IZ MOJE DUŠE

Vise od hiljadu godina Krako je odolevao kugi i bandama pljackasa da bi naizad posle 

odrona 1991 godine izgubio bitku s nevoljama . Kada se sagleda istorija ovog grada

zapanjujuce je kako ga njegovi stanovnici nisu ranije napustili . Ovo podrucje su 540 

godine naseljavali Grci koji su se preselili u unutrasnjost iz grada Metaponto . Medjutim

grobnice pronadjene na ovom podrucju smatraju se dokazom da je grad osnovan tek u

osmom vijeku . Dva vijeka kasnije ovaj prostor pripada Arnaldu nadbiskupu Trikarika 

koji ga je nazvao Graculum sto na latinskom znaci mala oranica . Krako se nalazi na 

400 metara nadmorske visine te se u proslosti zbog svog polozaja mogao lako odbraniti

od neprijatelja . Osim toga gradjani su mogli da uzivaju u prelepom pogledu koji im 

se pruza sa zidina i veoma dobro ocuvanoj arhitekturi . Upecatljiv dvorac je izgradjen

u 13 vijeku pod nadzorom Atendola Sforce da bi kasnije ubrzo postao zatvor . 

Takodje krako je bio i univerzitetski grad . Ipak zbog cega je grad bogate istorije 

izgubio sve svoje stanovnike . Uprkos svim prednostima ovaj grad je imao i velikih

poteskoca . U 17 vijeku kuga je odnijela hiljade zivota drasticno smanjivsi broj 

porodica koje su ga naseljavale . Kasnije godine 1963 u ovom gradu se pokrenulo 

veliko kliziste koje je isteralo veci deo stanovnistva koje je naselilo obliznju dolinu . 

Ovo kliziste je izazvala infrastruktura odnosno postavljanje kanalizacionih cevi i sistema

za navodnjavanje . Medjutim priroda je nastavila da bude okrutna prema ovom gradu 

napadajuci ga cesce . Tako je 1972 godine ovu situaciju pogorsala poplava da bi 

zemljotres osam godina kasnije isterao i poslednjeg stanovnika . Krako se od 2010 

godine nalazi na listi svetskog fonda za zastitu spomenika koji nastoji da zastiti sve

ugrozene spomenike i kulturno nasledje .  

Pocelo je kao program tokom kojeg su se eutanazirala odojcad i deca sa invaliditetom za 

koju se smatralo da su nesposobna za zivot a onda se vremenom program prosirio i na 

osobe sa invaliditetom kao i na stare . Osnove na kojima je pocivala akcija T4 nalaze se 

na nacistickim idealima od samog pocetka osnivanja partije . Nacisti su od pocetka 

propagirali eugeniku program za poboljsanje ljudske vrste sprecavanjem inferiornih ljudi

da imaju decu . Zeleli su da kontrolisu nemacki genetski fond i da poboljsaju kroz 

drzavnu akciju . Pocetkom 1929 godine u kancelariju Nemacke partije stiglo je pismo 

od nemca Ričarda Krecmara . On je trazio da stupi u kontakt s Hitlerom u nadi da ce

dobiti dozvolu za legalnu eutanaziju svog sina Gerbarda koji je rodjen nekoliko 

meseci ranije sa teskim i neizlecivim fizickim i mentalnim nedostatcima bez svih 

udova i slep a imao je i ceste konvulzije . Ovo je bio slucaj kojim su probili led . 

Iznenadna ekspanzija programa akcija T4 ilustruje to misljenje . Samo tri nedelje od

ubistva Gerharda Krečmara vec je postala potpuno razvijena birokratija a dozvole su 

se stampale za lekare i babice sirom Nemacke . Do leta 1939 godine stotine 

novorodjencadi i male dece je odvedeno iz domova i zdravstvenih ustanova sirom 

Nemacke i prevezeno na jednu od sest lokacija Bernburg , Brandenburg , Grafenek , 

Hadamar , Harthajm , i Sonenštajn . To su bili radni azili tako da nije bilo niceg 

neobicnog tako je trebalo da izgleda . Kada stignu tamo deci su se obicno davale fatalne

doze luminala ili morfijuma . Ponekad metoda ubijanja nije bila tako nezna . Kao 

rezultat zalaganja preostalih clanova otpora hitler je konacno pristao da zaustavi

program u avgustu 1941 godine nakon sto je stotine hiljada ljudi i dece ubijeno . 

Prakticno sve zrtve su bile nemice i austrijanke a skoro polovina su bila deca . 

Ali cak i nakon prividnog zaustavljanja ubistava 1941 godine ona su se kasnije nastavljala

i samo su uklopljena u siri program holokausta u nastajanju . Doktor Pfanmiller je osudjen

za svoju ulogu u 440 ubistava 1951 g

U narodnoj religiji srba maske i maskiranje tretirani su kao vid komunikacije sa bicima sa 

onog sveta odnosno sa precima ili agrarnim demonima ili bozanstvima . Maskirani su bili

medijum izmedju zivih i mrtvih izmedju ovostranog i onostranog . Od njih je prema 

verovanjima zavisila plodnost u narednom ciklusu vegetacione i agrarne godine . Nakon 

sto maskirani ucesnici sprovedu sve rituale prema propisanom redu verovalo se da doprinose

zastiti kolektiva i pojedinaca od svakog zla . U toku zimskih praznika maske su sacuvale 

arhaicnu i formalnu vezu sa starim kultovima dusa predaka i prirode . U najarhaisticne 

likove u povorkama ubrajaju se antropomorfno - zoomorfne maske poput buse sa 

severa Backe kod Mađara , na istoku su primetne maske vola juzni delovi Banata ,

Grebenac straza u povorkama fasangi kod Rumuna i Srba pa dalje linijom prema 

Bugarskoj do predela Leskovacke Morave u povorkama surovara i koledara kod Srba . 

Zoomorfne maske poput jelena , koze , ovce , rode , medveda , vuka karakteristicne 

su za agrarne zajednice . Maska jelena je sacuvana kod stanovnistva u jugoistocnim

delovima Banata i predelima Kljuca i Negotinske krajine . Religijska komunikacija koja

se uspostavlja pomocu maskiranih ucesnika povorke davno je napustena i danas nije

moguce govoriti o survivalima proslosti u inkarnaciju dusa predaka ili agrarnih bozanstava . 

Ksenija Atanasijević (Beograd, 5. februar 1894 — Beograd, 28. septembar 1981) je bila prva docentkinja i prva žena koja je doktorirala na Beogradskom univerzitetu 1922. godine.

Rođena je kao šesto dete uglednog lekara, upravnika Opšte bolnice  Svetozara Atanasijevića. Majka Jelena, iz beogradske svešteničke porodice i sestričina predsednika beogradske opštine Aćima Čumića umrla je posle porođaja od sepse. Kada je imala 12 godina, umire joj i otac, pa je brigu o Kseniji preuzela njena maćeha, nastavnica Više ženske škole Sofija Atansijević, s kojom je Ksenija živela do kraja njenog života.

Govorila je francuski, nemački, engleski, ruski, služila se italijanskim, a izuzetno je poznavala grčki i latinski. 

Bila je i prva žena koja je, oktobra 1923. godine, dobila univerzitetsku katedru u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Neke kolege su je toplo primile, ali se većina protivila njenom postavljanju. Etnolog Tihomir Đorđević upozorio ju je na ono što je čeka rečima: "Čestitam, gospođice, ušli ste u pakao". Najbolji drug u ranoj mladosti bio joj je pesnik Rastko Petrović, a njegova sestra, slikarka Nadežda predavala joj je crtanje u Ženskoj gimnaziji. Maturirala je u Državnoj ženskoj gimnaziji 1912. godine a stekla je i osnovno muzičko obrazovanje, svirala je klavir. Studirala filozofiju s klasičnim jezicima, a profesor joj je bio slavni Branislav Petronijević, filozof, matematičar i paleontolog, priznat u evropskim naučnim krugovima. Ksenija se u pismu prijateljici jadala da su njegova predavanja „fiziološki neizdrživa“ i da studenti padaju u nesvest na seminarima koje Petronijević vodi, trudeći se da ismeje, ponizi i s fakulteta zauvek otera svakog ko nije u stanju da mu intelektualno parira: „Ja sam očekivala da svakog časa padnem mrtva. Jedna studenkinja je počela da plače, a jedna je otišla i nikada više neće doći. Brana ne trpi originalnost, i želeo bi da mislim potpuno kao on“, piše mlađana Ksenija. Ali taj isti Petronijević Kseniju otkriva kao najtalentovaniju na fakultetu i neformalno je proglašava svojom naslednicom. No, prvi uspesi na fakultetu prvi su susreti Ksenije Atanasijević sa zlobom čaršije, koja nikada nije trpela niti podržavala izuzetost: počinju ogovaranja o njenoj ljubavnoj vezi s profesorom Petronijevićem.

Pošto je diplomirala, za doktorski rad ona uzima delo Đordana Bruna i traga za retkim knjigama o njemu po čitavoj Evropi. Doktorat je obranila sa odličnim uspehom. Ima 28 godina kada brani svoju doktorsku tezu Brunovo učenje o najmanjem, 16. januara 1922. godine.

U komisiji kojom predsedava Petronijević još su i Milutin Milanković i Veselin Čajkanović. Možda stoga da bi sam razotkrio tračeve o njegovoj sentimentalnosti prema Kseniji, Petronijević tada prevazilazi i sopstvenu malicioznost i surovost prema studentima, pa u jednom času Kseniju Atanasijević, iako na filozofskom ispitu, vodi kroz područje više matematike.

 Ona neočekivano dokazuje da je sasvim spremna da objasni i matematičke formule koje se tiču dela Đordana Bruna, a zapanjeni Petronijević i Milanković gledaju jedan drugoga i komentarišu: „Kolega, jel sve u redu sa hormonima naše kandidatkinje?!“ NJihovi nespretni komplimenti trebalo je da kažu da je Ksenija „pametna kao muško“, no takve šale su učvrstile Kseniju rešenost da se bori za ravnopravnost žena u društvenom životu Kraljevine Jugoslavije. Ksenija je potom pretrpela progon sa Univerziteta, na osnovu lažne optužbe za plagijat (ističu da u toku jednog predavanja nije "dovoljno jasno" navela izvor).

U Beogradu za vreme Drugog svetskog rata, Ksenija Atanasijević odbija da potpiše čuveni Apel beogradskih intelektualaca. Štaviše, pre rata pisala je protiv nacizma i branila Jevreje, pa je Gestapo hapsi. Posle završetka rata, nove komunističke vlasti je hapse. Iz komunističkog zatvora je izašla lišena samo građanskih prava, a sve njene knjige stavljene su na listu zabranjenih. Nastavlja anonimno da radi i priprema treći tom svog životnog dela Filozofski fragmenti. Taj rukopis nije nikada pronađen. Umire 1981, u svojoj 88. godini. Sahranjena je na beogradskom Novom groblju sa suprugom Milanom Markovićem, parcela 10. Krajem 1980-ih, njena grobnica je uništena, a grobno mesto prekopano i prodato novim vlasnicima.

Danas, u beogradskoj ulici Gospodar Jovanovoj broj 49, piše: „Ksenija Atanasijević (1894 – 1981) filozofkinja, feministkinja, pacifistkinja i antifašistkinja, od 1940. do 1981. godine živela je u ovoj kući“.I to je jedino obeležje koje postoji o ovoj Beograđanki, prvoj ženi koja je doktorila na Beogradskom univerzitetu (1922), prevodiocu i prvoj ženi docentu u Kraljevini SHS. Diplomirala je čistu filozofiju s klasičnim jezicima. Prevela je klasična filozofska dela, pisala studije, članke, metafizičke i etičke rasprave, popularne članke, prevodila je dela Aristotela, Platona, Spinoze, Adlera. Ksenija se smatra za prvu feministkinju na ovim prostorima. 

Svoju autobiografiju, pisanu u trećem licu završila je rečima: “Više od svega želi da zlo u čoveku i u svetu postane manje”. 

Neki naučnici su samo delimično u pravu kada tvrde da je Srpska Nova godina u stvari starokalendarska, po računanju vremena koje je ustanovio još Julije Cezar, pa se zato zove i julijanska.

Ona se može nazvati i pravoslavnom, jer je slave Rusi, Gruzini, monasi na Svetoj Gori, pa čak verovali ili ne i pravoslavni Japanci. Ipak, Srpska Nova godina je nešto drugo, jer je nastala kao znak otpora pokušajima da se praktično izbriše srpski identitet.

Zato je julijanska Nova godina za Srbe tipično srpska, jer je nastala pomalo iz inata. Počela je da se obeležava 13. januara 1919. (kada je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca usvojila gregorijanski kalendar), a intenzivno se slavi od 1923. godine, kada je iz Zagreba stigla žalba da pravoslavna slavlja štete trgovini i privredi, svaki dalji pokušaj usklađivanja kalendara i prekida slavlja srpske Nove godine bio je uzaludan. Srbi su „prkosno i ponosno“ ustalili svoju tradiciju! Vredno je istaći da se Srpska pravoslavna crkva u jednom trenutku zalagala za usklađivanje kalendara, ali je kasnije odustala . Prvu proslavu pravoslavne Nove godine (1923) organizovala je beogradska „Kasina“, a već sledećih godina pridružile su joj se sve ostale kafane, bioskopi, domovi… Međutim, sa dolaskom komunizma na političku scenu Srbije, slavlje Pravoslavne nove godine bilo je strogo zabranjeno. I pored striktne zabrane da sve kafane moraju biti zatvorene 13. januara najkasnije do 22 sata, mnogi Srbi su ipak nastavili sa proslavom ove nove godine i to krišom, rizikujući tako ne samo da završe u zatvoru, već i svoj ugled i položaj. Danas se ovaj praznik slavi slobodno i veselo, u krugu porodice porodice i prijatelja, a takođe i po trgovima širom Srbije ili molitveno ispred hramova i crkava, uz muziku, kuvano vino i veliki vatromet (naravno, u periodu kada nema epidemije kao što je sada slučaj)…

Za Srpsku Novu godinu, vezani su brojni običaji i priprema praznična trpeza. Prema običaju, Badnjak se čuva do ovog dana (13. januara) kada se prave krstići i stavljaju na voće, odnosno rodno drvo, kako bi godina bila rodna. Takođe se veruje da će, ako na sam dan praznika pada sneg, naredna godina biti rodna…

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Vera Nikolic
• Tetka Bibia
• Tetka Bibia
• Senćanski marcipan
• Sava Stojkov
• Djordje Stanojevic
• Hristifor Crnilovic
• Matija Ambrozic
• Bitka kod Sente
• Bodjos

• Generalna [780]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom