Sredinom oktobra 2016. u svom domu u Škotskoj, voljena i okružena mnogobrojnom porodicom, u 94. godini, tiho i mirno preminula je Valeri Hanter Gordon. Najvećem broju ljudi van gradića u kom je živela njeno ime ništa nije značilo ni tada, a ni sada, a šteta je jer – reč je o ženi kojoj milioni majki širom sveta treba da budu beskrajno zahvalne.

Jer, Valeri Hanter Gordon, majka šestoro dece, izmislila je prve pelene za jednokratnu upotrebu! . Valeri Hanter Gordon bila je prosečna engleska domaćica sredine 20. veka. Ipak, nakon što je rodila svoje treće dete – sina Nigela 1947. godine jedno je shvatila – nije želela da svoj život provede u pranju, sušenju i peglanju pamučnih pelena. 

I tako je izmislila “Padi”, prve pelene za jednokratnu upotrebu. Valeri ih je u prvo vreme izrađivala od starih padobrana, pamuka i vate i napravila je stotine komada sedeći za šivećom mašinom za kuhinjskim stolom.

– Prvo sam mislila da je pelene za jednokratnu upotrebu sigurno moguće negde kupiti. Bila sam šokirana da se toga niko ranije nije dosetio i pomislila sam – to je lako, ja ću to napraviti! Nije bilo lako uopšte, ali je vredelo – ispričala je gospoša Gordon u intervjuu za BBC dat 2015. godine. 

Nakon što je proizvod pokazala prijateljicama, one su se oduševile i nije mnogo prošlo, a Valeri je ovakve pelene počela da izrađuje i za njih, stalno usavršavajući dizajn i izdržljivost.

– Sve majke su želele da prestanu da peru pelene. Svi koji su videli moj izum rekli bi: “Molim te, napravi i nama”. I tako sam završila za šivećom mašinom praveći preko 600 komada – sećala se Valeri.

Njen suprug, major Pat Hanter Gordon takođe se uključio u proizvodlju suprugu snabdevajući iskorišćenim padobranima.Par je registrovao svoj patent 1948. i uskoro su stigle ponude od nekih velikih kompanija i prve pelene “Padi” našle su se na rafovima prodavnica 1949. godine. Bile su modelovane i izrađene po veličini Valerijinog i Patovog sina, Nigela.

U prvo vreme ove pelene su izazvale kontroverze. Dok su majke sa jedne strane bile oduševljene, bilo je lekara koji su upozoravali da bi one mogle da oštete bebinu kožu. Još jedan problem bio je više društvene nego medicinske prirode – ljudi nakon rata nisu bili navikli da bilo šta bacaju, pa čak ni prljave pelene.

Ipak, nakon što je jedan vojni doktor napisao tekst o tome da koristi “Padi” u odgoju svoje bebe javno mnjenje se predomislilo i kompanija uskoro nije mogla da proizvede dovoljan broj pelena. Proizvod je učestovovao i na dve svetske izložbe i uskoro počeo da se distribuira širom sveta. Samo do kraja 1949. prodato je više od 750.000 pakovanja.

Reklamirane su kao “veoma atraktivne, veštog dizajna, kreirane od strane majke koja je pelene za jednokratnu upotrebu učinila mogućim”. Kompanija je 60-ih godina ugašena jer ju je potisnuo američki brend – Pampers, ali gospođa Gordon nije žalila – do tada je odnegovala svu svoju decu.

Živela je tiho i povučeno. Umrla je u 94 godini okružena porodicom i prijateljima. Nadživelo ju je šestoro dece, 19 unučića i 18 praunučića… i svi su joj bili zahvalni na izumu! .

Devetneasti vek bio je vek promena u religijskim pogledima kod većine Evropljana. Tadašnja naučna dostignuća, ali i društvena kretanja, dovela su u pitanje dogmatičku religijsku postavku, koja je bila vekovima zaštićena od svake vrste kritike.

Sve brojniji postaju “religiozni liberali“, vernici koji srednjovekovne religijske dogme smatraju zasterelim, te u formi, ali i u suštini religije, rado prihvataju novotarije koje smatraju modernim, ali i razumnim.

Naročito u drugoj polovini veka, nakon kulturnih, ali i društvenih promena iz 1848. godine, na popularnosti dobijaju alternativna viđenja starih religijkih i društvenih odnosa. Među brojnim medijumima, prorocima i vračarama, svaštarima i misticima, jedna žena imala je reputaciju “superstara” – Helena Blavacki.

Filozof, okultista, mistik, putnik, Helena je u početku bila jedna ne preterano originalna pojava u tadašnjoj Evropi. I velike gradove, ali i mala seoska naselja, pohodili su brojni “proroci”, “sveti ljudi” i drugi “propovednici” svih boja i vrsta. Ali, Helena je svojim specifičnim filozofskim postavkama, ali i spajanjem nekih zapadnih i istočnih religijsko društvenih načela, uspela da se izbori za svoje mesto na parapsihološkoj sceni druge polovine XIX veka.

I hvalili su je i kudili, proglašavali nadčovekom i šarlatanom, proterivali i pozivali, ali Helena Blavacki je bila osoba koju je bilo teško ignorisati. Helena je rođena 1831. godine u današnjoj Ukrajini, tadašnjoj Rusiji, u aristokratskoj porodici. Od najranijih godina, zbog očevih vojnih obaveza, bila je naviknuta na putovanja, te je pre svoje 17. godine proputovala veliki deo zapadne Rusije, a posetila je i Poljsku, Austriju, London i Tursku.

Malu pauzu u putovanjima izazvala je Helenina udaja za gospodina Blavackog, ali taj brak će de facto potrajati samo nekoliko meseci, jer je ubrzo nakon svadbe Helena otišla od kuće, i krenula na jug, bez konkretnog cilja. Na putovanjima će, sledećih decenija, provesti veliki deo života.  Ako je i pola istina od onoga što je sama zapisala o svojim putovanjima, Helena Blavacki bi se mogla smatrati jednim od najvećih putnika XIX veka, i to ne samo među okultistima.

Ipak, napomenimo da se istinitost mnogih putovanja o kojima je Helena pisala dovodila u pitanje, i tada kao i sada. Helena nije vodila dnevnik svojih putovanja, a sve što se o njima zna potiče iz tekstova koje je pisala godinama nakon što su se putovanja desila.

– Opisujući događaje i ljude koje je sretala na svim meridijanima, čini se da su počeli da  se mešaju mit i istina – zapisao je jedan od Heleninih biografa. Prva stanica Heleninih putovanja samospoznaje bio je Carigrad, mada je, iz njenih tekstova, teško utvrditi hronološki red samih putovanja. Tamo je navodno upoznala kontesu Sofiju Kiseljovu, te je s njom putovala u Egipat. 

U Kairu se srela sa koptskim misticima, koji su joj prvi otkrili svoja okultna učenja. Na Helenu su ostavili jak utisak, a tu je prvi put čula za misticizam koji kombinuje dve ili više religijskih načela, što je pojava koja je u Egiptu bila uobičajena. Helena je nastavila sa kontesom kroz Grčku, a potom i istočnu Evropu. Odatle je sama krenula za Pariz.

U Parizu je zatekla živahnu okultističku scenu, koju je dobro upoznala, pa čak i postala njen deo, ali je nakon nekoliko meseci produžila za London. U Londonu je konačno i upoznala “mističnog Indijca”, viziju koju je imala od detinjstva, koga je oslovljavala sa “Gospodar Moria”. Iako je nekoliko puta pisala o njihovom prvom susretu, njena kazivanja nisu uvek bila konzistentna, naročito u pogledu vremena i mesta susreta. Ali, uvek je bila dosledna u jednoj tvrdnji – Moria joj je rekao da za nju ima specijalnu misiju, i da mora da ode na Tibet! . Njeno putovanje na Tibet vodiće je preko obe Amerike, a prva stanica bila joj je Kvebek, tada još dominantno naseljen severnoameričkim indijancima. Iako je Helena pokušala da dođe u kontakt sa mistično-okultnim aspektima indijanske kulture i religije, taj pokušaj doživeo je fijasko. Neprijateljstvo koje su Indijanci pokazali prema njoj, Helena će pravdati “lošim uticajem koji hrišćanski misionari imaju na Indijance”.

Nastavila je ka jug, pa je preko Teksasa prešla u Meksiko, a potom i dalje, prema Andima. Odatle se konačno ukrcala na trgovački brod koji ju je odveo na Šri Lanku, gde je provela nekoliko meseci upoznajući se sa okultnom kulturom ostrva. Bombaj je bio sledeća stanica. Dve godine provela je putujući po Indiji, ponašajući se u skladu sa uputstvima koja joj je putem pisama slao Moria. Nakon bezuspešnih pokušaja da ode na Tibet, Helena se vratila u Evropu, obilazeći brodom Afriku.

Po povratku u Englesku, naišla je na neprijateljski prijem zbog svog ruskog porekla, jer je u toku bio Krimski rat, te je Helena otputovala za Sjedinjene Države. Krstareći Amerikom, koja je bila otvorenija od Evrope kada su u pitanju alternativna religijsko-mistična učenja,  upoznala je mnogo ljudi na koje je ostavila snažan utisak. Filozofska druženja ljudi sličnih interesovanja za nju su organizovana u Njujorku, Čikagu i San Francisku, a iz Kalifornije je ponovo prešla Pacifik, i završila u Indiji. Ovog puta, uspela je da iz Indije, preko Kašmira, dođe do Tibeta. Nije poznato koliko je tamo ostala, niti gde tačno, mada je napisala da je vreme na Tibetu provodila izučavajući stare tibetanske spise po tamošnjim manastirima. Tvrdila je da je naučila stari jezik na kome su tekstovi pisani, te je i prevela jedan broj, a objavljivala ih je nekoliko godinama kasnije.

Već sledećeg leta, Helena je živela na relaciji London – Pariz, gde je postala rado viđen gost brojnih progresivnih i okultnih društava, kojima je predstavljala svoja saznanja o Tibetu. Istina, tada je i prvi put javno iznela tvrdnje o svojim natprirodnim moćima, što je i prezentovala na zatvorenim sesijama za odabrane Parižane, na kojima je, navodno, telepatski pomerala nameštaj.

U to vreme, pored porodičnog bogatsva kojim nije u potpunosti raspolagala, Helena je živela upravo od sličnih sastanaka, na kojima je za manju novčanu nadoknadu komunicirala sa preminulima, a “mušterije” su joj najčešće bile dame iz visokog društva. Godine 1860. Helena se vraća u Rusiju, gde je posetila porodicu u gradu Pskov. Iste godine vratila se i mužu, Nikiforu Blavackom. Nakon što su usvojili dete, činilo se da će se Helena posvetiti porodičnom životu i odustati od daljih putovanja, obzirom da je već dva puta oplovila ceo svet.  

Godine 1864. Helena je pala sa konja i završila u komi, sa ozbiljnim povredama kičme. Nekoliko meseci je nesvesno ležala i mnogi su posumnjali da će se ikada probuditi. Ali, zapanjujuće ozdravljenje desilo se iznenada, a od samog “buđenja”, Helena je tvrdila da je u komi saznala brojne univerzalne istine, ali i naučila kako da kontroliše svoje paranormalne moći.

Iako nije sasvim ozdravila, Helena se ubrzo odlučila za novo putovanje. Iz Rusije, Blavacka je krenula za Italiju, a preko Mađarske je 1846. došla i u Srbiju. Ne zna se gde je tačno boravila, ali je 1847. godinu provela u Italiji, pre svega u Veneciji i Firenci. Po sopstvenom priznanju, u Italiji se družila sa samim Garibaldijem, a navodno je bila i pripadnik njegovih jedinica, te učestvovala u čuvenoj bici kod Mentane, gde je bila i ranjena. Nastavila je da živi sa obe strane Atlantika, sa čestim posetama Indiji, a po nepotvrđenim kazivanjima i na Tibetu. Od 1870. godine, postala je neka vrsta slavne ličnosti, ali i ozbiljnog govornika. Svoja mišljenja je ukrštala sa nekim od najpoznatijih umova toga vremena, a na teme iz socijologije, religije, hemije, astrofizike, ravnopravno je razgovarala sa ekspertima iz tih oblasti, iako nije imala formalno obrazovanje.

Nekoliko njenih tekstova su bili objavljeni u vodećim časopisima, a kretala se u društvu koje su predstavljali, manje ili više, ali ipak cenjeni intelektualci. Helena je, zajedno sa nekoliko svojih saradnika, u Njujorku osnovala Teozofsko društvo, koje je doktrinarno kombinovalo nauku, filozofiju i religiju. Sličnu instituciju osnovala je i u Indiji, odakle i jeste bio najveći broj njenih poštovalaca, ali su Helenina učenja naišla na poštovaoce širom sveta.

Ali, u tome nije bilo ništa originalno, jer su društva koja su hrišćanstvo posmatrali kroz prizmu nauke i filozofije već uveliko postojala. Specifičnost Heleninog učenja bila je u tome što se nije oslanjala samo na hrišćanstvo, nego je pokušavala da pronađe povezanosti između nauke, filozofije, hrišćanstva, ali i istočnjačkih religija, pre svega budizma. Sa rastom popularnosti, i kritičari su postajali sve glasniji. Helena je proglašavana prevarantom i lažljivcem, a u njenim člancima o putovanjima pronađene su mnoge nekonzistentnosti.

Da stvar dobije i institicionalnu dimenziju, pobrinulo se “Društvo za pročavanje natprirodnih pojava“, osnovano u Londonu od strane istaknutih intelektialaca, 1882. godine. Jedan od prvih slučajeva koji su istraživali, bila je upravo Helena Blavacki.

Godinu dana je Ričard Hodžson, jedan od članova pomenutog društva, istraživao sve što je imalo veze sa Helenom Blavacki. Putovao je i u Indiju, gde je pokušavao pronaći osobe o kojima je Helena pisala, a pre svih želeo je pronaći Moriu, čoveka iz Heleninih vizija, za koga je ona tvrdila da je Mahatma. Sva svoja istraživanja, ali i zaključke, objavio je u zvaničnoj publikaciji “Društva za istraživanje natprirodnih pojava” 1885., koja je dobila naziv “Hodžsonov izveštaj”. Dokument je napisan na oko 200 stranica.

– Helena Blavacki je jedan od najuspešnijih, najgenijalnijih i najinteresantnijih primera varalice u istoriji – pisalo je veoma ilustrativno u njemu.

Bio je to udarac na Heleninu reputaciju od koga se teško oporavljala. Ali, i pored oštećene reputacije, Teozofsko društvo je i dalje privlačilo neke od najpoznatijih ljudi tog vremena. Jedan od poznatijih članova društva je bio i Tomas Edison, a svoja razmišljanja o religiji, Bogu, Kosmosu, duši i životu, Helena je Osmog maja 1903. godine, u Londonu, umrla je Helena Blavacki, žena koja je ostala misterija, kako savremenicima, tako i potomcima. Dan njene smrti pripadnici Teozofskog pokreta obeležavaju kao “Dan belog Lotosa”.

Godinama potom, Ajnštajn, Tolstoj, Gandi, samo su neki od ljudi koji su javno iskazali slaganje sa mnogim, ako ne i svim, Heleninim stavovima i razmišljanjima. Naročito u Indiji, Helena je ostala upamćena kao jedna od najistaknutijih ženskih mislilaca svog vremena.

Godine 1986. vek nakon Hodžsonovog izveštaja, “Društvo za istraživanje natprirodnih pojava“ izdalo je jedno neuobičajeno saopštenje, u kojem demantuje samo sebe.

Naime, Vernon Harison, istaknuti član „Društva“, analizirao je ponovo Hodžsonov izveštaj, i u njemu našao mnoge manjkavosti. Smatrao je da taj izveštaj nije bio naučna studija, nego više tendenciozno iznošenje selektivno odabranih informacija, “te izveštaj treba posmatrati sa velikom skepsom, ako ne i potpuno ga odbaciti…Gospođa Blavacki je najpoznatiji okultista kojeg je naše Društvo ikada istraživalo; prilika da o njoj saznamo istinu je, na žalost, potpuno propuštena“.

Danas je Teozofski pokret aktivan u 52 zemlje sveta.zapisala u nekoliko knjiga, od kojih je najvažnija “Doktrina Teozofije”, njeno kapitalno delo.

Meri Nesbit bila je plavokosa, atraktivna kurtizana koja se kretala u najvišim slojevima engleskog društva, čak i među plemićkim porodicama. Vrata njenog doma su uvek bila širom otvorena za bogate i moćne muškarce, pa je vremenom i sama postala veoma uticajna i poznata. Kako to obično biva, Meri se rodila u teškoj bedi i nepoznatog je porekla, a neretko se za vreme njenog života spekulisalo da je pronađena u dečjim kolicama.

Ipak, sirotinjski život nije bio suđen Meri – njena lepota i koketnost polako ali sigurno krčili su joj put ka kremu engleskog društva. Uvek je bila u centru zbivanja, a muškarci su se “lomili” oko nje. 

Popularnost ove dame naglo je porasla kada je jednom prilikom pala s konja. Svi su tada videli da nije nosila gaćice, a ona je ovu “nezgodu” pretvorila u trenutak slave koji je pametno iskoristila. Naime, tada je pozirala za portret čuvenom umetniku Džošui Rejnoldsu, a potom je sliku umnožila i podelila svojim muškim obožavaocima.

I to je bila konačna prekretnica u njenom životu! Mali “trik” ju je vinuo u nebesa – Meri je postala ljubimica imućne engleske gospode i rado viđen gost na zabavama, balovima i večerama. Njen prvi javni ljubavnik bio je erl Simon Lutrel, čovek poznat i kao “Kralj pakla”. Pretpostavlja se da je upravo on “krivac” za njen nadimak - “Paklena Dejvis”. Lutrel je mladoj Meri na neki način odredio sudbinu – on ju je upoznao sa Aleksandrom Nesbitom, najmlađim sinom bogatog bankara iz Londona, a ovo poznanstvo ubrzo je rezultiralo brakom.

I to kakvim brakom! 

Ozakonjena veza je Mari donela komfor, luksuz, i na koncu svega - komoditet da kao finansijski nezavisna žena radi šta hoće i spava s kim hoće.

Njen suprug je poludeo i preminuo nekoliko godina nakon sklapanja braka, a šuškalo se da je Meri tome u mnogome doprinela. Njena brojna neverstva, neposlušnost i nepoštovanje bili su zaslužni za ludilo nesrećnog Aleksandra. 

Najverovatnije je da su takve glasine i bila istina – ona je još tokom braka postala priznata ljubavnica Augustusa Herveja, trećeg erla od Bristola.

Međutim, uprkos preljubi i razmiricama sa gospodinom Nesbitom, Meri je bila ta koja je nasledila njegov imetak. Iz veze sa Hervejom izašla je još bogatija. 

Atraktivna Britanka je ponovo angažovala slikara Džošuu Rejnoldsa, u želji da je ovog puta naslika kao bogatu i samostalnu ženu. Umetnik ju je predstavio kao svevremenu lepoticu sa golubom u ruci (koji simboliše ljubav i nevinost), a portret je trebalo da “opere” uprljanu Merinu reputaciju. U godinama koje će uslediti Meri će postati ljubavnica brojnih uticajnih i bogatih ljudi – oficira, grofova, sekretara pri vladi i muškaraca sa političkim ambicijama, a uglavnom će u svim svojim odnosima, avanturama i vezama uspeti da se dodatno materijalno obezbedi – dobijala je nakit, odeću, nameštaj, čak i čitava imanja…  

Tokom Francuske revolucije život Meri Nesbit poprimio je sasvim drugačiji tok – ona je postala svojevrsni diplomata. Pretpostavlja se da ju je tadašnji premijer Vilijam Pit angažovao kao agenta vlade u svojim tajnim namerama da obnovi francusku monarhiju.

Meri je tada privukla pažnju javnosti ali kroz potpunu drugačiju prizmu – bila je uvažavana kao žena od velikog političkog značaja. Tadašnje dnevne novine “Morning Chronicle” napisale su “ova proslavljena dama, upkos promiskuitetu u svom životu, stekla je jednu uzvišenost i dostojanstvo, uspevši da iskoristi svoj uticaj u pravom smeru i na najbolji način”.

Mari je od tada provela svoj život putujući po inostranstvu i predstavljajući Veliku Britaniju kao diplomata. Preminula je u dubokoj starosti u 82. godini u Parizu, gde je i sahranjena 4. novembra 1825. godine. 

Poznata i kao “Crkva lobanja”, ova neobična građevina ukrašena je posmrtnim ostacima između 40.000 i 70.000 ljudi preminulih u Srednjem veku.

Tela ljudi koji će postati bizarna dekoracija ove crkve uzeta su sa lokalnog groblja, raskomadana i lišena mekih tkiva. Kosti su zatim izbeljene, a onda složene tako da oblikuju razne predmete u objektu – grbove, scećnjake, ogromne lustere, raspeća… Lokalno groblje u Kutna Hori verovatno se ne bi razlikovalo od stotina drugih u Češkoj da nije bilo izvesnog monaha Henrija koji je 1278. godine poslat u Svetu zemlju.

Legenda kaže da je on po povratku iz Jerusalima sa sobom doneo i malo zemlje sa Golgote – mesta gde je Isus Hrist razapet, i rasuo je svuda po groblju. Nije prošlo mnogo, a ljudi iz cele centralne Evrope su želeli da se sahrane baš tu. Tokom velike epidemije kuge 1318. godine i nakon Husitskih ratova u 15. veku groblje je postalo pretrpano. Rešenje je pronađeno u izgradnji crkve i kapele koja bi služila kao masovna grobnica za davno preminule čije su kosti počele da se izmeštaju tu što je stvorilo nova grobna mesta.

Posao dekorisanja dodeljen je 1870. godine drvodelji Františeku Rintu koji je kosti rasporedio u piramide, svećnjake, veliki grb i brojne druge oblike.

Grupe od po više stotina fanatika borilačkih veština kretale su se u drugoj polovini 19. veka severnom Kinom, uništavajući pred sobom sve što je podsećalo na hrišćanstvo, bilo da su u pitanju predmeti ili ljudi.

Apeli drugih zemalja nailazili su tek na nominalnu saglasnost kineskih vlasti, dok su na terenu zločini protiv misionara, sveštenika, ali i kineskih hrišćana, postali svakodnevni. Svu vlast u zemlji, nekoliko meseci ranije, državnim udarom i stavljanjem cara u kućni pritvor, u svojim rukama držala je carica Ciksi, udovica bivšeg cara.

Carica Ciksi bila je suočena sa jako komplikovanom situacijom u svojoj carevini. Na svim njenim granicama stajale su kolonijalne sile, večno željne plena, a unutrašnja podela među stanovnišvom bila je višestruka.

Na severu su na popularnosti dobili magijsko religijski pokreti, koji su promovisali ekstremni nacionalizam, fizičko vežbanje, povratak korenima. Zajednički naziv bio im je “Bokseri”, jer su ih tako opisivali oni retki koji su uspeli da se spasu njihovih napada. Verovali su da im moderno oružje ne može nauditi, i da ključ otpora od napada spolja leži u drevnim borilačkim veštinama. Koliko su bili mistični, toliko su bili i surovi, te se evropskom štampom ubrzo množio broj naslova o hrišćanima spaljenim u crkvama. Dok su se zlodela dešavala po periferiji, vesti su sporije dolazile, ali se to promenilo nakon što su se incidenti počeli dešavati u Pekingu, gde je i bilo smešteno najviše stranaca, među njima mnogo diplomata. Tog 30. maja 1900. britanski ambasador zahteva dolazak međunarodnih trupa koje bi zaštitile ambasade od napada “Boksera”. Nevoljno, carica je dopustila da u Predstavničku četvrt, deo Pekinga južno od Zabranjenog grada, u kome su se nalazile najveće ambasade, umaršira oko 450 stranih vojnika.

U gradu u kome se napetost mogla seći nožem, sve je šokirao postupak karijernog ambasadora Nemačke u Kini, Fon Ketlera. On je, sa još nekoliko nemačkih vojnika, u Predstavničkoj četvrti uhapsio jednog kineskog dečaka, čija je odeća ličila na onu koju su nosili “Bokseri”. 

Da li je zaista i pripadao pokretu ili ne, nikada nećemo saznati, jer je ambasador na licu mesta presudio dečaku, pucajući mu u glavu. Dok su ostali stranci u čudu stajali nad neljudskim postupkom nemačkog kolege, na zidine koje su okruživale Predstavničku četvrt sručilo se na hiljade “Boksera” željnih osvete. Napad je bio žestok, ali su dobro naoružani branioci uspeli da se odupru nasrtaju protivnika koji je na topove krenuo kung fuom. Međutim, ubrzo su se sa “Bokserima” udružili i muslimanski Gansu vojnici, ali i drugi Kinezi, koji su svoj gnev iskalili na kineskim hrišćanima. Oni su naseljavali obode Predstavničke četvrti, te su bili nezaštićeni artiljerijom koja je čuvala ambasade. Sve crkve u Pekingu su tih dana zapaljenje, i otpočela je opsada ambasada.

Nekoliko dana po otpočinjanju opsade, o kojoj nisu imali pozitivno mišljenje, vojskovođe sa juga Kine u čudu su gledali povorku od oko 2.000 pretežno britanskih vojnika. Istovremeno, do njih je stigao nalog od carice. U njemu je stajalo da se mora pružiti svaki otpor stranim okupatorima ali i pružiti sva pomoć i podrška “Bokserima”.

Ni prvi deo južnjacima nije bio po volji, ali je drugi bio nezamisliv. Već godinama, oni su u svojim regijama istrebljivali “Boksere”, smatrajući ih opasnijim i realnijim neprijateljem od stranaca. I dok im je vreme prošlo u diskutovanju o caričinim naređenjima, vojna jedinica nazvana “Sejmorova ekspedicija” se za jedan dan našla pred predgrađima Pekinga.

Tu je naišla na ozbiljan otpor, ali i u artiljerijsku vatru kineske vojske, koja ih je posmatrala kao stranog okupatora. Iako su kraljičina naređenja uvek glasila tako da se strancima garantuje bezbednost, to se nije odnosilo i na neprijavljenu vojnu jedinicu pred glavnim gradom. Sejmorova ekspedicija pretrpela je ozbiljne gubitke, te se zabarikadirala u jednom starom utvrđenju i čekala pomoć. Pomoć je ubrzo I stigla, jer se pojavilo još 2.000 stranih vojnika, koji su Sejmorovu ekspediciju izvukli iz obruča. Ponovo su strane trupe, i u dolasku i u povratku, prošle kroz jug Kine bez ikakvog otpora. Carica je bila besna. Upad stranih trupa na kinesku teritoriju, carica je smatrala agresijom. Na dvoru su postojale dve struje. Jednu su smatrali da je potrebno oštro odgovoriti na bezobrazluk stranaca, i sve ih proterati. Drugu, koju je zastupao i iskusni diplomata Ksu Jinčeng, smatrala je da je potrebno diplomatski rešiti situaciju.

Nakon nekoliko sati većanja, kraljica je donela odluku. Glava nesrećnog Ksua je završila na koplju u Pekingu, jer je “pokušavao nametnuti subverzivne ideje”, a carica Ciksi je objavila rat. Njenim proglasom od 21. juna 1900. godine, rat je objavljen Sjedinjenim Američkim Državama, Rusiji, Britanskoj imperiji, Nemačkoj, Austrougarskoj, Japanu, Francuskoj i Italiji. Praktično, najjačim zemljama sveta!

O karakteru ove objave rata podeljena su mišljenja, ali sa sigurnošću možemo govoriti samo o posledicama. U samom Pekingu, stranci u Predstavničkoj četvrti su dobili ultimatum – da napuste ambasade u roku od 24 časa, ili da se suoče sa gnevom Kineza.

Kako su se oglušili o taj predlog, smatrajući da se Kinezima ne može verovati, usledio je veliki napad na ambasade. Kinezi su palili velike vatre zapadno i severno od ambasada, pokušavajući da zaplaše protivnika. Potom su granitne blokove gurali sve bliže i bliže ambasadi, osvajajući tako metar po metar. Ali, uporni branioci su nadljudskim naporima uspeli da se odupru napadima, koji ovoga puta nisu činili samo “Bokseri”, nego i regularne carske trupe. Kinezi bi lako, u jednog masivnom i silovitom opštem napadu svojom brojčanom dominacijom, uništili sve što se kretalo u ambasadama… u roku od jednog dana – bilo je svedočenje jednog od ljudi zatočenih u ambasadi.

Zašto do toga nije i došlo, ostaće misterija. 

Nakon 5 dana napada, američki ambasador je uspeo da u kontaktu sa kineskim predstavnicima ugovori primirje. Mnogi koji su se, zarobljeni u ambasadama, premoreni i iznemogli, pitali zašto su Kinezi pristali na primirje, ubrzo su shvatili da to može da znači samo jedno – pomoć je na putu. Kako su svoje vojno prisustvo na obalama Kine, nenametljivo ali konstantno, gradili još od aprila, već u junu su se prve grupe međunarodnih snaga našle na kineskoj teritoriji. Stvorena je Alijansa 8 nacija, koju su činile zemlje kojima je Kina objavila rat. Raspoloženje trupa koje su slate u Kinu može ilustrovati i govor nemačkog cara Vilhelma II na ispraćaju svojih vojnika na istok.

– Ako sretnete neprijatelja, on će biti poražen! Neće biti zarobljenika. Ko god vam padne šaka, gotov je! Kao što su Huni pre hiljadu godina pod svojim kraljem Atilom stekli ime, pa nam i danas izgledaju moćni, steknite i vi ime za Nemca u Kini tako da nijedan Kinez i ne pomisli da Nemca popreko pogleda – rekao je car, a ni ostali odredi vojske Alijanse nisu bili u mnogo drugačijem raspoloženju.

Strana vojska, koja je i treći put neometano prošla kroz južni deo Kine, za nekoliko dana stigla je do Pekinga, ostavljajući za sobom tragove zločina. Vojska Alijanse imala je oko 55.000 vojnika i 55 ratnih brodova, dok im se u Pekingu suprotstavilo oko 70.000 regularnih carskih trupa i 50.000 do 100.000 “Boksera”.

Vać nakon dva dana žestokih borbi, britanske jedinice su uspele da se dokopaju ambasada, i da se u njima ulogore. Ubrzo su im se priključili i ostali pripadnici alijanse, te je od predstavničke četvrti napravljen ogroman vojni logor, koji je bilo nemoguće osvojiti.Nekoliko dana kasnije, stiglo je i pojačanje u vidu zakasnelih nemačkih trupa i čitav Peking bio je pod okupacijom koja će potrajati skoro godinu dana. Usledilo je nemilosrdno pljačkanje i iživljavanje nad protivnikom, u kome je svaki narod iskazivao neke svoje nečovečne osobine.

U pljačkanju su najsistematičniji bili Britanci. Oni su opljačkane stvari nedeljom stavljali na javnu aukciju, u kojoj su britanska gospoda budzašto pribavljala stvari basnoslovne vrednosti, bez direktnog belega pljačkaša na sebi.

Kozaci koje je poslala Rusija prednjačili su u silovanjima što je, prema tadašnjim izvorima, zgrozilo pedantne Japance. Oni su sa sobom poveli konkubine na front, za potrebe kontrole stresa vojnika, te im je silovanje delovalo previše varvarski.

Nemci su, s druge strane, prednjačili u kaznenim ekspedicijama na sever Kine, gde su osvete za zlodela “Boksera” bivale jako surove. Hiljade kineskih civila je ubijeno pod optužbama da su podržavali ovu grupaciju. Za to vreme, nakon što je Peking većinski pao u ruke stranaca, carica je prerušena u seljanku, otišla u inspekciju terena. Sklonište je našla u nepristupačnim, planinskim vencima, naseljenih muslimanima, koji su joj bili najodaniji u borbi protiv hrišćana. Odatle je otpočela živahnu diplomatsku aktivnost, koja se svela na pitanje – šta je potrebno uraditi da bi stranci napustili Kinu?

Ponuda koju je dobila od Alijanse bila je i iznad njenih očekivanja. Dinastija je bez ikakvih ograničenja ostala na prestolu, a teritorija Kine ostala je netaknuta. Doduše, kraljica se “Bokserskim protokolom”, kako je nazvan dokument kojim je proglašen mir, obavezala da će izvršiti smrtne presude nad deset glavnih vođa “Boksera”, koji su okrivljeni za sve zločine nad hrišćanima. Protokol je podrazumevao i isplaćivanje ratne odštete, i to u roku od 39 godina.

Već tada se videlo da dinastija nema šanse da poživi ni upola toliko. Desetak godina kasnije, Kina će prvi put u svojoj istoriji odbaciti monarhijsko uređenje, i postati republika.   

Na primer, Viktorijanci vam možda deluju uštogljeno i jednom rečju - dosadno, ali ne dajte da vas izgled zavara! Oni su i te kako znali da se zabavljaju… jedino što su sa današnjih stanovišta te zabave delovale u najmanju ruku - nenormalno!

Evo šta je bio “hit sezone” 1899. u Velikoj Britaniji: Viktorijanci su imali običaj da pravo iz egipatskih grobnica donesu mumije i “otvaraju ih” javno, na zabavama, gde bi u tome učestvovali svi gosti.

Naime, u 19. veku Britanci su prolazili kroz pravu egiptomaniju, a mumije su postale samo još jedan suvenir koji su putnici u tu daleku državu donosili kući. Potražnja za mumijama je postala toliko velika da su lokalni patolozi počeli da mumifikuju tela kriminalaca i beskućnika samo kako bi ih prodali kao “faraonovog rođaka sa majčine strane”.

Situacija se toliko otrgla kontroli da su gosti posle ovakvih zabava često sa sobom odnosili delove drevnih tkanina, kosti i zavoja kao suvenire.

Organizovane posete ludnici kako bi štapom bockali pacijente Verovali ili ne, ovo je bila jedna od omiljenih porodičnih aktivnosti u Londonu još od 17. veku. Naime, psihijatrijske ustanove tada su mnogo manje bile bolnice, a mnogo više otelotvorenja Danteovog pakla, međutim, očigledno su bile super zabavne za ljude koji su dolazili spolja.

Ludnice su imale finansijskih problema, pa su rešile da otvore svoja vrata bogatim donatorima koji su bili spremni dobro da plate kako bi štapovima i drugim rekvizitima bockali i udarali pacijente kako bi videli njihove reakcije.

Pomagalo je to što je za većinu ljudi ludilo bilo božija kazna za greh. Tako su se osećali potpuno mirno dok su odlazili u ludnicu da vide golotinju, nasilje i svaku vrstu izopačenosti koju možete da zamislite. Podaci govore da je godišnje preko 96.000 ljudi posetilo ove ustanove širom Britanije, a cena “ulaznice” je bila peni! .

Maca ti je pojela jezik” danas se kaže za osobu koja iznenada zaćuti ili bude pobeđena argumentom u raspravi. Ipak, većina ljudi ne zna da je poreklo izreke prilično staro, kao i mračno!

Prvo, valja reći da se poreklo ove izreke vodi kao nepoznato. U zvaničnim izvorima na engleskom, prvi put je upotrebljena 1881. u jednom tekstu u magazinu “Bayou’s Monthly” broj 53 sa naslovom “Has the cat got your tongue, as the children say?”

Ipak, jedna od priča vezanih za poreklo ove izreke, na opšte iznenađenje, nema nikakve veze sa mačkama!

Poreklo izreke treba tražiti u surovom načinu kražnjavanja u engleskoj mornarici tokom 18. i 19. veka.

Naime, za manje prekršaje, poput nepoštovanja nadređenih, spavanja na straži ili pijanstva, izgrednici su bili kažnjavani šibanjem bičem sa devet šiba koji se zvao “Mačka sa devet repova” ili “Kapetanova kći” (sličnu naprava danas se koristi u nekim samo-mazo tehnikama). Bilo je to prilično surovo oružje! Nesrećni mornar bi bio zavezan na palubi broda i šiban naočigled čitave posade obično do krvi! Bol je bio toliko jak da je veliki broj žrtava nakon izvršenja kazne neko vreme bio potpuno nem. 

Da li od šoka ili čistog straha da bi sličan usud mogao da im se ponovi tek, mornari koji bi prošli ovu kaznu dugo nakon ne bi izgovarali ni reč, a njihovi sadrugovi, naročito kada popiju koju čašicu ruma više, išli bi za njima podsmevajući im se i govoreći: “Maca ti je pojela jezike?!” kako bi ih dodatno mučili.

Zato, sledeći put kada “ostanete bez teksta” jer vas je neko iznenadio ili pobedio u raspravi, setite se da je sve moglo biti mnogo, mnogo gore .

Nema tačnog odgovora na pitanje šta je to baš Marka Kraljevića odredilo za glavnog nosioca srpske narodne epike. Predanja su dugo tragala za istorijskim likom koji će u sebi odjediniti sve najbolje osobine jednog istinskog junaka i nekako, taj točak zaustavio se baš na liku Marka Mrnjavčevića, sina kralja Vukašina.

Marko je tako od “obične” istorijske ličnosti postao fenomen koji i danas izučavaju istoričari širom Balkana, a – čak mu je i smrt ušla u legendu! . Marko Mrnjavčević istorijska je ličnost o kojoj danas zapravo ne znamo mnogo. Njegova sudbina je duboko tragična jer je detinjstvo proveo u doba najvećeg procvara srpske države, samo da bi kao zreo čovek, svedočio njenom slomu i potpunom krahu. Neki vole da ga nazivaju i poslednjim pravim srednjovekovnim vitezom na ovim prostorima, ali je jedino neosporno da je reč o poslednjem srpskom srednjovekovnom kralju... makar “na papiru”.

Naime, nakon što se njegov otac, kralj Vukašin, proglasio za savladara cara Uroša, Marko je dobio titulu “mladog kralja” – kraljevića, po kojoj će u istoriji ostati poznatiji nego po „pravom“ prezimenu. Nakon što mu je otac poginuo u Maričkoj bici 1371. i car Uroš umro iste godine bez potomaka, Marko je faktički postao jedini pravi naslednik nemanjićkog prestola.

Ipak, ovo mu nije mnogo značilo. Bilo je to vreme jakih velmoža koji nisu želeli ni cara ni gospodara, pa je Marko zapravo vladao samo svojom teritorijom u zapadnoj Makedoniji sa Prilepom kao prestonim gradom.

Spreman da bude najmoćniji čovek u državi, a pretvoren u tek još jednog oblasnog gospodara, Marko Mrnjavčević je u nekom momentu između Maričke bitke 1371. i Kosovske bitke 1389. postao je turski vazal, ali se ne zna tačno kada ni pod kojim uslovima.

Ono što ga čini još misterioznijim je činjenica da se ne pominje kao učesnik nijednog boja iz onog vremena osim bitke na Rovinama.

Pa ipak, narodni pevač upravo je njega izabrao da mu dodeli titulu najhrabrijeg i najvećeg junaka sa ovih prostora. Istoričari danas vole da veruju da je počasno mesto najvećeg junaka srpske istorije Marko zaslužio zbog toga što je bio istinski heroj “malog čoveka” - pre megdandžija nego učesnik ratova, zaštitnik običnog sveta, a ne svojih interesa.

A u vreme kada se sve oko njega raspadalo, narodu ništa drugo i nije preostalo...

I kao takav branitelj, Marko postaje legenda – ore drumove, razgoni Turke janjičare, druži se sa vilama, pola pije, pola Šarcu daje... Sve može, svuda stiže i iz svakog megdana izlazi kao pobednik. Ne boji se nikoga do Boga. Sudi “ni po babu ni po stričevima”, već uvek je po pravdi i zakonu. Prek, svojeglav, tvrdoglav ali suštinski – pravedan i dobar.

Na kraju, epika i istorija spojile su se u jedno da opišu smrt ovog junaka... Bio je 17. maj 1395. Ogromna turska vojska spremala se za bitku na Rovinama da kazni vlaškog vladara Mirču I zato što se drznuo da upadne na njihovu teritoriju. U redovima Osmanlija bila su i trojica srpskih vazala – Konstantin Dragaš, despot Stefan Lazarević i – kralj Marko. Čekajući da nastupi borbeni čas hrišćani su razgovarali o boju koji ih čeka. Mnoge od njih mučilo je što će mačeve podići protiv braće i što se bore za neprijatelja. Kako biti vazal, a sačuvati obraz i ne pogaziti veru? Mučile su ove crne misli i Marka. Najveći deo života proveo je boreći se protiv Turaka, samo da bi dočekao da im, onda kada više nije bilo izbora, služi. Šta učiniti? Na kraju, bitka na Rovinama bila je velika pobeda hrišćanske vojske. Osmanlije su bile primorane da se povuku, a negde na bojnom polju, među hiljadama ubijenih, svoje kosti ostavio je i kralj Marko, najveći epski junak Balkana. Ali, to nije bio kraj priče! Godinama kasnije, pišući o ovom događaju u Žitiju despota Stefana Lazarevića Konstantin Filozof zabeležio je poslednje reči Marka Kraljevića. A, on je rekao: “Ja kažem i molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu”. Ako je ovo istina, Marko je, negde na nebu, bio srećan.

Iako postoje zapisi da je držanje živih "baštenskih patuljaka" postojalo još u 15. veku i da su neki od ovih "pustinjaka" kasnije postali cenjeni kao veliki mudraci kod kojih se odlazilo po savet i na meditaciju, ovaj bizaran običaj postao je hit tokom 18. veka u viktorijanskoj Engleskoj!

Koncept je bio prilično jednostavan - bogate aristokrate u svojim divnim baštama i negovanim vrtovima imali su odrasle ljude, uglavnom u poznim godinama, koji su izigravali baštenske patuljke! Za ovaj "posao" obično bi bili angažovani beskućnici koji bi se onda uselili u kolibu ili pećinu koja bi bila posebno sagrađena za njih u zabačenim delovima imanja, okružena bujnom vegetacijom.

"Patuljak" nikada nije smeo da prestane da glumi šta god mu "poslodavac" ili gosti radili. Tokom zabava, često je pozivan kako bi okupljeni mogli da zbijaju šale sa njim ili da, u slučaju da je važio za "mudraca", od njega traže savete i sa njim meditiraju.

"Baštenski patuljak" nije smeo da se šiša, brije ili seče nokte, a za svoj posao je bio više nego dobro plaćen. Prema nekim podacima, godišnja "plata" živog baštenskog patuljka tokom 18. veka bila je oko 600 funti što je oko 180.000 dolara u današnjem novcu.

Veruje se da je Jeremija zaštitnik od zmija otrovnica. Zato je običaj da se na današnji dan razgone ovi gmizavci da ne bi preko leta dosađivali.

Neko iz kuće zbog toga treba da porani, uzme tiganj ili šerpu i lupajući u njega nekoliko puta ponovi: “Jeremija u polje, a sve zmije u more! Samo jedna ostala, za zlo njeno ostala, oba oka izbola, na dan trna glogova. Na četiri šipova, zlu kob izela”.

Dokle se čuje lupanje i pesma, kaže običaj, dotle zmije neće smeti da se približe.

Na Jeremijin dan ne otvaraju se britve i ne radi se ništa iglom i koncem. Ko bi na ovaj dan otvorio britvu, veruje se, na toga bi preko cele godine trčale zmije. U nekim krajevima stari veruju da se na današnji dan ne valja ni češljati da se ne bi izazivali ovi opasni gmizavci.

Takođe, treba paziti da se ni za kim ne vuče odvezana pertla ili neki končić da se na isti način tako ne bi vukle i zmije.

Po predanju, Sveti prorok Jeremija već je u petnaestoj godini počeo da proriče i zbog toga je vrlo često bio u nemilosti vlasti, čak proganjan i zatvaran. Zbog svojih proročanstava navukao je gnev velikaša, ali i poštovanje onih koji su u njega verovali. 

Postoji verovanje, da je i Aleksandar Veliki posetio grob proroka Jeremije i da je njegovo telo tada preneto i sahranjeno u Aleksandriji.

Moira je sa svojim cirkusom Moira Orfei gostovala u Beogradu i ranije – 1972. godine na platou ispred današnjeg Hrama svetog Save. Naravno, tada nije bilo Hrama, već temelji istog i zidovi koji su još dugo čekali da budu uzdignuti do svoda. Nije bilo ni biblioteke. Samo prazan prostor – idealan za veliki cirkus.

Oni koji su sada u pedesetim godinama, i stariji, sa setom će se prisetiti tih vremena. Mladi možda neće razumeti zašto je njegovo veličanstvo Cirkus uopšte tema. Tiktok, instagram, treperenje velikog ekrana u mračnoj sobi i neprekidan pristup internetu učinili su da priča o zabavi pod šatorom postane tako naivna, smešna i nezanimljiva. Jer, slonovi, lavovi, žongleri, pajaci, ljudi koji su spremni da za dlaku izmaknu i smrti ne mogu da budu toliko interesantno koliko oni likovi u našim telefonima koje “izvlači” algoritam neke društvene mreže.

Čemu sve to – tolike kamp prikolice u kojima mesecima žive cirkuzanti, te životinje u malim torovima, agregati, lampice, šarene đakonije, čemu sve te predstave koje traju satima u vrućem šatoru, dok sedite na drvenoj klupi?

Nijedno dete sedamdesetih ne bi se tako nešto pitalo. Cirkuske predstave bile su pravi spektakl, a veliki kružni šator hram zabave i neviđenih poduhvata ljudi koje su teško mogli da razumeju, ali su im se beskrajno divili. 

Već sama najava cirkusa bila je uzbudljiva. Na primer, kada je Moira Orfei gostovala kod Hrama, ulicama Beograda paradirali su slonovi. Kada bi se u nekom mestu pojavio manji cirkus, i najzabačenijim ulicama prošao bi neki vremešni šareni kombi, sa čijeg razglasa bi se čuo magični i neobični poziv na predstavu. Pa, svaki kraj grada bio je počastvovan, ako bi cirkus izabrao da dođe baš tu.

A onda, kada bi se cirkus negde doselio, privlačio bi posetioce svojim neobičnim šarenilom i naravno – životinjama koje među zgradama na nekom gradskom parku hrane i poje ljudi koji parlaju stranim jezikom. Susret sa novim, nepoznatim, mističnim i smelim, načinom života i profesijom za koju morate biti posebno šašavi.

Sama predstava bila je, naravno, najveće uzbuđenje. Kada bi kontrolor otcepio vašu kartu, srce bi va zaigralo. Pred vama je još prazna pozornica i gomila klupa koju popunjavaju znatiželjni posetioci, a posebno deca. A onda, na podijum izlaze izvođači – sa svim svojim uzbudljivim tačkama, iznenađenjima. Vratolomije, neverovatna preciznost, igranje s vatrom ili čeljustima predatora – sve to radili bi kao od šale, a svaki novi izvođač ili predmet koji bi držao u ruci pridobio bi stopostotnu pažnju. 

“Oh, pa cirkus je danas najmoralnija predstava na svetu! Zar nije sve drugo čista pornografija, blud? Šta bismo, u protivnom, tako laka srca ponudili našoj deci? U cirkusu nema droge, ucene, ubijanja, u njemu smo nekako zaštićeni, sačuvani”

Tako je čuvena cirkuzantkinja Moira Orfei govorila za beogradsku štampu u jednom intervjuu koji je preneo naš portal Jugopapir. Bila je to 1977. godina, kada su beogradski klinci od uređaja sa mikroprocesorima imali možda samo kalkulatore. I to je bilo najveće čudo tehnike u njihovom džepu, koje im za igru baš i nije bilo od koristi.

A najveće čudo koje je moglo da se dogodi u gradu bio je – cirkus.

Moira je sa svojim cirkusom Moira Orfei gostovala u Beogradu i ranije – 1972. godine na platou ispred današnjeg Hrama svetog Save. Naravno, tada nije bilo Hrama, već temelji istog i zidovi koji su još dugo čekali da budu uzdignuti do svoda. Nije bilo ni biblioteke. Samo prazan prostor – idealan za veliki cirkus.

Oni koji su sada u pedesetim godinama, i stariji, sa setom će se prisetiti tih vremena. Mladi možda neće razumeti zašto je njegovo veličanstvo Cirkus uopšte tema. Tiktok, instagram, treperenje velikog ekrana u mračnoj sobi i neprekidan pristup internetu učinili su da priča o zabavi pod šatorom postane tako naivna, smešna i nezanimljiva. Jer, slonovi, lavovi, žongleri, pajaci, ljudi koji su spremni da za dlaku izmaknu i smrti ne mogu da budu toliko interesantno koliko oni likovi u našim telefonima koje “izvlači” algoritam neke društvene mreže.

Čemu sve to – tolike kamp prikolice u kojima mesecima žive cirkuzanti, te životinje u malim torovima, agregati, lampice, šarene đakonije, čemu sve te predstave koje traju satima u vrućem šatoru, dok sedite na drvenoj klupi?

Nijedno dete sedamdesetih ne bi se tako nešto pitalo. Cirkuske predstave bile su pravi spektakl, a veliki kružni šator hram zabave i neviđenih poduhvata ljudi koje su teško mogli da razumeju, ali su im se beskrajno divili.

Već sama najava cirkusa bila je uzbudljiva. Na primer, kada je Moira Orfei gostovala kod Hrama, ulicama Beograda paradirali su slonovi. Kada bi se u nekom mestu pojavio manji cirkus, i najzabačenijim ulicama prošao bi neki vremešni šareni kombi, sa čijeg razglasa bi se čuo magični i neobični poziv na predstavu. Pa, svaki kraj grada bio je počastvovan, ako bi cirkus izabrao da dođe baš tu.

A onda, kada bi se cirkus negde doselio, privlačio bi posetioce svojim neobičnim šarenilom i naravno – životinjama koje među zgradama na nekom gradskom parku hrane i poje ljudi koji parlaju stranim jezikom. Susret sa novim, nepoznatim, mističnim i smelim, načinom života i profesijom za koju morate biti posebno šašavi.

Sama predstava bila je, naravno, najveće uzbuđenje. Kada bi kontrolor otcepio vašu kartu, srce bi va zaigralo. Pred vama je još prazna pozornica i gomila klupa koju popunjavaju znatiželjni posetioci, a posebno deca. A onda, na podijum izlaze izvođači – sa svim svojim uzbudljivim tačkama, iznenađenjima. Vratolomije, neverovatna preciznost, igranje s vatrom ili čeljustima predatora – sve to radili bi kao od šale, a svaki novi izvođač ili predmet koji bi držao u ruci pridobio bi stopostotnu pažnju.

Poster “Moira Orfei” cirkusa 1977. godina. Foto: Jovan Andrić, sajt: https://www.circus-collectibles.com

Apollo, Polonia, Corona, Citta di Roma, Europa, American Circus, Embell Riva, Liana Orfei, Medrano… Od omiljenih italijanskih do poljskih, mađarskih, bugarskih i domaćih smenjivali su se gradom.

Ali, Moira Orfei bila je posebna. Na Vračaru bile su postavljene čak tri arene, od toga jedna na ledu. Kamp prikolice nisu se mogle prebrojati, a pažnju posetilaca privlačilo je pet pari gigantskih ženskih nogu.

Ovaj cirkus bio je pravi mali pokretni svet – imali su svoje agregate za struju, svoju menzu, učionice, mehaničare, krojače, frizere…

Imali su i svoj kafe, pa ste mogli preko dana da se upoznate malo i sa italijanskim specijalitetima, da okusite pravi espreso kakav beogradske kafedžije još nisu imale na meniju.

To je bio cirkus – čudo koje se odigrava pred vašim očima, bez telefona u džepu, selfija i skrolovanja, predstava koju ne možete ni da ubrzate ni usporite, ni ponovite ni pauzirate. Nešto što se gleda u dahu, iskustvo koje će neku novu priliku imati možda za četiri, pet godina, ali tada mnogi više ne bi bili deca.

U nekim krajevima, ovaj dan se obeležava kao zadušni – izlazi se na groblja, pale se sveće, uređuju grobovi i sveštenik vrši parastose i pomene za pokoj duša pokojnika.

Ipak, po nečemu je pobusani ponedeljak različit od ostalih zadušnih dana u godini. Danas se na groblja iznose crvena jaja koje su domaćice ofarbale na Svetli petak! Ta jaja koja se kucaju o spomenik, i upokojeni se pozdravljaju sa “Hristos Vaskrse”.

Tim pradavnim običajem se iskazuje ljubav i poštovanje prema umrlim srodnicima, sa kojima se na taj način deli radost Vaskrsenja Hristovog i pobede nad smrću. Na kraju se preostala jaja podele sirotinji.

Veruje se da je ovaj običaj najpre nastao u krilu ruske crkve, odakle je, verovatno, došao i u naše krajeve. O njemu je pisao još Vuk Karadžić u svom rečniku u kome kaže da se kod Srba ovaj ponedeljak zove i “Ružičalo” jer ljudi tada pored grobova sade novo cveće (ruže, pa odatle “ružičalo”), ali i “Družičalo” jer u narodu postoji običaj da se na današnji dan momci i devojke okupljaju i druže.

“Valja se” da se danas na nekom pogodnom mestu okupe prijatelji, da se igra, peva i zabavlja. Treba uplesti nekoliko venčića od vrbovih grana i nositi ih u kosi, a ko se kroz venac poljubi postaće pobratim/posestrima za tu godinu.

Interesantno, reč je o prvom filmu u kome se može čuti parola “Smrt fašizmu, sloboda narodu!” koja je kasnije postala legendarna. Odmah nakon oslobođenja Beograda 1944. godine uspostavljena je tesna saradnja između partizanskih i sovjetskih vlasti. Tako je nekome palo na pamet da dve države treba zajedno da snime film.

Za reditelja je odabran Abram Rom, čuveno ime u Sovjetskom Savezu, a on je glavnu ulogu – bosanskog seljaka Slavka Babića koji diže revoluciju protiv okupatora, poverio sunarodniku Nikolaju Mordvinovu. Glavna zvezda filma bio je Ivan Bersenjev u ulozi Tita.

Upravo tu se uskoro pojavio problem. Reditelj je navodno insistirao na fizičkoj sličnosti glumaca i stvarnih likova, a ideju da Beresnjev igra jugoslovenskog maršala navodno je dao lično Staljin koji je bio zapanjen sličnošću dvojice muškaraca.

Iako je reč o sporednim ulogama osim Tita, u filmu se pojavljuje i feldmaršal Romel koga igra legendarni Bojan Stupica, ali i Draža Mihailović čija uloga je poverena hrvatskom glumcu Vjekoslavu Afriću (istom onom koji će kasnije režirati “Slavicu”). Baš u ovom ostvarenju prvi put na platnu se pojavljuju i Olivera Marković i Miša Mirković. Film je sniman širom Jugoslavije više od šest meseci, a korišćen je i dokumentarni materijal prikupljen tokom rata. Ivan Bersenjev je ozbiljno shvatio svoj zadatak. Ostalo je zabeleženo da je provodio vreme sa Titom kako bi što bolje naučio njegove gestove i pokrete. To mu, međutim, nije mnogo pomoglo.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Tragedija u fabrici Grmeč
• Restoran Trandanfilovic
• Sima Nesic
• Djojleni
• Vandjel Toma
• Kleopatra Karadjordjevic
• Golub Janjic
• Babet Bahmajer
• Miloje Vasic
• Siromasni delovi Beograda

• Generalna [792]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom