Evropu, obilazeći brodom Afriku.

Po povratku u Englesku, naišla je na neprijateljski prijem zbog svog ruskog porekla, jer je u toku bio Krimski rat, te je Helena otputovala za Sjedinjene Države. Krstareći Amerikom, koja je bila otvorenija od Evrope kada su u pitanju alternativna religijsko-mistična učenja,  upoznala je mnogo ljudi na koje je ostavila snažan utisak. Filozofska druženja ljudi sličnih interesovanja za nju su organizovana u Njujorku, Čikagu i San Francisku, a iz Kalifornije je ponovo prešla Pacifik, i završila u Indiji. Ovog puta, uspela je da iz Indije, preko Kašmira, dođe do Tibeta. Nije poznato koliko je tamo ostala, niti gde tačno, mada je napisala da je vreme na Tibetu provodila izučavajući stare tibetanske spise po tamošnjim manastirima. Tvrdila je da je naučila stari jezik na kome su tekstovi pisani, te je i prevela jedan broj, a objavljivala ih je nekoliko godinama kasnije.

Već sledećeg leta, Helena je živela na relaciji London – Pariz, gde je postala rado viđen gost brojnih progresivnih i okultnih društava, kojima je predstavljala svoja saznanja o Tibetu. Istina, tada je i prvi put javno iznela tvrdnje o svojim natprirodnim moćima, što je i prezentovala na zatvorenim sesijama za odabrane Parižane, na kojima je, navodno, telepatski pomerala nameštaj.

U to vreme, pored porodičnog bogatsva kojim nije u potpunosti raspolagala, Helena je živela upravo od sličnih sastanaka, na kojima je za manju novčanu nadoknadu komunicirala sa preminulima, a “mušterije” su joj najčešće bile dame iz visokog društva. Godine 1860. Helena se vraća u Rusiju, gde je posetila porodicu u gradu Pskov. Iste godine vratila se i mužu, Nikiforu Blavackom. Nakon što su usvojili dete, činilo se da će se Helena posvetiti porodičnom životu i odustati od daljih putovanja, obzirom da je već dva puta oplovila ceo svet.  

Godine 1864. Helena je pala sa konja i završila u komi, sa ozbiljnim povredama kičme. Nekoliko meseci je nesvesno ležala i mnogi su posumnjali da će se ikada probuditi. Ali, zapanjujuće ozdravljenje desilo se iznenada, a od samog “buđenja”, Helena je tvrdila da je u komi saznala brojne univerzalne istine, ali i naučila kako da kontroliše svoje paranormalne moći.

Iako nije sasvim ozdravila, Helena se ubrzo odlučila za novo putovanje. Iz Rusije, Blavacka je krenula za Italiju, a preko Mađarske je 1846. došla i u Srbiju. Ne zna se gde je tačno boravila, ali je 1847. godinu provela u Italiji, pre svega u Veneciji i Firenci. Po sopstvenom priznanju, u Italiji se družila sa samim Garibaldijem, a navodno je bila i pripadnik njegovih jedinica, te učestvovala u čuvenoj bici kod Mentane, gde je bila i ranjena. Nastavila je da živi sa obe strane Atlantika, sa čestim posetama Indiji, a po nepotvrđenim kazivanjima i na Tibetu. Od 1870. godine, postala je neka vrsta slavne ličnosti, ali i ozbiljnog govornika. Svoja mišljenja je ukrštala sa nekim od najpoznatijih umova toga vremena, a na teme iz socijologije, religije, hemije, astrofizike, ravnopravno je razgovarala sa ekspertima iz tih oblasti, iako nije imala formalno obrazovanje.

Nekoliko njenih tekstova su bili objavljeni u vodećim časopisima, a kretala se u društvu koje su predstavljali, manje ili više, ali ipak cenjeni intelektualci. Helena je, zajedno sa nekoliko svojih saradnika, u Njujorku osnovala Teozofsko društvo, koje je doktrinarno kombinovalo nauku, filozofiju i religiju. Sličnu instituciju osnovala je i u Indiji, odakle i jeste bio najveći broj njenih poštovalaca, ali su Helenina učenja naišla na poštovaoce širom sveta.

Ali, u tome nije bilo ništa originalno, jer su društva koja su hrišćanstvo posmatrali kroz prizmu nauke i filozofije već uveliko postojala. Specifičnost Heleninog učenja bila je u tome što se nije oslanjala samo na hrišćanstvo, nego je pokušavala da pronađe povezanosti između nauke, filozofije, hrišćanstva, ali i istočnjačkih religija, pre svega budizma. Sa rastom popularnosti, i kritičari su postajali sve glasniji. Helena je proglašavana prevarantom i lažljivcem, a u njenim člancima o putovanjima pronađene su mnoge nekonzistentnosti.

Da stvar dobije i institicionalnu dimenziju, pobrinulo se “Društvo za pročavanje natprirodnih pojava“, osnovano u Londonu od strane istaknutih intelektialaca, 1882. godine. Jedan od prvih slučajeva koji su istraživali, bila je upravo Helena Blavacki.

Godinu dana je Ričard Hodžson, jedan od članova pomenutog društva, istraživao sve što je imalo veze sa Helenom Blavacki. Putovao je i u Indiju, gde je pokušavao pronaći osobe o kojima je Helena pisala, a pre svih želeo je pronaći Moriu, čoveka iz Heleninih vizija, za koga je ona tvrdila da je Mahatma. Sva svoja istraživanja, ali i zaključke, objavio je u zvaničnoj publikaciji “Društva za istraživanje natprirodnih pojava” 1885., koja je dobila naziv “Hodžsonov izveštaj”. Dokument je napisan na oko 200 stranica.

– Helena Blavacki je jedan od najuspešnijih, najgenijalnijih i najinteresantnijih primera varalice u istoriji – pisalo je veoma ilustrativno u njemu.

Bio je to udarac na Heleninu reputaciju od koga se teško oporavljala. Ali, i pored oštećene reputacije, Teozofsko društvo je i dalje privlačilo neke od najpoznatijih ljudi tog vremena. Jedan od poznatijih članova društva je bio i Tomas Edison, a svoja razmišljanja o religiji, Bogu, Kosmosu, duši i životu, Helena je Osmog maja 1903. godine, u Londonu, umrla je Helena Blavacki, žena koja je ostala misterija, kako savremenicima, tako i potomcima. Dan njene smrti pripadnici Teozofskog pokreta obeležavaju kao “Dan belog Lotosa”.

Godinama potom, Ajnštajn, Tolstoj, Gandi, samo su neki od ljudi koji su javno iskazali slaganje sa mnogim, ako ne i svim, Heleninim stavovima i razmišljanjima. Naročito u Indiji, Helena je ostala upamćena kao jedna od najistaknutijih ženskih mislilaca svog vremena.

Godine 1986. vek nakon Hodžsonovog izveštaja, “Društvo za istraživanje natprirodnih pojava“ izdalo je jedno neuobičajeno saopštenje, u kojem demantuje samo sebe.

Naime, Vernon Harison, istaknuti član „Društva“, analizirao je ponovo Hodžsonov izveštaj, i u njemu našao mnoge manjkavosti. Smatrao je da taj izveštaj nije bio naučna studija, nego više tendenciozno iznošenje selektivno odabranih informacija, “te izveštaj treba posmatrati sa velikom skepsom, ako ne i potpuno ga odbaciti…Gospođa Blavacki je najpoznatiji okultista kojeg je naše Društvo ikada istraživalo; prilika da o njoj saznamo istinu je, na žalost, potpuno propuštena“.

Danas je Teozofski pokret aktivan u 52 zemlje sveta.zapisala u nekoliko knjiga, od kojih je najvažnija “Doktrina Teozofije”, njeno kapitalno delo.

Meri Nesbit

dobojka | 19 Jun, 2021 16:48

Fenomen starleta nije nov. Zapravo, postoji od kada je sveta i veka. Možda se forma menjala, kao i imena kojima su se takve dame zvale, ali suština je uvek bila ista - bile su to lepe i atraktivne žene koje nisu imale nikakav talenat, ali je javnost, uglavnom muška, prosto gubila glavu za njima. Ipak, ako govorimo o osobinama koje im se i danas pripisuju, onda je prva starleta u istoriji živela u 18. veka. Reč je o intirgantnoj, slobodoumnoj, i kako će se na kraju ispostaviti - veoma sposobnoj Meri Nesbit. O običnoj kurtizani koja je zahvaljujući lepoti, ali i svojim društvenim veštinama, dotakla zvezde, na kraju postavši važna figura u političkom životu Engleske 18. veka.

Meri Nesbit bila je plavokosa, atraktivna kurtizana koja se kretala u najvišim slojevima engleskog društva, čak i među plemićkim porodicama. Vrata njenog doma su uvek bila širom otvorena za bogate i moćne muškarce, pa je vremenom i sama postala veoma uticajna i poznata. Kako to obično biva, Meri se rodila u teškoj bedi i nepoznatog je porekla, a neretko se za vreme njenog života spekulisalo da je pronađena u dečjim kolicama.

Ipak, sirotinjski život nije bio suđen Meri – njena lepota i koketnost polako ali sigurno krčili su joj put ka kremu engleskog društva. Uvek je bila u centru zbivanja, a muškarci su se “lomili” oko nje. 

Popularnost ove dame naglo je porasla kada je jednom prilikom pala s konja. Svi su tada videli da nije nosila gaćice, a ona je ovu “nezgodu” pretvorila u trenutak slave koji je pametno iskoristila. Naime, tada je pozirala za portret čuvenom umetniku Džošui Rejnoldsu, a potom je sliku umnožila i podelila svojim muškim obožavaocima.

I to je bila konačna prekretnica u njenom životu! Mali “trik” ju je vinuo u nebesa – Meri je postala ljubimica imućne engleske gospode i rado viđen gost na zabavama, balovima i večerama. Njen prvi javni ljubavnik bio je erl Simon Lutrel, čovek poznat i kao “Kralj pakla”. Pretpostavlja se da je upravo on “krivac” za njen nadimak - “Paklena Dejvis”. Lutrel je mladoj Meri na neki način odredio sudbinu – on ju je upoznao sa Aleksandrom Nesbitom, najmlađim sinom bogatog bankara iz Londona, a ovo poznanstvo ubrzo je rezultiralo brakom.

I to kakvim brakom! 

Ozakonjena veza je Mari donela komfor, luksuz, i na koncu svega - komoditet da kao finansijski nezavisna žena radi šta hoće i spava s kim hoće.

Njen suprug je poludeo i preminuo nekoliko godina nakon sklapanja braka, a šuškalo se da je Meri tome u mnogome doprinela. Njena brojna neverstva, neposlušnost i nepoštovanje bili su zaslužni za ludilo nesrećnog Aleksandra. 

Najverovatnije je da su takve glasine i bila istina – ona je još tokom braka postala priznata ljubavnica Augustusa Herveja, trećeg erla od Bristola.

Međutim, uprkos preljubi i razmiricama sa gospodinom Nesbitom, Meri je bila ta koja je nasledila njegov imetak. Iz veze sa Hervejom izašla je još bogatija. 

Atraktivna Britanka je ponovo angažovala slikara Džošuu Rejnoldsa, u želji da je ovog puta naslika kao bogatu i samostalnu ženu. Umetnik ju je predstavio kao svevremenu lepoticu sa golubom u ruci (koji simboliše ljubav i nevinost), a portret je trebalo da “opere” uprljanu Merinu reputaciju. U godinama koje će uslediti Meri će postati ljubavnica brojnih uticajnih i bogatih ljudi – oficira, grofova, sekretara pri vladi i muškaraca sa političkim ambicijama, a uglavnom će u svim svojim odnosima, avanturama i vezama uspeti da se dodatno materijalno obezbedi – dobijala je nakit, odeću, nameštaj, čak i čitava imanja…  

Tokom Francuske revolucije život Meri Nesbit poprimio je sasvim drugačiji tok – ona je postala svojevrsni diplomata. Pretpostavlja se da ju je tadašnji premijer Vilijam Pit angažovao kao agenta vlade u svojim tajnim namerama da obnovi francusku monarhiju.

Meri je tada privukla pažnju javnosti ali kroz potpunu drugačiju prizmu – bila je uvažavana kao žena od velikog političkog značaja. Tadašnje dnevne novine “Morning Chronicle” napisale su “ova proslavljena dama, upkos promiskuitetu u svom životu, stekla je jednu uzvišenost i dostojanstvo, uspevši da iskoristi svoj uticaj u pravom smeru i na najbolji način”.

Mari je od tada provela svoj život putujući po inostranstvu i predstavljajući Veliku Britaniju kao diplomata. Preminula je u dubokoj starosti u 82. godini u Parizu, gde je i sahranjena 4. novembra 1825. godine. 

Crkva lobanja

dobojka | 15 Jun, 2021 15:20

Nemojte da vas zavara uljuljkana i idilična atmosfera. Iako spolja deluje kao obična crkva, ovo zdanje unutra krije strašnu tajnu .Mala kapela locirana pored lepe rimokatoličke crkve Svih svetih na groblju u predgrađu grada Kutna Hora u centralnoj Češkoj sve je samo ne obična!

Poznata i kao “Crkva lobanja”, ova neobična građevina ukrašena je posmrtnim ostacima između 40.000 i 70.000 ljudi preminulih u Srednjem veku.

Tela ljudi koji će postati bizarna dekoracija ove crkve uzeta su sa lokalnog groblja, raskomadana i lišena mekih tkiva. Kosti su zatim izbeljene, a onda složene tako da oblikuju razne predmete u objektu – grbove, scećnjake, ogromne lustere, raspeća… Lokalno groblje u Kutna Hori verovatno se ne bi razlikovalo od stotina drugih u Češkoj da nije bilo izvesnog monaha Henrija koji je 1278. godine poslat u Svetu zemlju.

Legenda kaže da je on po povratku iz Jerusalima sa sobom doneo i malo zemlje sa Golgote – mesta gde je Isus Hrist razapet, i rasuo je svuda po groblju. Nije prošlo mnogo, a ljudi iz cele centralne Evrope su želeli da se sahrane baš tu. Tokom velike epidemije kuge 1318. godine i nakon Husitskih ratova u 15. veku groblje je postalo pretrpano. Rešenje je pronađeno u izgradnji crkve i kapele koja bi služila kao masovna grobnica za davno preminule čije su kosti počele da se izmeštaju tu što je stvorilo nova grobna mesta.

Posao dekorisanja dodeljen je 1870. godine drvodelji Františeku Rintu koji je kosti rasporedio u piramide, svećnjake, veliki grb i brojne druge oblike.

 

Bokserski ustanak

dobojka | 13 Jun, 2021 14:00

Grupe od po više stotina fanatika borilačkih veština kretale su se u drugoj polovini 19. veka severnom Kinom, uništavajući pred sobom sve što je podsećalo na hrišćanstvo, bilo da su u pitanju predmeti ili ljudi.

Apeli drugih zemalja nailazili su tek na nominalnu saglasnost kineskih vlasti, dok su na terenu zločini protiv misionara, sveštenika, ali i kineskih hrišćana, postali svakodnevni. Svu vlast u zemlji, nekoliko meseci ranije, državnim udarom i stavljanjem cara u kućni pritvor, u svojim rukama držala je carica Ciksi, udovica bivšeg cara.

Carica Ciksi bila je suočena sa jako komplikovanom situacijom u svojoj carevini. Na svim njenim granicama stajale su kolonijalne sile, večno željne plena, a unutrašnja podela među stanovnišvom bila je višestruka.

Na severu su na popularnosti dobili magijsko religijski pokreti, koji su promovisali ekstremni nacionalizam, fizičko vežbanje, povratak korenima. Zajednički naziv bio im je “Bokseri”, jer su ih tako opisivali oni retki koji su uspeli da se spasu njihovih napada. Verovali su da im moderno oružje ne može nauditi, i da ključ otpora od napada spolja leži u drevnim borilačkim veštinama. Koliko su bili mistični, toliko su bili i surovi, te se evropskom štampom ubrzo množio broj naslova o hrišćanima spaljenim u crkvama. Dok su se zlodela dešavala po periferiji, vesti su sporije dolazile, ali se to promenilo nakon što su se incidenti počeli dešavati u Pekingu, gde je i bilo smešteno najviše stranaca, među njima mnogo diplomata. Tog 30. maja 1900. britanski ambasador zahteva dolazak međunarodnih trupa koje bi zaštitile ambasade od napada “Boksera”. Nevoljno, carica je dopustila da u Predstavničku četvrt, deo Pekinga južno od Zabranjenog grada, u kome su se nalazile najveće ambasade, umaršira oko 450 stranih vojnika.

U gradu u kome se napetost mogla seći nožem, sve je šokirao postupak karijernog ambasadora Nemačke u Kini, Fon Ketlera. On je, sa još nekoliko nemačkih vojnika, u Predstavničkoj četvrti uhapsio jednog kineskog dečaka, čija je odeća ličila na onu koju su nosili “Bokseri”. 

Da li je zaista i pripadao pokretu ili ne, nikada nećemo saznati, jer je ambasador na licu mesta presudio dečaku, pucajući mu u glavu. Dok su ostali stranci u čudu stajali nad neljudskim postupkom nemačkog kolege, na zidine koje su okruživale Predstavničku četvrt sručilo se na hiljade “Boksera” željnih osvete. Napad je bio žestok, ali su dobro naoružani branioci uspeli da se odupru nasrtaju protivnika koji je na topove krenuo kung fuom. Međutim, ubrzo su se sa “Bokserima” udružili i muslimanski Gansu vojnici, ali i drugi Kinezi, koji su svoj gnev iskalili na kineskim hrišćanima. Oni su naseljavali obode Predstavničke četvrti, te su bili nezaštićeni artiljerijom koja je čuvala ambasade. Sve crkve u Pekingu su tih dana zapaljenje, i otpočela je opsada ambasada.

Nekoliko dana po otpočinjanju opsade, o kojoj nisu imali pozitivno mišljenje, vojskovođe sa juga Kine u čudu su gledali povorku od oko 2.000 pretežno britanskih vojnika. Istovremeno, do njih je stigao nalog od carice. U njemu je stajalo da se mora pružiti svaki otpor stranim okupatorima ali i pružiti sva pomoć i podrška “Bokserima”.

Ni prvi deo južnjacima nije bio po volji, ali je drugi bio nezamisliv. Već godinama, oni su u svojim regijama istrebljivali “Boksere”, smatrajući ih opasnijim i realnijim neprijateljem od stranaca. I dok im je vreme prošlo u diskutovanju o caričinim naređenjima, vojna jedinica nazvana “Sejmorova ekspedicija” se za jedan dan našla pred predgrađima Pekinga.

Tu je naišla na ozbiljan otpor, ali i u artiljerijsku vatru kineske vojske, koja ih je posmatrala kao stranog okupatora. Iako su kraljičina naređenja uvek glasila tako da se strancima garantuje bezbednost, to se nije odnosilo i na neprijavljenu vojnu jedinicu pred glavnim gradom. Sejmorova ekspedicija pretrpela je ozbiljne gubitke, te se zabarikadirala u jednom starom utvrđenju i čekala pomoć. Pomoć je ubrzo I stigla, jer se pojavilo još 2.000 stranih vojnika, koji su Sejmorovu ekspediciju izvukli iz obruča. Ponovo su strane trupe, i u dolasku i u povratku, prošle kroz jug Kine bez ikakvog otpora. Carica je bila besna. Upad stranih trupa na kinesku teritoriju, carica je smatrala agresijom. Na dvoru su postojale dve struje. Jednu su smatrali da je potrebno oštro odgovoriti na bezobrazluk stranaca, i sve ih proterati. Drugu, koju je zastupao i iskusni diplomata Ksu Jinčeng, smatrala je da je potrebno diplomatski rešiti situaciju.

Nakon nekoliko sati većanja, kraljica je donela odluku. Glava nesrećnog Ksua je završila na koplju u Pekingu, jer je “pokušavao nametnuti subverzivne ideje”, a carica Ciksi je objavila rat. Njenim proglasom od 21. juna 1900. godine, rat je objavljen Sjedinjenim Američkim Državama, Rusiji, Britanskoj imperiji, Nemačkoj, Austrougarskoj, Japanu, Francuskoj i Italiji. Praktično, najjačim zemljama sveta!

O karakteru ove objave rata podeljena su mišljenja, ali sa sigurnošću možemo govoriti samo o posledicama. U samom Pekingu, stranci u Predstavničkoj četvrti su dobili ultimatum – da napuste ambasade u roku od 24 časa, ili da se suoče sa gnevom Kineza.

Kako su se oglušili o taj predlog, smatrajući da se Kinezima ne može verovati, usledio je veliki napad na ambasade. Kinezi su palili velike vatre zapadno i severno od ambasada, pokušavajući da zaplaše protivnika. Potom su granitne blokove gurali sve bliže i bliže ambasadi, osvajajući tako metar po metar. Ali, uporni branioci su nadljudskim naporima uspeli da se odupru napadima, koji ovoga puta nisu činili samo “Bokseri”, nego i regularne carske trupe. Kinezi bi lako, u jednog masivnom i silovitom opštem napadu svojom brojčanom dominacijom, uništili sve što se kretalo u ambasadama… u roku od jednog dana – bilo je svedočenje jednog od ljudi zatočenih u ambasadi.

Zašto do toga nije i došlo, ostaće misterija. 

Nakon 5 dana napada, američki ambasador je uspeo da u kontaktu sa kineskim predstavnicima ugovori primirje. Mnogi koji su se, zarobljeni u ambasadama, premoreni i iznemogli, pitali zašto su Kinezi pristali na primirje, ubrzo su shvatili da to može da znači samo jedno – pomoć je na putu. Kako su svoje vojno prisustvo na obalama Kine, nenametljivo ali konstantno, gradili još od aprila, već u junu su se prve grupe međunarodnih snaga našle na kineskoj teritoriji. Stvorena je Alijansa 8 nacija, koju su činile zemlje kojima je Kina objavila rat. Raspoloženje trupa koje su slate u Kinu može ilustrovati i govor nemačkog cara Vilhelma II na ispraćaju svojih vojnika na istok.

– Ako sretnete neprijatelja, on će biti poražen! Neće biti zarobljenika. Ko god vam padne šaka, gotov je! Kao što su Huni pre hiljadu godina pod svojim kraljem Atilom stekli ime, pa nam i danas izgledaju moćni, steknite i vi ime za Nemca u Kini tako da nijedan Kinez i ne pomisli da Nemca popreko pogleda – rekao je car, a ni ostali odredi vojske Alijanse nisu bili u mnogo drugačijem raspoloženju.

Strana vojska, koja je i treći put neometano prošla kroz južni deo Kine, za nekoliko dana stigla je do Pekinga, ostavljajući za sobom tragove zločina. Vojska Alijanse imala je oko 55.000 vojnika i 55 ratnih brodova, dok im se u Pekingu suprotstavilo oko 70.000 regularnih carskih trupa i 50.000 do 100.000 “Boksera”.

Vać nakon dva dana žestokih borbi, britanske jedinice su uspele da se dokopaju ambasada, i da se u njima ulogore. Ubrzo su im se priključili i ostali pripadnici alijanse, te je od predstavničke četvrti napravljen ogroman vojni logor, koji je bilo nemoguće osvojiti.Nekoliko dana kasnije, stiglo je i pojačanje u vidu zakasnelih nemačkih trupa i čitav Peking bio je pod okupacijom koja će potrajati skoro godinu dana. Usledilo je nemilosrdno pljačkanje i iživljavanje nad protivnikom, u kome je svaki narod iskazivao neke svoje nečovečne osobine.

U pljačkanju su najsistematičniji bili Britanci. Oni su opljačkane stvari nedeljom stavljali na javnu aukciju, u kojoj su britanska gospoda budzašto pribavljala stvari basnoslovne vrednosti, bez direktnog belega pljačkaša na sebi.

Kozaci koje je poslala Rusija prednjačili su u silovanjima što je, prema tadašnjim izvorima, zgrozilo pedantne Japance. Oni su sa sobom poveli konkubine na front, za potrebe kontrole stresa vojnika, te im je silovanje delovalo previše varvarski.

Nemci su, s druge strane, prednjačili u kaznenim ekspedicijama na sever Kine, gde su osvete za zlodela “Boksera” bivale jako surove. Hiljade kineskih civila je ubijeno pod optužbama da su podržavali ovu grupaciju. Za to vreme, nakon što je Peking većinski pao u ruke stranaca, carica je prerušena u seljanku, otišla u inspekciju terena. Sklonište je našla u nepristupačnim, planinskim vencima, naseljenih muslimanima, koji su joj bili najodaniji u borbi protiv hrišćana. Odatle je otpočela živahnu diplomatsku aktivnost, koja se svela na pitanje – šta je potrebno uraditi da bi stranci napustili Kinu?

Ponuda koju je dobila od Alijanse bila je i iznad njenih očekivanja. Dinastija je bez ikakvih ograničenja ostala na prestolu, a teritorija Kine ostala je netaknuta. Doduše, kraljica se “Bokserskim protokolom”, kako je nazvan dokument kojim je proglašen mir, obavezala da će izvršiti smrtne presude nad deset glavnih vođa “Boksera”, koji su okrivljeni za sve zločine nad hrišćanima. Protokol je podrazumevao i isplaćivanje ratne odštete, i to u roku od 39 godina.

Već tada se videlo da dinastija nema šanse da poživi ni upola toliko. Desetak godina kasnije, Kina će prvi put u svojoj istoriji odbaciti monarhijsko uređenje, i postati republika.   


Zabave iz nocnih mora

dobojka | 09 Jun, 2021 15:55

Na primer, Viktorijanci vam možda deluju uštogljeno i jednom rečju - dosadno, ali ne dajte da vas izgled zavara! Oni su i te kako znali da se zabavljaju… jedino što su sa današnjih stanovišta te zabave delovale u najmanju ruku - nenormalno!

Evo šta je bio “hit sezone” 1899. u Velikoj Britaniji: Viktorijanci su imali običaj da pravo iz egipatskih grobnica donesu mumije i “otvaraju ih” javno, na zabavama, gde bi u tome učestvovali svi gosti.

Naime, u 19. veku Britanci su prolazili kroz pravu egiptomaniju, a mumije su postale samo još jedan suvenir koji su putnici u tu daleku državu donosili kući. Potražnja za mumijama je postala toliko velika da su lokalni patolozi počeli da mumifikuju tela kriminalaca i beskućnika samo kako bi ih prodali kao “faraonovog rođaka sa majčine strane”.

Situacija se toliko otrgla kontroli da su gosti posle ovakvih zabava često sa sobom odnosili delove drevnih tkanina, kosti i zavoja kao suvenire.

Organizovane posete ludnici kako bi štapom bockali pacijente Verovali ili ne, ovo je bila jedna od omiljenih porodičnih aktivnosti u Londonu još od 17. veku. Naime, psihijatrijske ustanove tada su mnogo manje bile bolnice, a mnogo više otelotvorenja Danteovog pakla, međutim, očigledno su bile super zabavne za ljude koji su dolazili spolja.

Ludnice su imale finansijskih problema, pa su rešile da otvore svoja vrata bogatim donatorima koji su bili spremni dobro da plate kako bi štapovima i drugim rekvizitima bockali i udarali pacijente kako bi videli njihove reakcije.

Pomagalo je to što je za većinu ljudi ludilo bilo božija kazna za greh. Tako su se osećali potpuno mirno dok su odlazili u ludnicu da vide golotinju, nasilje i svaku vrstu izopačenosti koju možete da zamislite. Podaci govore da je godišnje preko 96.000 ljudi posetilo ove ustanove širom Britanije, a cena “ulaznice” je bila peni! .

Posedovanje ŽIVOG baštenskog patuljka bio je poslednji krik modeZamislite da šetate vašom baštom sa prijateljima kada, odjednom, pred vas istrči starac u bizarnom kostimu sav uprljan zemljom i lišćem. Da, to je vaš lično baštenski patuljak!

Ovaj bizaran običaj bio je hit tokom 18. i 19. veka u Engleskoj. Za ovaj posao obično bi bili angažovani beskućnici koji bi se onda uselili u kabinu ili pećinu koju biste sagradili u vašoj bašti.

“Patuljak” nikada nije smeo da prestane da glumi šta god mu „poslodavac” ili gosti radili, nije smeo da se šiša, brije ili seče nokte, a za ovo je bio više nego dobro plaćen. Prema nekim podacima, godišnja „plata” za baštenskog patuljka tokom 18. veka bila je oko 600 funti što je oko 180.000 dolara u današnjem novcu.

Sakupljanje ljudskih kostiju

Kada biste danas imali ovaj “hobi” smatrali bi vas psihopatom. Ipak, u viktorijansko doba biste bili baš “trendi”. Verovatno biste počeli od zuba, ali san svakog kolekcionara bilo je posedovanje Kabineta čudesa prepunog skeleta, tumora i deformisanih fetusa!

Neki delovi tela bili su toliko popularni i egzotični da bi se čitave zabave organizovale samo zbog njih.

Toliko o otmenom i prefinjenom životu na dvoru, zar ne?

 
«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 ... 34 35 36  Sledeći»
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb