IZ MOJE DUŠE

Kultura kuhinje koja u sebi sadrži tipična jela, odnosi za trpezom i okolnosti u kojima se jede, neizbirisivi je čuvar identiteta Sicilijanaca, ma gde se oni nastanili. Većina emigranata sa Sicilije koja se useljavala u Ameriku bila je iz siromašnih porodica. Zato su i krenuli u “obećanu zemlju”… Međutim, i pored stvarnog siromaštva, znali su šta je dobra sicilijanska kuhinja i ostali su joj verni!

Poslednje čega bi se jedan Sicilijanac odrekao jeste veliko uživanje u jelima – ukusu i mirisu hrane, koja ga direktno podseća na to – ko je i odakle je poreklom. Imati raznovrsnu i bogatu trpezu bio je znak stvarnog, ali i teatralnog statusnog uspeha. Kuhinja je bila i ostala pitanje ponosa i čuvar tradicije. Društveni život članova Koza Nostre najčešće se događao u restoranima i noćnim klubovima. Za njih je važilo pravilo da i najdivnije jelo gubi ukus kad se jede u samoći. Restorani su bili društveni ambijenti gde se provodilo mnogo vremena - opušteno družilo, ali i statusno pokazivalo.

Najbolji poslovi dogovorali su se uz dobru hranu i piće. Posebno je bilo cenjeno imati omiljeni restoran, i svoga kuvara koji je spremao poseban specijalitet!

"Mi Sicilijanci smo prilično zahtevni ljudi: pomislite na kaponatu, jedno jelo koje je mešavina hiljadu ukusa. Zar to nije značajno?", umeli su da kažu. U slengu članova Koza Nostre, kada bi se za nekog reklo da “jede sam” (“eat alone”) to bi značilo da celokupnu dobit želi da zadrži za sebe, da je pohlepan. A, to se nije dobro završavalo! . Postojala su posebna pravila gde ko sedi, u zavisnosti od ranga koji ima u organizaciji, kao i pravila ponašanja za stolom. Jelo i piće je uvek prvi naručivao prisutni koji ima najviši status u organizaciji. Ako bi neko od prisutnih želeo da ode u toalet, morao je da o tome obavesti ostale za stolom (izuzev kapoa), a ako je bio nižeg ranga i da pita za dozvolu. Baš zbog toga, to su bila i mesta spektakularnih ubistava sa naslovnih strana novina. Mnoga od strašnih likvidacija, upravo viđenijih članova organizacije, događala su se u restoranima i to često prema modelu "okidač" (“modal trigger”).

Dvojica ili više "prijatelja od poverenja" sedela bi za istim stolom i jeli, a onda bi se jedan izvinio i otišao u toalet. Tada bi profesionalne ubice ušle i izrešetale one koji su ostali za stolom i njihove telohranitelje, ako su prisutni. Džejms Kolosimo ili Veliki Džim (Big Jim) bio je prvi značajni organizator i vođa Koza Nostre u Čikagu, mnogo pre nego što se pojavio Al Kapone.

Otvorio je svoj prvi restoran "Kolosimo" (“Colosimo”) 1910. godine. Ubrzo je restoran postao popularno mesto za poznate stanovnike Čikaga i njihove goste. Kolosimo porodica je između 1910. i 1920. godine bila široko poznata kao "Banda sa južne strane". Džejmsov zamenik u to vreme bio je Džoni Torio. Problem je nastao kada je Veliki Džim ‘20-tih godina, na početku prohibicije, doneo fatalnu odluku - odbio je da uđe u posao sa ilegalnim točenjem alkohola. Time je sebi presudio!

Popodne 11. maja 1920. godine sačekao ga je u restoranu Džonijev “čovek od poverenja” i likvidirao ga metkom u potiljak. Tako je počelo novo liderstvo u čikaškoj Koza Nostri, upravo u vreme brzog uspona Al Kaponea!

Restoran je pod istim imenom radio do šezdesetih godina prošlog veka.

Najmlađi sin Marije Antoanete, Luj Šarl, imao je samo 4 godine kada je počela Francuska revolucija. U osmoj godini formalno je postao kralj. Istovremeno, bio je zarobljenik revolucije, živeo je u prljavoj ćeliji ozloglašenog Pariskog zamka i nije je napustio do kraja života.

Nakon smrti, njegovo srce imaće sopstvenu priču o putovanju kraljevskim dvorcima. Nakon što su kraljevsku porodicu odveli u “Zamak“, tadašnji princ Francuske ih više nikada nije video. Bio je zatvorenik novih revolucionarnih vlasti, prepušten na njihovu milost i nemilost.

Robespjer je članovina kraljevske porodice namenio surove sudbine – kralja Luja XVI su na giljotinu izveli u januaru 1793. a šest meseci kasnije istu sudbinu doživela je i kraljica. Međutim, iz političkih razloga, jakobinci nisu hteli isto da postupe i sa njihovom decom.

Mali Luj-Šarl, osmogodišnji zatvorenik jakobinaca, nakon smrti oca formalno postaje kralj Francuske, Luj XVII. Evropski dvorovi su se ophodili u svojim dokumentima kao da je Luj potpuno legitimni naslednik krune. Međutim, u Francuskoj je uspostavljena republika, u kojoj je dinastija jedan od najomrznutijih pojmova. Među mnoge žrtve takvog raspoloženja spada i tužna sudbina Luja XVII, kralja bez krune. Robespjer je nameravao da od Luja XVII napravi primer civilizacijskog iskoraka Revolucije, što je jedan od najneuspelijih planova u istoriji planiranja. Naime, naslednik Burbornske loze je trebao da postane običan građanin, i tako simbolično pokaže pobedu građanske klase. Kao neko ko je trebao dečaku odraslom u Versaju da pokaže kako žive obični građani Prve republike, određen je Antoan Simon, Robespjerov prijatelj.

Pijani revolucionar nije bio neko društvo ni starijima, a po dečaka kralja bio je devastirajući. U stotinama knjiga su ostala opisana ponižavanja koja je pretrpeo mali Luj XVII – iznurivan glađu, trovan najogavnijom propagandom o svojim roditeljima, fizički maltretiran, psihiči gažen, u zamračenoj tamnici pariskog zatvora proveo je skoro 3 paklene godine.

Žan-Baptist Halmon je posetio Luja XVII u ćeliji nekoliko meseci pre smrti. Bio je poslat od strane nove Vlade 1795. da se uveri u zdravlje i tretman kraljevske dece. On je svoj susret sa njima opisao 1814. tekstovima koje je objavila tadasnja štampa.

Iz tog opisa malog kralja, možemo da naslutimo jadno stanje u kome se nalazio. Iako njegov prostor za život, poluzamračenu sobu u kuli Zamka, naziva jako čistom, to možemo pripisati najavljenoj poseti.

Ali, opisujuci psihicko i fizicko stanje zatvorenika, naslućujemo psihičko stanje dečaka. Bio je potpuno izgubljen, reči kao da nisu dopirale do njega, a prva rekcija je bila uzrokovana zapovednim tonom kojim su mu počeli postavljati pitanja. I tada, dečak je odgovarao automatski, neljudski, šturo, a povinuvši se svakoj naredbi koju su izdali. Stanje duha kod desetogodišnjeg Luja, Hamond je opisao kao “Slomljeno”, a ni fizički Luj nije stajao mnogo bolje. Osmog juna 1795. umro je desetogodišnji Luj XVII, kralj koji je kraljevanje proveo bez i jednog daška radosti. Doktor Filip-Žan Poletan je radio autopsiju dan nakon smrti. Zapisao je u svoj rokovnik da je telo zatekao u neuhranjenom stanju, sa ožiljcima koji su ličili na rane od bičevanja, izjedeno tuberkulozom i nehigijenom. Ono što nije zapisao je da je tom prilikom izvadio srce kralja Luja XVII i odneo ga sa sobom kao neki naučni trofej.

Istina o zlehudoj sudbini malog Luja XVII bila je previše tužna da bi je ljudi prihvatili. Ubrzo se pojavila priča da kralj nije stradao u ćeliji zamka, nego da su rojalisti uspeli da ga izvuku, i podmetmu leš nekog drugog. Većini je bilo lakše da poveruju u priču u kojoj je kralj preživeo, nego istinu da je, kao dete, umro strašnom smrću. Ali, za održanje nije bila dovoljna samo želja većine da veruje u nju. Kada je, posle sloma Prve republike, na francuski tron došao brat svrgnutog Lija XVI, i uzeo ime XVIII, mnogima je to bio argument da je priča o tome da je Luj XVII preživeo zatvor istinita.

U prvoj godini vladavine, više desetina ljudi je došlo sa tvrdnjom da su upravo oni Luj XVII. Taj trend se nastavljao i u narednim decenijama, pa i kasnije, jer su mnogi svoje poreklo počeli spajati sa tragičnim princom. Ulje na vatru je dolivala i činjenica da, obzirom na zamračenost prostorije u kojoj je boravio, mladog Luja niko nije ni video nekoliko meseci pre smrti. Pošto je sahranjen u neobeleženom grobu, i nakon njegove smrti jako malo ljudi je videlo leš kraljevića. Idealni uslovi za lov u mutnom…

Definitivno najpoznatiji čovek koji je tvrdio da je Luj XVII je Karl Vilhelm Naundorf. Celog života je insistirao da je on sin Luja XVI i Marije Antoanete, te je na kraju i sahranjen, u Holandiji, kao pripadnik loze Burbona. Naime, iako je Francuska protestvovala, Holandija je dopustila da na grobu ovog Nemca, kao i u državnim knjigama, piše da je sahranjen kao Luj XVII, kralj Francuske.

Francuski sud je konačno 1954. godine presudio da Nuendrof i njegovi potomci nisu u vezi sa kraljevskom porodicom, što ih nije sprečilo da i dalje tvrde da su ogranak Burbonske loze.

Većina stručnjaka se slaže da je tačka na sve spekulacije stavljena DNK testom 2000. godine. Srce koje je doktor Filip-Žan Peletan čuvao u svojoj kući, u tegli sa alkoholom, iz zavisti je ukrao jedan njegov učenik. Na svojoj samrtnoj postelji, učenik se pokajao i poželeo da je vrati Peletanu, ali je tegla sa srcem završila kod pariskog nadbiskupa, gde je i ostala do revolucije 1830. Nakon toga je menjala vlasnike između pripadnika vladarske porodice, ali sami kraljevi nikada nisu hteli da prihvate da je to zaista srce Luja XVII. Već je bilo toliko pretendenata, da neko srce u tegli alkohola nije bio dovoljno jak dokaz.

Tegla sa srcem završila je kod španskog ogranka dinastije Burbona i u njihovom vlasništvu bila je više od jednog veka. Godine 1975., iz Španije je vraćena u Pariz, i od tada stoji u Bazilici u Sent Deniju.

Tamo je dugo stajalo izloženo kao srce osobe koja je umrla u zatvoru, jer ni u Bazilici nisu bili sigurni da li se zaista radi o Luju XVII. Godine 2000. nakon dosta pravnih zavrzlama, izvršeno je DNK testiranje uzoraka uzetih sa srca, i uzoraka koji su pripadali članovima kraljevske porodice. Sa velikom dozom sigurnosti se utvrdilo da srce pripada sinu Marije Antoanete, odnosno da je dečak koji je umro u tamnici zapravo bio kralj Luj XVII.

U junu 1951. godine udala se za glumca Tonija Kertisa sa kojim je dobila dve ćerke – Keli i Džejmi Li. Obe su krenule roditeljskim stopama i postale uspešne glumice. Dženet i Toni su bili zajedno 11 godina, a nakon razvoda 1962. godine glumica je upoznala berzanskog brokera Roberta Branta sa kojim je živela punih 42 godine, do svoje smrti. Svoj debi na filmu je imala sa 20 godina u visokobudžetnom ostvarenju “The Romance of Rosy Ridge” posle kojeg su se ređali drugi manje ili više popularni filmovi.

Ipak, Dženet slavu duguje majstoru za strah i napetost Alfredu Hičkoku, koji joj je ponudio ulogu Marion Krejn u filmu “Psiho” snimljenom 1960. Za nju je nagrađena Zlatnim globusom za najbolju sporednu ulogu, a bila je i nominovana za Oskara.

Mnogi su bili iznenađeni izborom slavnog režisera, s obzirom na to da su glumice u njegovim prethodnim filmovima sve bile plavuše.Nakon objavljivanja “Psiha” javnost je spekulisala da li je Dženet Li u sceni pod tušem bila gola. Holivudski cenzori film su sasekli, a i Dženet je “popila” svoju dozu kritika i bila proglašena “nemoralnom i lakom” glumicom. Naknadno je otkriveno da je imala kostim koji je samo simulirao golotinju.

Takođe, otkriveno je da je umesto krvi korišćen sirup od čokolade, a da su zvuci probadanja noža kroz telo Marion Kejn, zapravo bili ubodi sečiva u lubenicu.

– Dženet je bila drugačija u tom smislu što je bila udata za Tonija Kertisa i imala je troje dece, tako da ona nije potpuno upadala u onu kategoriju “čuvenih plavuša”. Li je zaista bila nedodirljiva, zato što je bila žena i majka i bila je zabavna, seksi, sigurna u sebe i ona je sa Hičkokom imala neku vrstu prijateljstva – objasnila je Skarlet Johanson pre nekoliko godina kada je igrala lik Dženet Li u filmu “Hičkok”.

U svojoj knjizi “Psiho: Iza kulisa klasičnig trilera” Dženet Li je otkrila kako joj je snimanje te uloge bilo lako do poslednjih 20 sekundi, kada je morala da izrazi sav užas neposredno pre nego što Norman Bejts izbode njen lik nožem. Dženet Li je se sa svojom ćerkom Džejmi Li Kertis pojavila u dva horor filma – “Magla” i “Noć veštica”, a poslednji u kom se pojavila je ” Bad Girls from Valley High”.

Tokom života napisala je četiri knjige, od kojih su njeni memoari pod nazivom “There Really Was a Hollywood”, koje je prve napisala, proglašeni bestselerom.

Umrla je 3. oktobra 2004. godine. u svojoj kući u Los Anđelesu u 77. godini, a njeno telo je kremirano.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Tragedija u fabrici Grmeč
• Restoran Trandanfilovic
• Sima Nesic
• Djojleni
• Vandjel Toma
• Kleopatra Karadjordjevic
• Golub Janjic
• Babet Bahmajer
• Miloje Vasic
• Siromasni delovi Beograda

• Generalna [792]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom