IZ MOJE DUŠE

Gotovo celog života je sakupljao umetnička dela. Neposredno posle Prvog svetskog rata počeo je da prikuplja umetnička dela inostranih majstora, ali je ubrzo video da je to pozamašni zahvat, koji je napustio 1923. godine. Tada se okrenuo sakupljanju dela srpskih umetnika. Danas Kolekcija ima 185 dela 37 autora - slika, skulptura i tapiserija sa najznačajnijim delima od početka 20. veka do sedme decenije.

Nosilac je velikog broja domaćih i stranih odlikovanja od kojih su najznačajnija Orden Legije časti (1927), Orden Belog orla (1928), Orden Svetog Save (1939), Orden Jugoslovenske zastave (1954), belgijski Orden Leopolda IV stepena i Orden Italijanske krune II stepena. 

Nekada su kerane rukotvorine krasile domove bile su dodatak u svakoj zenskoj ili muskoj 

garderobi ili su se koristile kao ukras na svadbama , na slavljima . U danasnje vrijeme to je

rijetkost i stoga prijeti opasnost da banjalucka kera bude samo u muzejima . Mali goblen koji 

je centralni dio keranja je vez cija tehnika koji znaci u prevodu slikanje iglom . Kod ove tehnike 

veza svilena nit koja je obicno intezivnijih boja glatko prijanja na pamucni svilenkasti materijal

koji se koristi kao osnova za vez . Drugi cipkasti dio je izrada razlicitih motiva koji se mastovito

u krug oko centralnog goblena izgradjuju obicnom iglom i po pravilu se koristio pamucni konac . 

Boja konca bez ili bijele boje imala je takodje imala svoju estetsku ulogu ali i u ravni simbolike

bijela boja ima posebno znacenje . Vrijednost samog konca se mjeri gustinom rada i debljinom

konca . Što tanji konac a sto gusci rad razvnomjerno uravnotezene gustine mustre s 

osmisljenim prelazima s jedne na drugu mustru . Vizuelni sklad izmedju goblena i okeranog

dijela je majstorsko umjece koje se stice godinama strpljivog keranja .  

„Ta škola u kojoj je on radio prvo je nosila naziv Druga muška osnovna škola, a onda je menjala naziv pa je postala Mešovita škola, pa je i treći put promenila naziv i postala Prva ogledna osnovna škola u Banja Luci. Ja kao da ga sad gledam, bio je čovek nizak rastom, odmeren, u ophođenju prema ljudima bio je vrlo taktičan i mek, bez nadmenosti ili nepristojnog ponašanja. On je poštovao položaje, vodio je računa o svemu, kod njega je sve bilo pod konac… On je bio nacionalista, jedan zaista nacionalno opredeljen čovek, ne nacionalista šovinista (daleko od toga!), nego onaj nacionalista koji voli svoju duhovnost i kome je ta duhovost bliska. Pisao je dosta lepe i patriotske pesme.

Ukazom kralja Aleksandra I Karađorđevića od 8. avgusta 1926, odlikovan je Ordenom Svetog Save V reda. Za vrijeme Drugog svjetskog rata Isaije Mitrović kao izbjeglica odlazi u Beograd gdje ostaje do smrti, 4. marta 1949. godine. Narušenog zdravlja on nije poživio dugo. Posebno je bio pogođen saznanjem da ni jedna od njegovih pjesama za djecu nije bila prikladna u novim društveno-političkim prilikama. Sahranjen je u Beogradu na Novom groblju. Jedna ulica u Banjoj Luci nosi njegovo ime. Za života je objavio 25 knjiga, a svoje radove publikovao je i u oko 150 različitih listova, časopisa i godišnjaka.

Raske duhovne svecanosti su najznacajnija kulturna manifestacija Raškog kraja koja se 

svake godine odrzava od 15 do 19 avgusta . Prvog dana manifestacije je otvaranje izlozbe 

radova nastalih u Medjunarodnoj likovnoj Akademiji Jelena Anzujska . Prvi put je odrzana 1993

godine a od 2000 godine na Raskim duhovnim svecanostima se dodjeljuje priznanje Stefan

Prvovencani za doprinos srpskoj kulturi .

Dani Jelene Anzujske 

Manifestacija Dani kraljice Jelene koja je od 2006 sastavni deo bogate kulturne ponude opštine

Raska posvecena je kraljici Jeleni koja je bila supruga srpskog kralja Uroša i majka kraljeva 

Dragutina i Milutina .

Vašar u Raški

Tradicionalni vasar u Raski jedan je od najstarijih vašara u Srbiji . Svake godine u vreme 

praznika Pokrova Presvete Bogorodice 13 i 14 oktobra Raška je domacin raznim trgovcima 

ali i gostima sirom Srbije .

Dani Milunke Savic 

Manifestacija Dani Milunke Savic posvecena Milunki Savic prvi put je odrzana 2016 sa ciljem

da postane znacajna kulturno - turisticka manifestacija ovog kraja . Manifestacija se odrzava

u domu kulture u Josanickoj banji a deo manifestacije je i pesacka ruta od Milunkine rodne 

kuce u selu Koprivnica 8 km od Josanicke banje .  

Софкине груди, стиснуте у тесне јелеке, појављују се као узбудљив призор једног балканског послетурског доба. Османски аксесоар деловаће на врањанску моду описаног доба с краја 19. века, што нимало не изгледа давно нити превазиђено, јер подсећа да су се утицаји задржали и код овдашњих миленијалских лепотица . Ако неко од писаца у српској еротологији заслужује почасно место, онда је то Борисав Бора Станковић, који је у роману Нечиста крв Софкином попрсју подигао велелепан споменик . 

Софка је лепотица којој нема равне, а оно чему се писац диви и често истиче јесу њене бујне груди сапете тесном одећом. Можете ли да замислите ову неземаљску лепотињу која, не кријући се од себе и од својих прсију, стоји на капији и дрско гледа у пролазнике? Кад би којим случајем нека друга имала тако једре груди, та би их покрила марамом све до испод лица, док Софка стоји на среди капије, с рукама прекрштеним на леђима како би се још више испрсила, лако наслоњена на затворено капијско крило, с лагодно испруженим ногама пребаченим једна преко друге. Капија, упадљиво велика и „јака као град” важан је излог продуцирања. Девојка у њеном дрвеном оквиру, као на насловној страници каквог модног журнала, пружа заносну слику урамљене дичности и младости, али у тим давним временима капија означава и црту преко које се не сме. Кад се Софка задевојчила, капија није могла да ваздан буде отворена, а она сама није смела да се ту изложи а да је мати не прегледа и провери како је обучена. Ако се у њеној тоалети случајно поткраде нека немарност, шта ће онда рећи чаршија?! Не само да је капија место на којем се срећу момци и девојке, већ то како се неко понаша на капији упућује на његов друштвени углед, открива како се тај осећа и како доживљава себе. Пошто је Софка посебна, слободно је излазила на капију кад год јој се прохте. Забачена шамија (марама), смакнута са чела, није скривала цвеће у коси. Истицала је њено дрско држање којим је ова секси мудрица изазивала сваког мушког ко би туда прошао и погледао је. Софкин ерос, прописно и раскошно одевен, био му је херојски позив да застане и да се с њим ухвати у koštac . Софкине груди, стиснуте у тесне јелеке, појављују се као узбудљив призор једног балканског послетурског доба испуњеног пометњом севдалија при хитром напуштању српске убавиње чуване иза високих плотова и закатанчених капија. Османски аксесоар деловаће на врањанску моду описаног доба с краја 19. века, што нимало не изгледа давно нити превазиђено, јер подсећа да су се утицаји задржали и код овдашњих миленијалских лепотица с грудима пренапученим у тесним мајицама. Свако одело, као и језик, носи особине географског и друштвеног простора. У облику и боји, материјалу од којег је израђено, употребом, понашањем и начином на који се користи, оно поседује замагљене трагове друштвеног повлађивања или смелог пробоја. Човечанство се, према одевању, може поделити на струкирано и набрано. Први су носили припијену одећу, као Монголи или галски народи у тесним панталонама, док су оне у Средоземљу све до Индије красили богати набори тоге и пеплоса. А време променљиве моде дели се на периоде и народе с истакнутим грудима и на оне, што би стручњаци рекли, са аналном фиксацијом, који се диве истуреној задњици. Насупрот прсима које напињу врањанске везене јелеке и минтане (врста горњег, лаког хаљетка с уским рукавима), доњи део женског тела замотан је у широке димије узњихане при сваком кораку, што исто може да буде секси, али је њихов задатак да ипак покрију оно што би привукло пажњу већу него попрсје. Кад Софка на горњем спрату паја и ветри собе за Ускрс, прса јој се „сламају и крше”. Глава, овлаш завијена великом зејтинли марамом што истиче лице, позива да се добро осмотри оно испод мараме, у контрасту сапето – широко замотано, или истакнуто pokriveno kao kod one čuvene slike s nagom izletnicom u strogim crnim odelima .  С тим у вези, у западном се свету, попут клацкалице, ритмично смењују места на телу наглашена одећом. Претерано истицање стомака у средњем веку довело је на другом крају историје до чврстих и равних стомака модерних девојака. Изазовни деколтеи на двору Луја Петнаестог заменио је сексепил равних дечачких груди, а холивудске звезде бујне бисте добиле су битку против истрћених задњица 19. века који потпуно скрива ноге. Из тајновитог шушкања рубља очекивало се да севне понеки глежањ вољан да доведе до еротског лудила, а голе руке и ноге, после Првог светског рата, откривају нове ерогене зоне у које u koje se odeca svesrdno uključuje .  Узбуђење које за тело има оновременска врањанска женска одећа, већином лака и у светлим бојама, градацијски се појачава и у сцени кад се Софка спрема за просце. Чини се да те фине тканине, попут прхке свиле, прохладног броката, провидног памучног српског платна лаког као перце, све те тканине које клизе низ кожу учествују у петингу који тело припрема за још веће узбуђење. Лака кошуља од жуте свиле милује и изазива трнце помажући да Софка иживи своје забрањене снове. Више него обично, тешке и веома набране шалваре голицају је око бедара скривајући облине намењене замишљеном љубавнику. „Само је око јелека имала много посла. Он јој је био много отворен и много тесан. Једва га је била закопчала, те је после морала једнако да се извија плећима и бедрима испробавајући да ли јој неће пући.” .Колективни транс у амаму, пред Софкино венчање, где потиснуте жудње експлодирају у облацима паре, наставља се у свадбеном теревенчењу, када се све притегнуто распојасава, а сватови се, уз ракију и музику, препуштају туђим додирима. Сви се полако разголићују. Код жена се изнад сукања помаљају трбуси напети и заокругљени од јела и пића, а разуздани мушкарци длакавих прса и без чизама ослободили су се тесног повоја, појасева и силава с оружјем. „Настаде стискање, штипање, јурење око куће...” Спутаност коју изазива тесна одећа, отпор који одело пружа брзим покретима, стезање које делује на уздржаност, на положај руку које морају бити одвојене од тела, све то што одговара смирености и достојанству, угледу и осећању важности, одједном се дреши и ослобађа. Нису само жене стиснуте, суспрегнути су и мушкарци. Кад Софкин свекар, газда Марко, увиђа да се сувише препустио заносној лепоти своје снахе, он наређује слуги да га одећом притегне како би укротио снагу и дозвао се памети. „’Арсо, појас и силав’, једва што промуца и довуче се до дирека кућног и поче се уз њега леђима, главом уздизати, наслањати да не падне чекајући да га Арса опаше. Арса је дотрчао и с муком га опасивао јер су газдини кукови и цео доњи део тела подрхтавали и клатили се.” Изгледа да тесна одећа треба да се побрине око цензуре подивљалих нагона, враћајући их под контролу и доводећи разулареност у прописани редТесна или комотна, углађена или изгужвана и обучена као на препад, раскошно варошка или с детаљем који одаје, као онај газда Марков ножић са старим зарђалим кључићима, који никако не сме да пред Софком обеси о појас, одећа не чини човека, али на сложен начин говори о њему. Сасвим је сигурно да она, ма колико се многи трудили да докажу супротно, не може да сакрије нечији унутрашњи калуп. 

Софкине груди, стиснуте у тесне јелеке, појављују се као узбудљив призор једног балканског послетурског доба. Османски аксесоар деловаће на врањанску моду описаног доба с краја 19. века, што нимало не изгледа давно нити превазиђено, јер подсећа да су се утицаји задржали и код овдашњих миленијалских лепотица . Ако неко од писаца у српској еротологији заслужује почасно место, онда је то Борисав Бора Станковић, који је у роману Нечиста крв Софкином попрсју подигао велелепан споменик . 

Софка је лепотица којој нема равне, а оно чему се писац диви и често истиче јесу њене бујне груди сапете тесном одећом. Можете ли да замислите ову неземаљску лепотињу која, не кријући се од себе и од својих прсију, стоји на капији и дрско гледа у пролазнике? Кад би којим случајем нека друга имала тако једре груди, та би их покрила марамом све до испод лица, док Софка стоји на среди капије, с рукама прекрштеним на леђима како би се још више испрсила, лако наслоњена на затворено капијско крило, с лагодно испруженим ногама пребаченим једна преко друге. Капија, упадљиво велика и „јака као град” важан је излог продуцирања. Девојка у њеном дрвеном оквиру, као на насловној страници каквог модног журнала, пружа заносну слику урамљене дичности и младости, али у тим давним временима капија означава и црту преко које се не сме. Кад се Софка задевојчила, капија није могла да ваздан буде отворена, а она сама није смела да се ту изложи а да је мати не прегледа и провери како је обучена. Ако се у њеној тоалети случајно поткраде нека немарност, шта ће онда рећи чаршија?! Не само да је капија место на којем се срећу момци и девојке, већ то како се неко понаша на капији упућује на његов друштвени углед, открива како се тај осећа и како доживљава себе. Пошто је Софка посебна, слободно је излазила на капију кад год јој се прохте. Забачена шамија (марама), смакнута са чела, није скривала цвеће у коси. Истицала је њено дрско држање којим је ова секси мудрица изазивала сваког мушког ко би туда прошао и погледао је. Софкин ерос, прописно и раскошно одевен, био му је херојски позив да застане и да се с њим ухвати у koštac . Софкине груди, стиснуте у тесне јелеке, појављују се као узбудљив призор једног балканског послетурског доба испуњеног пометњом севдалија при хитром напуштању српске убавиње чуване иза високих плотова и закатанчених капија. Османски аксесоар деловаће на врањанску моду описаног доба с краја 19. века, што нимало не изгледа давно нити превазиђено, јер подсећа да су се утицаји задржали и код овдашњих миленијалских лепотица с грудима пренапученим у тесним мајицама. Свако одело, као и језик, носи особине географског и друштвеног простора. У облику и боји, материјалу од којег је израђено, употребом, понашањем и начином на који се користи, оно поседује замагљене трагове друштвеног повлађивања или смелог пробоја. Човечанство се, према одевању, може поделити на струкирано и набрано. Први су носили припијену одећу, као Монголи или галски народи у тесним панталонама, док су оне у Средоземљу све до Индије красили богати набори тоге и пеплоса. А време променљиве моде дели се на периоде и народе с истакнутим грудима и на оне, што би стручњаци рекли, са аналном фиксацијом, који се диве истуреној задњици. Насупрот прсима које напињу врањанске везене јелеке и минтане (врста горњег, лаког хаљетка с уским рукавима), доњи део женског тела замотан је у широке димије узњихане при сваком кораку, што исто може да буде секси, али је њихов задатак да ипак покрију оно што би привукло пажњу већу него попрсје. Кад Софка на горњем спрату паја и ветри собе за Ускрс, прса јој се „сламају и крше”. Глава, овлаш завијена великом зејтинли марамом што истиче лице, позива да се добро осмотри оно испод мараме, у контрасту сапето – широко замотано, или истакнуто pokriveno kao kod one čuvene slike s nagom izletnicom u strogim crnim odelima .  С тим у вези, у западном се свету, попут клацкалице, ритмично смењују места на телу наглашена одећом. Претерано истицање стомака у средњем веку довело је на другом крају историје до чврстих и равних стомака модерних девојака. Изазовни деколтеи на двору Луја Петнаестог заменио је сексепил равних дечачких груди, а холивудске звезде бујне бисте добиле су битку против истрћених задњица 19. века који потпуно скрива ноге. Из тајновитог шушкања рубља очекивало се да севне понеки глежањ вољан да доведе до еротског лудила, а голе руке и ноге, после Првог светског рата, откривају нове ерогене зоне у које u koje se odeca svesrdno uključuje .  Узбуђење које за тело има оновременска врањанска женска одећа, већином лака и у светлим бојама, градацијски се појачава и у сцени кад се Софка спрема за просце. Чини се да те фине тканине, попут прхке свиле, прохладног броката, провидног памучног српског платна лаког као перце, све те тканине које клизе низ кожу учествују у петингу који тело припрема за још веће узбуђење. Лака кошуља од жуте свиле милује и изазива трнце помажући да Софка иживи своје забрањене снове. Више него обично, тешке и веома набране шалваре голицају је око бедара скривајући облине намењене замишљеном љубавнику. „Само је око јелека имала много посла. Он јој је био много отворен и много тесан. Једва га је била закопчала, те је после морала једнако да се извија плећима и бедрима испробавајући да ли јој неће пући.” .Колективни транс у амаму, пред Софкино венчање, где потиснуте жудње експлодирају у облацима паре, наставља се у свадбеном теревенчењу, када се све притегнуто распојасава, а сватови се, уз ракију и музику, препуштају туђим додирима. Сви се полако разголићују. Код жена се изнад сукања помаљају трбуси напети и заокругљени од јела и пића, а разуздани мушкарци длакавих прса и без чизама ослободили су се тесног повоја, појасева и силава с оружјем. „Настаде стискање, штипање, јурење око куће...” Спутаност коју изазива тесна одећа, отпор који одело пружа брзим покретима, стезање које делује на уздржаност, на положај руку које морају бити одвојене од тела, све то што одговара смирености и достојанству, угледу и осећању важности, одједном се дреши и ослобађа. Нису само жене стиснуте, суспрегнути су и мушкарци. Кад Софкин свекар, газда Марко, увиђа да се сувише препустио заносној лепоти своје снахе, он наређује слуги да га одећом притегне како би укротио снагу и дозвао се памети. „’Арсо, појас и силав’, једва што промуца и довуче се до дирека кућног и поче се уз њега леђима, главом уздизати, наслањати да не падне чекајући да га Арса опаше. Арса је дотрчао и с муком га опасивао јер су газдини кукови и цео доњи део тела подрхтавали и клатили се.” Изгледа да тесна одећа треба да се побрине око цензуре подивљалих нагона, враћајући их под контролу и доводећи разулареност у прописани редТесна или комотна, углађена или изгужвана и обучена као на препад, раскошно варошка или с детаљем који одаје, као онај газда Марков ножић са старим зарђалим кључићима, који никако не сме да пред Софком обеси о појас, одећа не чини човека, али на сложен начин говори о њему. Сасвим је сигурно да она, ма колико се многи трудили да докажу супротно, не може да сакрије нечији унутрашњи калуп. 

Софкине груди, стиснуте у тесне јелеке, појављују се као узбудљив призор једног балканског послетурског доба. Османски аксесоар деловаће на врањанску моду описаног доба с краја 19. века, што нимало не изгледа давно нити превазиђено, јер подсећа да су се утицаји задржали и код овдашњих миленијалских лепотица . Ако неко од писаца у српској еротологији заслужује почасно место, онда је то Борисав Бора Станковић, који је у роману Нечиста крв Софкином попрсју подигао велелепан споменик . 

Софка је лепотица којој нема равне, а оно чему се писац диви и често истиче јесу њене бујне груди сапете тесном одећом. Можете ли да замислите ову неземаљску лепотињу која, не кријући се од себе и од својих прсију, стоји на капији и дрско гледа у пролазнике? Кад би којим случајем нека друга имала тако једре груди, та би их покрила марамом све до испод лица, док Софка стоји на среди капије, с рукама прекрштеним на леђима како би се још више испрсила, лако наслоњена на затворено капијско крило, с лагодно испруженим ногама пребаченим једна преко друге. Капија, упадљиво велика и „јака као град” важан је излог продуцирања. Девојка у њеном дрвеном оквиру, као на насловној страници каквог модног журнала, пружа заносну слику урамљене дичности и младости, али у тим давним временима капија означава и црту преко које се не сме. Кад се Софка задевојчила, капија није могла да ваздан буде отворена, а она сама није смела да се ту изложи а да је мати не прегледа и провери како је обучена. Ако се у њеној тоалети случајно поткраде нека немарност, шта ће онда рећи чаршија?! Не само да је капија место на којем се срећу момци и девојке, већ то како се неко понаша на капији упућује на његов друштвени углед, открива како се тај осећа и како доживљава себе. Пошто је Софка посебна, слободно је излазила на капију кад год јој се прохте. Забачена шамија (марама), смакнута са чела, није скривала цвеће у коси. Истицала је њено дрско држање којим је ова секси мудрица изазивала сваког мушког ко би туда прошао и погледао је. Софкин ерос, прописно и раскошно одевен, био му је херојски позив да застане и да се с њим ухвати у koštac . Софкине груди, стиснуте у тесне јелеке, појављују се као узбудљив призор једног балканског послетурског доба испуњеног пометњом севдалија при хитром напуштању српске убавиње чуване иза високих плотова и закатанчених капија. Османски аксесоар деловаће на врањанску моду описаног доба с краја 19. века, што нимало не изгледа давно нити превазиђено, јер подсећа да су се утицаји задржали и код овдашњих миленијалских лепотица с грудима пренапученим у тесним мајицама. Свако одело, као и језик, носи особине географског и друштвеног простора. У облику и боји, материјалу од којег је израђено, употребом, понашањем и начином на који се користи, оно поседује замагљене трагове друштвеног повлађивања или смелог пробоја. Човечанство се, према одевању, може поделити на струкирано и набрано. Први су носили припијену одећу, као Монголи или галски народи у тесним панталонама, док су оне у Средоземљу све до Индије красили богати набори тоге и пеплоса. А време променљиве моде дели се на периоде и народе с истакнутим грудима и на оне, што би стручњаци рекли, са аналном фиксацијом, који се диве истуреној задњици. Насупрот прсима које напињу врањанске везене јелеке и минтане (врста горњег, лаког хаљетка с уским рукавима), доњи део женског тела замотан је у широке димије узњихане при сваком кораку, што исто може да буде секси, али је њихов задатак да ипак покрију оно што би привукло пажњу већу него попрсје. Кад Софка на горњем спрату паја и ветри собе за Ускрс, прса јој се „сламају и крше”. Глава, овлаш завијена великом зејтинли марамом што истиче лице, позива да се добро осмотри оно испод мараме, у контрасту сапето – широко замотано, или истакнуто pokriveno kao kod one čuvene slike s nagom izletnicom u strogim crnim odelima .  С тим у вези, у западном се свету, попут клацкалице, ритмично смењују места на телу наглашена одећом. Претерано истицање стомака у средњем веку довело је на другом крају историје до чврстих и равних стомака модерних девојака. Изазовни деколтеи на двору Луја Петнаестог заменио је сексепил равних дечачких груди, а холивудске звезде бујне бисте добиле су битку против истрћених задњица 19. века који потпуно скрива ноге. Из тајновитог шушкања рубља очекивало се да севне понеки глежањ вољан да доведе до еротског лудила, а голе руке и ноге, после Првог светског рата, откривају нове ерогене зоне у које u koje se odeca svesrdno uključuje .  Узбуђење које за тело има оновременска врањанска женска одећа, већином лака и у светлим бојама, градацијски се појачава и у сцени кад се Софка спрема за просце. Чини се да те фине тканине, попут прхке свиле, прохладног броката, провидног памучног српског платна лаког као перце, све те тканине које клизе низ кожу учествују у петингу који тело припрема за још веће узбуђење. Лака кошуља од жуте свиле милује и изазива трнце помажући да Софка иживи своје забрањене снове. Више него обично, тешке и веома набране шалваре голицају је око бедара скривајући облине намењене замишљеном љубавнику. „Само је око јелека имала много посла. Он јој је био много отворен и много тесан. Једва га је била закопчала, те је после морала једнако да се извија плећима и бедрима испробавајући да ли јој неће пући.” .Колективни транс у амаму, пред Софкино венчање, где потиснуте жудње експлодирају у облацима паре, наставља се у свадбеном теревенчењу, када се све притегнуто распојасава, а сватови се, уз ракију и музику, препуштају туђим додирима. Сви се полако разголићују. Код жена се изнад сукања помаљају трбуси напети и заокругљени од јела и пића, а разуздани мушкарци длакавих прса и без чизама ослободили су се тесног повоја, појасева и силава с оружјем. „Настаде стискање, штипање, јурење око куће...” Спутаност коју изазива тесна одећа, отпор који одело пружа брзим покретима, стезање које делује на уздржаност, на положај руку које морају бити одвојене од тела, све то што одговара смирености и достојанству, угледу и осећању важности, одједном се дреши и ослобађа. Нису само жене стиснуте, суспрегнути су и мушкарци. Кад Софкин свекар, газда Марко, увиђа да се сувише препустио заносној лепоти своје снахе, он наређује слуги да га одећом притегне како би укротио снагу и дозвао се памети. „’Арсо, појас и силав’, једва што промуца и довуче се до дирека кућног и поче се уз њега леђима, главом уздизати, наслањати да не падне чекајући да га Арса опаше. Арса је дотрчао и с муком га опасивао јер су газдини кукови и цео доњи део тела подрхтавали и клатили се.” Изгледа да тесна одећа треба да се побрине око цензуре подивљалих нагона, враћајући их под контролу и доводећи разулареност у прописани редТесна или комотна, углађена или изгужвана и обучена као на препад, раскошно варошка или с детаљем који одаје, као онај газда Марков ножић са старим зарђалим кључићима, који никако не сме да пред Софком обеси о појас, одећа не чини човека, али на сложен начин говори о њему. Сасвим је сигурно да она, ма колико се многи трудили да докажу супротно, не може да сакрије нечији унутрашњи калуп. 

Kafana Dva jablana kasnije nazvana Ruski car a posle Drugog svetskog rata preimenovana u

Zagreb podignuta je i otvorena 1852 godine . Dobila je ime prema dva usamljena drveta ove

vrste koji su pored nje rasli pa se i ceo kraj oznacavao tamo kod dva jablana . Dva jablana su

kao mehana imali i sobe za prenociste a najcesce su tu stanovali seljaci buduci da je bila 

neugledna i jeftina . Vremenom je kafana napredovala pa 1912 godine u dvoristu postoji 

pozorisna scena s Varijeteom Apolo koji je davao muzicke , plesne , humoristicne i artisticke

tačke . Postojala je i poslije Drugog svetskog rata ali joj je ime promenjeno u restoran Zagreb. 

Nestala je 1930 godine kada su njene prostorije preuzele trgovacke radnje . Sredinom 1920 

godine u dvorisnoj basti koristi rusko pozoriste Bi - Ba - Bo Jase Jakovljeva a u njemu poznati

glumac Petar Prilicko i cuvena pevacica romansi Olga Jančevska igrale su jednočinke , operete 

baletske predstave koje su bile popularne i posecene . Gosti su bili iz umetnickog sveta . 

Vlasnici kafane bili su fišekdzija Rista Stojanovic 1960 , pa Sava Ristic 1875 - 1979 , Mihajlo

Milovanovic 1922 , a kafedzije Nikola Tasic 1860 , Ignjat Petrovic 1896 , Branko Vasic 1897

, Šarlota Panic 1918 , i Radomir Jovanovic 1923 . 

Venac je jedini pokrajinski profesionalni amsambl koji ima za cilj da ocuva i razvije narodni

folklor i da ispita mogucnost pronalazenja novih vidova narodne umetnosti . Osnovan je od 

strane Ministarstva kulture Republike Srbije 1964 godine u Pristini . Uspesno cuva tradiciju i 

i širi kulturu folklora raznim nastupima i aktivnostima profesionalnog omladinskog i decijeg 

ansambla . Krajnji cilj ansambla je ocuvanje nasledja tradicije kulture sa prostora Kosova i 

Metohije . Nakon proslave pola veka postojanja Venca 2014 godine osniva omladinski i decije 

ansamble sa ciljem da prenese deo znanja i vestine na mlade narastaje na Kosovu i Metohiji.

У току Првог светског рата, аустроугарске власти су га ухапшен као велеиздајника (1914),^[2] затим ја затворен, а потом дуже време конфиниран. У Загребу је одбранио докторску дисертацију 1919 . Године 1919, — 1920. радио је као професор у Београду, а затим је прешао на новоосновани Филозофски факултет у Скопљу, где је предавао националну историју (1920—1937). У периодима 1930 — 1933. и 1935-1937. био је и декан тог факултета. Покренуо је и уређивао Гласник Скопског научног друштва, основао је Музеј Јужне Србије и покренуо је његово гласило. Ангажовање на остваривању тадашње државне политике према Македонији није тенденцијом обојило његове научне радове.^[3] У рушевинама манастира Светих архангела у Призрену пронашао је 1927. посмртне остатке цара Душана који се сада налазе у црква Светог Марка у Београду.^[4]

Од 1937. године професор је историје Српске Цркве на Богословском факултету у Београду. Дописни члан Српске краљевске академије је од 1939. године. Године 1945. удаљен је са београдског универзитета и лишен националне части. Објавио је преко 270 научних радова од којих се многи односе на општу историју хришћанске Цркве. Познат је његов уџбеник, „Стара и савремена хришћанска Црква”, Београд 1920.

По доласку у Београд, приступио је прикупљању материјала за музејску збирку и евидентирању црквено-уметничких предмета у земљи и иностранству. Протојереји Лазар Мирковић и Радослав Грујић обишли су 1937. године, уз материјалну помоћ Српске православне цркве, Румунију и Мађарску и регистровали најзначајније српске споменике и остале уметничке вредности у тим земљама. Почетком 1940. године, набављене су витрине за излагање музејских експоната, а отварање поставке Музеја предвиђено је за месец октобар 1940. Новонастале предратне прилике омеле су остваривање ове замисли, и јуна месеца исте године све особље Црквеног музеја разрешено је својих дужности. Ово је кратко трајало, јер је већ 1942. године Радослав Грујић поново постављен за управника Музеја и на том положају је остао све до 1948. године када га је наследио Светозар Ст. Душанић (управник Музеја од 1948. до 1990). Током Другог светског рата је радио на збрињавању српских избеглица из ратних подручја и на прикупљању материјала и сведочанстава о геноциду над Србима.

Априла 1942. заједно са кустосом Музеја кнеза Павла, Миодрагом Грбићем, користећи се личним познанством и благонаклоношћу, ратног саветника при Управном штабу за Србију, мајора Јохана Албрехта фон Рајсвица, успели су да обезбеде пренос моштију српских светитеља кнеза Лазара из манастира Бешеново, те оскрнављене мошти цара Уроша из манастира Јазак и деспота Стефана Штиљановића из манастира Шишатовац, у окупирани Београд .Том приликом је констатовано да су биле опљачкане све драгоцености које су се налазиле са моштима .Почетком 1946. године је предложио је највишим црквеним властима да затраже од државних власти да се у Београд пренесе све културно-историјско благо Српске цркве које је у току Другог светског рата однесено из цркава и манастира Српске православне цркве са подручја НДХ. Овај предлог Радослава Грујића прихватио је Свети архијерејски синод и уједно га умолио да сачини елаборат о начину регистровања и враћања однетих црквено-уметничких предмета. Убрзо је и формирана комисија коју су сачињавали представници црквених и државних власти, а која је требало да идентификује све драгоцености које су у току Другог светског рата, у четрдесет вагона, пренете у Загреб.

Наредбом Министарства просвете, од октобра месеца 1945. године, све то уметничко благо требало је да се врати Српској цркви. Међутим, у току рада Комисије издато је накнадно наређење од стране Комитета за културу и уметност при влади ФНР Југославије „да се Српској православној цркви имају предати само културно-историјски и други предмети Српске православне цркве, манастира итд., који су однесени са територије НР Србије и њених области (Војводина), а сада се налазе похрањени у Загребу. Предмети са територије НР Хрватске и даље остају на истом подручју“.

Црквене драгоцености чије је враћање одобрено, допремљене су априла месеца 1946. године, у једанаест вагона, у Београд. Целине које су припадале појединим манастирима и црквама - као иконостаси - враћене су, где је то било могуће, на своја првобитна места, а остали предмети депоновани су у посебне просторије Патријаршије . Током Другог светског рата је радио на збрињавању српских избеглица из ратних подручја^[5] и на прикупљању материјала и сведочанстава о геноциду над Србима.^[2]

Априла 1942. заједно са кустосом Музеја кнеза Павла, Миодрагом Грбићем, користећи се личним познанством и благонаклоношћу, ратног саветника при Управном штабу за Србију, мајора Јохана Албрехта фон Рајсвица, успели су да обезбеде пренос моштију српских светитеља кнеза Лазара из манастира Бешеново, те оскрнављене мошти цара Уроша из манастира Јазак и деспота Стефана Штиљановића из манастира Шишатовац, у окупирани Београд.^[6] Том приликом је констатовано да су биле опљачкане све драгоцености које су се налазиле са моштима.^[7]

Црквено благо нестало током рата[уреди | уреди извор]

Почетком 1946. године је предложио је највишим црквеним властима да затраже од државних власти да се у Београд пренесе све културно-историјско благо Српске цркве које је у току Другог светског рата однесено из цркава и манастира Српске православне цркве са подручја НДХ. Овај предлог Радослава Грујића прихватио је Свети архијерејски синод и уједно га умолио да сачини елаборат о начину регистровања и враћања однетих црквено-уметничких предмета. Убрзо је и формирана комисија коју су сачињавали представници црквених и државних власти, а која је требало да идентификује све драгоцености које су у току Другог светског рата, у четрдесет вагона, пренете у Загреб.

Наредбом Министарства просвете, од октобра месеца 1945. године, све то уметничко благо требало је да се врати Српској цркви. Међутим, у току рада Комисије издато је накнадно наређење од стране Комитета за културу и уметност при влади ФНР Југославије „да се Српској православној цркви имају предати само културно-историјски и други предмети Српске православне цркве, манастира итд., који су однесени са територије НР Србије и њених области (Војводина), а сада се налазе похрањени у Загребу. Предмети са територије НР Хрватске и даље остају на истом подручју“.

Црквене драгоцености чије је враћање одобрено, допремљене су априла месеца 1946. године, у једанаест вагона, у Београд. Целине које су припадале појединим манастирима и црквама - као иконостаси - враћене су, где је то било могуће, на своја првобитна места, а остали предмети депоновани су у посебне просторије Патријаршије.

Послератни период[уреди | уреди извор]

Кажњен је удаљавањем с Београдског универзитета, пресудом од 3. априла 1945. У пресуди се као кључни доказ колаборација с окупатором наводи његов предлог Недићевој влади да организује Одбор за регистровање и опис уништених Српских националних драгоцености за време Другог светског рата.^[5]

Лишен је 1. септембра 1945. године српске националне части,^[5] јер су његова предавања на Коларчевом универзитету преношена на Радио Београду, тада у служби немачких окупационих власти.

Министарство финансија Србије је, на захтев Министарства просвете Србије, донело маја 1946. године, одлуку о раскидању уговора са Српском православном црквом у вези коришћења Конака кнегиње Љубице, где је био смештен Црквени музеј. Крајем исте године, извршена је примопредаја Конака, а потом и пренос сачуваних музејских предмета у зграду Патријаршије.

Послератне године провео је у великој материјалној оскудици. До краја живота се бавио истраживањем историје цркве у Музеју српске цркве и Патријаршијској библиотеци, али је мало његових радова објављено.

Умро је 1955. током лечења на Хвару.

Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Опело му одржао патријарх српски Вићентије II, уз присуство десет епископа. По личној жељи, посмртни остаци његови и његове супруге су 1992. године пренети у манастир Гргетег 1992.

Јануара 2013. године покренут је поступак за његову рехабилитацију.

Рехабилитован је одлуком Вишег суда у Београду 14. марта 2014. године.

Једна улица на Врачару у Београду носи његово име. Подигнута му је биста у Земуну 2020. године.

У Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић” у Београду 8. јуна 2023. је отворена изложба посвећена животу и делу академика Грујића

Mozete li zamisliti da je prije samo 140 godina Gospodska ulica biser urbane Banjaluke bila samo

prigradska bara na kojoj su se zimi kada se ona zaledi klizala banjalucka deca . A onda je sve 

promenio jedan dodjos . Otac Gospodske ulice bio je hercegovac Tomo Radulovic . Malo je koji

gradjanin uticao na duh Banjaluke kao trgovac Tomo Radulovic tada skolovani trgovac u 

Dubrovniku . Preduzimljivost njegovog strica Jeftana i sudbina htele su da upravo Tomo 1824

godine postane prvi hriscanski trgovac u Banjaluci . Naime sposobni i uticajni Jeftan isposlovao

je dozvolu kod tadasnjeg valije u Sarajevu da njegov sinovac Tomo otvori radnju u banjaluckoj

čaršiji koja je do tada bila rezervisana iskljucivo za muslimanske trgovce . Bio je to istorijski

trenutak za banjalucku trgovinu koja je tada postala slobodna dakle dozvoljena i za hriscane

i jevreje a vreme ce pokazati da Tomin dolazak prelomni trenutak i za arhitekturu . Na 

severnom obodu Musline bare tamo gde je danas opstina gazda Tomo je oko 1855 godine 

sazidao jedinstvenu poveliku kucu na sprat u kojoj je i sam neko vreme boravio sa porodicom.

Na spratu se stanovalo a jedno vreme je tu boravio i austrijski konzul dok su u prizemlju 

bile magaze . Postoji poznata anegdota Tomo Radulovic je na Albaniju jednom prilikom 

istakao tablu sa natpisom Gospodska ulica cime je definitivno i kumovao imenu svog čeda . 

Ulica je vise puta menjala ime ali je uvek u narodu bila i ostala Gospodska ulica .  

У то време почео је и да сарађује са већ афирмисаним музичарима - са чувеним стрип цртачем Зораном Јањетовим снимио је песму Јети, са Миланом Младеновићем, фронтменом групе Екатарина велика, обрадио је хит Џејмса Брауна „Секс машина“ (Sex Machine). Синглове је снимио са Игором Поповићем из групе Џакарта („Арабиа“) и Марином Перазић („Плава јутра“).

Суботићев деби албум Disillusioned, након одбијања великих издавачких кућа тадашње Југославије, издат је 1987. године, поводом 30 година постојања емисије „Рандеву са музиком“, Радио Новог Сада. Тираж албума био је 500 примерака. Нумере на А страни ове плоче поред Суботића свирају Милан Младеновић, Урош Шећеров, Бранка Парлић, Масимо Савић и Зоран Радомировић. Б страна са темом „Thanx Mr. Rorschach - амбијенти на музику Ерика Сатија“, својеврстан је омаж музици овог француског композитора.

Већ у то време, Суботић је радио музику за телевизијске емисије и позоришне представе. Године 1985. продуцирао је албум „Болеро“, групе Хаустор, деби албуме група Хероина и Ла страда. Уследила је сарадња са групом Октобар 1864 на албуму „Игре бојама“ и групом Екатарина велика, албум Само пар година за нас. За амбијенталну инсталацију „The Dreambird, In The Mooncage“, снимљену у Паризу 1988. године, Митар Суботић добио је награду УНЕСКО фонда за промоцију културе. Ову инсталацију радио је са Гораном Вејводом. Године 1990, Суботић се настанио у Сао Паолу, у Бразилу. Брзо се уклопио у музички живот нове средине и почео да компонује и снима музику за позориште, модне ревије, рекламе. Истовремено је радио и као студијски музичар и продуцент. Сарађивао је и са бразилским музичарима Bebel Gilberto, Cibelle, Joao Parahyba и другим. У раду је традиционалне бразилске ритмове комбиновао са електронском музиком. У пролеће 1994. године, са Миланом Младеновићем почиње пројекат Angel's Breath. Албум је снимљен у Бразилу, а издат у Србији. Ово је последњи пројекат Милана Младеновића, који је исте године умро у Београду.^[2]

Албум „São Paulo Confessions“, Суботић је издао 1999. године. Овај албум објављен је и у Европи, САД и Јапану. На дан промоције албума у Сао Паолу, у студију Митра Суботића избио је пожар. Покушавајући да спасе материјал из студија, Суботић је изгубио живот.

„Tanto Tempo“, албум бразилске певачице Bebel Gilberto, снимљен у продукцији Митра Суботића, издат је 2000. године. Постао је најпродаванији албум бразилске музике у Америци, а Bebel Gilberto добила је 3 Греми награде за овај албум .У Лиманском парку у Новом Саду, у знак сећања данас се налази спомен-плоча са његовим именом. Креиран је Субином плато, на самом уласку у Лимански парк, постављена је минималистичка скулптуре у знак сећања на уметника .

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Srpsko - cincarsko društvo Lunjina
• Vera Nikolic
• Tetka Bibia
• Tetka Bibia
• Senćanski marcipan
• Sava Stojkov
• Djordje Stanojevic
• Hristifor Crnilovic
• Matija Ambrozic
• Bitka kod Sente

• Generalna [781]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom