IZ MOJE DUŠE

Često se pitam zasto mi Srbi ili pojedini medju nama prihvatamo najidiotskija

pomodarstva koja nam dolaze sa zapada . Zasto se na primer ne ugledamo na 

zapad u pogledu razvoja privatnog preduzetnistva ili razvoju infrastrukture 

ili privatnoj i građanskoj inicijativi a u isto vreme cuvamo svoju veru i tradiciju . 

Jedan od najočiglednijih primera te slepe opčinjenosti najodvratnijim pomodarstvima 

zapada je svakako proslava besmislenog americkog praznika Noć vestica ili Haloween .

Ne samo da taj praznik nema veze sa srpskom tradicijom ili folklorom vec u svojoj 

sustini predstavlja sve suprotno nasoj tradiciji , Svetosavlju , narodnim obicajima 

i folkloru . Taj praznik potice iz zemalja keltskog govornog područja iz njihovih 

predhriscanskih paganskih i magijskih korena . On predstavlja mesavinu keltskih

druidskih magijskih radnji , rimskih paganstva u praznicima Pagona i Parentalija

kao i galskih obelezavanja kraja leta kada se kako oni veruju desava prelazak 

duhova izmedju sveta zivih i mrtvih . U njemu se slavi keltski paganski bog 

Aos Si koji salje duhove mrtvih kući na jednu noć a oblacenje u vestice i spodobe

i hodanje od kuce do kuće predstavlja nacin udovoljavanja tom keltskom takozvanom

bogu dopk dodatnu primesu tom celom folkloru predstavlja cinjenica da se taj dan 

obelezava vece pred rimokatolicki praznik Svih Svetih .  Ne dozvolite da vam 

ovo okultisticko pomodarstvo manipulise decom . Danas treba da proslavimo 

krsnu slavu Svetog Apostola i Jevanđeliste Luke i to činimo onako kako 

dolikuje srpskoj slavi . Čuvajmo Srbi svoje duse i svoju Svetosavsku veru

kao i nasi preci i ne dozvolimo da bilo ko manipulise nama i nasom decom . 

Za najveci deo stanovnika na Balkanu istorija srednjeg veka pocinje vladavinom dinastije

Nemanjić . Ipak otkrivam vam da to naravno i nije bas tako . Mnogi srednjovekovni 

vladari na ovim prostorima , koji su ziveli pre Nemanjićkog doba , podizali su brojne

gradjevine od kojih je tek po neka imala srece da bude restauirana i konzervirana 

i tako opstane i do danasnjih dana . 

- Crkva u Ošlju kod Stona 

Crkva se nalazi u danasnjoj Hrvatskoj ispod strmog uzvisenja na kome se prema 

legendi nalazio utvrdjeni grad zahumskog vladara Mihaila Visevića koji je bio 

oblasni gospodar u prvoj polovini 10 . veka .

- Bazilika u Martinićima 

Nalazi se na lokalitetu Gradina kod sela Martinići , kraj Podgorice u danasnjoj 

Crnoj Gori , mozda na mestu grada Lontodukla koji pominje Konstantin 

Porfirogenit , srednjovekovni istoričar i vizantijski car . 

- Crkva svetog Jovana u Zatonu na Limu 

Crkva se nalazi u selu Zatonu kod Bijelog Polja u Crnoj Gori . Osnova je u obliku 

trolista , sa polukruznim apsidama . Zatonski trikonhos je nastao krajem 10 . veka 

i pocetkom 11 . veka , najverovatnije kada se na to podrucje prosirila vlast 

cara Samuila . 

- Crkva Svetog Đorđa u Zvečanu 

Srednjovekovni grad Zvečan nalazi se u blizini Kosovske Mitrovice na istoimenom

brdu , kod usca reke Sitnice u Ibar . Moguce da ga je podigao veliki srpski zupan

Vukan krajem 11 . veka . 

- Bogorodicina crkva u Toplici 

Ovo je zaduzbina Stefana Nemanje i nazalost gotovo je potpuno srusena . 

Nalazi se na levoj obali reke Toplice , blizu usca Kosanice na oko 3 kilometra

istočno od Kuršumlije . 

- Crkva svetog Tome u Kutima kod Herceg Hovog 

Ova crkvica se nalazi u Kutskom polju , u zaseoku Presjeka , blizu brda Dragomira 

u Crnoj Gori .  

Krajputaš , spomenik van groblja . Običaj podizanja ovakvih spomenika - obelezja 

nad praznim grobom rasprostranjen je u celoj Srbiji , zatim u Bosni , Hercegovini i 

Crnoj Gori . Postavlja se najcesce pored puteva i na njihovim raskrsnicama protiv

zaborava pokojnika . Krajtaš je najčešće monolitan kamen , oblika kvadra od 

jednog do jednog i po metra . Na njemu su redovno isklesani poeticno junački

likovi sa skrivenim osmehom na licu , obojeni zivim bojama medju kojima 

preovladjuje intezivno plava . Na spomeniku je uklesan epitaf najcesce duhovito

sročen koji govori o pokojniku za koga je obiljezje podignuto . Od 19 . vijeka 

ovaj spomenik je najcesce obiljezje poginulom ratniku i pomen za pokojnikom

kome se ne zna grob . Krajtaši nisu iskljucivo slovenska i srpska tvorevina . 

Drvene figure nastrešene slamom kao prototip nasih krajtaša srecemo kao 

obiljezja poginulim ratnicima juznoetiopskog plemena Gala .  

Šajkača je srpska nacionalna kapa koju i dalje mozete videti u nekim krajevima širom

Srbije . Materijal od kojeg je napravljena se popularno zove šajak i uglavnom se 

sastoji od vunenog prediva zbog cega se kapa nosi u svim godisnjim dobima jer 

odrzava konstantnu temperaturu glave . Zimi se kapa moze spustiti preko usiju . 

Šajkaca je veoma prakticna i moze se nositi oko pojasa ili na razne druge nacine . 

Najčesce je maslinasto - zelene boje sto podseca na vojnu uniformu ali moze se 

naci i u drugim bojama poput plave ili teget . Kapa ime nije dobila po materijalu od 

kojeg je napravljena vec po srpskim granicarima u podrucju Šajkaša . Ime Šajkača

cuva secanje na srpske borbene recne jedinice pripadnika sluzbe Austrougarske 

monarhije sa podrucja Banata u 18. veku . Ovi vojnici su nazivani šajkašima . 

Delovali su u vodama Dunava , Tise , Save i Moriša na granici sa Otomanskim

carstvom . Nosili su kape koje su oblikom podsecale na brodove koji su nazivani

šajkašima . Ne postoji podatak o tome kako su srbi iz Šajkaša nazivali svoje kape

ali su one ubrzo preuzete kao deo uniforme 1870 . godine . Šajkace su se medjusobno

nosile medju srpskim stanovnistvom za vreme Prvog srpskog ustanka a bile su i 

nezaobilazan deo srpske vojne uniforme od pocetka 19 pa sve do kraja 20 . veka . 

Ne treba mesati vojnu i narodnu šajkaču . Vojna za razliku od naradne ima kokardu

koju takodje imaju i paravojne i četničke šajkače . Danas šajkače mozemo videti

na glavama starijih muskaraca u ruralnim sredinama .  

Istorija ga je pamtila kao velikog vojskovodju i borca za slobodu Srba ali je cinjenica da

je Karađorđe Petrovic imao i svoju mracnu stranu . Neke od njih su drzavu ali i ljude

u njegovom okruzenju mnogo kostale . Srbiju bitaka i junaka a ljude glava . Ipak o tome

se nerado govori . Prva zrtva Karađorđeve preke naravi bio je njegov otac Petar . Njega 

je vozd ubio u Sremu , gde je porodica u to vreme zivela pobegavsi od Turaka . 

Istoricar Dobrica Jovicic objasnjava da je sigurno rec o njegovom ocu jer dogadjaj 

pominju neki izvori iz tog vremena . Petar je navodno hteo da se vrati u Srbiju 

a Karađorđe je to smatrao povredom časti i velikom sramotom . Priča kaze da je

ocu pucao s leđa a druga verzija dogadjaja kaze da Karađorđe nije licno 

ucestvovao u ubistvo vec da ga je samo naručio . Karađorđe Petrovic je bio 

gorostas od dva metra . Međutim glas nije odgovarao ovoj impozantnoj pojavi . 

Savremenici su zapisali da je imao visok , tanusan i neobican piskav glas . 

Mozda je Karađorđe nekada i imao visok glas ali je propao od rakije koju je 

stalno pio . Vuk Karadzic je zapisao koliko su Rusi bili odusevljeni Karađorđevom

pojavom i razočarani njegovim glasom koji mu uopste nije prilicio . Usled Prvog 

srpskog ustanka do Karađorđa je stigla vest o tome da njegov brat napada 

devojke po Topoli . Vozda je uhvatio nekontrolisan napad besa . Otisao je kuci 

pretukao brata i licno ga obesio . Potom je sestrama danima branio da 

Marinka skinu i dostojno sahrane . Karađorđe je takodje na skupu knezova i 

vojvoda ubio svog prvog politickog protivnika - kneza Teodosija Maricevica 

koji mu je protivrečio . Vođa ustanka je to protumacio kao pokusaj otimanja 

vlasti . Srbi ne pricaju o ovome jer bi to bacilo senku na sve sto je Karađorđe 

uradio kao vojskovodja i ustanik . Bilo sta negativno o njemu narusilo bi mit 

koji se vekovima stvarao zakljucuje Dobrica Jovičić .  

Bio je to oktobar 1915 godine kada su Austrougari i Bugari napali Beograd . Bačeno je oko

30. 000 artiljerijskih granata , grad je bio prekriven pepelom i dimom . Srpska vojska

vec je ubelezila veliki gubitak , kada su jedinice Odbrane Beograda krenule u kontranapad. 

To je prvi put 15 godina kasnije objavio jedan vojnik u svojim memoarima . Bio je to 

Đorđe Roš koji je tokom odbrane Beograda imao samo 19 . godina . Nemac Sebastijan 

Roš i njegova supruga Antonija Slovenka 1896 godine u Beogradu postali su roditelji .

Njihov sin Đorđe je od malena bio patriota . Kao đak sestog razreda Realne gimnazije 

bio je dobrovoljac u Drugom balkanskom ratu . Dve godine kasnije upisao je 

Nizu skolu Vojne Akademije a onda je poceo Prvi svetski rat . Kako se seca njegova

ćerka Jelena , Đorđe jos nije raspakaovao kofere kada je cuo vest o propadanju

najvece srpske svetinje . Na Hilandaru je ostalo malo monaha i Grci ce oduzeti 

manastir . Putuje za Svetu Goru i tamo daje sve od sebe da vrati zivot zaduzbini

Stefana Nemanje . Shvativsi da ne moze iz daleka da se bavi tim vaznim poslom 

Đorđe se preselio u Nea Rodu , mesto na granici Svete Gore . Osnovao je komitet

za obnovu manastira zajedno sa princem Tomislavom Karađorđevicem . 

Heroj Đorđe Ros preminuo je iznenada na putu ka Hilandaru 1977 . godine .

Tadasnja jugoslovenska vlast odbila je molbu da se kovceg prenese i da se 

Đorđe sahrani u manastiru Rakovica , u porodicnoj grobnici pored svojih

roditelja . Tadasnji guverner Svete Gore uredio je odobrenje da veliki dobrotvor

pociva u Hilandaru . Tako je Đorđe Roš postao jedini mirjanin , čovek bez monaske

rize koji je sahranjen na monaskom groblju ispred manastira .  

Vukov ćosak je bila kratkometrazna decija televizijska serija Redakcije programa za 

decu i mlade RTV Beograda , koja se prvobitno emitovala od 1986 . godine . Emisija

Vukov ćošak emitovana je povodom dvestote godisnjice rodjenja Vuka Karadzica .

Urednica programa bila je Donka Špiček . Scenario je napisala Biljana Maksic 

a rezija je poverena Milosu Radovicu . Serija se fokusira na ridjokosog decaka 

Maksica koga ucitelj na pocetku časa proziva i postavlja mu zagonetku . Dva lokvanja 

oko panja , sta je to . Hajde reci nam ti Maksicu . Maksic bi ustao i zbunjeno promucao 

pa to je zemlja i dva meseca na sta bi se ucitelj zabezeknuo i izbecio na njega i poslao 

ga u cosak . Iz tog ćoska Maksic je putovao u svojoj masti na najrazlicitija mesta

 a dobra vila mu je pravila drustvo . U ovoj epizodi se pojavljuju i mitski junaci 

poput Marka Kraljevica i vile Raviojle . Epizoda bi se zavrsavala pesmom 

Doviđenja , dovidjenja koju bi Maksic pevao sa vilom sa kojom je plesao

pored morskog pristanista .  

Vojni muzej Beograd je muzejska istitucija koja sakuplja , proucava i prezentuje 

razlicite predmete za vojnu upotrebu a pre svega oruzje , uniforme , ratne zastave

ratna dokumenta i umetnicka dela sa ratnom tematikom. Vojni muzej je smesten

je na prvom bastionu jugoistocnog fronta Beogradske tvrdjave u zgradi podignutoj

1924 . godine za namenu Vojnogeografskog instituta koja je 1956 . godine ustupljena

muzeju . Vojni muzej osnovan je ukazom kneza Milana Obrenovica 10 . avgusta

1878 . godine . neposredno nakon sto je Srbija na Berlinskom kongresu dobila 

nezavisnost . Stalna postavka otvorena je 2 . aprila 1937 . godine .  U drugom 

svetskom ratu muzejske zbirke su ostale u muzeju ali su poharane od strane 

okupatora koji je odneo dragocene predmete medju kojima i oruzje iz zbirke 

crnogorskog kneza Danila Petrovica , predmete dinastije Karadjordjevic , jednom

rijecju predmete od izuzetnog istorijskog znacaja . Arheololozi vojnog muzeja 

ucestvovali su na iskopavanjima brojnih lokaliteta kao sto su Smederevo , Ras , 

Novo Brdo , Novi Banovci , Čezava , Ćuprija . Zajednica JPTT povodom 

125- 0 godisnjice vojnog muzeja izdala je postansku markicu na kojoj je prikazana

danasnja zgrada muzeja i portret Milana Obrenovica osnivaca muzeja .  

Gore na nebu na sredini livade sa nepokosenom travom u srcu jedne druge Nepricave , lezi 

Nebeska kafana . Od drveta napravljena , spolja mozda laiku izgleda maleno ali njena 

se velicina ne moze mjeriti kad se jednom u nju udje . Za šankom sjedi Zoki . U jednoj

ruci mu časica a u drugoj cigara bez filtera . Razmahao se rukama i govori Vitove stihove

drumovi ce pozeljet ludaka . Sa ledja mu se primiče Pavle  i govori de kume ne seri i 

nego da popijemo po jednu . U uglu Bata igra Luku Labana dok ga opijeni Bora gleda 

i kroz smjeh plače . Dodaje mu salvetu da obrise znoj sa čela i ljubi ga u obraz . 

Sto do Bore , Gloga sve posmatra i smije se . Ispred njega kafa a naspram časica . 

Na vratima gdje obicno Sonja docekuje goste , stoji visoka prilika . U bijelom 

sakou i bijelim pantalonama , nervozno prolazi prstima kroz gustu prosjedu 

kosu . U daljini se pojavi tanka , zenska prilika . Sa čipkanim šeširom 

i malim ruzičastim koferčetom u ruci . Dragi baci cigaru , prodje jos dvaput 

prstima kroz kosu i namjesti naocare pa se zaputi u susret . Zenska prilika 

se kretala bez zurbe , uspravljeno , sa tankim osmjehom koji se sirio 

svakim korakom . Na njihovom ulasku u kafanu nasta tajac . Dragan i Milena 

stoje na pragu a u kafani tisina . Stala je i muzika . Toma sa mikrofonom u ruci 

unezvereno gleda . Pavle zmuri na jedno oko i lijevim pokusava da se uvjeri 

da li stvarno dobro vidi . Vec sledeceg casa kafanom se prolomi uzvik odusevljenja

svi se poradovase u glas i zaputise u glas da docekaju novog stalnog gosta i da 

poljube nadlakticu iz koje su se pruzali dugi prsti . Bata joj poslednji pridje 

pokloni se poljubi u ruku i ponudi joj svoje rame da je otprati do stola . 

Dragan joj ponudi stolicu , a Sonja donese dvije rakije jake pola kao Dragan 

jer da su sladje i jače ne bi se mogle piti . Milena uze rakiju dize časicu u vis

i dok se boja rakije mijesala sa dimom nazdravi kolegama Za besmrtnost 

prijatelji .  

Zona i Mane su se voleli , imali su decu ali njihova ljubavna prica je ovako zarsila . Izuzetnu 

popularnost Šotrinog filma , koji je potukao sve rekorde u gledanosti u bioskopima sirom 

Srbije ozivela je price o junakinji ovog Sremčevog dela pitanjem ko je ustvari bila Zona . 

Stevan Sremac je u Nisu ziveo od 1879 do 1892 . godine sa prekidom od dve godine

kada je ziveo u Pirotu . U gimnaziji je predavao srpsku istoriju . Slobodno vreme 

provodio je po kafanama . U Narodnom muzeju u Nisu cuvaju se deo rukopisne 

zaostavstine , biblioteka i licne stvari a posebna vrednost i originalni rukopis 

Zone Zamfirove . Dugo se cak i medju ucenim ljudima nije znalo da li je Sremac

svoje najbolje delo napiso na osnovu istinitog dogadjaja koji se desio u Pristini 

krajem 19 . veka i da je pricu Sremac cuo od Branislava Nušica koji je 1895 

bio srpski konzul u Pristini i u kome se Nusic druzio sa vidjenijim srbima a 

posebno sa corbadzi Zamfirom Kijametovicem , ocem 13 dece medju kojima 

je bila i Jevrosima . Otac ju je iz miloste zvao Zona . I pricu o trgovcu 

Gavrilu Ganetu Jovanovic i njegovoj prelepoj zeni Zojci kći Niskog 

hadzi Smiljana Jankovica kao Zoni . Pricu kroz autenticna svedocenja i 

na osnovu uverljivih istorijskih tragova prenosi Revija uz negovanje tradicije

i ocuvanje bastine Nisa . Zona Zamfirova je umrla 1952 . godine i sahranjena

na Novom groblju u Beogradu . Na njenom grobu i danas pise ovde pociva 

Zona Zamfirova . 

Sve ono sto se desavalo ispred Saborne crkve u Beogradu 11 . oktobra 1882 . godine 

znamo pod imenom Ilkin atentat . Ilka zapravo je Jelena Markovic udovica pukovnika

Jevrema Markovića streljanog zbog ucesca u Topolskoj buni , koja se tako upisala 

u knjige kao prva i svakako najpoznatija atentatorka u nasoj istoriji . Danas se ne moze

sa sigurnoscu reci da li je Jevrem zaista bio ucesnik zavere ili je stradao kao vidjeniji 

covek . Narodno predanje kasnije je istkalo pricu po kojoj se udovica nad grobom 

muza zaklela da ce ga osvetiti . Kursum koji je ispaljen je sačuvan . Kralj Milan je

nakon dogadjaja naredio da se optoči dragim kamenjem i koristio ga kao iglu

za kravatu . Ispitivanje Jelene Markovic trajalo je mesecima . Sve vreme je

govorila da nije imala saučesnike . Ni danas nije moguce utvrditi drugacije . 

Ilka je osudjena na smrt 12. aprila 1883 . godine . Nekoliko sedmica kasnije

pronadjena je zadavljena u svojoj celiji . Lena takodje osudjena nadjena je 

obesena u zatvoru 28 . marta 1883 . godine . Obe smrti su proglasene 

samoubistvom ali danas se smatraju u najmanju ruku sumnjivim . 

Lokica Stefanovic je srpska balerina , pedagog baleta , profesor baleta , koreograf , fitnes

instruktor i arhitekta . Vazi za veliku zvezdu estradne scene bivse Jugoslavije i za 

balerinu koja je ostavljala muskarce bez daha . Njeno ime je sinonim za moderan scenski

ples , a o njenim koreografijama sa turneje Putujuci zemljotres Zdravka Čolica se i 

dalje priča . Imala je svoju plesnu grupu Lokice koje su bile veoma popularne 70 - tih 

i 80 - tih godina proslog veka . Lokice su nastupale u televizijskom serijalu 7 plus 7 

i bile su prateca grupa jednoj od najvecih zvezda na Balkanu Zdravku Čoliću . 

Takođe su nastupale sa Terezom Kesovijom , Sedmoricom mladih i tri puta su

igrale pred Titom .  Snimile su i ploču na kojoj su one pevale . 1981 . godine 

je osnovala baletsko - rekreativni studio L . Imala je privatnu baletsku grupu 

i nije dozvoljavala da njene članice igraju na drugim mestima . Napravila je i 

nove Lokice koje su nastupale u šou programima od 1989 do 1991 . godine . 

Oprobala se i kao voditeljka pa je na Trećem kanalu RTS -a vodila emisiju 

o zdravom zivotu pod nazivom Lokica na 3K .  

Vrli novi tehnoloski vek nam ne ostavlja vremena za bilo kakvo vracanje unazad . Sve je 

pitanje minuta ne vise ni sata pa svako podsecanje na bilo koji detalj iz onih bezbriznih

lakih i mirnih vremena . Ova imanja Vojvodine su udaljena od sela . Njih su gradile 

brojne etnicke grupacije koje su od Vojvodine nacinile multietnicku sloznu zajednicu . 

U juznom Banatu bili su ređi i pretezno su sluzili za stočarstvo dok su u Sremu 

postojale male vinogradarske kuce . Krajem 17 . i pocetkom 18 . veka naseljavanje 

Vojvodine je bilo vrlo neravnomerno zbog ritova i močvara . Smatra se da je reč 

salaš mađarskog porekla i znaci smestaj ili zasticeno mesto . Salasi su se sastojali

iz dva dela stambenog i ekonomskog . U stambenom delu postojale su dve do 

tri sobe , kuhinja i trpezarija iz koje se lozila zidana pec , sa strane je bila ostava

dok se ispred ulaznih vrata prostirala veranda . U uvek mnogobrojnim porodicama 

nekoliko generacija je zivelo zajedno . Otac je bio glava porodice i on je davao 

naredjenja ko sta da radi . Udaljenost salasa od sela upucivala je ljude jedne na

druge . Ziveti na salasu nije nimalo lako , uvek je bilo posla i poljoprivreda nije bila

glavno i jedino zanimanje salašari su bili sve ratari , stočari , vocari , lovci . 

Salas čuvaju pesme Zvonka Bogdana , slike Save Stojkova i manifestacije 

poput Vojvođanske tamburice .  

Demonstracije 5 oktobra 2000 u Beogradu prisilile su Slobodana Milosevica da prihvati poraz 

na izborima . Nakon objavljivanja da je opozicioni kandidat Vojislav Kostunica na 

predsednickim izborima dobio 49 posto glasova i da ce biti odrzan drugi izborni krug 

Demokratska Opozicija Srbije pozvala je gradjane da se 5 . oktobra 2000 . godine 

okupe ispred savezne skupstine kako bi se suprostavili velikoj izbornoj kradji koju je 

savezna izborna komisija sprovela po nalogu Slobodana Milosevića . Pristalice DOS-a 

dolazile su u Beograd od ranog jutra , organizovano iz vise pravaca iz cele Srbije a 

predvodili su ih lideri DOS-a . Oko 15 časova gradjani okupljeni na mitingu ispred 

Skupstine pokusali su da udju u zgradu skupstine . Velika grupa ljudi je oko 

15 i 35 kroz prozor usla u jugoslovenski parlament . Policija je uspela da velikom

kolicinom suzavca rastera znatan broj sa platoa ispred skupstine . Mnogi izvori 

tvrde da je zgrada RTS-a mnogo bolje bila čuvana od strane policijskih snaga 

nego zgrada parlamenta . Policija je u ovom sukobu koristila gumene metke kako

bi rasterala demonstrante van dvorista RTS-a .Demonstranti su kasnije usli u 

u zgradu i poceo je da se vije gust plamen . Zgrada RTS-a u Takovskoj ulici 

je bila potom zapaljena a program je prestao da se emituje nakon 17 sati . 

Jedini elektronski medij koji je nastavio da i pre i posle 5 oktobra slobodno i 

profesionalno izvestava o postizbornoj krizi i protestima bio je Radio Indeks .  

Dobojski logor je bio Koncentracioni logor za Srbe u Doboju , kojeg su za vrijeme Prvog 

Svjetskog rata izgradile Austrougarske vlasti . Logor je osnovan 27 . decembra 1915 . 

godine . U njemu je bilo zatoceno 45 . 791 Srba . Od toga je bilo 16 . 673 muskarca 

16 , 996 zena i 12 , 122 srpskih vojnika i jedan broj starijih gradjana zena i djece 

iz Srbije i Crne Gore . U logoru je ubijeno vise od 12 . 000 srba a samo u aprilu 

1916 . godine je umrlo 643 djece . Logor je zatvoren 5 . jula 1917 . godine . 

U spomen zrtvama logora kod crkve Sv. apostola Petra i Pavla je podignut spomenik

Spomenik se sastoji od granitnog postolja i obeliska koji se zavrsava krstom . 

Dan sjecanja na zrtve se obiljezava na dan njegovog osnivanja .  

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Obrazovanje u antickoj Grckoj
• Srpska Dzejn Ostin
• Glavnjača
• Todorci
• Gospodin X
• Tihi ubica
• Ljuta guja iz Banata
• Silom prilika dvor
• Nepoznata zena iz Sene
• Atentat na Kenedija

• Generalna [404]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom