IZ MOJE DUŠE

I do danas je donekle tabu tema ostala saradnja istaknutih francuskih ličnosti sa nacističkim okupatorima, a u decenijama nakon završetka sukoba, čini se da je istina žrtvovana zarad nacionalnog jedinstva. Jedan od simbola Pariza, i predratnog i poratnog, definitivno je bila najveća kreatorka dvadesetog veka, Koko Šanel. Predratni deo njenog života slabo je dokumentovan. Odrastanje bez roditelja i muke koje je morala da prođe – od sirotišta po provinciji do lascivne zabavne scene glavnog francuskog grada sa početka veka – sve je to postalo deo mitologije o kreatorki, koja je i sama priču više ili manje dramatizovala, zavisno od potrebe ili inspiracije. 

O "madmazel Šanel" i njenom životu nakon Drugog rata znamo neuporedivo više, naročito od kada se, deceniju nakon kraja rata, iz Švajcarske vratila za Pariz. Brend Šanel ubrzo je postao globalan, te je bio na putu da postane, uz Kokakolu i Mekdonalds, najprepoznatljiviji globalni brend XX veka.

Ali sudbina i život Koko Šanel tokom okupacije njene domovine oduvek je bila obavijena velom misterije. Tek nakon njene smrti, 1971. godine, glasnije se počelo govoriti o njenoj ulozi u nacističkoj obaveštajnoj mašineriji, ali i načinima kojim je Koko pokušala da postane stopostotni vlasnik jedne od najvećih fabrika novca – modne linije Šanel i svih njenih proizvoda.Nakon što je, 1913. godine, otvorila svoj prvi butik u Parizu, Koko Šanel je postala jedno od istaknutijih imena bogate pariske modne scene. Iako su njene mušterije u početku bile isključivo dame iz najviših pariskih krugova, Koko je oduvek želela da njene kreacije postanu dosta masovnije, ali i da postanu svakodnevni stil, više nego "odeća za posebne prilike". Želela je da ženskoj modi unese karakteristiku koja joj je vekovima nedostajala – udobnost. Verovatno bi ostala upamćena kao jedna od lokalnih, pariskih modnih legendi, jedna u nizu specifičnih genija svoje oblasti koja bi ostala karakteristika Pariza, da se 1922. godine nije pojavila na konjskim trakama na hipodromu iza Bulonjske šume. Tamo se desio sudbinski susret između Koko Šanel, revolucionarne kreatorke i uspešne poslovne žene, i Pjera Verthajmera, jevrejskog biznismena koji je već ostvario ozbiljne uspehe u trgovini.

Imperija je stvorena!

Koko i Pjer su našli zajednički jezik, te je 1924. godine stvoreno zajedničko preduzeće Šanel Parfemi. Prema tadašnjem dogovoru, porodica Verthajmer bila je dužna da obezbedi sve finansije za proizvodnju, distrubuciju i marketing, dok je Koko firmi ustupila svoje ime, ali i imidž koji je sa sobom nosila, kao i nepresušni izvor u vidu svojih kreacija.

Podela vlasničkog udela, u kojoj je porodici Verthajmer pripadalo 70 odsto, dok je Koko bila vlasnica samo jedne desetine preduzeća, bez ikakvih prava odlučivanja, dugo je bio razlog sukoba između suvlasnika. To nije sprečilo njihov najpopularniji proizvod, parfem "Šanel no.5", da postane jedan od prvih istinskih, globalnih, modnih blokbastera. Iako je prve pokušaje da preuzme kontrolu, ili barem veći udeo u njoj, Koko sprovela još 1934. godine, tek će nacistička okupacija kreatorki pružiti priliku da iz posla izbaci jevrejsku trgovačku porodicu.

Kao i skoro sve francuske žene koje su okupaciju provele u naručju nemačkih oficira, i Koko je bila predmet brojnih ogovaranja, izmišljanja, preuveličavanja, do te mere da je danas nemoguće odvojiti mit od stvarnosti. Stoga, ostaje nam da se bavimo samo dokumentovanim činjenicama. Koko je najveći deo rata provela živeći na poslednjem spratu superekskluzivnog hotela Ric u Parizu, koji je u to vreme bio mesto okupljanja najviših predstavnika nemačke armije, ali i nemačke politike. U njemu su pariske noći provodili i Gebels i Himler, ali i brojni visoki oficiri koji su svaku prekomandu u Pariz smatrali nagradom, naročito otkada je kao opcija počeo da figurira i ledeni Istočni front.

U to vreme, Koko je bila u ljubavnoj vezi sa baronom Fon Dinklageom, nemačkim obaveštajnim oficirom. Bila je to veza koja je kreatorki, pored fizičke zaštite, omogućila i neometan pristup najvišim krugovima nemačke uprave u Francuskoj, te i dobru poziciju da konačno preuzme kontrolu nad firmom koja je nosila njeno ime.

Ubrzo po otpočinjanju nemačke okupacije, na snagu su stupili nacistički rasni zakoni, po kojima su svi poslovi koji su bili u vlasništvu Jevreja, praktično, izgubili vlasnika. Tu okolnost Koko je htela da iskoristi i pokuša da preume brend "Šanel". 

Tek je u 21. veku otkriven zvaničan dopis, koji je Koko Šanel poslala vladinim predstavnicima zaduženim za oduzimanje finansijskih i poslovnih sredstava od Jevreja. U tom momentu, zvanični vlasnici "Šanela", porodica Verthajmer, napustila je Francusku i pobegla u Njujork, gde su pokušali da nastave sa proizvodnjom najpopularnijeg proizvoda kompanije, parfema "Šanel no.5".

Stoga je Koko tvrdila da se posao, iako i dalje u rukama Verthajmera, "zakonski gledano, smatra napuštenim od strane dotadašnjih vlasnika, Jevreja".

"Stoga ja imam neosporavano pravo na kompaniju koja nosi moje ime, naročito stoga jer je profit koji sam tokom godina od kompanije dobijala u velikom neskladu sa važnošću kreacija koje sam za kompaniju napravila od njenog osnivanja. Vi imate mogućnost da ispravite nepravdu koja se prema meni sprovodi već sedamnaest godina", napisala je Koko u dopisu vladinim predstavnicima višijevske Francuske, u formi molbe za pravdu. Odgovor vlasti Koko Šanel je neprijatno iznenadio. Naime, Verthajmeri su, pre nego što su napustili Francusku, sva vlasnička prava preveli na Feliksa Amija, biznismena koji nije imao prepreka da bude vlasnik kompanije ni pod nacističkom upravom, te kompanija nije potpadala pod nadležnost organa koji su se bavili oduzimanjem jevrejske imovine.

Ipak, tokom velikog dela okupacije, Koko je bila de facto jedini vlasnik kompanije u Francuskoj, dok je kompanija istog imena, pod kontrolom Verthajmera, preko okeana, nastavila sa proizvodnjom i prodajom čuvenog parfema "Šanel no.5", ali i drugih proizvoda.

Pored njenog poslovnog života, ili baš zbog njega, Koko Šanel je, po danas dostupnim dokumentima, imala i vrlo kontroverznu ulogu na uzbudljivoj špijunsko-obaveštajnoj evropskoj sceni tokom Svetskog rata.

Iako je većina dokumenata prikazuje kao dobrovoljnog saradnika nemačkih obaveštajaca, njene dobre veze sa visokim britanskim krugovima, te njena sposobnost da prenosi informacije između zaraćenih strana, doneli su joj zaštitu nakon rata, koju je, prema nekim tvrdnjama, garantovao i sam Čerčil. Po proterivanju nemačkih trupa iz Francuske i završetku okupacije, Koko Šanel, suočena sa brojnim optužbama sa kolaboraciju, odlazi u Švajcarsku. Verthajmeri, koji su se vratili u Pariz, dobili su natrag vlasnička prava na kompaniju "Šanel parfemi" od Feliksa Amija, a pred njima je bila pravna borba za delove kompanije koje je, tokom okupacije, na sebe prenela Šanel. 

Pravna bitka koja se pripremala neposredno nakon prestanka vojnog sukoba, privukla je pažnju celog poslovnog sveta. Ali, ishod te bitke malo ko je mogao da predvidi.

Shvatajući da bi otvorena borba protiv kreatorke, sa iznošenjem "prljavog veša", te isticanjem njene kolaborantske uloge, umnogome oštetila brend čiji je vlasnik bio, Pjer Verthajmer je interese kompanije stavio na prvo mesto. Tako je došlo do jednog od najmudrijih poslovnih poteza 20. veka.

Suđenje između poslovnih partnera završeno je 17. maja 1947. godine dogovorom koji će Verthajmere učiniti jednom od najbogatijih porodica Evrope i do danas, dok će Koko Šanel, siroče iz francuske provincije, postati jedna od najbogatijih žena sveta, usput skidajući stigmu nacističkog saradnika. Dogovoreno je da se prepravi ugovor iz 1924. godine, a uz to je kreatorki isplaćen i procenat (koji je predstavljao milionsku sumu) od prodaje čuvenog "No.5" parfema tokom ratnih godina. Koko Šanel je, uz to, dobila i prava na 2 odsto od ukupne svetske prodaje "Šanela no.5", za šta se procenjivalo da će joj donositi oko 25 miliona dolara godišnje.

Karakteristična je i stavka uneta u ugovor na zahtev Koko Šanel, po kojoj će porodica Verthajmer snositi sve troškove kreatorkinog života, od sasvim beznačajnih do luksuznih, dok god je ona živa. Ovaj nesvakidašnji član ugovora bio je osnov za novo partnerstvo između velike trgovačke porodice i talentovane kreatorke.

Nakon što je poslovna imperija ponovo uspostavljena, Koko je imala samo jednu želju – da se vrati u Pariz. Iako je javno mnjenje godinama pripremano za njen povratak, trebalo je devet godina dok se Koko nije i zaista odlučila da napusti svoj švajcarski dom i vrati se u Pariz.

Godine 1954, nakon što su pomalo i zaboravljene istrage o kolaboracionistima, čiji je i sama bila predmet, Koko Šanel se, potpomognuta Verthajmerovim vezama i novcem, spektakularno vratila u prestonicu mode. Počela je nova etapa u razvoju kompanije "Šanel", u modi generalno, ali i u životu najčuvenije kreatorke.

Mađarska grofica je u svojoj 11. godini verena za vojnika Ferenca Nadaždija, a u 15. godini se za njega  i udala. Međutim, pre nego što je stupila u brak s Nadaždijem, ona je na svet donela ćerku Anastasiju, za koju se verovalo da je plod Eržebetine zabranjene ljubavi sa slugom. S Ferencom je grofica Batori imala još petoro dece, od kojih je dvoje umrlo u ranom detinjstvu. Nakon 27 godina braka, Eržebet je ostala i bez supruga, koji je ubijen.

Zanimljivo je da je čitava grofovska porodica Batori važila za vampirsku porodicu i zbog njihovih veza s grofom Vladom Cepešom. Naime, Ištvan Batori, Eržebetin rođak, pomogao je Drakuli da povrati presto. Pored toga, i Cepešovi i Batorijevi su na svojim porodičnim grbovima imale amblem zmaja. Tokom suđenja grofici Batori, najviši broj žrtava koji je naveden bio je 650, a neki izvori navode zastrašujuće podatke: da je Batorijeva ubila između 300 i, čak, 2.000 mladih devojaka.

Mađarska grofica je u svojoj 11. godini verena za vojnika Ferenca Nadaždija, a u 15. godini se za njega  i udala. Međutim, pre nego što je stupila u brak s Nadaždijem, ona je na svet donela ćerku Anastasiju, za koju se verovalo da je plod Eržebetine zabranjene ljubavi sa slugom. S Ferencom je grofica Batori imala još petoro dece, od kojih je dvoje umrlo u ranom detinjstvu. Nakon 27 godina braka, Eržebet je ostala i bez supruga, koji je ubijen.

Zanimljivo je da je čitava grofovska porodica Batori važila za vampirsku porodicu i zbog njihovih veza s grofom Vladom Cepešom. Naime, Ištvan Batori, Eržebetin rođak, pomogao je Drakuli da povrati presto. Pored toga, i Cepešovi i Batorijevi su na svojim porodičnim grbovima imale amblem zmaja. Nije zabeležen podatak o tome kada je Eržebet počela da lišava mlade žene života, ali se veruje da se to dogodilo posle 1585. godine. Prema mađarskim legendama, grofica je jednog dana svojoj služavki u besu zarila makaze u glavu, pri čemu je okrvavila ruke. Nakon što ih je oprala, učinilo joj se joj je koža na mestima gde se ranije krv nalazila lepša i značajno podmlađena. Tako se rodio njen plan da svoju mladost povrati i sačuva na bizaran način - mučiće mlade devojke, piti njihovu krv i ubijati ih kada joj više ne budu potrebne.

Budući da je efekat izostao i pored brojnih žrtava, Eržebet je pomislila da krv mladih seljanki ne deluje na njenu kožu, te je otvorila akademiju kako bi mogla da dođe do krvi plemićkih ćerki. U zločinima su joj pomagale još četiri žene, koje su za to kažnjene smrću, a  Eržebet je kažnjena kućnim pritvorom. Poslednje četiri godine života je provela u svom zamku Čahtice (današnja Slovačka), a preminula je mirno, u snu. Sahranjena na crkvenom groblju u Čahticama 25. novembra 1614. godine, ali se lokalno stanovništvo pobunilo jer "Tigrica Čahtica", kako su je zvali, počiva na tom mestu, te je njeno telo premešteno u Nađečed, u porodičnu grobnicu Batorijevih.

Za razliku od zapadnog sveta koji je lik Svetog Nikole u potpunosti stopio sa likom Deda Mraza, u Rusiji su se ove dve legende razvijale nezavisno. “Ded Moroz” je još u davnoj prošlosti postao simbol ruske zime.

Ipak, legenda o njemu doživela je velike izmene. Deda Mraz je, u ruskoj tradiciji, nekada bio zli čarobnjak koji je ledio ljude i otimao decu odnoseći ih u svom džinovskom džaku. Da bi “otkupili” decu, roditelji su morali da mu daju poklone.

Sa protokom vremena, verovanje se promenilo – pod uticajem hrišćanstva i Svetog Nikole, Deda Mraz je postao ljubazan i dobar i umesto otimanja, počeo je da daruje decu.

Od 19. veka na legendu o Deda Mrazu najviše su uticali književna dela. Upravo u to vreme dekica koji donosi poklone je u Rusiji dobio i svoju pomoćnicu – Snjeguročku, Deda Mrazovu unuku koja se prvi put pojavila u istoimenoj bajci Aleksandra Ostrovskog. 

Ipak, teška vremena za Deda Mraza u Rusiji su tek dolazila… Nakon 1917. godine i Oktobarske revolucije, Ded Moroz je “proteran” iz Rusije. Smatran je nekom vrstom “dečjeg kralja” što je u novouspostavljenom Sovjetskom režimu bilo neodrživo. Godine 1928. proglašen je za “saveznika popova i kulaka”, a u državi u kojoj je bilo kakvo ispoljavanje religijskih osećanja bilo zabranjeno, ovo nije bila dobra pozicija za mitskog dekicu.

Čak su i novogodišnje jelke u Sovjetskom Savezu bile zabranjene sve do 1935. godine jer su smatrane “buržujskim i religioznim verovanjem“, piše “Russia today”.

I pored svega ovoga, Deda Mraz je “preživeo”! Samo 20 godina nakon zabrane 1917. dekica sa poklonima se vratio u Rusiju, ali ovoga puta ne za Božić nego za “nadnacionalnu”, nereligioznu i univerzalnu proslavu Nove godine. 

Deda Mraz je 1937. godine prvi put došao u moskovski Dom saveza. Kako ga ne bi poistovećivali sa zapadnim Santa Klausom boja odeće nije smela da mu bude crvena, a postoji i priča da je lično Staljin naredio da Deda Mrazovi u Rusiji moraju da nose samo plave kapute.

Što se jelki tiče, u njihovu odbranu je 1935. godine stao visokorangirani sovjetski političar Pavel Postišev. On je javno zatražio da se jelke, ne za Božić nego za Novu godinu, postave u škole, domove za decu, klubove i bioskope jer poreklo običaja, koje je u svakom slučaju iz predhrišćanskog perioda, “manje važno od radosti koje on može pružiti sovjetskoj deci”.

I tako su i Deda Mraz i jelka u Sovjetskom Savezu dobili “pomilovanje”. Kako se ispostavilo, nadživeli su i državu i tadašnje političare pa se ruska deca i danas raduju poklonima koje će zateći pod jelkom, a koje im je ostavio voljeni dekica.

Već samom svojom pojavom je donosio utehu, mir i dobru volju među ljude, a skroman kakav je bio, novac nije davao ljudima u ruke, već im je stavljao u džep da bi se iznenadili kada ga nađu. Posebno je bio naklonjen deci, a iz njegovog života najpoznatija je ostala priča o tri devojčice koje je Sveti Nikola spasao od prostituisanja tako što im je ubacivao kroz prozor vreću sa zlatnicima.

U germanskoj tradiciji tako je vekovima postojao običaj da roditelji deci za dan Svetog Nikole ostavljaju slatkiše govoreći im da im je to poklon od ovog svetitelja. Ovaj običaj preneo se postepeno i na Božić, u vreme kada se kiti jelka.

U 16. veku, reformacija Martina Lutera nije promenila samo hrišćansku religiju nego i lik donositelja poklona. Naime, pošto protestanti ne slave svece, bila im je potrebna nova božićna tradicija, a lik Svetlog Nikole postepeno je zamenio “Father Christmas” – Otac Božić (kod nas nešto slično Božić Bati), koji je tokom sedamnaestog veka postao deo britanskog folklora. Naseljavajući prostor Severne Amerike, zapadni doseljenici su preko okeana u “novi svet” sa sobom poneli i svoja verovanja i običaje. 

Sant Niklaus, Saint Niklaus, Sinterklass i ostale varijacije imena Svetog Nikole vremenom su sjedinjene i stvoren je Santa Klaus čije ime je američka štampa prvi put upotrebila 1773. godine.

Upravo se u tom periodu Sveti Nikola polako “preobrazio“ u Deda Mraza kakvog danas poznajemo iako su neki nezaobilazni rekviziti – crveno odelo, krzneni ogrtač, kočije, irvasi i sve što već ide uz savremenog donositelja radosti i poklona, dodavani kasnije.

Jedan od prvih umetnika koji je definisao moderni izgled Deda Mraza bio je Tomas Nast, američki karikaturista iz 19. veka čija se slika Deda Mraza 1863. godine pojavila u nedeljniku “Harpers vikli”.

Priča da Deda Mraz živi na Severnom polu takođe je Nastovo delo, a u to vreme je “najvoljeniji dekica na svetu” dobio i krzneni ogrtač. 

Danas tradicionalna crvena boja njegovog kostima, zamenila je prvobitnu žuto-zelenu 1868. godine kada su Deda Mrazu dodate i kočije i irvasi. Koka-Kola nije bila prvi proizvođač bezalkoholnih pića koja je koristila “dekicu sa poklonima” u svojim reklamama – Deda Mraz je još davne 1915. “prodavao” kiselu vodu za “Vajt rok beveredžes”, a ista kompanija ga je koristila i u reklamama za svoje slatko piće začinjeno đumbirom iz 1923. godine.

Presudnu ulogu u stvaranju lika kojeg danas poznaje svako dete na svetu odigrala je kompanija Koka-Kola tokom ’20-ih i ’30-ih godina prošlog veka. Ipak, nije tačna konstatacija da je Deda Mraza “izmislila Koka-Kola”. Ova firma je samo lik koji je već postojao u svestima kupaca, uzela i promovisala 1931. kroz praznične postere koje je za potrebe marketinške kampanje izradio umetnik Hudon Sanblom.

Ipak, tek nakon što mu je u ruku stavljena flaša Koka-Kole Deda Mraz je, zahvaljujući moći ove kompanije, postao najprepoznatljivije lice sveta zabave, što je ostao sve do današnjih dana. Za razliku od zapadnog sveta koji je Svetog Nikolu zamenio Deda Mrazom, pravoslavni narodi, a naročito Srbi, nastavili su da ovog svetitelja proslavljaju kao jednog od najvećih svetaca i potpuno odvojeno od novogodišnjih praznika.

Veruje se da je srpski Božić Bata nastao u 19. veku. On je, prema predanju, dobroj deci na Božićno jutro donosio poklone, a iz tog perioda je sve do danas ostala sačuvana božićna pesmica: “Ide Božić bata, nosi kitu zlata, da pozlati vrata, i oboja poboja, i svu kuću do krova”.

Božić Batu bi najčešće igrao najstariji član porodice koji bi se maskirao i u kuću dolazio u rano jutro kucajući i pevajući i, naravno, donoseći deci poklone. U kasnijim godinama, Božić Bata, u Srbiji inicijalno obučen u kožni gunj i šubaru, postepeno je počeo da dobija zapadnjački izgled pod uticajem austrougarske ilustrovane štampe. 

Preko svojih severnih suseda Srbi su upoznali i lik Deda Mraza. Vremenom, tako su negde počeli da se pojavljuju i Božić Bata i Deda Mraz, jedan za Božić, drugi za Novu godinu.

Nakon Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije “suviše hrišćanskog” Božić Batu potpuno zamenjuje “nadnacionalni, univerzalni” Deda Mraz koji od tada počinje da “dolazi” isključivo za Novu godinu.

Svakako je najpoznatiji po liku simpatičnog i dobroćudnog skitnice Čarlija koga i danas prepoznaju i vole milioni ljudi širom sveta. Ipak, manje je poznato i da se poslednji “filmski obrt” umetnikovog života dogodio nakon njegove smrti! . Čarli Čaplin je jedno od najprepoznatljivijih lica u istoriji filma. Američki filmski institut ga je stavio na 10. mesto na listi 100 najvećih glumaca dvadesetog veka. Pored toga, ovaj umetnik je bio i režiser, scenarista i producent i jedan od najvećih komičara svih vremena.

Svakako je najpoznatiji po liku simpatičnog i dobroćudnog skitnice Čarlija koga i danas prepoznaju i vole milioni ljudi širom sveta. Ipak, manje je poznato i da se poslednji “filmski obrt” umetnikovog života dogodio nakon njegove smrti! . Istraga je trajala pet nedelja i konačno je dala rezultate. U velikoj policijskoj akciji policija je uspela da uhapsi dvojicu otmičara i pronađe kovčeg sa glumčevim telom koje su zločinci zakopali u polju na oko kilometar i po od Čaplinove porodične kuće u Korsieru.

Jedanaest nedelja nakon krađe, telo Čarlija Čaplina ponovo je položeno u grobnicu u blizini Ženevskoj jezera. Ovog puta, sanduk je ostavljen ispod debelog sloja betona kako bi se sprečili mogući ponovni pokušaji pljačke.

Što se tiče pljačkaša, ispostavilo se da je reč o političkim izbeglicama iz Istočne Evrope. Sudilo im se za pljačku groba i pokušaj iznude- Vardas je dobio četiri i po godine teškog fizičkog rada, a Ganev 18 meseci.

Iako je ovo važan deo filma Dragana Bjelogrlića, Aleksandar Tirnanić Tirke zapravo nije otkriven na Čuburi! Naime, mladi fudbaler jeste bio “čudo BSK-a”, ali je pre toga, još sa 13 godina, počeo da igra u SK Olimpija.

Shvativši svoj talenat, ubrzo je napustio školu i potpuno se posvetio fudbalu. Sa 17 godina Tirke je debitovao za seniorski tim. Slično, u reprezentaciji je igrao od 1929. godine i u trenutku polaska za Urugvaj i on i Moša su bili već prilično poznati fudbaleri.

Aleksandar Tirnanić Tirke imao je nepunih 20 godina kada je 1930. sa reprezentacijom krenuo put dalekog Montevidea. Samo dan pre svog 20. rođendana Tirke je na prvom svetskom prvenstvu u fudbalu postigao gol i upisao se u istoriju. Aleksandar Tirnanić je celu profesionalnu karijeru proveo u klubu BSK gde je sa Mošom Marjanovićem činio neraskidivi tandem. Za ovaj tim je odigrao 500 utakmica, a dres sa državnim grbom je oblačio 50 puta i postigao 12 golova.

Bio je jedan od najpopularnijih sportista u zemlji i jedna od prvih pravih fudbalera zvezda. Moša Marjanović i Aleksandar Tirnanić postali su prvi igrači koji su posle svetskog prvenstva u Urugvaju od svog kluba počeli da primaju platu.

Aleksandar Tirnanić važio se za velikog boema. Stariji Beograđani možda se i sada sećaju ovog veseljaka iz neke od prestoničkih kafana gde je, zajedno sa Mošom, lumpovao do zore. 

Iako Tirke nikada nije bio član, znalo se da je pre rata bio simpatizer revolucionarnog radničkog pokreta. Družio se sa Kočom Popovićem, Ivom Lolom Ribarom, a postoje i indicije da je za komunističku partiju nosio poverljiva pisma u inostranstvo dok je sa timom putovao na utakmice. 

Bio je jedan od najpoznatijih sportista koji su, zajedno sa Milutinom Ivkovićem – Milutincem podržao akciju o bojkotu Olimpijskih igara 1936. godine.

Poslednju utakmicu u dresu nacionalnog tima Tirke je odigrao kada je oružje već uveliko zveckalo Evropom 31. marta 1940. godine protiv Rumunije. Posle rata i igračke karijere, Aleksandar Tirnanić se oprobao i u trenerskom poslu. Bio je selektor Jugoslavije i predvodio je tim na dva Svetska prvenstva – 1954. i 1958. godine.

Bio je u selektorskoj komisiji na Evropskom prvenstvu 1960. kada je Jugoslavija zauzela drugo mesto, kao i na Olimpijskim igrama 1960. kada je reprezentacija Jugoslavije osvojila zlato.

Kao selektor sastavio je ili je učestvovao u sastavljanju čak 102 državne reprezentacije. 

Doživeo je duboku starost. Umro je u Beogradu 1992. u 82 godini života. Danas, jedna ulica u Beogradu na nosi njegovo ime.

Umetnička “pljačka veka” kako su je zvali - pljačka Mona Lize iz Luvra u Parizu desila se 21. avgusta 1911. godine.

Nestanak je prvi primetio slikar Luis Beroud kada je u sali u kojoj je slika bila izložena poslednjih pet godina, umesto slike zatekao samo okvir. Iako poznata, slika u to vreme još uvek nije imala kultni status kakav uživa danas i nije bila izložena u posebnog galeriji već u nizu, zajedno sa drugim slikama iz istog perioda.

Ostalo je zabeleženo da je potraga morala da sačeka nekoliko sati jer su čuvari, koje je Beroud prvo alarmirao, mislili da je slika namerno uklonjena radi restauracije.

Kada je konačno ustanovljeno da Đokonde nema, čitav Luvr je zatvoren na nedelju dana, a Pariz je bukvalno bio pod opsadom.

Krađa je izazvala veliki skandal u Parizu. Francuska vlada je otpustila direktora Luvra. Na mestu gde je izlagana Mona Liza, muzej je u naredne dve godine izlagao dela inspirisana Leonardovim remek-delom. Policija je prvo uhapsila kontroverznog francuskog pesnika Gija Apolinera koji je javno pozivao na spaljivanje Luvra. Za vreme ispitivanja, Apoliner je bacio sumnju na svog prijatelja Pabla Pikasa za koga se pričalo da kupuje kradena umetnička dela.

Tako je i Pikaso priveden kao osumnjičeni…

Tokom ispitivanja, dvojica umetnika su davali protivrečne iskaze i demantovali jedan drugog što je dodatno pobudilo sumnju.

Ispostavilo se da Pikaso jeste posedovao predmete ukradene iz Luvra koje je za njega ukrao obožavatelj – dve iberske statue (ukradeno je tri) po kojima je kasnije naslikao svoje revolucionarno delo “Gospođice iz Avinjona”.

Da stvar bude gora, obožavatelj koje je ukrao statue bio je Apolinerov prijatelj – Onore Josef Geri Peret. Nekoliko nedelja nakon krađe Mona Lize, on je uhvaćen nakon što je treću statuu prodao pariskim novinama koje su odmah posumnjale da je povezan sa krađom Mona Lize.

Međutim, ispostavilo se da ni on, a ni Pikaso i Apoliner nemaju veze sa krađom čuvene Đokonde. Sliku su spasile italijanske vlasti koje su, dve godine kasnije, uhvatile izvesnog Vinćenca Peruđa kada je pokušao da Mona Lizu proda lokalnom preprodavaču.

Peruđa je dobro poznavao Luvr, jer je pomagao u izgradnji zaštitnog stakla koje je štitilo Mona Lizu. On se 21. avgusta 1911. sakrio u prostorijama muzeja i u zoru, za svega nekoliko minuta ukrao čuvenu sliku.

Otkriveno je da je Peruđa dve godine sliku skrivao u svom stančiću u Parizu, a onda je počeo da kontaktira dilere umetninama u Italiji, nudeći sliku kao simbol nacionalnog ponosa. Bio je 12. decembar 1913. kada je policija upala u njegov stan u Firenci i tu, iza lažnog zida, pronašla Mona Lizu.

Do danas je ostala teorija po kojoj je Peruđa zapravo bio deo veće zavere da se, nakon krađe originala, širom sveta prodaju kopije.

Peruđa se branio time da je Mona Lizu hteo da “vrati kući”. U pratećem pismu koje je slao potencijalnim “kupcima” navodio je da namerava da vrati sliku u Italiju, a da za svoje troškove očekuje 500.000 lira “naknade” za ovaj patriotski čin.

Na tom talasu, kada je policija zaplenila sliku, deo javnosti je zahtevao da ona ostane u Italiji. Međutim, italijanska vlada pristala je na to da Mona Lizu vrati muzeju Luvr.

Posle izlaganja u Rimu, Milanu i Firenci, Mona Liza je uz veliku pompu vraćena u Francusku 4. januara 1914.

Što se Peruđe tiče, on je dobio blagu kaznu od sedam meseci zatvora i po izlasku sa robije živeo je mirnim životom, oženio se i zasnovao porodicu.

Na duge staze, ovo je samo doprinelo popularnosti Mona Lize koja je nakon pronalaska postala još poznatija.

Viktor Emil Frankl, jedan od najznačajnijih neurologa i psihijatara posleratnog perioda. Utemeljio je logoterapiju i egzistencijalnu analizu. Frankla smatraju osnivačem Treće bečke psihijatrijske škole, posle psihoanalize Sigmunda Frojda i individualne psihologije Alfreda Adlera.

Njegov život priča je o neverovatnoj volji pojedinca da preživi, istraje i na kraju - pobedi! . Još za vreme studija medicine, koje je završio 1930. godine u Beču, Frankl je bio u kontaktu sa Frojdom i Adlerom i bavio se psihijatrijom. Smatrao je da je pitanje smisla ključno za prevenciju suicida i tridesetih godina lečio je hiljade žena i mladih sklonih samoubistvu. ⁠⁠

⁠Zbog jevrejskog porekla mu je nakon aneksije Austrije 1938. godine bilo zabranjeno da drži privatnu praksu. Umesto toga premešten je na čelo Odeljenja za neurologiju bolnice Rotšild, jedine bolnice u kojoj su mogli biti lečeni Jevreji u to doba. Iako je dobio vizu za Ameriku, kako se ona odnosila samo na njega, odlučio je da ostane da živi sa roditeljima, odbivši da ih napusti.

Franklu je bilo dozvoljeno da leči samo Jevreje, ali mu je pozicija lekara donekle pružala zaštitu od deportacije. Među Jevrejima je tih dana stopa samoubistava bila sve veća i Frankl je sve svoje napore usmerio ka tome da spasi što više ljudi tako što će im vratiti nadu i pomoći da, i u takvom okruženju, pronađu volju za životom.

Godine 1941. Frankl je oženio Tili Groser, medicinsku sestru koju je upoznao preko posla. Pored još jednog para, oni su bili poslednji Jevreji u Beču koji su dobili dozvolu da stupe u brak. Ipak, njihova sreća nije bila dugog daha - u to vreme, trudne Jevrejke odmah su deportovane u logor, pa je par teška srca odlučio da Tili abortira. Frankl je svoju knjigu “Nečujan vapaj za smislom” posvetio svom nerođenom detetu.

Porodica Frankl na kraju ipak nije uspela da izbegne sudbinu stotina hiljada Jevreja širom okupirane Evrope. Frankl i Tili deportovani su u koncentracioni logor Terezin. Do kraja rata, svi članovi Franklove porodice, osim sestre koja je emigrirala u Australiju, ubijeni su. Preživeo je samo on.

Proveo je tri godine u ukupno četiri koncentraciona logora, uključujući i Aušvic. Kasnije je pričao kako ga je u životu održavala misao da mora da ponovo napiše knjigu “Doktor i duša” koju je poneo u rukopisu u logor, ali ju je izgubio. Kada mu je bilo najteže, zamišljao je sebe kako u toploj, dobro osvetljenoj sali drži predavanje studentima o svojim iskustvima u logoru, i to distanciranje od svakodnevnih užasa mu je pomoglo da preživi.

Oslobođen je 1945. samo da bi otkrio da niko od njegovih najmilijih nije preživeo. Voljena Tili nastradala je u logoru Bergen-Belsen. Iako izmučen strahotama i tuhom, Frankl nije poklekao. Naprotiv! Više nego ikad pre smatrao je da je potreban svojim pacijentima i neumorno je počeo da radi na razvijanju svog pristupa psihološkom lečenju.

Nasir el Din Šah Kadžar bio je persijski šah koji je vladao sredinom 19. veka. Kao i većina onovremenih tamošnjih vladara imao je mnogo žena (samo u njegovom haremu bilo ih je 84). Na ovaj broj treba dodati i bar desetak zvaničnih supruga, pa da bude jasno koliko je žena šah u svakom momentu imao na raspolaganju.

A kako je obezbediti potomstvo bio glavni prioritet svakog vladara, Nasir el Din Šah Kadžar imao je pravi “buljuk” dece – zabeleženo je ostalo 21 dete, 11 prinčeva i 10 princeza.

Najinteresantnija od sve šahove dece bila je princeza Fatemah Kanum Esmet al-Dovleh, ćerka šaha i jedne od njegovih zvaničkih žena Taj al-Dovleh. Važila je za očevu mezimicu i najlepšu od sve šahove dece. Danas se smatra jednom od najfotografisanijih žena na šahovom dvoru. Većinu fotografija, naravno, načinio je njen otac, koji je bio pasionirani fotograf.

Nasir je dugo oklevao da Esmet uda, tražeći za nju “dostojnog muža”. Postoji legenda da se 13 mladića ubilo jer ih je ona odbila, mada je ovde verovatno reč o neistini. Kako je, kao i sve žene onog vremena, najraniju mladost provela u haremu, okružena isključivo ženama, teško da je Esmet imala priliku da razgovara i tako odbije čak 13 muškaraca.

Kao što ih fotografija koje danas imamo možemo da vidimo – Esmet je bila sve samo ne lepotica zanosnih oblina kakve danas Zapadnjaci zamišljaju kada se pomene harem.

Princeza je bila niska i, blago rečeno, ugodno popunjena. Glave i vrata pokrivenih bogato ukrašenom maramom, na licu su joj glavni aduti bili spojene obrve i tamni, vrlo izraženi brkovi. Na prvi pogled, čini se kao da se radi o muškarcu!

Ovako ih sigurno niste zamišljali! PRAVE FOTOGRAFIJE ŽENA IZ HAREMA jednog istočnjačkog vladara (FOTO)

Ipak, tadašnji kriterijumi lepote bili su takvi, posebno u visokoj klasi. Što je žena bila jača i deblja, to je bila lepša, a posebno se to odnosilo na žene iz vladajuće dinastije. One su jele najbolju hranu i nije im bilo dopušteno prečesto da se kreću.

Maskularni izgled, koji je uključivao to da je žena jaka i dlakava, tako je postao svojevrsi simbol lepote u Iranu 19. veka, pa je samim tim Esmet bila prava lepotica! . Na šahovom dvoru mogli su se često videti strani poslanici, fotografi i umetnici. Ako su se u njihovoj pratnji nalazile njihove supruge, one važnije su dobijale priliku da se upoznaju sa pripadnicama šahove porodice.

Supruga izvesnog belgijskog poslanika 1877. godine upoznala je pricezu Esmet i nakon toga u svom dnevniku zapisala da je “zgrožena”.

– Iznad njene gornje usne princeza ima jasno vidljive crne brkove koji joj daju muškobanjast izgled – zapisala je Evropljanka i Esmet još na nekoliko mesta u dnevniku oslovila kao “brkata princeza”. Ipak, valja reći i da je Esmet bila daleko više od samo “lepog lica”. Suprotno tradiciji, naučila je da svira klavir i smatra se prvom Irankom koja je ovo učinila. I sama je postala fotograf.

Izgleda da je otac imao dosta poverenja u nju jer joj je dozvolio da bude stalna družbenica evropskih dama koje su posećivale dvor. Ovo navodi na zaključak da je skoro sigurno govorila i bar jedan strani jezik.

Srećni izabranik bio je iranski plemić

Na kraju, šah je Esmet udao za Dust Muhamad Kana, sina uglednog iranskog plemića. Nakon toga o njoj se malo zna iako je poznato da je ostala na dvoru i i dalje imala intenzivne razgovore sa posetiteljkama sa Zapada.

Kao i otac, i ona je postala pasionirani fotograf i u svom novom domu je napravila mali studio. Fotografisala je muža i svoju decu. Par ih je imao petoro.

Zabeleženo je i da je Fatemah Kanum Esmet al-Dovleh umrla 1905. Bila joj je tek 31 godina i sahranjena je pored voljenog oca. 

Kao najstarija prirodno očuvana mumija, Eci je pokrenuo revoluciju u istraživanju bakarnog doba (oko 3300 godina pre Hrista) u alpskom regionu. Na osnovu njegovog oruđa, odeće, zuba, tetovaža i sadržaja njegovog želuca, napravljena je detaljna rekonstrukcija njegovog života jer - Eci naučnicima nije “doneo” samo skelet već i gotovo savršeno sačuvano telo sa kožom i unutrašnjim organima.

Na mestu gde se nalazila rana od koje je Eci umro naučnici su otkrili i tragove krvi što je sve do danas najstariji otkriveni uzorak ljudskih krvnih zrnaca, koja i inače spadaju u tkiva koja najbrže propadaju. Ipak, najuzbudljiviji su bili poslednji Ecijevi dani, jer predstavljaju najstariju “krimi-priču” na svetu! Eci je započeo svoj put na proleće, na šta ukazuju različiti tragovi polena u njegovom želucu. Dan pred smrt bio je učesnik borbe izbliza - o tome svedoče rezovi i ogrebotine na njegovoj koži. Oko sat vremena pred smrt, Eci se gostio obilnim obrokom od alpskog kozoroga.

O tome kako je Eci umro naučnici i danas debatuju. Otkriveno je da je najverovatnije bio sterilan i, zbog toga, vrlo moguće izopšten iz društva. Analiza skeleta otrkila je da je tokom života mnogo pešačio što nije karakteristično za ljude iz njegovog doba, pa su iz toga naučnici zaključili da je verovatno živeo kao pustinjak, sam u planini.

A sada dolazimo do trenutka Ecijevog ubistva! Godine 2001. u Ecijevom ramenu nađen je vrh strele koja je najverovatnije pripadala njegovom ubici. Pogodila ga je sa leđa! Eci je uspeo da slomi ostatak strele, ali je vrh ostao u njemu i nekoliko dana kasnije ga i ubio.

Za to vreme, nesrećni pračovek verovatno je tražio pomoć lutajući po ledenoj pustinji Alpa, zastajući samo da jede i tako makar malo povrati snagu (u želucu su pronađeni tragovi sušenog mesa kozoroga).

Na kraju, sam i zanemoćao Eci je pao u ambis i tu, sam i zaboravljen umro. Sneg i led sačuvali su njegovo telo sve do današnjih dana.

I, eto jednog neočekivanog obrta. Izopštenik i usamljenik ubijen s leđa, moguće čak i od pripadnika sopstvenog plemena, 5 hiljada godina kasnije postao je slavan i oko njega se svakodnevno gura gomila naučnika i radoznalaca.

A njegovog ubicu zauvek je progutala prošlost… Kuriozitet predstavlja i činjenica da je mumija pronađena na severnoj strani razvođa In-Eč (granica Austrije-Južnog Tirola / Italije), ali 95 metara na italijanskoj strani, jer je granica preko glečera 1922. godine bila povučena previše severno. Posle prvobitnog istraživanja u Insbruku, Eci je zbog toga 1998. donešen u Arheološki muzej Južnog Tirola u Bolcanu.

Inače, od 2006. došlo je do novog razgraničenja koje se pomera sa glečerom - kada se lednik istopi, nalazište će biti na austrijskoj teritoriji.

Prema popisu iz 2013. godine u naselju živi 2.075 stanovnika, a od toga gotovo 500 čine studentu na lokalnom fakultetu. Svi koji žive u Longjiru su se tu doselili iz nekog drugog mesta. Iako u gradu žive porodice koje su tu već nekoliko generacija, većina ljudi se ne zadržava tokom svog života. Najraniji stanovnici bili su rudari uglja i njihovi nadređeni, ali svi su došli iz drugih zemalja. Nemojte se iznenaditi ukoliko u Longjiru primetite da ljudi uz sebe uvek imaju pušku okačenu preko ramena. Imaju ih čak i turistički vodiči. Iako se nikada nije dogodilo da polarni medvedi nekoga napadu, stanovnici Longjira su ipak uvek na oprezu. Postoji čak i čuvar koji patrolira gradom, a posebno oko škole u kojoj se igraju deca. Iako bi mnogi najpre pomislili da se žuti reflektivni prsluci nose zbog zaštite od  polarnih medveda, istina je da su na Svaldbaru zime duge i mračne, pa vozači slabije vide pešake ukoliko oni ne nose prsluke. Izuvanje cipela pre ulaska u zatvorene prostorije je u Longjiru već stara tradicija koja je započeta kako ljudi ne bi unosili sneg i vodu sa sobom. Takođe, Longjir je nekada bio poznati rudarski grad, pa je, osim snega, sa cipela ispadao i ugalj. Međutim, ovo pravilo se ne odnosi samo na stambene objekte, već i na ugostiteljske. Naime, mnogi restorani i hoteli zahtevaju da se ispred vrata ostavi obuća, ali vas zato svuda očekuju spremljene papuče. S obzirom na to koliko zemalja u svetu proizvodi vino, a da ne spominjemo koliko je ljubitelja ovog alkoholnog pića širom sveta, malo je iznenađujuće saznanje da se najveća kolekcija vina nalazi na ovom arktičkom arhipelagu. Ova kolekcija vina se nalazi u Husetu, restoranu/vinskom podrumu i broji više od 30 hiljada različitih vrsta vina iz celog sveta. U Longjiru od kraja oktobra do sredine marta vlada potpuni mrak, poznat i kao polarna noć. Zato mnogi dolaze ovde da bi videli prelepu polarnu svetlost. U Longjiru ulice nemaju imena, već samo brojeve. Da, dobro ste pročitali! U Longjiru je zabranjeno umreti. Iako postoji malo groblje, ono je prestalo da prima nove "stanare" još pre 70 godina, a razlog za to je što se tela nikada ne raspadnu. Naučnici su otkrili da su tela savršeno očuvana zbog permafrosta, stalno zamrznutog zemljišta. Osim toga, u permafrostu je gotovo nemoguće iskopati grob, pa se posmrtni ostaci ili vraćaju u državu pokojnika ili se kremiraju . Teško da ćete videti mačku na Svaldbardu koji je dom velikog broja arktičkih ptica. Da ne bi ugrozile njihov život, lokalne vlasti su zabranile čuvanje mački. Longjir u prevodu znači "Longjerov grad", jer ga je osnovao Amerikanac Džon Longjer koji je predvodio oko 500 rudara u misiji početkom 1900 godine.

Džejkob Rubinstajn, poznat kao Džek Rubi, rođen je 1911. godine u Čikagu u porodici poljskih iseljenika. Veći deo detinjstva je proveo u hraniteljskim porodicama, a nemaština ga je navikla na težak rad još od malih nogu.

Tokom Drugog svetskog rata služio je kao mehaničar u vazduhoplovnim snagama Armije Sjedinjenih Država. Po završetku rata se preselio u Dalas gde se bavio različitim poslovima vezanim za noćni život i kockanje. Bio je poznat policiji zbog svojih kontakata sa ljudima iz podzemlja, a odgovarao je i za nekoliko pronevera. Tog 22. novembra 1963. godine predsednik Džon Kenedi je u društvu svoje supruge Žakline i guvernera Teksasa Džona Konolija, u otvorenoj limuzini paradirao ulicama Dalasa.

Zvanična istraga kaže da je Harvi Li Osvald tog dana, sa šestog sprata zgrade u kojoj je bio zaposlen, ispalio tri hica iz puške ka predsedničkoj koloni. Predsednik SAD Džon Kenedi je preminuo od posledica ranjavanja.

Samo sat vremena posle atentata, Li Osvald je usmrtio i policajca koji je ga je legitimisao prilikom bekstva. Ubrzo je uhapšen i optužen za pomenute zločine iako je sve vreme negirao krivicu. Samo dva dana kasnije, Harvi Li Osvald je u prisustvu velikog broja policajaca, novinara i fotoreportera sproveden u podrum lokalnog zatvora. Taj događaj je prenosila televizija i čitava zemlja je pratila njegovo pojavljivnje na televiziji pre nego što će biti deportovan u okružni zatvor.

Osvald se u pratnji policije pojavio pred kamerama ne sluteći da su to poslednji trenuci njegovog života. Džek Rubi je uspeo da istupi iz gomile i jednim hicem iz pištolja Kolt Kobra pogodio je Li Osvalda u stomak.

Ubica Kenedija se u živom programu uz bolnu grimasu i krik srušio na zemlju.

Još uvek nema odgovora na pitanje kako se u grupi od nekoliko detektiva našao menadžer noćnih klubova i kockarnica koji je, pre zvaničnog suđenja, presudio predsednikovom atentatoru.

– Svi me znate. Ja sam Džek Rubi – uzviknuo je ubica neposredno posle ranjavanja Li Osvalda.

Ironično, atentator na predsednika Amerike izdahnuo je u istoj bolnici gde je dva dana ranije preminuo Džon Kenedi. Osvaldovog ubicu je po službenoj dužnosti branio poznati kalifornijski advokat Melvin Beli. Odbrana se zasnivala na tvrdnjama da Rubi bolovao od epilepsije koja je u kritičnom trenutku izazvala pomračenje uma zbog prisustva Kenedijevog ubice.

Ipak, porota je osudila Rubija na smrt električnom stolicom. Advokat optuženog je svog klijenta bratio tvrdnjama da je Rubi žrtva diskriminacije, aludirajući na njegovo jevrejsko poreklo. Kao jedan od argumenata pominjalo se i izveštavanje medija koji su, prema rečima advokata, stvorili atmosferu u kojoj “fer suđenje nije bilo moguće“.

Zbog ovih žalbi smrtna kazna je odložena, a novi sudski proces zakazan je za februar 1967. godine u Vičita Folsu, piše History.com.

A onda je sudbina još jednom učinila svoje… U februaru 1966. godine , Rubi je sa oboljenjem pluća primljen u istu bolnicu u kojoj je umro Džon Kenedi, a potom i Harvi Li Osvald. Ubrzo mu je otkriven rak pluća, od koga je prema zvaničnoj veriziji umro 3. januara 1967. godine. Većina Amerikanaca onog vremena verovala je da su Rubija neposredno nakon atentata na Kenedija “savladala patriotska osećanja” zbog kojih je po svaku cenu želeo da osveti predsednika Amerike.

U mnogobrojnim spisima i knjigama o Kenedijevom ubistvu (napisano ih je 28.000!), spominje se da je Rubi počinio ubistvo, kako bi se sprečilo suđenje Li Osvaldu, a samim tim i otkrivanje mnogo veće zavere koja stoji iza ubistva predsednika SAD.

Pojedini mediji su izveštavali da je Rubi ubistvo počinio zbog ogromnih dugova, jer je verovao da bi “herojskim činom” sebe spasio zatvora ili osvete poverilaca.

Ipak, izveštaj komisije koja je trebalo da istraži oba ubistva a koju je osnovao Kenedijev Naslednik na mestu ševa države Lindon Džonson, zaključila je da iza njih ne stoji nikakva organizacija, mafija, obaveštajne službe ili tajne organizacije već da su oba događaja posledica delovanja “problematičnih pojedinaca”.

Zaključci pomenutog izveštaja nisu sprečili mnogobrojna nagađanja i širenje teorija o tome ko stoji iza atentata i koliko je ljudi pucalo na Džona Kenedija, a ove priče opstale su sve do danas.

Ipak, partnerstvo je sezalo i dalje od toga! Kada se par trajno nastanio u Parizu 1912, godine “rodila” se Lili – Ajnar je otvoreno mogao da živi kao žena, a Gerda je krila muževljev alter-ego i pomagala mu u stvaranju novog identiteta. Sve ovo kasnije je dovelo do spekulacija da je ona zapravo bila lezbejka, ali ovo nikada nije potvrđeno.

Vremenom, Gerda je postala poznata po crtežima prelepe žene sa bademastim očima, progonjene zverke obučene u najmodernije i najekstravagantnije haljine tog vremena. Samo najbliži prijatelji i porodica znali su da je model na tim fotografijama zapravo Ajnar!

Tokom ’20-ih i ’30-ih Lili je potpuno potisnula Ajnara. On se redovno oblačio kao žena, išao tako u javnost i priređivao zabave u svojoj kući. Najviše je voleo da obuče najlepšu haljinu koju je imao i šeta ulicama Pariza potpuno neprimetan. 

Promena pola

Ajnar je 1930. godine prelomio i otišao u Nemačku na operaciju promene pola koja je u to vreme još uvek bila u eksperimentalnoj fazi. U roku od dve godine na njemu je obavljeno čak pet zahvata!

Ajneru su prvo uklonjeni testisi, a kasnije i penis. Presađeni su mu jajnici uzeti od 26-godišnje žene, ali su uskoro morali da budu odstranjeni jer je došlo do ozbiljnih komplikacija i odbacivanja organa.

Iako je ovo nemoguće sa sigurnošću danas utvrditi, najverovatnije je da je Ajnar Vegner bio transrodna osoba. Očigledno je imao žensku građu i glas što mu je i omogućavalo da u društvu lako prolazi kao Lili. Hormonski testovi urađeni pre prve operacije pokazali su da je u telu imao više ženskih nego muških hormona. 

U to vreme Lilina operacija je već postala medicinski fenomen i senzacija u Danskoj i Nemačkoj. Kralj Danske je lično poništio Ajnarov i Gerdin brak, pošto Ajnar zvanično više nije bio muško, a njegovo ime je u svim dokumentima zvanično promenjeno u Lili. Lili Elbe više nije slikala. Verovala je da je to talenat koji je samo Ajnar imao. Pričalo se da je, posle razvora, Lili dobila ponudu od nepoznatog muškarca i da je planirala da se za njega uda čim bude mogla da rađa decu!

Neposredno posle razvoda od Gerde Lili je otišla u Drezden na svoju petu i poslednju operaciju koja je trebalo da joj omogući upravo to – ideja je bila da joj se presadi materica što bi Lili, sada već pedesetogodišnjakinji, omogućilo da postane majka!

Lili Elbe je umrla 1931. godine, tri meseca nakon pete operacije usled komplikacija nastalih nakon što je telo odbacilo presađenu matericu.

Gerda se preudala za italijanskog avijatičara i diplomatu i živela je u Maroku. Kada je čula za smrt bivšeg muža prijateljici ga je opisala kao “moju jadnu Lili”. Ubrzo se razvela i od drugog muža, putovala nekoliko godina svetom, vratila u Dansku i preminula 1940. godine u osvit Drugog svetskog rata.

A Brisel nije bio jedini grad sa ovakvom “atrakcijom”! Reč je bila o ostacima prakse koja je u razvijenim zemljama Evrope 19. i 20. veka bila svakodnevica! . Smatra se da je prvu izložbu “divljaka” napravio Kristofer Kolumbo kada je u Španskom kraljevskom sudu 1492. godine izložio šest Indijanaca koje je zarobio na svom putovanju u Ameriku. Prvi poznati “Ljudski zoološki vrt” u Evropi otvoren je u Vatikanu u 16. veku kada je kardinal Hipolitus Mediči javno pokazao svoju “kolekciju” Indijanaca, Maora i drugih “egzotičnih” živih eksponata.

Evropljanima se zabava izgleda veoma dopala jer su ovakve priredbe postale masovne, pa se na milione gledalaca okupljalo da gleda “divljake” u zoološkim vrtovima i cirkusima širom starog kontinenta – od Londona i Barselone, do Brisela i Rima.

Svoju najveći popularnost ovaj nehumani vid zabave doživeo je u 19. veku. Ostao je zabeležen podatak da je samo “izložba” u Varšavi privukla skoro 300.000 posetilaca tokom ’80-ih godina 19. veka.

Obe Svetske izložbe organizovane u Parizu 1878. i 1889. godine sadržale su i “selo crnaca” (“Negro Village”). Preko 28 miliona ljudi došlo je da vidi oko 400 urođenika iz Afrike koji su držani u kavezima i kao takvi predstavljali veliku atrakciju Sajma.

Neki od “izvođača” bili su plaćeni. Uglavnom je reč bila o čitavim porodicama dovedenim iz kolonija iz Afrike koje su tako pokušavale da se prehrane. Ipak, bilo je i slučajeva čistog ropstva! Deca i žene retko su plaćani, a nešto novca mogli su da očekuju jedino muškarci. Ako bi neko i pomislio da ovakav tretman ljudskih bića nije human, tu su bili vodeći svetski “naučnici” da ih razuvere i opravdaju postojanje “vrtova”. Naime, “ljudski primerci” i “živi muzeji” koristili su masovno u svrhe kolonijalističke propagande i naučnih teorija o takozvanim “rasnim hijerarhijama” tj. superiornosti belih “civilizovanih” ljudi u odnosu na “divljake”.

Dlakava žena iz Laosa, poznata kao Krao, tako je bila izložena krajem 19. veka kao “karika koja nedostaje” između čoveka i orangutana, a 1906. pigmej Oto Beng bio je izložen u kavezu za majmune u njujorškom zoološkom vrtu u Bronksu. Mnogi “eksponati” umirali su od bolesti i iscrpljenosti.

Postojanje “ljudskih vrtova” pravdano je i upoznavanjem drugih kultura i ljudi, ali niko nikada nije spominjao odnos i tretman koji su u njima imali imali “eksponati”.

Čak i kada su bili plaćeni, ovi ljudi živeli su u izolovanim objektima obično vezanim za vrt (ili izložbu). Mnogi od njih žalili su se na loš smeštaj i stroga ograničenja, ali i zlostavljanje. Tokom trajanja programa dovođeni su u svoja “sela” gde je trebalo da izvode unapred dogovorene plesove ili simuliraju svoj “svakodnevni život”.

- Ako nisu reagovali, posetioci su bacali novac ili banane preko ograde - zapisao je jedan novinar koji je posetio izložbu u Belgiji 1958. Do pada interesovanja za ova morbidna mesta došlo je ’30-ih godina 20. veka, ali ne toliko zbog rasta svesti o pogrešnosti čitavog koncepta već pre zbog toga što su mase našle novi izvor zabave – bioskope!

Poslednji “ljudski zoološki vrt” zatvoren je u Briselu 1958. godine nakon što su se unajmljeni “glumci” dovedeni iz Konga pobunili zbog loših uslova i jer nisu više želeli da “igraju divljake”. Mnogi od njih spakovali su porodice i vratili se kući, pa je uprava Sajma bila prinuđena da zatvori taj deo izložbe.

Kongo je 1960. izborio nezavisnost od Belgije, a kako je i interesovanje za ovaj vid “zabave” opao, ljudski zoološki vrtovi pali su u zaborav.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Tragedija u fabrici Grmeč
• Restoran Trandanfilovic
• Sima Nesic
• Djojleni
• Vandjel Toma
• Kleopatra Karadjordjevic
• Golub Janjic
• Babet Bahmajer
• Miloje Vasic
• Siromasni delovi Beograda

• Generalna [792]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom