IZ MOJE DUŠE

Progon iz secanja

dobojka | 19 Septembar, 2021 12:39

Tog 7. septembra 1995. u 72. godini života preminuo je slavni i kontroverzni televizijski, pozorišni i filmski reditelj i komediograf Radivoje Lola Đukić. "Slavni" iako njegovo ime danas malo znači mlađim gledaocima u Srbiji. "Kontroverzni" jer je reč o umetniku čija NIJEDNA, od preko 200 emisija koje je radio za televiziju Beograd, nije sačuvana. Zvanično, desilo se tako slučajno. Nezvanično, politika je po ko zna koji put umešala svoje prste. Verovatno da nije bilo čoveka u Jugoslaviji koji subote uveče davne 1959. godine nije provodio kraj (malobrojnih) malih ekrana, pažljivo gledajući i iščekujući “događaj večeri”. Razlog? Uživo se emitovala prva domaća humoristička serija “Servisna stanica”, a gledaoci “od Vardara do Triglava” grupno su pratili doživljaje gazda Jordana i v.d. Rake.

Serija je mega-popularnim učinila jednu generaciju vrsnih komičara – Miodraga Petrovića Čkalju, Miju Aleksića, Đokicu Milakovića, Miodraga Popovića Debu, Dragutina Gutu Dobričanina… a scenaristi, reditelju i idejnom tvorcu projekta Radivoju Loli Đukiću donela epitet neprikosnovenog majstora televizijske i filmske komedije u Jugoslaviji 60-ih godina prošlog veka.

Međutim, Lolini filmovi i serije nisu bili “samo” komedija. Za gledaoce koji su išli dalje od smejanja vicevima i komičnim situacijama u kojima su se nalazili glavni likovi, sadržale su i “zrnce gorčine”, realistički pogled na svakodnevni život običnog, “malog” čoveka u onovremenoj, socijalističkoj državi.

Upravo ova kritičnost Radivoja Lolu Đukića koštala je mnogo… Radivoje Lola Đukić rođen je 3. aprila 1923. u Smederevu. Studirao je slikarstvo na Likovnoj akademiji, ali je pre diplomiranja shvatio da je režija ono čime želi da se bavi.

Najpre je radio kao urednik Dečjeg i Dramskog programa, kao i Zabavnog programa Radio Beograda, a nakon osnivanja televizije Beograd 1959. godine bio je pomoćnik direktora produkcije i glavni urednik kulturno-umetničkog programa.

Bio je osnivač Humorističkog pozorišta 1951. godine koje je u međuvremenu preraslo u pozorište na Terazijama, a i najveći deo svojih aktivnosti na televiziji posvetio je humorističkom programu.  

Režirao je više igranih filmova, a snimao je i dokumentarne, nastavne i lutka-filmove. Pisao je pesme i pozorišne komade za decu.

Ipak, najpoznatiji je kao televizijski umetnik. Lola Đukića bio je autor preko 200 serijskih humorističkih emisija i TV komedija i satira koje je najčešće sam režirao – “Servisna stanica”, “Ogledalo građanina Pokornog”, “Licem u naličje”, “Sačulatac”, “Deset zapovesti”… kao i filmova – “Nema malih bogova”, “Sreća u torbi”, “Na mesto, građanine Pokorni!”, “Bog je umro uzalud”…

Ali, ako ste pripadnik mlađih generacija, velika je verovatnoća da se ne sećate nijednog od ovih naslova i da vam ime Radovija Lole Đukića ne znači ništa. Zašto? Zato što je reč o umetniku čije je gotovo celokupno delo potpuno uništeno! . Priča je zvanično išla ovako – 1976. godine Lola Đukić je uradio seriju “Nevidljivi čovek”. U njoj su igrale onovremene velike glumačke zvezde Mića Tatić, Dragutin Dobričanin, Predrag Tasovac, a radnja je trebalo da prati trojicu članova uprave državnog preduzeća koji, kako bi sakrili svoje mutne poslove, planiraju da svaku svoju “muljavinu” pripišu - nevidljivom čoveku.

Interesovanje za seriju je bilo veliko, ali emitovanje je bez objašnjenja prekinuto posle prve epizode. Skoro sigurno, politika je umešala svoje prste, a nakon ovoga Lola Đukić je prevremeno penzionisan u 53. godini.

O razlozima svog odlaska sa televizije u čijem je nastanku učestvovao Lola nije voleo da govori. U jednom razgovoru za “TV Novosti” sedamdesetih rekao je samo da je “bilo vreme”.

– Kаd decа poodrаstu, dobro je dа se roditelji sklone, dа ne smetаju mlаđimа. Zаto sаm i jа otišаo sа televizije – kratko je rekao Đukić “bez imalo gorčine”, kako navodi tadašnji novinar.

Kome god da se Lola Đukić zamerio, ovo nije bio kraj “osvete”.

Od svih serijа, sа blizu 200 epizoda, nа TV Beogrаdu nije sаčuvаnа nijednа! 

Mаgnetoskopske trаke su prebrisаne i upotrebljene zа druge svrhe što jeste bila praksa onovremene televizije, ali je do danas ostalo kao neobična slučajnost činjenica da je to urađeno sa tako mega-popularnim serijama i BAŠ CELOKUPNIM televizijskim stvaralaštvom Lole Đukića.

Tako je faktički uništeno celokupno životno delo jednog od najpopularnijih umetnika bivše Jugoslavije. Potpis nаlogodаvcа nа svim kutijаmа bio je nažvrljan i nije ga bilo moguće pročitati.

Što se tiče tekstovа po kojimа su snimаne, otprilike polovinu je spаsilа i donelа kući Lolinа suprugа Jelenа, novinarka zaposlena na televiziji Beograd, slučаjno ih zаpаzivši među gomilаmа stаre hаrtije spremljene zа bаcаnje, navodi se u starom tekstu “TV Novosti”.

Upravo ovo, epizode poneke serije sačuvane u drugim izvorima, kao i filmski radovi Lole Đukića, jedino je što svedoči i talentu i delima ovog umetnika. I Lolina supruga Jelena je iskoristila mogućnost da se prevremeno penzioniše i ode sa televizije, a o svojim razlozima bila je malo jasnija od supruga.

– Mojа je životnа poslovicа “Dа nemа vetrа, pаuci bi nebo premrežili”, а u mojoj redаkciji vlаdа devizа “Veži konjа gde ti gаzdа kаže”… Otišlа bih još prošle godine, аli bi mi penzijа tаdа bilа nepunih jedаnаest milionа, pа sаm ostаlа dа mаlo poprаvim prosek – izjavila je u intervjuu za “TV Novosti” iz 1987. godine.

Radivoje Lola Đukić preminuo je 1995. godine u Beogradu. Supruga Jelena je nakon toga čuvala sećanje na njega i učinila je sve da rad ovog pionira srpske televizije ne padne u zaborav.

“Ako čovek pošteno i objektivno porazmisli o življenju, doći će do zaključka da su dani samo hodanje kroz sate pune besmislenog i jednolikog posla, da su noći i spavanje obična nesvestica u kojoj i ne postojimo i da je, za svakog čoveka, jedino pravo i značajno ono vreme pred san, oni trenuci kad sanjarimo o sebi i ljudima oko nas!

Kad legnete, pa u mašti počnete da listate stranice svojih želja, pa evidenciju ostvarenja, pa da zamišljate kako ćete učiniti ono što morate učiniti, kako ćete očarati osobu koja je za očaravanje, ili pljunuti svog neprijatelja i reći mu ono što se niste setili, ili usudili, da mu kažete…

Tek u tim večernjim sanjarenjima čovek živi svoj pravi život. I nikada ne možete zaista upoznati čoveka, ako ne saznate šta on prevrće po glavi dok ne zaspi.”

Stara stvar u Novom Bečeju

dobojka | 17 Septembar, 2021 17:30

Kaže legendarni Đole Balašević u jednoj svojoj pesmi: "Stara stvar u Novom Bečeju slava je za Gospojinu..." Novi Bečej je bogat kulturno-istorijskim znamenitostima, prirodnim bogatstvima i prelepom arhitekturom. Ovaj mali grad se nalazi na levoj obali reke Tise, na severozapadu srednjeg Banata. Novi Bečej stariji je od Starog! Ovo nije nikakav štos, a ni kafanska doskočica. Prvi pisani pomen o Novom Bečeju datira iz 1091. godine, što znači da u ovom veku Novi Bečej puni 1000 godina postojanja, što je dokaz da ime ume i da zavara.

Posle rušenja Bečejske tvrđave 1701. godine i napuštanje Banata od strane austrijskih trupa, a prema odredbama Karlovačkog mira iz 1699. godine, Srbi koji su se još zatekli u banatskom Bečeju, prešli su u Bačku i tamo osnovali bački Bečej. Nakon Petrovaradinske bitke i proterivanja Turaka iz Banata, jedan deo stanovništva, vraća se u banatski Bečej i ponovo izgrađuje napušteni grad.

Srednjovekovni banatski Bečej, stariji od bačkog Bečeja dobija ime Novi Bečej, zbog adminstativne procedure, jer je posle pada banatskog Bečeja od strane Turaka, osnovan bački Bečej. Prvi stanovnici Novog Bečeja su se naselili u okolini današnjeg manastira u Novom Bečeju, neposredno pored reke Tise, a prvi pisani trag na ovaj gradić datira iz 1091. godine. Vranjevo se prvi put spominje u 14. veku. Kako pre Kosovske bitke, tako i nakon nje se Banat sistematski naseljava Srbima. Taj proces je postao intenzivniji za vreme despota Stefana Lazarevića i Đurađa Brankovića.

Prva mesta koja su Srbi naselili u Banatu su Bečej i Vranjevo (današnji Novi Bečej), Bečkerek (današnji Zrenjanin), Veliku Kikindu (današnju Kikindu) i Bašaid.

Između dva svetska rata Novi Bečej i Vranjevo su bili dve posebne administrativne opštine. Stvaranjem banovina u Kraljevini Jugoslaviji 1929. godine se došlo na ideju da se svuda, tamo gde je, pre svega,ekonomski bilo opravdaano, dođe do spajanja naselja. Udruženje trgovaca i industrijalaca na čelu sa industrijalcem Gigom Jovanovićem, najuglednijim građaninom tog doba u Novom Bečeju je iznelo predlog da se Novi Bečej i Vranjevo spoje u jedno mesto.

Uži odbor Udruženja je u junu 1929. godine formulisao predlog i sa tim predlogom izašao pred lokalnu skupštinu u Novom Bečeju. Razlozi koje je navodilo ovo Udruženje bili su višestruki. Neki od razloga su bili da su Novi Bečej i Vranjevo jedna geografska celina koju razdvaja jedan mali kanal, da imaju zajedničku železničku i parobrodsku stanicu.

Nadalje je istaknuto, da ekonomski, kulturni i uopšte društveni život ove dve opštine čini jedinstvenu celinu, navodeći činjenicu da postoji jedinstvena pijaca u Novom Bečeju, a da je Vranjevčani nemaju, da se sve veće trgovine nalanje u Novom Bečeju, a u Vranjevu samo par malih bakalnica. Jedan od argumenata je bio da su viđeniji Vranjevčani osnovali žitni magacin blizu reke Tise, a da su svoj novčani zavod pod naziv Vranjevačka srpska štedionica a.d. registovali u Novom Bečeju.

Udruženje na čelu sa Gigom Jovanovićem je ukazivalo i na činjenicu da bi spajanjem ove dve opštine došlo do uštede opštinske administracije, kao i to da je nacionalni interes spajanje Vrranjeva i Novog Bečeja. U Vranjevu je živelo 9.159 stanovnika, od toga 7.900 Srba, a u Novom Bečeju 7.679 stanovnika od toga samo 2.088 Srba. Dominantnu većinu stanivništva u Novom Bečeju je činio mađarski živalj.

Vranjevčani su kategorički odbili ujedinjenje sa Novim Bečejem. Razlozi su bili istorijski, nacionalni i ekonomski. Oni su se ponosili svojim precima koji su bili vojni graničari, kao i time da je njihov meštanin ober kapetan Lazar Popović bio u delegaciji 1750. godine u bečkom Dvoru na kome je rešen njihov status oko razgraničenja.

Ekonomski razlozi su bili da je Vranjevo u Kikindskom dištriktu bilo značajan centar u Monarhiji za izvoz banatskog žita, kao i to da ima posebnu električnu centralu, svoje parno kupatilo, fabriku cigalai crepa, dva mlina, višestruko obradivog poljoprivrednog zemljišta i izgrađen put do Beodre (današnjeg Novog Miloševa) još od sredine 19. veka.

Nacionalni razlog je bio taj da je Vranjevo srpska opština i da je nacionalni interes da se srpske opštine u Vojvodini ne zapostavljaju, već unapređuju.

Višegodišnji politički sukob Novobečejaca i Vranjevčana je stigao do Kraljevske banske uprave Dunavske banovine i predsednika Ministarskog saveta i ministra unutrašnjih poslova divizijskog đenerala Petra Živkovića.

Kraljevska administracija nije uspela da reši ovaj višegodišnji problem, i ostavila je mogućnost ujedinjenja ove dve opštine kada se steknu uslovi za to.

Do spajanja ove dve opštine došlo je posle Drugog svetskog rata, 1946. godine, prvo pod nazivom Vološinovo (po Sovjetskom generalu), a kasnije, Novi Bečej. Kako su Vranjevčani volšebno promenili mišljenje ne postoje jasni istorijski podaci, ali se po Novobečejskim i Vranjevačkim kuloarima spominje da su posle Drugog svetskog rata došle neke čike iz Beograda u kožnim mantilima i da nije bilo puno demokratije i slobodnog izbora. Prvo naseljavanje Mađara u Novi Bečej je počelo još pre Beogradskog mira 1739. godine. Tokom 18. veka se sve više naseljavalo Mađara u Novi Bečej, pa je krajem 19. veka broj naseljenih Mađara trostruko nadmašio broj naseljenih Srba.

Naseljavanje Jevreja u Novom Bečeju desilo se krajem 18. veka, a Roma u prvoj polovini 19. veka. Njih je bilo i u Vranjevu i u Novom Bečeju.

Za vreme bune 1848./49. godine u Novom Bečeju i Vranjevu odigrale su se dve velike bitke između Srba i Mađara. Iako su u početku i Srbi i Mađari bili na istim pozicijama, splet događaja koji je opredelio vojvođanske Srbe, uticao je, što je i sasvim normalno u takvim okolnostima, i na lokalno stanovništvo Novog Bečeja i Vranjeva. Bilo je obostranog stradanja.

Posle bune i ukidanja Bahovog apsolutizma, a naročito posle austro-ugarske nagodbe 1867. godine došlo je do velikih promena u ovom krajevima, što je bilo od bitnog značaja kako za Novi Bečej, tako i za Vranjevo. Ukinut je Velikokikindski dištrikta čime je Vranjevo izgubilo svoj nekadašnji značaj u trgovini žitaricama, koji je imao u sklopu ove oblasti, ali je zato Novi Bečej mnogo više dobio izgradnjom železničke pruge Veliki Bečkerek-Kikinda. Novi Bečej je zvanično promenio naziv u Turski Bečej 1896. godine, dok je Vranjevo osam godina ranije postalo Arača. Ovi nazivi su ostali sve do 1919. godine kada su im vraćeni stari.

Za vreme Prvog svetskog rata, nalazeći se u Austrougarskoj, muško stanovništvo Novog Bečeja i Vranjeva mobilisano je u austrougarsku vojsku. Posle proboja Solunskog fronta i dolaskom srpske vojske u ove krajeve 21. novembra 1918. oslobođeni su Novi Bečej i Vranjevo. Nakon Trijanonskog ugovora 4. aprila 1920. godine zajedno sa ostalim krajevima Banata, Bačke, Srema i Baranje, i formalno su ušli u sastav Kraljevine Jugoslavije. Ovaj grad kroz čiji centar protiče reka Tisa imao veoma bogata kulturu, istoriju, tradiciju, a i znamenite istorijske ličnosti. Bitno je napomenuti da se u Novom Bečeju nalazi srednjovnjkovna crkva Arača, zavičajni muzej "Glavaševa kuća", dvorac "Sokolac" koji je izgradio Lazar Dunđerski.

Novi Bečej je danas prepoznatljiv i po specijalnom rezervatu prirode Slano Kopovo i Bisernom ostrvu koje je poznato po autohtonoj vrsti grožđa od koje se pravi kvalitetno i čuveno vino u kojem se krije istina Muskat krokanu i zamku grofa Geodona Rohoncija na Bisernom ostrvu.

Da Tisa nije lepa samo u pesmama "Čamcem plovim sam po Tisi..." i "Tu noć kada je Tisa nadošla" svedoči fenomen dobrućudnog insekta Tiski cvet, koji sredinom juna meseca cveta iz Tise i živi samo jedan dan. Novobečejci veruju da se u tom vremenskom dobu puštanjem ekoloških sveća u obliku srca u Tisu, ljubavne želje ostvaruju.

Novi Bečej je poznat po svojoj gradskoj slavi, Velikogospojinskim danima. Oni su poznati po Velikogospojinkoj litiji, vašaru, fijakerijadi (konji su specifična pasnija Vranjevčana koji imaju svoj konjički klub), a u novijem vremenu koncertima rok, pop i folk zvezda.

Sve ove kulturno-istorijske znamenitosti i prirodna bogatstva su neposredno ili posredno uticale na nastanak i razvoj ovog prelepog grada na levoj obali Tise.

Nervni slomovi Vivijen Li

dobojka | 15 Septembar, 2021 14:30

Glumica je često silom priključivana na elektrošok terapiju ili su joj davane velike količine sedativa. Ono što je bilo za divljenje jeste da je čak i posle takvih terapija izlazila na scenu i igrala datu ulogu najbolje što je mogla . O tome ću misliti sutra", izgovorila je glumica Vivijen Li u kultnom filmu "Prohujalo sa vihorom", koji je postao ženska biblija mnogo pre "Seksa i grada". Skarlet O’Hara bila je idol dvadesetog veka, a i danas je smatraju jednom od najintrigantnijih filmskih likova ikada. Ova Britanka koju opisuju najlepšom damom sa Ostrva od najranijih dana bila je žena granica koja je u svakoj situaciji davala sve od sebe, piše Story.rs.

Volela je strasno i po svaku cenu, nije prezala od prezira okoline i imala hrabrosti da se suoči sa svima. Međutim, ono čemu nikako nije mogla da parira bilo je psihičko oboljenje. Na samom početku karijere dijagnostikovan joj je bipolarni poremećaj zbog kojeg je izgubila mnoge velike projekte, prijatelje, dostojanstvo i ljubav svog života. Vivijen Meri Li je rođena 5. novembra 1913. u Dardžilingu, u Britanskoj Indiji, u porodici Ernesta Hartlija, britanskog oficira u indijskoj konjici, i Gertrude Robinson, Irkinje jermenskog porekla. Bila je jedinica i to joj je i omogućavalo da ima potpunu podršku roditelja. U Indiji je sa porodicom živela do svoje šeste godine, a nakon toga preselila se u Britaniju. Vivijen se prvi put pojavila u pozorištu sa tri godine recitujući pesmicu u majčinoj glumačkoj amaterskoj grupi. Roditelji su je već 1920. godine poslali na školovanje u manastir u Engleskoj.

Pored zanimanja za književnost, ona je igrala balet, svirala čelo, klavir i aktivno učila i govorila strane jezike. Otac joj je pomogao da se upiše na Kraljevsku akademiju dramskih umetnosti u Londonu. Krajem 1931. upoznala je Herberta Lija Holmana, trinaest godina starijeg advokata. Venčali su se 20. decembra 1932. godine, ona je napustila studije i ubrzo je rodila ćerku Suzan Ferington. Ove promene nisu je sputale u glumačkim planovima. Ubrzo nakon porođaja, Vivijen se vratila na započete studije glume koje je završila u rekordnom roku. Prijatelji su je predložili za manju ulogu u filmu "Stvari izgledaju bolje", što je bio njen filmski debi, a nakon toga je svoje ime Vivijen Holman promenila u Vivijen Li. Nakon uloge u predstavi "Maska vrlina" 1935. godine, Li je dobila sjajne kritike, a tada su usledili intervjui i novinski članci. Ovom ulogom očarala je i mladog, oženjenog glumca koji je harao londonskim pozorišnim scenama prvenstveno zbog svoje lepote i talenta - Lorensa Olivijea. Ljubav se, i pored svih objektivnih prepreka, rasplamsala. Čak i pre nego što ga je upoznala, govorila je kako će postati njegova žena, iako je već bila u braku. Dok su glumili ljubavnike u filmu "Vatra iznad Engleske", između Olivijera i Vivijen razvile su se simpatije, a posle snimanja započeli su i vezu. Svedoci tog vremena tvrde da su njih dvoje bili najlepši i najzaljubljeniji par. U tom periodu, ona je pročitala roman Margaret Mičel "Prohujalo sa vihorom" i rekla agentu da je predloži za ulogu. Posle je isticala: "Sama sam se angažovala za ulogu Skarlet O'Hare". Toliko se pričalo o filmu pre samog snimanja da je pitanje izbora glumaca postalo gotovo od društvenog značaja. Ipak je uspela da trijumfuje na kastingu, a lik je uvežbavala tako što je satima pred ogledalom ponavljala replike. Nakon premijere koja je bila pravi hit, mnoge žene su je oponašale, neki su je oslovljavali sa Skarlet, a ona sama je zbog ove uloge postala mit. Kritičari i reditelji koji su davali komentare poput Lepotica čija je zanosna lepota često znala zaseniti njene vrtoglave uspehe kao glumice i Potpuna glumica sprečena lepotom. Ona sama je govorila: "Ljudi misle da ako izgledaš prilično zgodno, ne znaš da glumiš, a budući da je meni stalo jedino do glume, mislim da lepota ne može biti veliki hendikep ukoliko stvarno želiš da izgledaš kao lik kojeg tumačiš, a koji nije kao ti". Bilo kako bilo, ovo je bila njena životna uloga, a u isto vreme Olivije je igrao u "Orkanskim visovima". U tom periodu njih dvoje su vladali svetom. Među deset Oskara koje je osvojio film "Prohujalo sa vihorom", bila je i nagrada za najbolju glumicu koju je osvojila Vivijen. Četrdesetih godina počele su da se dešavaju situacije koje su loše uticale na njeno duševno zdravlje. Menjala je raspoloženja i ubrzo stekla reputaciju teške i nerazumne osobe. Čak je bila hirovita i na snimanju Vihora. Na to je uticao i loš odnos sa suprugom koji nije hteo da joj da razvod. Sama je smatrala da nikada neće moći potpuno da uživa u svojoj sreći koja je izgrađena na dve tuđe nesreće. Ipak, Lari je bio uz nju u svakom trenutku kako bi joj dokazao da se, bez obzira na sve, vredi boriti za svoju sreću. U prilog građenju njihovog bračnog života išlo je i ponašanje njene ćerke i Lorensovog sina, koji su prihvatili svoju maćehu, odnosno očuha kao prave roditelje. Olivije i Vivijen su počeli da žive zajedno, iako su Holman i Olivijeova žena, glumica Džil Esmond, i dalje odbijali da im daju razvod. U međuvremenu, Vivijen je rešila nesuglasice sa Holmanom kome je često pisala iz Amerike: "Prezirem Holivud... nikad se neću navići na ovo - kako mrzim filmsku glumu!" Prohujalo sa vihorom doneo je Vivijen slavu, ali ona je tvrdila: "Ja nisam filmska zvezda - ja sam glumica. Biti filmska zvezda, samo filmska zvezda, to je tako lažan život koji se povodi lažnim vrednostima i publicitetom. Glumice dugo traju i uvek se nađe divnih uloga". U februaru 1940. godine, Džil je dala razvod Olivijeu, a i Holman je potpisao papire o sporazumnom raskidu braka. Posle toga, Olivije i Li venčali su se u Kaliforniji, a na svečanosti su bili prisutni samo njihovi kumovi Ketrin Hepbern i Garson Kanin. Sledećih godina bračni par je obilazio kastinge na kojima je Olivije dobijao uloge, ali je ona bivala odbijana. Zato su zajedno postavili pozorišnu predstavu "Romeo i Julija" na Brodveju, u nju su uložili svu ušteđevinu, a neuspeh je doneo i finansijsku katastrofu. Vratili su se u Englesku, a Vivijen je 1943. godine putovala severnom Afrikom nastupajući pred vojnicima. Posle nekoliko meseci, usled ogromnih fizičkih napora kako bi zaradila što više novca, razbolela se od tuberkuloze. Ni to je nije nateralo da se smiri, pa je u proleće počela da snima film "Cezar i Kleopatra". Tada je otkrila da je trudna, ali je ubrzo pobacila. Gubitak bebe doveo je do pada u tešku depresiju. Oni koji su se bavili njenim likom i delom, često su isticali kako je ona žarko želela dete sa Olivijeom, ali da to nikada nije priznavala. Tada su počeli da je muče nervni slomovi koje su kasnije psiholozi definisali kao maničnu depresiju. Glumica je često menjala raspoloženja, patila je od nesanice, paničnih napada, bila je često vrlo gruba prema bliskim osobama, vređala ih i čak fizički nasrtala na njih, a zatim im se pokorno izvinjavala šaljući poklone, pisma i cveće sa molbama za oproštaj. Dešavalo joj se čak da je imala seksualne odnose sa potpunim strancima, ljudima koje bi bukvalno pokupila s ulice. Neadekvatno lečenje samo je pogoršavalo situaciju . Glumica je često silom priključivana na elektrošok terapiju ili su joj davane velike količine sedativa. Ono što je bilo za divljenje jeste da je čak i posle takvih terapija izlazila na scenu i igrala datu ulogu najbolje što je mogla. Njen muž je pričao da je ponekad bila u toliko lošem stanju da su je uloge koje je igrala opsedale, naročito lik Blanš Duboa. Vivijen je igrala u pozorišnoj verziji kultne drame "Tramvaj zvani želja". Nakon 326 nastupa, angažovana je i za filmsku verziju. Izjavila je za Los Angeles Times: "Devet meseci sam u pozorištu bila Blanš Duboa. Sada ona upravlja mnome". Ova uloga joj je donela drugog Oskara za najbolju glumicu, a kasnije je isticala da ju je igranje Blanš odvelo u ludilo. Za vreme snimanja ovog filma pričalo se da je Marlon Brando u tajnoj vezi sa Vivijen. Posle izjave Dejvida Nivena da je video Branda i Lorensa kako se ljube u bazenu njihove porodične kuće, šaputalo se da su njih dvojica u vezi. Li je navodno znala za njihovu aferu. U svojoj autobiografiji, Brando je napisao: "Nikada ne bi spopadao Larijevu piletinu jer je Lari bio izuzetno dobar momak . Baš u vreme kada su se borili sa teškom situacijom, Olivije je proglašen vitezom, a ona mu se pridružila u Bakingemskoj palati na inauguraciji. Postala je Lejdi Olivije, titula koju je nosila sve do smrti. Olivije je 1948. godine postao i član Saveta reditelja pozorišta Old Vic, a nakon svečanosti on i Vivijen zaputili su se na turneju po Australiji i Novom Zelandu kako bi prikupili sredstva za pozorište. Članovi glumačke družine kasnije su se prisećali nekoliko svađa između para, a najdramatičnija je bila ona kada Vivijen nije htela da izađe na pozornicu. Olivije ju je ošamario, a ona mu je uzvratila i opsovala ga pre nego što je otišla na scenu. Pri kraju turneje, oboje su bili iscrpljeni i bolesni, a Olivije je rekao novinarima: "Možda ne znate, ali razgovarate sa parom hodajućih leševa." Kasnije je rekao kako je u Australiji izgubio Vivijen. U januaru 1953. godine Vivijen je snimala film "Slonovski hod" sa Piterom Finčom. Ubrzo nakon početka snimanja, doživela je nervni slom, pa ju je na setu zamenila Elizabet Tejlor. Olivije ju je vratio u njihov dom u Engleskoj, gde mu je priznala za svoju aferu sa Finčom. "Zaljubila sam se u njega", rekla je prevarenom mužu koji je uprkos povređenom egu odlučio da ostane s njom i pomogne joj da se oporavi. Za to su bili potrebni meseci, a zbog te epizode mnogi njihovi prijatelji su saznali za njene probleme. Lariju je čaša bila prepuna, posle dvadeset godina braka i ogromne ljubavi želeo je da stavi tačku na njihovu sve samo ne normalnu vezu. Nije više mogao da podnese sebe pored nje, borbu sa maničnim stanjima svoje Vivijen, a ni sukobe sa prijateljima koji su ga osuđivali što sve to trpi. Iako rešen, ipak nije mogao da je ostavi. Odlučio je da ostane, samo još ovaj put. Nedugo potom Vivijen je zatrudnela po drugi put, ali se scenario ponovio, opet je pobacila. Pala je u depresiju koja je potrajala mesecima. Kada se oporavila, pridružila se Olivijeu na evropskoj turneji koja je prekinuta zbog njenih čestih izliva besa. Bio je to i kraj njihove romanse. Po povratku u London, njen prvi muž Herbert Li Holman, koji je imao veliki uticaj na svoju suprugu, ostao je pored nje kako bi pokušao da je smiri. Vivijen je 1958. otpočela vezu sa glumcem Džekom Merivalom koji je znao za njeno zdravstveno stanje i uverio je Olivijea da će se brinuti o njoj. Dve godine kasnije, ona i Lorens su se razveli, a on se oženio mladom glumicom Džoan Plourajt. Vodili su miran život, imali tri sina, ali Džoan nije mogla da parira Vivijen ili da je zameni. Bila je suviše jednostavna. Iako nikada više nisu bili zajedno, najlepša Britanka kako je novinari često nazivaju, jednom je rekla: "Radije bih proživela kratak život sa Larijem, nego se suočila sa dugim bez njega". Do svoje smrti uz sebe je nosila sliku iz mladosti svog drugog supruga. Njihova ljubav je bila fatalna, verovatno kobna, ali večna. U maju 1967. godine zdravstveno stanje joj se znatno pogoršalo, a tuberkuloza uznapredovala. Nepunih mesec dana kasnije, u noći 7. jula muž Merival ju je, kao i mnogo puta do tada, ostavio kod kuće kako bi nastupio u predstavi, a kada se u ponoć vratio, zatekao ju je kako spava. Sve je delovalo uobičajeno, međutim kada se pola sata kasnije vratio u spavaću sobu, pronašao ju je mrtvu. Njeno beživotno telo ležalo je na podu pored njihovog kreveta. Pre smrti, ustala je i pokušala da ode u kupatilo, ali kako su joj se pluća bila ispunjena tečnošću, srušila se i ugušila. Merival je odmah pozvao Olivijea koji je, iako je u tom periodu primao tešku terapiju zbog raka prostate, odmah dojurio u rezidenciju bivše supruge. U svojoj autobiografiji, Olivije je opisao gorku patnju kad je shvatio da je više nema. Prisetio se da je zatekao Merivala koji je premestio njeno telo na krevet. Pošto se oprostio od voljene žene pomogao je Merivalu da sredi sve oko sahrane. U jednom delu Londona, nakon bolnog saznanja o odlasku dive pogasila su se sva svetla. Vivijen je kremirana, a njen pepeo je prema njenoj želji rasut po jezeru kod kuće u kojoj je živela u Istočnom Saseksu, u Engleskoj. Lorens je nadživeo Vivijen tačno dvadeset i dve godine, ali ni to nije bilo dovoljno da je zaboravi I preboli. Lijeva je i posle razvoda ostala Baronica Olivije, a njeni prijatelji su govorili da je do kraja života volela bivšeg supruga. Godine 1987. porodični prijatelj Olivijeovih je zatekao Lorensa kako plačući gleda jedan stari film sa Vivijen. Kada ga je ugledao, Lari je kroz suze rekao: "Ovo je bilo ono pravo. Ovo je bila ljubav."

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb