IZ MOJE DUŠE

Beli vukovi bili su specijalna jedinica Vojske Republike Srpske u sastavu Sarajevsko - romanijskog

korpusa . U maju 1992 godine na Jahorini je formiran Izvidjacki odred koji je osnovao Milos 

Vukadin zvani Švabo . Nakon formiranja Jahorinskog bataljona odred se prikljucuje Bataljonu . 

U januaru 1993 Milos Vukadin postaje komandant Jahorinskog bataljona . Nazalost ubrzo je 

nastradao . Stao je na minu i ubrzo preminuo od posledica ranjavanja . Za komadanta 

novoosnovanog jurisno - izvidjackog odreda Sarajevsko - romanijskog korpusa Vojske Republike

Srpske 22 februara 1993 postavljen je Srdjan Knezevic . Ranjen je 16 maja 1995 godine u 

borbama na Debelom brdu . Od 22 februara 1993 pa sve do proljeca 1996 ostao je komadant 

Belih vukova . Jedinica je dobila ime po tome sto su zavejani u mecavi na planini Bjelasnici

koju mogu samo vukovi da prezive . Jedinica je izmedju ostalog ucestvovala u borbama na 

Moševackom brdu koje se nalazi na Nišickoj visoravni . U jedinici se nalazio veliki broj 

ruskih dobrovoljaca koji su ucestvovali u ratu na strani Vojske Republike Srpske .  

Ranko Rubezic rodjen je 1951 godine u Peći u siromasnoj porodici crnogorskog porekla . Njegovo

odrastanje povezani su sa Lekinim brdom . Otac mu je bio pukovnik JNA .  Ulicne tuce , sitne 

kradje provale i boravci u pritvoru za maloletnike bili su deo Rubeziceve rane mladosti . Istaknuta

kriminalna licnost u Beogradu lokalno poznata kao Dač Šulc bio je prvi beogradski reketaš . 

Vladao je citavim gradom krajem 70 - tih bio je neprikosnoven u svim delovima grada . Kralj 

mafijasa kako su ga neki tada zvali . Tadasnji kriminalci bili su dobro poznati policiji pa su 

uprkos radnjama imali prijateljski odnos sa inspektorima . Obilazio je hotele u kojima je znao 

da se odvija prostitucija i uzimao novac od recepcionera sa kase . Prvi put u zatvoru je 

zavrsio 1978 godine upravo zbog tih dela . Dobio je sest meseci zatvora . Dve godine kasnije

zbog istog dela koje je okarakterisano kao drska kradja zaradio jos šest meseci . U decembru

1984 godine ispred kluba u Beogradu tesko je ranio Jovana Simendica . U kafani Čuburska lipa

na Crvenom krstu iz čista mira pretukao je coveka udarajuci ga rucnom bombom po glavi . Na

Rubezica je pokusano nekoliko atentata . Sve je preziveo pa se u podzemlju puno govorilo da 

ga nece cak ni metak . Uvek je sa sobom nosio rucnu bombu revolver magnum a vrlo cesto 

i skracenu pusku izraleske proizvodnje za ulicne borbe Uzi . Četvorica njegovih potcinjenih 

kriminalaca pucali su u njega 19 februara 1985 godine . Bio je prvi kriminalac u beogradskom

podzemlju koji je ubijen u sacekusi njegovo ubistvo izazvalo je medijsku pomamu u 

komunistickoj Jugoslaviji . Ubijen je na ulici nista nije ostavio iza sebe . Tako se zavrsila prica 

o beogradskom Dač Šulcu . 

Kolo srpski sestara Bosiljka Bosa Pavlovic nalazi se u Pozarevcu i djeluje kao zensko kulturno

prosvetno , patriotsko vanstranacko i humanitarno drustvo osnovano 1905 godine . Osnivac i 

prva predsednica drustva bila je Bosiljka Bosa Pavlovic po zenskoj lozi praunuka Karadjordja 

Petrovica . Bosiljka je sa suprugom Stojanom izrodila tri sina i kcer Danicu majku Milene Pavlovic

Barili . Danas se fondacija Milenin dom i galerija koja nosi ime slavne slikarke nalazi u 

kuci Pavlovica koju je Danica u znak secanja na svoju preminulu kcerku Milenu 1962 godine 

darivala gradu Pozarevcu . Na mestu predsednice kola srpskih sestara njena baka Bosa ostala

je 25 godina sve do svoje smrti . Tokom oslobodilackih ratova Srbije od 1912 do 1918 godine 

clanice pozarevackog Kola su radile u privremenoj vojnoj bolnici negujuci ranjene vojnike . 

Posle Prvog svetskog rata osnovale su Dom za zastitu ratne sirocadi . Kolo je imalo 131 

clanicu koje su bile ugledne dame iz poznatih porodica . Ugled i postovanje Kola srpskih 

sestara u gradjanskom Pozarevcu bili su na izuzetno visokom nivou a članstvo i rad u Kolu

smatralo se posebnom časću . Kolu je dva puta u istoriji bio zabranjen rad . Najpre 1942 

godine naredbom od strane nemacke okupacione vlasti zbog cega su bile primorane da u

ratnim godinama nastave da rade pod okriljem Crvenog krsta u Pozarevcu . Drugi put po 

oslobodjenju kada su nove vlasti 1947 godine zelele da raskrste sa svim sto je imalo 

karakter burzoaskog i reakcionarnog zbog cega Kolo srpskih sestara u Pozarevcu ali i celoj

Srbiji pet decenija nije delovalo . Nesrecna desavanja na prostorima bivse Jugoslavije bili

su povod da se obnovi njihov rad najpre u Beogradu 1990 godine a dve godine kasnije i u 

Pozarevcu . Prvi svetosavski bal u Pozarevcu organizovale su 1993 godine a od tada je 

tradicija kao i Vaskrsnje humanitarno druzenje koncert Mladost svetlost dobrote . Danas 

odbor Kola srpskih sestara ima oko 40 aktivnih clanica svih profesija . Krajem 2017 godine 

obelezile su jubilej deset godina manifestacije Stiška posna trpeza koju odrzavaju u prvoj 

nedelji Bozicnog posta . 

Između 1950. i 1982. 15 puta bio je jugoslavenski predstavnik na olimpijadi, osvojivši 12 medalja u ekipnom plasmanu: jednu zlatnu na olimpijadi 1950., 6 srebrnih i 5 bronzanih. Na prvenstvu Jugoslavije 1. mjesto osvojio je 12 puta.

Poznat je i po svojoj novinarskoj karijeri. Bio je stalni dopisnik časopisa Chess Review i Chess Life. Napisao je i veliki broj knjiga o šahu.

Omiljene replike iz “Nevena” ostale su sve do danas čuvene: “Pitam se, pitam se” i “Ih, ta nemojte kasti”, u izvođenju “kuvarica” Olivere Marković i Dragana Zarića, te su postale dio opšte kulture i razgovora, kao dio odrastanja brojnih generacija mališana.U čast pokojnom Timotiju Džonu Bajfordu snimljen je i dokumentarni film “Pitam se! “Pitam se! Ko je Džon Bajford?” u produkciji RTS-a i Studija B. Bajford je bio britanski režiser, scenarista i glumac koji je dobar dio svog života i karijere proveo u Srbiji radeći brojne projekte na domaćim televizijama. Osim “Nevena”, režirao je i druge serije za djecu, “Poletarac” i “Nedeljni zabavnik”, te ostavio značajan trag na domaćoj  kulturnoj sceni.

Porodica Badžak živela je u Mladenovcu ali je redovno obilazila i svoju porodičnu kuću u Jagnjilu na Straževici, veliku staru brvnaru sa dva ulaza i šest soba, sa ognjištem u sredini, gde je živela domaćica kuće baba Kata (Dimitrijević) i dva-tri momka koji su radili imanje. Pored kuće je bila velika dvospratna konjušnica u kojoj je uvek bilo dvadesetak konja. Zanimljivo je da su kod Badžaka oduvek radili momci iz „preka“, tako u popisu iz 1863. upisani su dvoje slugu iz Austrije (i jedan iz Turske), a na groblju na Straževici sahranjeni su Badžakovi radnici Erharti, otac Jovan (koji je 1919. ubijen od komita zbog para) i njegov sin George (Đura Švaba) koji je primio pravoslavnu veru. Jova je dobio imanje od Badžaka na kome je sagradio kuću. Posebno svečani porodični odlazak Badžakovih u Jagnjilo bio je za seosku litiju Spasovdan, kada je cela familija stizala u selo otvorenim fijakerom. Posle proterivanja porodice Badžak, staru Badžakovu kuću u Jagnjilu prisvojila je zadruga a danas u njoj stanuju izbeglice.I na Seltersu je bila jedna lepa i veoma stara Badžakova brvnara i nekoliko manjih drvenih objekata koji su svi izgoreli za vreme borbi oktobra 1944. godine. U toj kući živela je familija Badžak pre nego što se potpuno preselila u Mladenovac. Iz te kuće je Janko pošao u prvi razred osnovne škole u Međulužju školske 1906/7. kod učitelja Milana Maksimovića. Iza kuće je bio i teniski teren od crvene šljake koji je najviše koristila Simka sa svojim društvom. Na ulazu u imanje bila je kapija, a preko puta kapije, preko druma na strani banje bila je pored puta jedna nadstrešica gde su se smenjivali ciganski karavani. Na Badžakovom imanju se uvek mnogo kuvalo i uvek je ostajalo mnogo hrane. Po tu hranu uveče su dolazili Cigani i nosili je na svoju vatru koja je po ceo dan i noć gorela pored čerge i leti i zimi. Poslovođa na imanju je i ovde bio Velimir Vićentijević, jedan od momaka je bio Velimir Stanković, a iz varoši dolazio je Ilija Mašić na triciklu s kantama da preuzme mleko. Pred kraj II sv. rata, kada su učestala ubistva po okolini, Badžakovu kuću i imanje su noću čuvali žandari a na Seltersu su boravili i četnici. Priča se da je tamo u avgustu 1944. boravio i sam Nikola Kalabić s nekoliko stotina svojih četnika. Danas  (2000) Badžakovo imanje na Seltersu koristi Rasadnik koji je izgradio tamo nove objekte.Pred rat 1940. Janko Badžak je započeo gradnju velike vile poniže klanice (danas Zavod za zapošljavanje), koju je završavao za vreme rata. Vilu je projektovao arh. Ivan Belić brat posleratnog predsednika SANU Aleksandra Belića. Kada su Janka Nemci isterali iz kuće u centru grada, preselio se u kućicu na uglu kraj vile u izgradnji, a u vilu prelazi godinu dana kasnije kad je dovršenje vile poodmaklo. Godine 1942. u vilu se useljavaju izbeglice iz Beograda: Miloševići, Stanojevići, Farčići, Bugarčići.., koji su plašeći se bombardovanja u vili samo spavali, a ceo dan su provodili na Badžakovom imanju na Seltersu. Gosti su ujutro u nekoliko tura kolima prevoženi na Selters, gde su se pripremali obroci za tridesetak duša, a uveče su kolima vraćani u vilu. U Badžakovoj vili nameštaj je već bio luksuzniji, a jedna prostorija je bila kancelarija klanice s telefonom. U vili su živeli za vreme okupacije Janko i supruga Seka, a Milan i Simka sa svojim porodicama bili su u ili Beogradu ili na Seltersu. Pamti se da je jedan rođendan sinovca Ljubomira slavljen u vili. U Badžakovoj vili posle rata dugo godina je bio komitet. Priča se kako je Raka, šef mladenovačke UDB-e nekoliko godina posle rata otkrio u plakaru 40 flaša rakije koje je gazda Janko uvek imao spremne za poklon kada mu neko dođe u goste. Posle rata iz obližnje osnovne škole deca su često silazila do Badžakove vile i igrala se u dvorištu. Posebna je bila hrabrost među dečacima provući se podzemnim hodnikom, koji je verovatno urađen radi evakuacije ukućana u slučaju ratnih opasnosti.Najpotresniji događaj u varoši Mladenovac za vreme okupacije bila je velika racija u novembru 1942. zbog ranjavanja dva Nemca posle napada partizanke Živke. Skoro da nema familije u Mladenovcu koja nije posredno ili neposredno bila ugrožena tim događajima. Nemci su u toj raciji uhapsili 127 talaca i zatvorili u kafanu „Central“ (žene) koja se nalazila na mestu današnje apoteke u Pijaceti i kafanu „Makedonija“ (muškarce) koja je bila na mestu današnje apoteke Max kod taksi stanice.

Ključnu ulogu u spasavanju talaca odigrao je Janko Badžak koji se, po brojnim svedočenjima meštana, poneo kao veliki zaštitnik varoši. O tome kako je došlo do racije i kako se završila ima mnogo svedočenja.

Počelo je sve na sastanku Okružnog povereništva KPJ za Mladenovac u Duboni. Članica tog povereništva 23-godišnja Živka Damnjanović iz Ćuprije (rodom od Smedereva), ubila je jednog jutra sa dva hica iz pištolja Jovu Krajišnika, takođe člana tog povereništva. U tom trenutku ostali članovi su bili u susednoj sobi. Živka je rekla da joj je Jova priznao da je oženjen i da ima decu i pošto je s njim imala ljubavnu vezu u afektu je pucala u njega. Živku su odmah vezali i poslali kurira u Beograd da donese odluku iz pokrajinskog komiteta o njenoj daljoj sudbini. Kurir je doneo presudu – smrt streljanjem. Kada je Živka to doznala ona je u pogodnom trenutku zamolila sekretara Jura Sarića (za koga se priča da joj je takođe bio ljubavnik) da je oslobodi i da joj da pištolj, a ona će svoj život iskupiti u borbi kao prava partizanka. Tako je Živka stigla u Mladenovac, ranila dva Nemca koji su dokoličarili kod Šamota (potporučnika Koniga i dr Engelhardta) i ubila četničkog vojvodu Jocu Vojinovića iz Koraćice, koji je čuvši pucnjavu pošao za njom, a zatim se poslednjim metkom ubila iz svog pištolja u jednom useku ispred kovačnice Blagoja kovača. Nemci su odmah blokirali grad i konjima gonili narod koji je bežao izvan grada. Mrtvo telo partizanke Živke doterali su kolima u kafanu „Central“ gde su bile zatvorene žene, tražeći od njih identifikaciju. Živku su kasnije izložili na ulici između železničke stanice i načelstva.Janko je ručao u vili sa porodicom kada se čula pucnjava. Koji trenutak kasnije neko je protrčao današnjom Bisinom ulicom i vikao da su izginuli Nemci. Janko je odmah ostavio ručak, uzeo gunj i šubaru i otrčao u klanicu. Držao je radnike klanice pet dana i noći po kancelarijama plašeći se, da će ako se vrate svojim kućama biti pohapšeni. Isto je uradio i Rakić sa radnicima džakare. Janko Badžak, koji je i sam bio pod pretnjom da će biti uhapšen, tih dana je neprekidno intervenisao kod Nemaca, ukazujući na činjenicu da je Živka došla sa strane, da nije iz Mladenovca i da zbog toga ne bi trebalo da stradaju Mladenovčani. Uspeo je da se već sutradan oslobode žene s decom. Na kraju zadržano je deset talaca iz Mladenovca i okoline (Kostica Nenadović, Branka Antonijević, poštareva kći, Voja, kelner kod Šicka i više Roma iz Senaje, Đurinaca i Šepšina koje su Nemci pohvatali po putevima u okolini) koji su zajedno sa 40 logoraša dovedenih sa Banjice streljani na Seltersu 23. nov. 1942. na mestu zvanom „pozajmište“, odakle je džakara uzimala zemlju za izgradnju svojih objekata. Po svedočenju rodbine Janko se te noći zaključao u sobu i celu noć plakao.Godine 1938. udruženje CEPRAD iz Novoga Sada počinje da gradi veliku industrijsku klanicu u Mladenovcu, čiji je najveći akcionar bio Janko Badžak. Klanica će svoju proizvodnju započeti 1940. godine. Borba u vladi oko lokacije klanice završila se u korist Mladenovca zahvaljujući tradicionalno brojnim proizvođačima stoke u Kosmajskom kraju. Čuveni vašari na Tresijama decenijama su okupljali proizvođače stoke iz cele Šumadije. Osim toga Mladenovac se nalazio na raskrsnici pruga i puteva, a to je motivisalo i Paju Jovanovića da uloži kapital i sagradi jednu od prvih industrijskih klanica u Srbiji baš u Mladenovcu još godine 1907, koja će biti srušena za vreme I sv. rata. Badžakova klanica je sagrađena poviše lokacije Pajine klanice, takođe uz prugu, a posle II sv. rata preimenovana je u „7. Juli“ (danas je obnovljena pod firmom „Damjanović“). Badžakova klanica zapošljavala je pred rat i za vreme okupacije oko šezdesetak ljudi, koji su obrađivali po 300-400 grla stoke. Preko CEPRAD-a (Centralnog proizvođačkog udruženja) vršen je i izvoz stoke. Vagoni na tri sprata odvozili su svinje sa mladenovačkog perona put Austrije i Nemačke.Oko hapšenja Janka Badžaka 1945. godine najčešće se čuje priča da je Janko po nadiranju Rusa i partizana krajem leta 1944. otišao četnicima, ali kako tamo posumnja da će ga likvidirati on pobegne u Brđane kod Čačka, tada zabačen kraj, gde je neko vreme čuvao ovce. Jednoga dana, po priči, pošalje pismo u Jagnjilo ali to pismo otvori prvo cenzura. Kada je OZN-a stigla kod Badžaka zatekla ga je kako čuva ovce. Rekao je: „Ne pucajte, ja sam Janko Badžak.“ Po dolasku u Mladenovac sprovođen je u pratnji dva oficira OZN-e (Odeljenja za zaštitu naroda). Video ga je Mika Daničić i obradovan izljubio se s njim. Sutradan je Mika imao problema s načelnikom mladenovačke OZN-e Radovanom Maksimovićem iz Velike Ivanče.Po drugoj verziji Janko se kolima koja su vukle dve dobre kobile odvezao sa dvojicom svojih najpoverljivijih ljudi u Belu Crkvu, blizu Valjeva, kod jednog svog bogatog prijatelja. Dogovorio se s njim da će mu neko vreme čuvati ovce, što je stvarno i počeo da radi. Druga dvojica su gazda Jankovim kolima čak vozili i neke svadbe u Beloj crkvi. U proleće pošalje Janko njih dvojicu da ispitaju situaciju u Mladenovcu, pa ako je prošla opasnost da se i on vrati. Verovao je da ni zbog čega nije kriv i da nema razloga da beži iz zemlje i ostavi svoju dedovinu, iako je imao priliku da se ukrca u avion na Ravnoj gori. Međutim, u Mladenovcu Badžakove radnike dočeka OZN-a i „zapita“ ih gde im je gazda. Posle dva dana otišao je džip iz Mladenovca u Belu Crkvu. Zatekli su Janka kako čuva ovce.A po trećoj, najverodostojnijoj priči rođaka i Jankovog šofera Radomira Jankovića, Janko je u junu 1944. bio petnaest dana kod Draže na Ravnoj gori, zbog čega je po povratku proveo dva meseca u Gestapou (po drugoj verziji priveden je i zbog komunističke ćelije koja je postojala u klanici). Bio je zatvoren u bivšem Ratničkom domu u Beogradu (danas Dom armije iza Narodnog pozorišta). Platio je velike pare i uz pomoć Ike Paranosa, direktora DIRIS-a, uspeo da se izbavi iz zatvora (po žandarmerijskoj arhivi od 23. marta 1944. Janko Badžak je bio u zatvoru, prijavili ga ljotićevci u vreme kada su Kovačevčani i Kršljani išli su kod Ljotića sa zahtevom da se za sreskog načelnika postavi njihov čovek; tada je bio abar u varoši da je nemačka komisija utvrdila velike zloupotrebe J. Badžaka na štetu Nemaca). Po povratku iz zatvora, u avgustu 1944. Janko se odvezao automobilom kod svog bogatog prijatelja u Brđane. Za njim su došla dvojica njegovih najpouzdanijih radnika. Ta dvojica su bili Mijailo kočijaš i Dragomir Srekić obojica od Milovanovića iz Jagnjila, koji su u Brđane doterali i karuce (otvoreni fijaker) koje je vukao jedan snažan konj. Ova dvojica su se posle nekoliko meseci jedan za drugim vratili, ali su prijavljeni od komšija u Jagnjilu, pa su odmah uhapšeni i dovedeni u Mladenovac. Nije prošlo ni nekoliko dana i ova dvojica su pušteni, a Janko je pronađen i uhapšen. Mnogo godina kasnije jedan od te dvojice se žalio da je žestoko mučen od komunista. Takođe se zna da je Mijailo odlazio kod Seke u Beograd i kleo se da on nije Janka izdao i da mu je Seka verovala. Zanimljivo je i da nijedan od njih dvojice nije pozivan kao svedok kada je Badžaku suđeno. Dvojica Jagnjilaca su godinama posle rata pričali, da su karucama stigli do Goračića kod Guče u Dragačevu. Kola su bila puna Nedićevih para. Meštani tog sela su te jeseni imali svadbe pa su molili Mijaila da im pozajmi lepa kola nudeći da mu plate. Mijailo, koji nije znao ni šta će sa svojim „ludim“ parama, rekao im je da će im pozajmiti konje i kola, a oni neka mu samo doteraju malo sena. Gazda Janko, koji se pred meštanima po izgledu nije mnogo razlikovao od ove dvojice, davao im je za takve prilike po džakče para (koje su ubrzano gubile vrednost) pa su dva Jagnjilca bili „glavni“ kod pevaljki na tim svadbama. Kasnije su sve pare podelili seljacima. Janko je u tom selu bio gost i kod popa s kojim se dogovorio da će mu čuvati ovce, ne bi li se tako prikrio. Postoje i priče da je Janko bio i okolini Kraljeva, nastojeći da se približi Bosni, odakle se očekivalo da će doći saveznici, a pominje se i Belanovica, Ljig i druga mesta. Kada bi hteli da povežemo sve verzije Jankove bežanije mogli bi pretpostaviti da nije boravio samo na jednom mestu, nego je zavisno od situacije menjao mesta boravka tokom tih nekoliko meseci velikog ratnog previranja u Srbiji.Kada je Janko Badžak uhapšen januara 1945. Danica Gostenčnik je sakupljala potpise po Mladenovcu da se on oslobodi. Sakupila je oko 150 potpisa najviše od onih koji su 1942. bili zatvoreni kao taoci od Nemaca. Desa Simić je potpisala i zbog toga je imala problema sa OZN-om. Dala im je obrazloženje: „Kada je on intervenisao kod Nemaca za nas, što ja ne bih intervenisala za njega kod naših.“ I Milja Grujić je bila jedna od potpisnica. Iz Klanice je bilo 27 potpisnika među njima Milan Mandelc i Katarina Milošević. Svi su pohapšeni pre suđenja i odvedeni na Badžakovo imanje na Seltersu na prinudni rad. Neki od potpisnika i neki od radnika klanice bili su uhapšeni i zatvoreni dve noći u sreskom odboru da bi bili izvedeni na Badžakovo suđenje kao svedoci, a mnogi ugledni varošani za koje se pretpostavljalo da su naklonjeni Badžaku, bili su tokom suđenja zatvoreni u staroj robnoj kući. Danica Gostenčnik je zbog peticije i svedočenja na sudu u korist Jankovu provela šest meseci u zatvoru.Janko je po hapšenju prvo odveden u Beograd u Tiršovu ulicu gde je desetak dana ispitivan najviše u cilju prikupljanja podataka protiv Draže Mihajlovića. Simka ga je pronašla i posetila i tada je poslednji put videla svog brata. Odatle je Janko sproveden u Mladenovac i zatvoren u Žitarkinu kuću (današnji MUP). Rajkova Kosa Katanić odmah mu je odnela jorgan i jastuk što su stražari primili. Za vreme suđenja bio je zatvoren zajedno sa drugim „neprijateljima naroda“ u komandi mesta, to jest predratnom sreskom načelstvu, u podrumu dvorišne zgrade preko puta Žitarkine kuće. Posle suđenja zatvoren je u ćeliju 3. takozvanu „smrtnu sobu“ u istom podrumu. Ta soba nije otvarana tri dana posle Jankovog streljanja ne bi li se zavarali mogući svedoci. Na jednoj šetnji zatvorenika u dvorištu načelstva Janko se obratio poznaniku do sebe: „Ja znam da ću biti streljan, evo ti uzmi moj zlatni sat za uspomenu.“ Zatvorenik nije smeo da primi ponuđeni poklon znajući da je pod prismotrom. Po drugoj verziji, Janko se nadao do poslednjeg trenutka da će biti spašen, uzdajući se u poznanstva s komunistima u samom vrhu nove vlasti (moguća veza je bila preko Milorada Mišića, sam Ćeća Stefanović, zamenik ministra unutrašnjih poslova). Međutim, najrealnija je pretpostavka da je Janko bio „idealista“, verovao je da ga niko neće dirati jer nikoga nije pokrao ni ubio, a za vreme rata više puta je pomagao i spasavao komuniste iz Klanice (o čemu postoji mnogo svedočenja). Simka je po Jankovom hapšenju išla kod Kike, koju je poznavala još dok su bile devojke, sa zahtevom da joj puste brata. Kada je Kika rekla: „Neka narodni sud odluči“, Simka je ćutke ustala sa stolice i izašla napolje. Znala je da je ta rečenica bila smrtna presuda njenom bratu.Janku Badžaku je sudio Vojni sud Kragujevačke vojne oblasti i sudija Drag. Sabljarević 4. i 5. aprila 1945. u mladenovačkoj kafani „Kasina“, u narodu poznatijoj kao „Glišina kafana“, koja se nalazila na mestu današnje Pijacete (Borovo). Na suđenju u Kasini najrevnosniji u izvikivanju smrtne presude i pljuvanju bili su upravo oni kojima je Badžak najviše pomogao. Suđenje je trajalo dva dana, a drugi dan je suđeno i Dragi Saviću, predsedniku opštine za vreme okupacije. Kada je Janko izveden iz Žitarkine kuće u pratnji Radovana i stražara, cela ulica od Takova do Glišine kafane i ceo Žitni trg bili su puni naroda. Među narodom su bili organizovani komunistički aktivisti koji su skandirali tražeći Jankovu smrt, a svi varošani za koje se pretpostavljalo da bi na suđenju bili na Jankovoj strani bili su zatvoreni u „Staru robnu kuću“. Janko i stražari išli su sredinom ulice koja je bila rasklonjena i ušli u salu koja je bila mala da primi sve koji su želeli da prisustvuju suđenju. Janko je prvo stajao a zatim sedeo na bini u svom grombi kaputu i sa šeširom na glavi. Glišina kafana je bila krcata. Publika je na svaku tužiočevu optužbu, uglas psovala i pljuvala Janka i svedoke koji su govorili u njegovu korist. U jednom trenutku Janko se, prepoznavši glas trgovca kome je pomogao da otvori radnju, okrenuo vezan na stolici, prema poznatom glasu i rekao: „Zar i ti…“ Više svedoka koji su prisustvovali suđenju je čulo da je Miša apotekar nepovoljno svedočio protiv Janka. Kada su posle veoma dugog Mišinog iskaza upitali Janka šta ima da kaže, samo je izgovorio: „Neka gos’n. apotekaru služi na čast sve što je rekao.“ U Jankovu korist su svedočili Jozef i Danica Gostenčnik, Blagoje Ćurčinović, koji je posle suđenja uhapšen zbog potpisivanja peticije i izjave da Janko nije pucao u partizanku Živku, zatim po priči jednog starog Jagnjilca, svedočili su i Leka Jovanović Vunjer, Milosav Popović i Živko Simić Živkić, svi iz Jagnjila, koji su takođe bili pohapšeni posle suđenja. Niko nije smeo da zastupa Janka Badžaka, ni svi oni poznati beogradski advokati koji su za vreme okupacije boravili kod Badžakovih u Mladenovcu, pa je za njegovog advokata došao njegov zet, Simkin muž, Dejan Građanski, mladi doktor prava iz Sombora. I Dejan i svedoci koji su pozitivno svedočili, udarani su motkama, pljuvani i psovani dok su dolazili i odlazili sa suđenja. Sam Janko, po navodima jednog od skojevaca u pratnji, nije bio udaran, međutim drugi svedoci tvrde da je i on dobio udarce po licu. Advokat Dejan je mogao da vidi Janka samo na suđenju. Za vreme procesa rulja organizovana od komunistikih aktivista napolju je sve vreme skandirala: „Da se strelja, da se strelja, na smrt, na smrt.“ Janko je na kraju suđenja saslušao presudu dostojanstveno.O smrti Janka Badžaka i mestu gde je sahranjen ispredaju se u Mladenovcu decenijama razne priče. Često se govori da je streljan pored Serave (danas garaža Laste). Vlasnik placa pored Serave našao je plitko zakopanog čoveka pored same vode čija je noga virila i s koje je skinuo čarapu. Jankova žena Seka, po njegovoj priči, potvrdila je da je to Jankova čarapa. Po istoj priči, sledećeg dana prolećna bujica je ponela njegovo telo i izbacila kod Ćirinog mosta na Lugu, gde su ga njegovi Jagnjilci noću sahranili (ili samo neki aktivista po zadatku). Po svedočenju čobanice koja je u blizini mosta čuvala ovce, tog jutra je osvanuo dugačak grob (Janko je bio visok čovek) pored mosta i pored groba iscepana fina košulja kakvu nose gospoda. Pogledaa sam to mesto pored bedema na Lugu ispod Keramike, kako nam je označila čobanica i videli da je danas obraslo gustim šibljem. U nastavku te priče, Janko je tu ležao plitko zakopan samo par dana, pa kada su njegovo telo počeli da otkopavaju kučići, ponovo su ga njegovi Jagnjilci noću otkopali, odneli i pristojno sahranili. Ne zna se ko su bili ti ljudi i gde su ga sahranili. Međutim, po priči jednog starog Jagnjilca, Badžakovog radnika, koji je bio zajedno sa Jankom zatvoren u Žitarkinoj kući i zatim kao „narodni neprijatelj“ godinama bio u zatvoru, dakle čoveka koji je ceo život bio živo zainteresovan za ovu priču, Janko je baš ubijen i zakopan na tom mestu, gde se oslanja Ćirin most na obalu Luga, ispod nasipa na Bataševskoj strani i nije nikad čuo ni za kakvo ponovno sahranjivanje od svojih seljana iz Jagnjila.Po drugoj, možda verodostojnijoj verziji, Janko Badžak i Draga Savić izvedeni su jedno jutro iz zatvora u načelstvu u fijakeru koji se uputio prema Vlaškoj. Sa njima u fijakeru sedeli su stražari sa automatima u rukama a iza fijakera jahao je na konju oznaš Šarac. Više varošana svedočilo je o prolasku tog fijakera, poslednji put viđeni su kod ringlova u Rajkovcu, tako da je moguće da su streljani u peskani u Vlaškom polju gde su likvidirane i mnoge druge žrtve komunističkog terora iz našeg kraja (pri gradnji saobraćajne petlje kod Stanojevca tu su otkrivane ljudske kosti).Koliko je u narodu mladenovačkog kraja duboko usađeno  sećanje o dobročinstvima Badžaka potvrđuju i priče koje su počele da se pronose po Mladenovcu u vreme tromesečnog bombardovanja Jugoslavije 1999, dok se pod strepnjom iščekivalo da li će i na Mladenovac pasti neka bomba. Pričalo se u nekoliko verzija da sin ili unuk Milana Badžaka ima jake veze sa Klintonom ili Pentagonom, u ovom ili onom svojstvu, i stalno interveniše da se na Mladenovac ne šalju projektili. Danas, ova najnovija legenda o Badžaku izgleda kao buket cveća položen na njegov grob.Danica Badžak je posle smrti muža Ljubomira J. Badžaka izgradila 1921. na mladenovačkom groblju porodičnu grobnicu i kapelu. U kripti kapele su uzmeđu dva rata sahranjeni Ljubomir i Danica Badžak i njihova rano preminula kći Kruna. Posle Drugog svetskog rata kapela je dugo stajala zapuštena a sedamdesetih godina je pretvorena u magacin pogrebne opreme komunalnog preduzeca .Simka Badžak je tih godina preko advokata podnela zahtev da se kapela vrati njenoj porodici da bi ona mogla da je ustupi Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Taj zahtev je dugo stajao ad-akta sve do 1990. kada su zemljište i kapela dodeljeni Crkvi. Crkva tada formira crkveno-građevinski odbor za obnavljanje kapele u koji su ušli Predrag Čokić, Zoran Milinković, Milan Gavrilović (predsednik), Branko Korać (nadzorni organ), Slobodan Radojević (ekonomista), dr Sava Đorđević i sveštenici Draga Rakić, Žika Marić i Žarko Jeremić. Glavni sponzor je bio Predrag Čokić, veliki prilog je dao i Zoran Milinković i njihova imena se nalaze na mermernoj ploči na ulazu u današnji hram na groblju. Sponzori su bila i skoro sva mladenovačka preduzeća, a bilo je i mnogo pojedinačnih priloga. Hram je osvetio episkop šumadijski Sava 18. oktobra 1992, a tom činu je prisustvovalo nekoliko stotina građana. Niko se nije protivio izgradnji Hrama, a na osvećenju bili su i predstavnici tadašnje vlasti Radmilo Gajić, Radivoje Jovanović, Miloš Bojović i predstavnici opozicije Milan Komnenić, Miroslav Milutinović, Dragomir Acović i dr. Posle osvećenja priređen je ručak u velikoj sali na Seltersu. Na svečanom ručku govorili su dr Toma Mališić, Radmilo Gajić, Milan Komnenić, paroh Žarko Jeremić i episkop dr Sava Vuković. Tom prilikom Predrag Čokić je dobio iz ruku episkopa Save, orden Svetog Save I stepena, najviše odlikovanje Srpske pravoslavne crkve. Svirali su Seltersi, bilo je veselo a ceo događaj je zabeležen i video-kamerom. Osvećenje Hrama, uz poziv za prisustvo tom činu, oglasio je celoj Srbiji, sa skupštinske govornice, narodni poslanik Miroslav Milutinović.

Njegov Pariz nije bio romantičan, već je na obalama Sene živeo sa drugim slikarima, prostitutkama, prosjacima . Život crnogorskog slikara Uroša Toškovića bio je, blago rečeno, neobičan. Uvek ekscentričan, kako u izgledu i ponašanju, tako i u slikarstvu, ovaj umetnik je stvorio zaseban identitet kroz poseban pristup umetnosti, modelima i svakodnevnim situacijama koje je, pre svega, crtao.

Prikazivao je mračne likove, još mračnije prikazane u atmosferi izgubljenosti, po svaku cenu želeći da predstavi svoje viđenje stvarnosti i nihilizma. Rođen je 19. novembra 1932. godine u "kamenoj pustinji" Bratonožića na Pelevom Brijegu. Iz Crne Gore je došao u Beograd na studije, gde je upisao Akademiju likovnih umetnosti. Diplomirao je u klasi profesora Marka Čelebonovića.

Godine 1956. dobio je stipendiju francuske Vlade i otišao u Pariz gde je živeo sve do 1979. Tamo se družio sa Belmondom, De Sikom, Sartrom, a radio je i sa Pikasom, Dalijem, Joneskom i drugima.Navodno, jednom prilikom veliki Pikaso želeo je da kupi jedan njegov crtež, a Uroš je u svom stilu rekao: "Izvini, ja sam skup za tebe".

U Beogradu, bio je jedan od osnivača društva prijatelja "Baltazar", zajedno sa Leonidom Šejkom, Sinišom Vukovićem, Mirom Glavurtićem, Oljom Ivanjicki i drugima. Ova ekipa je kasnije postala umetnički pokret "Mediala", a Tošković je s njima počeo da izlaže od 1960. godine.Tošković je često cele dane i noći provodio radeći, trudeći se da usavrši svoj stil, ujedno se okrenuvši asketskim motivima. Pojedini savremenici su tad nezvanično rekli da je Uroš, kad se selio za Pariz, ostavio pun kamion crteža za sobom. Sa najvišom ocenom je završio francusku Školu lepih umetnosti u klasi profesora Morisa Brijasona.

U Parizu nije živeo romantično, već na obalama Sene sa drugim slikarima, pStalno je menjao mesto boravka, odbacujući sve pogodnosti savremenog sveta. Iako su se za njegov rad interesovali ozbiljni kolekcionari, jedva je uspevao da sakupi novac kako bi preživeo.

Kviz "TV Slagalica" je fenomen koji traje na RTS-u već skoro 25 godina. Prva epizoda emitovana je 22.11.1993. Toliko toga se o najpopularnijem srpskom kvizu zna, međutim, ponešto je ipak nepoznato, pogotovo mlađima.  To je kviz koji je od početka okupljao cele porodice uz ekran, pa su se i ukućani, paralelno sa takmičarima, sa druge strane ekrana "nadmetali" i u znanju i raznim veštinama nadmudrivali. Slagalicu je pre četvrt veka osmislio legendarni Nikola Nešković - doajen, pre svega, muzičkog novinarstva. Stoga nije ni čudo što se kviz u početku nije zvao kao sada, već malo složenije - "Muzička slagalica". Ubrzo je, međutim, ime promenjeno, ali je sve drugo ostalo isto

Prvu kompoziciju Vojislav Vučković, napisao je kada je bio učenik pirotske Gimnazije.

„Praktično kao jedan amater, ljubitelj, odlazi u Prag da počne studije kompozicije i za 6 godina se vraća, ne samo sa diplomom kompozicije, dirigovanja, nego i sa doktoratom“ kaže prof. dr Sonja Marinković, muzikolog.

Po povratku u Jugoslaviju radi u filharmoniji, Radio Beogradu, muzičkoj školi Stanković, novoosnovanoj muzičkoj Akademiji i neumorno komponuje.

„Napisaće mnogo toga I postaviti temelje budućem razvoju srpske muzikologije I kompozitorskog stvaralaštva,“ dodaje muzikolog Sonja.

Vojislav Ilić najveći kompozitor srpske duhovne muzike rođen je u selu Rosomač na Staroj planini 1911. godine. Muzičko obrazovanje stekao je na inicijativu patrijarha Varnave, a svoje najznačajnije delo napisao je na studijama u Berlinu.

„Napisao je jedno kapitalno delo koje je Mokranjac želeo da napiše, a nije stigao, a to je osam liturgija u svih osam glasova srpskog osmoglasnika. To je nacionalno blago” ističe prof. dr Katarina Stanković, muzikolog.

Posle Drugog svetskog rata, proveo je tri meseca u zatvoru bez optužbe i suđenja. Kada je oslobođen poslat je u Novi Sad, gde osniva Sinfonijski orkestar i operu.

„Za 20 godina koliko je radio na muzičkoj akademiji izveo je kapitalna dela horske muzike“, kaže Katarina.

Borivoje Popović, potiče iz svešteničke porodice iz pirotskog sela Krupac. Zato je njego prvobitno opredeljenje bio Bogoslovski fakultet. Ipak ljubav prema muzici je pobedila, a Srbija je dobila vrhunskog pedagoga, maestra solfeđa.

„U istoriji srpske muzičke pedagogije Borivoje Popović će ostati upamćen kao autor instruktivne literature za solfeđo, autor instruktivne I metodičke literature za muzičko vaspitanje, kompozitor, horski i orkestarski dirigent“ naglašava prof. dr Dragana Todorović, muzikolog.

„U svim njegovim delima, pogotovo u horskim kompozicijama, uvek se osećao duh Pirota i porodice“ kaže Vesna Gagić, bibliotekar Fakulteta umetnosti u Nišu.

Iako nije rođen u Pirotu, Dragutin Gostuški je svoje staroplaninsko poreklo poreklo nosio u prezimenu i srcu.

„On je studirao paralelno kompoziciju na Beogradskoj muzičkoj akademiji i istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu. Sa te dve diplome i jednim neverovatnim talentom za umetnost, za procenu umetnosti, sa jednom ogromnom erudicijom, on je bio jedan od najznačajnijih srpkih intelektualaca“, kaže prof. dr Snežana Nikolajević, muzikolog.

Velika želja Borivoja Popovića i Vojislava Ilića da Pirot dobije samostalnu muzičku školu nije ostvarena za njihovog života

„Naš grad svoju samostalnu muzičku školu dobio je tek u 21. veku“, ističe Marija Mijalković, direktorka muzičke škole dr Dragutin Gostuški u Pirotu.

U vreme kada su po oceni stručnjaka dela srpskih kompozitora klasične muzike zapostavljena, obaveza svih nas je da čuvamo tradicionalno staralaštvo i nasleđe.

Данас о Васи Ивановићу постоји тек покоја забиљешка, махом у часописима и документима из тог периода. Васини Ивановићи, са крсном славом Никољдан, према османским дефтерима, живјели су у селу Чечава, а Васини родитељи, Илија (1834-1897) и Митра (1835-1905) у другој половини 19. вијека доселили су се у село Витковци код Тешња.

Њихов старији син Васо први је напустио очев дом, а млађи Марко остао је да живи на очевом селишту, али се млад упокојио, оставши иза себе синове Симеуна и Илију. Браћа су имала и сестре Алексију и Јовану. 

Васо се око 1895. године оженио Даринком Спасојевић (1875-1921), ћерком трговца Ђорђе Спасојевића (р. 1840) из Тешња. Спасојевићи су се крајем 19. вијека преселили у Добој. Даринка и Васо добили су сина Богдана 1895. године.

Васо се послије 1890. године доселио у Добој који је у то вријеме био град у успону када је ријеч о привреди, али и културном и друштвеном животу. Заједно са својим ортаком Симом Танасићем, како је остало записано у “Bosnischer Bote” (Босанском гласнику), регистровао је 1893. године радњу “Танасић - Ивановић”. Трговина се налазила испод тврђаве, у главној улици у Добоју, а у њој су, како је забиљежио Небојша Мићић из Архива РС у Добоју, продавали гвожђе, стакло, порцелан, емајлирано посуђе, намјештај, лампе и мјешовиту робу. Касније је 1904. године, према биљешкама из гласника “Боснисцхер Боте”, Васо самостално регистровао трговину, а налазила се у приземљу двоспратног објекта. Са једне старе разгледнице, са почетка 20 вијека, сазнајемо да сИз забиљешки чувеног проте Љубомира Дучића из Добоја сазнајемо да је Васо Ивановић одмах по досељавању у Добој био активан члан црквено-школске општине у Добоју, али и борац за црквено-школску аутономију Срба.

- Општина је у свом црквеном и школском раду наилазила на многе тешкоће, а нарочито новчане. Ипак, она је кроз све то вријеме била врло активна. Њу није мимоишла ни аутономна борба у којој узимају живог учешћа: свештеник Врањешевић, Игњат Трифковић, Симо Танасић и Васо Ивановић. Они одлазе као депутати црквене и школске општине добојске у Сарајево и у Беч - записао је Дучић.Он у својим забиљешкама наводи да је Васо био предсједник црквено-школске општине Добој у периоду од 1902. до 1908. године. Залагањима Ивановића, Трифковића, Танасића и свештеника Михајла Васића 1903. године подигнута је и нова школска зграда, одмах поред цркве.

Васо је издашно помагао српску школу, српску народну читаоницу отворену 1906. године и цркву у Добоју. За школски фонд у Добоју 1897. године је, према подацима из Љетописа српске основне школе у Добоју, приложио 200 форинти.

У Босанско-херцеговачком источнику остало је записано да је често даривао новац и за разне културне и просвјетне догађаје у другим мјестима крајем 19. и почетком 20. вијека, као на примјер за Светосавску прославу, са бесједом и забавом, у корист српске школе и сиромашних ђака у селу Чечава 1893. године, забаву друштва “Слога” у Сарајеву 1896. године, Светосавску бесједу у Чечави 1897. године, Светосавску забаву у Чечави у корист српске школе 1900. године, за друштво “Просвјета” из Сарајева... Новац је приложио на забави црквено-школске општине у Тешњу 1904. године.

Излажење и рад угледног српског часописа “Босанска вила” у то вријеме подржавао је већи број “сакупљача” који су у својим срединама сакупљали прилоге и слали у Сарајево да би новине редовно могле да излазе. Управо је Васо Ивановић био “сакупљач” за часопис из Добоја.На почетку Првог свјетског рата, према наводима у књизи “Споменица 1915-1916”, Васо је одведен у таоце, а био је притвору у добојској жељезничкој станици. Католички свештеник Петар Ајвазовић оставио је вриједну биљешку о Васи у којој наводи да му је писао, на цедуљи, и послао у коверти молбу: “Оче Перо, кумим те Богом, избави ме!” Свештеник му је одговорио: “Одмах ћу се заузети. Стрпи се, драги Васо, и тјеши се оном: свака сила за времена.” Порука свештеника Петра стигла је до представника затвора, а свештеник је послан на Војни суд у Тузлу, гдје му је суђено због преписке са Васом, али је ослобођен оптужби. Суђењу је присуствовала и Васина жена.

Васо се у притвору упокојио 1. јуна 1915. године. Сахрањен је на градском гробљу Баре. Његов надгробни споменик, као и споменици десетак Срба из Добоја, били су порушени и поломљени, а гробовИ Васин син Богдан, у току Првог свјетског рата, ухапшен је и отпремљен у казамат у Арад, у Румунију, али је успио да преживи и врати се кући.

У периоду између два свјетска рата, према забиљешкама Новака и Душана Паравца из Добоја, Богдан је био наставник физичког васпитања у Добоју - радио је и у Грађанској школи и био је активни члан Соколског друштва. Дуго година је обављао дужност секретара и старјешине друштва. Као гимнастичар изводио је разне егзибиције, а као стручни учитељ многих сокола био је узор соколског нараштаја.

Бавио се и сликарством, а израдио је насловну страну књиге “Споменица 1915-1916”, која је посвећена жртвама логора у Добоју из Првог свјетског рата. Убијен је 1941. године у Загребу, а о околностима његове смрти ништа се не зна. Од личних предмета наставника Богдана, према ријечима библиотекара Народне библиотеке Добој Драгана Мићића, сачувани су чланска карта Аеро-клуба “Наша крила” из Добоја и књига “Биједни људи”.Почетком 20. вијека, према црквеним забиљешкама парохије Церовица, код Васе је у Добоју становала и његова мајка Митра, те, према забиљешкама хроничара Бранка Перића и рођак Михајло - Мика Мајсторовић (1891-1985) из Чечаве. Мика је од Ивановића завршио основну школу и трговачки занат, а касније је био оснивач соколског друштва у Теслићу и Чечави, те трговац и чувени свјетски путник.Васо Ивановић купио је кућу са окућницом у Каранфил махали (Циганлуку) од Карла Шлупека (Karlo Schlupeck) 1899. године. Касније је купио, 1905. године, кућу са ораницом и виноградом од Ларисе Вићенце (Larise Vincenza) из Горице за 1.200 круна и 1908. године кућу са окућницом у Каранфил махали од Шаћира Хајрулаховића.

Његову имовину, 1917. године, наслиједили су супруга Даринка и син Богдан. Двије куће Ивановића у Каранфил махали, 1920. године, прелазе у власништво Јоке, супруге покојног Саве Дракулића.Изложба „Захвалност прецима”, Драгана Мићића, библиотекара Народне библиотеке Добој и Небојше Мићића, архивисте из Архива Републике Српске - Канцеларија у Добоју, одржана je  у септембру 2021. године, поводов 115. година Српске народне читаонице у Добоју. Изложба је имала и за циљ да се од заборава отргну имена људи чија су дјела и данас присутна, а међу којима је и трговац Васо Ивановић.

Baletska skola koja danas nosi ime Lujo Davičo osnovana je 2 . oktobra 1947 godine u 

Beogradu kao prva drzavna baletska skola u tadasnjoj Jugoslaviji . Nastala je integracijom 

Baletskog odseka pri Muzickoj akademiji i baletskog studija Opere Narodnog pozorista sa ciljem

da se stvori drzavna ustanova za skolovanje igraca i obnovi baletski ansambl Beogradskog 

pozorista . Osnivac i direktor skole od 1947 do 1949 je Ani Radosevic balerina koreograf operski

reditelj tadasnji organizacioni rukovodilac baletskog studija Opere Narodnog pozorista . Prvi 

nastavnici bili su baletni pedagozi i eminentni umetnici Nina Kirsanova , primabalerina Milorad

Mile Jovanovic vrsni pedagog , Maga Magazinovic medju prvima otvorila skolu za ritmiku i 

plastiku , Jelena Vajs , Smilja Mojic , Sima Laketic , Olga Jakovljevic , Danica Zivanovic ,

Vjera Štambuk . Prvi nastavnici kao i ucenici Drzavne baletske skole dolaze iz ovih studija . 

Mnogi od njih su clanovi ili solisti Baleta svi oni vezbaju u skoli a medju njima su i prvi

igraci Rut Parnel i Dimitrije Parlic . Po recima Ani Radosevic ubrzo je iz skole stigla cela 

generacija koja ce godinama biti jezgro beogradskog baleta Rut Parnel , Katarina Obradovic

Milica Jovanovic , Jovanka Blagojevic , Bojana Peric , Dusan Trninic , Gradimir Hadzislavkovic,

a Duska Sifnios i Ljubinka Dobijevic zablistace u trupi Morisa Bezara .  

Karton siti je bilo bespravno podignuto nehigjensko naselje ispod mosta Gazela u Beogradu .

Stanovnici ovog naselja su gotovo iskljucivo bili Romi medju kojima je bilo dosta i izbeglica 

sa prostora bivse Jugoslavije . U zavisnosti od izvora broj stanovnika se kretao od 986 

koliko je utvrdjeno popisom iz avgusta 2007 godine . Procene pre popisa stanovnistva su 

ukazivale da u naselju ima 237 domacinstava . Naselje se prostiralo u blokovima 18 i 18 a 

izmedju Savskog nasipa i ulice Vladimira Popovica sa jedne strane i naselja Staro Sajmiste 

i starog zeleznickog mosta sa druge strane . Kao potpuni kontrast sa druge strane mosta 

se nalaze Sava Centar , hotel Kontinental i hotel Hajat ridzensi . Karton siti je raseljen 31

avgusta 2008 godine posle vise godina bezuspesnih pokusaja . Prvi pokusaj raseljavanja 

stanovnika ovog naselja desio se 2006 godine ali su se stanovnici bloka 45 samoinicijativno

organizovali i svakodnevno odrzavali proteste negodujuci zbog odluke da romi iz ovog 

naselja postanu njihove nove komsije . Plan da se stanovnici rasele u Ovču naisao je na 

protivljenje tamosnjeg stanovnistva koji su tvrdili da bi se ovim urusio etnicki sastav 

ovog naselja sa znacajnom rumunskom manjinom i da u Ovči ni za postojece stanovnike 

ne postoji odgovarajuca infrastruktura . Tokom avgusta 2007 godine poceo je popis 

stanovnistva kao prvi korak u zbrinjavanju zitelja ovog dela Beograda . Do kraja projekta 

trebalo je da vecina stanovnika Karton sitija dobije adekvatan smestaj i priliku za zaposlenje

bar jednog clana porodice . U maju 2009 godine je odluceno da ce Karton siti biti raseljen 

do kraja juna a porodice su obavestene da ce biti raseljene iz centra grada u roku od 

45 dana . Porodice sa prebivalistem u Beogradu njih 112 bice privremeno raseljene po 

kontejnerima koji ce biti postavljeni po svim beogradskim opstinama dok ce preostale 

62 porodice biti vracene u mesta iz kojih su dosli i o njima ce brinuti republicke vlasti .  

 Светислав–Тиса Милосављевић је рођен 7. септембра 1882. у Нишу. На Митровдан, 8. новембра 1929. године закорачио је у Бању Луку и отпочео управљање Врбаском бановином, као њен први бан. Наиме, стицајем разних историјских околности, Бања Лука је те 1929. године постала сједиште новостворене Врбаске бановине – једне од девет таквих покрајина у Краљевини Југославији. Бан Милосављевић је у нашим крајевима затекао веома тешку ситуацију – по свим критеријумима, Врбаска бановина је била најнеразвијенија од свих девет. Међутим, то га није поколебало. Напротив… Милосављевић је био велики борац и визионар. Одмах је „засукао рукаве“ и отпочео са гигантским подухватима, какви у цијелој бановини, а нарочито у нашем граду, нису запамћени. За свега четири и по године његове управе у Врбаској бановини су изграђене стотине основних школа, мостова, километри и километри путева, отворене многе привредне, културне и спортске институције и установе…Општи напредак нарочито се осјетио у банском средишту – Бањој Луци – која је за те четири и по године добила многе репрезентативне објекте, који су и данас њен понос. Већ до 1. децембра 1931. године изграђена је Банска палата, данашња зграда Административне службе града Бања Лука. Непуну годину касније, на Митровдан 1932. године, свечано је отворен Бански двор. Године 1930. основани су Позориште и Музеј Врбаске бановине, који су четири године касније добили зграду садашњег Народног позоришта Републике Српске, храм културе који и данас краси наш град.

За вријеме управе бана Милосављевића, сазидано је седам палата за чиновнике у данашњој Алеји светог Саве и код главне бањолучке поште. Тих тридесетих година прошлог вијека изграђен је и хотел „Палас“, а дограђен и модернизован хотел „Босна“. Такође, уређен је Градски парк, у којем је откривен споменик Петру Кочићу, изграђени су и Соколски дом и Хигијенски завод… Бања Лука је добила прве асфалтиране улице, основано је Централно бановинско удружење за туризам, покренуте „Врбаске новине“…Бан Милосављевић је током свог боравка у Бањој Луци много помогао да се заврши Храм Свете Тројице, који je, на старом мјесту, обнoвљен 2009. године под називом Храм Христа Спаситеља.

Први бан Врбаске бановине напустио је Бању Луку вечерњим возом 22. априла 1934. године, отишавши за Београд, на мјесто министра саобраћаја у Краљевској влади. Локалне власти су планирале да му организују свачани испраћај, али је он – онако скроман, какав је био – то одбио, а новац који је био предвиђен за трошкове тог испраћаја дат је (по његовој жељи) у хуманитарне сврхе. Приликом његовог одласка се, ипак, спонтано окупило око 10.000 Бањолучана, који су од Банског двора до Жељезничке станице (данашњег Музеја савремене умјетности) направили почасни шпалир. О том величанственом растанку писале су многе београдске, загребачке и бањолучке новине. Било је и суза.Колико је данас познато, Светислав-Тиса Милосављевић је још само једном посјетио Бању Луку. Било је то на Спасовдан, 18. маја 1939. године, када се у Бањој Луци окупило око 20.000 грађана, који су били одушевљени што су поново имали прилику да виде свог драгог бана.

Светислав Милосављевић је умро у Београду 28. јула 1960. године, у 78. години живота

Ono što svakog posjetioca Bijeljine ostavlja bez daha je priča o tragičnoj ljubavi između Magdalene Mage Živanović, prve pjesnikinje iz Bijeljine i jednog od najvećih srpskih pjesnika i književnika Jovana Dučića. Krenete li tragom ove priče, put će vas odvesti u ulicu Svetog Save, nedaleko od crkve Svetog Georgija i nekadašnje zgrade Gimnazije, do male, oronule kuće obrasle u korov i zaborav vremena i ljudi. U ovoj kući, svoju prvu i jedinu ljubav pronašlo je dvoje mladih, Magdalena Maga Živanović i Jovan Dučić. Nekada je ova kuća bila najljepša u Bijeljini, a danas svjedoči o našoj nemarnosti i nebrizi. Sa malim balkonom, urušena nakon požara i godinama prepuštena sama sebi, ova kuća odoljeva zubu vremena i svjedoči o jednoj velikoj i tragičnoj ljubavi, čekajući da joj vrate stari sjaj i da zauzme pravo mjesto koje joj vijekovima i pripada.

U jesen 1893 godine Dučić stiže u Bijeljinu, koji je u julu te godine završio Učiteljsku školu u Somboru. Nakon toga dobio je dekret Zemaljske vlade kojim se postavlja za učitelja Srpske osnovne škole u Bijeljini. Odmah po dolasku, smješta se u kuću poznatog trgovca Pere Živanovića, zapravo njegovog zeta Jove Nikolića..

Tako je unuka Pere Živanovića i kćerka Jove Nikolića, Magdalina, zvana Maga imala priliku da odmah upozna novog učitelja.

Odmah po dolasku, Dučić se smjestio u najljepšu kuću u gradu. „To ti je kuća gazda-Pere Živanovića. Iz protina sokaka, kako od Dašnice ideš, ima uzan sokak što vodi prema Živkovića kući. Kraj tog sokaka ograda je njegova i njegov odađžiluk, đe šljive suši. Otud se pređe u bašču, iz bašče u avliju.“

Upoznavši Magdalenu-Magu Živanović Dučić je bio impresioniran njenom ljepotom, a vremenom je upoznavao i druge njene osobine.

Dučić je sa svojim vršnjacima u Bijeljini-trgovcima, ostalim zanatlijama i rijetkim namještenicima osnovao dramsku amatersku grupu koja je pripremala i davala pozorišne predstave raznih komada sa romantično nacionalnim sadržajima, kojih je tada naročito u srpskoj književnosti bilo zaista u velikom izboru i od raznih pisaca. Ti mladi predstavnici novonastale građanske klase grada tražili su puniji i kulturniji život sa ličnom afirmacijom u kulturi. I u tom smislu bila je zapažena velika javna priredba u velikoj Sali novoizgrađenog Hotela Drina, na praznik Svetog Save 1894. god. Jovan Dučić je pripremio najveći dio ovog programa sa svojim amaterima iz grada, režirao je tragediju „Svetislav i Mileva“ Jovana Sterije Popovića i bio tumač uloge nesrećnog Svetislava. Ovo se sve zasniva na realnoj pretpostavci, jer je Dučić imao posebnu ljubav i naklonost prema književnosti još dok je bio u školskoj klupi. Te godine je procvjetala romantična pjesnikova ljubav, koju će cijelog svog života nositi kao nezaraslu i neugaslu ranu na srcu, koja je ostala sve vrijeme mladosti usamljena i ranjena, bez iscjeljenja.

„Ljubav, kašalj i siromaštvo ne mogu se sakriti“, pisao je Andrić, te se o ljubavi između Živanovićeve unuke Mage i siromašnog učitelja iz Trebinja sve više pričalo. Čaršije je čekala šta će se dogoditi i kako će reagovata čuvena porodica.

U pričanjima starijih stanovnika Bijeljine, Dučić i Maga su se morali rastati jer on kao mladoženja nije odgovarao takvoj djevojci. Moglo bi se pretpostaviti da su protiv Dučića bili Magin otac Jovo Nikolić i njen brat Stevo, koji je sam pokušavao da piše.

U mjesecu novembru Dučić i Maga obećali su se jadno drugom. Godinu dana kasnije u pismu Magi Dučić je podsjeća na to: „ Ja ti nisam dao prsten, ali sam ti dao nešto što više vrijedi nego komadić zlata, dao sam ti riječ. Prsten je samo formalnost, a glavno je poštena riječ.“

Jovan Dučić nije odgovarao njenom bogatom ocu koji nije želio da mu se ćerka jedinica uda za čovijeka iz nepoznate daljine, nego je tražio prijatelja sebi ravna po bogatstvu i položaju. Kao dobro vaspitana patrijahalna ćerka, poslušala ga je i nije se udala za Dučića, ali ni za „nađenog“ bogatog tgovca Brčaka, Paranosova, koga je otac svesrdno svojoj jedinici preporučivao.

U maju 1894.god. izvršen je pretres Dučićevog stana po nalogu Kotarskog predstojnika Černija, i tom prilikom nađene su dvije pjesme „Oj Bosno!“ i „Otađžbini“. Riješenjem zemaljske vlade od 10. jula 1894. god. pod brojem 1872 Dučiću se zabranjuje vršenje učiteljske dužnosti na srpskim školama u Bosni i Hercegovini. Nakon toga Dučić je napustio Bijeljinu. Maga je stegla srce kada se rastajala od svog voljenog. U jednom pismu, kasnije, Dučić će joj zamjeriti što nije pustila suzu prilikom njihovog rastanka, ali lijepa i gorda Maga znala je da krije svoj bol. Tako su dvije Dučićeve pjesme pridonjele da on napusti Bijeljinu.

Bijeljinski Romeo i Julija su tako zauvijek razdvojeni, voljom starijih koji su uništili jednu iskrenu ljubav: on je ostao neoženjen, a ona Magdalena Živanović neudata iz prkosa zbog zabranjene ljubavi. Magdalena Živanović, kćerka bogatog bijeljinskog trgovca Jovana Nikolića, nesrećna velika Dučićeva ljubav ostala je u porodičnoj kući u sjenovitom hladu zaboravljena i napuštena, usamljena i nepovjerljiva, u svijetu svojih uspomena iz mladalačkih dana gdje je proživljela svoje dane, ispunjena tugom i bolnim sjećanjem. Vjerna obećanju koje je pred oltarom dala ocu da se neće udati za Dučića, umrla je 2. januara 1956.godine u dubokoj starosti, u svojoj 80.toj godini života. Kratkotrajni boravak u Bijeljini i ljubav prema Magi, ostaće neizbrisivi i u pjesnikovom sjećanju. Duboko urezane nosiće ih u svom srcu do kraja života, skrivajući tajnu o jednoj djevojci i jednoj ljubavi. Jer Maga je dio Dučićevog života, a Bijeljina je legendarno mjesto njegove mladosti. Zametak novog, drugačijeg Dučića potekao je iz Bijeljine. I zato se Bijeljina može ponositi što je njenim ulicama, jedno vrijeme koračala takva veličina kao što je Jovan Dučić

Danas o Vasi Ivanoviću postoji tek pokoja zabilješka, mahom u časopisima i dokumentima iz tog perioda. Vasini Ivanovići, sa krsnom slavom Nikoljdan, prema osmanskim defterima, živjeli su u selu Čečava, a Vasini roditelji, Ilija (1834-1897) i Mitra (1835-1905) u drugoj polovini 19. vijeka doselili su se u selo Vitkovci kod Teslica . Njihov stariji sin Vaso prvi je napustio očev dom, a mlađi Marko ostao je da živi na očevom selištu, ali se mlad upokojio, ostavši iza sebe sinove Simeuna i Iliju. Braća su imala i sestre Aleksiju i Jovanu. 

Vaso se oko 1895. godine oženio Darinkom Spasojević (1875-1921), ćerkom trgovca Đorđe Spasojevića (r. 1840) iz Tešnja. Spasojevići su se krajem 19. vijeka preselili u Doboj. Darinka i Vaso dobili su sina Bogdana 1895. godine.

Vaso se poslije 1890. godine doselio u Doboj koji je u to vrijeme bio grad u usponu kada je riječ o privredi, ali i kulturnom i društvenom životu. Zajedno sa svojim ortakom Simom Tanasićem, kako je ostalo zapisano u “Bosnischer Bote” (Bosanskom glasniku), registrovao je 1893. godine radnju “Tanasić - Ivanović”. Trgovina se nalazila ispod tvrđave, u glavnoj ulici u Doboju, a u njoj su, kako je zabilježio Nebojša Mićić iz Arhiva RS u Doboju, prodavali gvožđe, staklo, porcelan, emajlirano posuđe, namještaj, lampe i mješovitu robu. Kasnije je 1904. godine, prema bilješkama iz glasnika “Bosnischer Bote”, Vaso samostalno registrovao trgovinu, a nalazila se u prizemlju dvospratnog objekta. Sa jedne stare razglednice, sa početka 20 vijeka, saznajemo da se iza ulaza u radnju nalazio veliki ćirilički natpis “Vaso Ivanović”. Iz zabilješki čuvenog prote Ljubomira Dučića iz Doboja saznajemo da je Vaso Ivanović odmah po doseljavanju u Doboj bio aktivan član crkveno-školske opštine u Doboju, ali i borac za crkveno-školsku autonomiju Srba.

- Opština je u svom crkvenom i školskom radu nailazila na mnoge teškoće, a naročito novčane. Ipak, ona je kroz sve to vrijeme bila vrlo aktivna. Nju nije mimoišla ni autonomna borba u kojoj uzimaju živog učešća: sveštenik Vranješević, Ignjat Trifković, Simo Tanasić i Vaso Ivanović. Oni odlaze kao deputati crkvene i školske opštine dobojske u Sarajevo i u Beč - zapisao je Dučić.On u svojim zabilješkama navodi da je Vaso bio predsjednik crkveno-školske opštine Doboj u periodu od 1902. do 1908. godine. Zalaganjima Ivanovića, Trifkovića, Tanasića i sveštenika Mihajla Vasića 1903. godine podignuta je i nova školska zgrada, odmah pored crkve.

Vaso je izdašno pomagao srpsku školu, srpsku narodnu čitaonicu otvorenu 1906. godine i crkvu u Doboju. Za školski fond u Doboju 1897. godine je, prema podacima iz Ljetopisa srpske osnovne škole u Doboju, priložio 200 forinti.

U Bosansko-hercegovačkom istočniku ostalo je zapisano da je često darivao novac i za razne kulturne i prosvjetne događaje u drugim mjestima krajem 19. i početkom 20. vijeka, kao na primjer za Svetosavsku proslavu, sa besjedom i zabavom, u korist srpske škole i siromašnih đaka u selu Čečava 1893. godine, zabavu društva “Sloga” u Sarajevu 1896. godine, Svetosavsku besjedu u Čečavi 1897. godine, Svetosavsku zabavu u Čečavi u korist srpske škole 1900. godine, za društvo “Prosvjeta” iz Sarajeva... Novac je priložio na zabavi crkveno-školske opštine u Tešnju 1904. godine.

Izlaženje i rad uglednog srpskog časopisa “Bosanska vila” u to vrijeme podržavao je veći broj “sakupljača” koji su u svojim sredinama sakupljali priloge i slali u Sarajevo da bi novine redovno mogle da izlaze. Upravo je Vaso Ivanović bio “sakupljač” za časopis iz Doboja. Na početku Prvog svjetskog rata, prema navodima u knjizi “Spomenica 1915-1916”, Vaso je odveden u taoce, a bio je pritvoru u dobojskoj željezničkoj stanici. Katolički sveštenik Petar Ajvazović ostavio je vrijednu bilješku o Vasi u kojoj navodi da mu je pisao, na cedulji, i poslao u koverti molbu: “Oče Pero, kumim te Bogom, izbavi me!” Sveštenik mu je odgovorio: “Odmah ću se zauzeti. Strpi se, dragi Vaso, i tješi se onom: svaka sila za vremena.” Poruka sveštenika Petra stigla je do predstavnika zatvora, a sveštenik je poslan na Vojni sud u Tuzlu, gdje mu je suđeno zbog prepiske sa Vasom, ali je oslobođen optužbi. Suđenju je prisustvovala i Vasina žena.

Vaso se u pritvoru upokojio 1. juna 1915. godine. Sahranjen je na gradskom groblju Bare. Njegov nadgrobni spomenik, kao i spomenici desetak Srba iz Doboja, bili su porušeni i polomljeni, a grobovi oskrnavljeni u proljeće 1989. godine, prema pisanju novina “Glas komuna”. I Vasin sin Bogdan, u toku Prvog svjetskog rata, uhapšen je i otpremljen u kazamat u Arad, u Rumuniju, ali je uspio da preživi i vrati se kući.

U periodu između dva svjetska rata, prema zabilješkama Novaka i Dušana Paravca iz Doboja, Bogdan je bio nastavnik fizičkog vaspitanja u Doboju - radio je i u Građanskoj školi i bio je aktivni član Sokolskog društva. Dugo godina je obavljao dužnost sekretara i starješine društva. Kao gimnastičar izvodio je razne egzibicije, a kao stručni učitelj mnogih sokola bio je uzor sokolskog naraštaja.

Bavio se i slikarstvom, a izradio je naslovnu stranu knjige “Spomenica 1915-1916”, koja je posvećena žrtvama logora u Doboju iz Prvog svjetskog rata. Ubijen je 1941. godine u Zagrebu, a o okolnostima njegove smrti ništa se ne zna. Od ličnih predmeta nastavnika Bogdana, prema riječima bibliotekara Narodne biblioteke Doboj Dragana Mićića,Početkom 20. vijeka, prema crkvenim zabilješkama parohije Cerovica, kod Vase je u Doboju stanovala i njegova majka Mitra, te, prema zabilješkama hroničara Branka Perića i rođak Mihajlo - Mika Majstorović (1891-1985) iz Čečave. Mika je od Ivanovića završio osnovnu školu i trgovački zanat, a kasnije je bio osnivač sokolskog društva u Tesliću i Čečavi, te trgovac i čuveni svjetski putnik. sačuvani su članska karta Aero-kluba “Naša krila” iz Doboja i knjiga “Bijedni ljudi”. Početkom 20. vijeka, prema crkvenim zabilješkama parohije Cerovica, kod Vase je u Doboju stanovala i njegova majka Mitra, te, prema zabilješkama hroničara Branka Perića i rođak Mihajlo - Mika Majstorović (1891-1985) iz Čečave. Mika je od Ivanovića završio osnovnu školu i trgovački zanat, a kasnije je bio osnivač sokolskog društva u Tesliću i Čečavi, te trgovac i čuveni svjetski putnik.Vaso Ivanović kupio je kuću sa okućnicom u Karanfil mahali (Ciganluku) od Karla Šlupeka (Karlo Schlupeck) 1899. godine. Kasnije je kupio, 1905. godine, kuću sa oranicom i vinogradom od Larise Vićence (Larise Vincenza) iz Gorice za 1.200 kruna i 1908. godine kuću sa okućnicom u Karanfil mahali od Šaćira Hajrulahovića.

Njegovu imovinu, 1917. godine, naslijedili su supruga Darinka i sin Bogdan. Dvije kuće Ivanovića u Karanfil mahali, 1920. godine, prelaze u vlasništvo Joke, supruge pokojnog Save Drakulića.Izložba „Zahvalnost precima”, Dragana Mićića, bibliotekara Narodne biblioteke Doboj i Nebojše Mićića, arhiviste iz Arhiva Republike Srpske - Kancelarija u Doboju, održana je  u septembru 2021. godine, povodov 115. godina Srpske narodne čitaonice u Doboju. Izložba je imala i za cilj da se od zaborava otrgnu imena ljudi čija su djela i danas prisutna, a među kojima je i trgovac Vaso Ivanović.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Tragedija u fabrici Grmeč
• Restoran Trandanfilovic
• Sima Nesic
• Djojleni
• Vandjel Toma
• Kleopatra Karadjordjevic
• Golub Janjic
• Babet Bahmajer
• Miloje Vasic
• Siromasni delovi Beograda

• Generalna [792]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom