IZ MOJE DUŠE

Portret jedne ljubavi

dobojka | 22 Januar, 2021 13:32

Taj 27. februar 1939. u Beogradu bio je hladan dan... hladan i tužan. Košava je brisala, a kiša padala bez prestanka ne štedći malu grupu ljudi koja se okupila na Novom groblju. Bilo je tu raznog sveta – nešto malo rodbine, poneki prijatelj porodice, tuce radoznalaca i ponajviše učenica Druge ženske gimnazije koje su došle da poslednji put pozdrave voljenu nastavnicu. Novine su zabeležile da je u 4 sata popodne sanduk spušten u porodičnu grobnicu u kojoj su već počivali pokojničini poznati otac i još slavniji muž.

Tako je na poslednje putovanje, da se sa njima susretne, otišla Poleksija Todorović, jedna od prvih srpskih slikarki, ćerka književnika Matije Bana i supruga slikara Steve Todorovića.

Bio je to i kraj jedne velike ljubavne priče... priče koja je trajala punih 75 godina. Detinjstvo i rana mladost Steve Todorovića nisu mnogo obećavali. Rođen u Novom Sadu 1832. godine u skromnoj porodici koja je cenila i ulagala u obrazovanje, nekoliko puta je usled besparice morao da prekida školovanje, radi i snalazi se.

Ipak, mladi Steva se iznova i iznova vraćao nauci studirajući slikarstvo u Beču i Minhenu i drugujući sa najpoznatijim srpskim intelektualcima tog vremena – kažu da je bio poznanik sa Vukom Karadžićem, da se družio sa Brankom Radičevićem i bio nerazdvojan prijatelj sa Kornelijem Stankovićem sa kojim je jedno vreme i živeo zajedno i koji ga je učio pevanju.

Steva je ubrzo postao prvak u redovima srpske omladine koja se okupila u austrijskoj prestonici. Počeo je da se ističe kao talentovan slikar, ali i kao gimnastičar, mačevalac, glumac i pevač. Pričalo se da Steva dok slika u svom ateljeu uvek pevuši, da ima lep bariton i da su mu čak predlagali da upiše opersko pevanje, ali da su njemu četkica i platno ipak draži.

Kao svršeni akademac i svestrani mladi intelektualac (koji kao po pravilu uvek kuburi sa novcem) Steva rešava da se 1857. preseli u Beograd. Pokazalo se - za ceo život! Tu otvara Slikarsku školu na Kosančićevom vencu, ali osim crtanja i slikanja, polaznike uči i pevanju, glumi, gimnastici, mačevanju, recituje im Šekspirova dela, tumači Ilijadu...

- Učio nas je da u talasima od muzike plivamo, da iz njih izlazimo okrepljeni s dušom čistijom i plemenitijom. Ali uskoro je njegova radionica postala za nas prava akademija za veštine, književnost, estetičnost i moral. Mi smo mu dolazili u svako doba i po ceo dan, rano u jutro i pozno u veče. Stajali smo oko njega, gledali ga kako radi i slušali ga – pisao je kasnije o profesoru “Šćevi”, kako su ga đaci od milošte zvali, Čeda Mijatović, književnik i jedan od prvih Todorovićevih učenika.

Te 1857. u dogovoru sa prvim polaznicima svoje škole, Steva Todorović u Beogradu osniva Prvo srpsko društvo za gimnastiku i borenje, prvo takve vrste na ovim prostorima, preteču Sokolskog pokreta.

Prekretnica u Stevinom životu bio je javni čas koji je održao na treći dan Uskrsa 1860. Njegovi učenici Beograđanima su tada pokazali svoje crteže, gimnastičarske i mačevalačke veštine, kao i pevačko umeće.

Ovom svojevrsnom ispitu prisustvovao je i Mihailo Obrenović. Kako je i sam delio Stevine vrednosti, knez je rešio da pomogne školu, pre svega finansijski. Todorović je konačno dobio dobru platu, veliki stan i novi prostor u kome je mogao da podučava đake, ali i smesti nove, moderne sprave za vežbanje tada po prvi put viđene među Srbima ispod Dunava i Save.

O tome kolika je bila naklonost Mihaila Obrenovića prema mladom umetniku svedoče dve epizode. Knez je o svom trošku na Kalemegdanu podigao vežbalište na kome bi Steva i njegovi učenici mogli da treniraju preko leta. Takođe, 1861. u Todorovićevu školu je upisao svog vanbračnog sina Velimira Todorovića kome je Steva tako postao vaspitač i jedan od najvećih prijatelja.

Prativši vladarev gest i drugi viđeniji Beograđani počeli su da daju svoju decu u školu Steve Todorovića. Školu je pohađala i grupa đaka odabranih po kneževom izboru. Bilo je tu i ženske dece što se u ono vreme smatralo neverovatno naprednim.

Čitava generacija budućih vodećih intelektualaca Srbije tako je stasavala na istom mestu. Slikar im je predavao crtanje, pevanje, gimnastiku i mačevanje, a počeo je i da angažuje druge učitelje koji bi đake podučavali stranim jezicima, klaviru... Za vreme letnjih raspusta Steva bi učenike vodio na putovanja po evropskim gradovima puštajući ih da svojim očima vide umetnost o kojoj su učili, usavrše jezik i upoznaju se sa vršnjacima.

I tako je Steva Todorović prešao dug put od siromašnog studenta do dobrostojećeg profesora i slikara o čijem uspehu pišu novine i o čiji talenat se otimaju ugledni Beograđani. Poleksija Todorović je rođena 1848. i bila je ćerka Matije Bana, slavnog srpskog književnika, pedagoga i diplomate. Kažu da je kao dete bila toliko slabašna da nije mogla da završi ni osnovnu školu već da je stalno boravila u Dubrovniku, ne bi li more ojačalo njeno malo telo.

Ipak, pored oca koji je bio jedan od najvećih intelektualaca svog doba, obrazovane majke koja je bila poreklom Grkinja, i u krugu učenih ljudi koji su stalno posećivali dom porodice Ban, Poleksija je stekla znanja veća od svih koje su mogle da joj ponude onovremene škole.

Još kao devojčica Poleksija se pokazala kao nadarena slikarka, pa je otac odlučio da joj pronađe profesora. Prvo ju je učio Jovan Deroko, a onda i Steva Todorović.

Romantičari vole da pričaju da je to bila ljubav na prvi pogled. Realističnije bi možda bilo reći da je, već slavni slikar bio očaran, kako talentom i lepotom mlade učenice, tako i činjenicom da dolazi iz porodice čuvenog književnika i političara.

Neosporno, bilo je tu i ljubavi...

- Slikao je jednom prilikom mene i moju stariju sestru. Imala sam tada 10 godina. Tako smo se upoznali. Docnije, Steva je dolazio k nama sa svojom majkom i sestrama. Svi su oni bili vrlo dobri. Njegova sestra imala je lep glas. Pevala je i zabavljala nas. A kada sam Stevu zavolela imala sam 16 godina, a on 33. Venčali smo se u Beogradu 1864. Moj pokojni otac kao kulturni radnik voleo je mnogo Stevu i kao čoveka i kao umetnika. Na bogatstvo nismo mislili. Došla tako neka spahinica iz Bačke da me prosi za svog sina. Govorili su mi o bogatstvu, ali ja sam rekla: “Hoću Stevu, a drugog neću!” – ispričala je Poleksija decenijama kasnije u jednom intervjuu za “Vreme”.

I tako se šesnaestogodišnja Poleksija udala za tridesettrogodišnjeg Stevu. Kao svadbeni dar od kneza Mihaila par je dobio  2 hiljade dukata što je u ono doba bio ogroman novac. Mladenci su poklon iskoristili da odu na medeni mesec u Firencu i Rim gde su se zajedno usavršavali i kopirajući dela najvećih svetskih umetnika - Rafaela, Rubensa, da Vinčija, Mikelanđela, Đorđona...

Ovu praksu – zajedničkih putovanja zarad slikanja i sticanja novih znanja, praktikovaće do kraja života. Poleksija je odmah počela da pomaže Stevi u njegovom umetničkom radu i nije mnogo prošlo, a Todoroviću su postali partneri - kako u životu, tako i u poslu. Pored supruga talenat mlade Poleksije je cvetao. Ona je bila i ostala njegova najbolja učenica.

A posla je bilo na pretek... pojedinci su želeli portrete, crkve su naručivale ikonostase i istorijske kompozicije, a institucije tražile crteže, akvarele, žanr slike... Pod kistom Steve Todorovića nastalo je oko 300 portreta savremenika, pripadnika dinastije Obrenović, ali i drugih viđenih ljudi tog vremena - kraljice Natalije, kralja Milana, Kornelija Stankovića, Đure Daničića...

I dok je portrete Steva uglavnom radio sam, porudžbine za crkvu slikao je skoro uvek zajedno sa Poleksijom.

- Crkvene slike, a njih je bezbroj po celoj zemlji, radili smo uvek zajedno. Steva glavu, ruke, crtež uopšte, a ja odelo, draperije, kostime. To je meni naročito išlo od ruke – pričala je kasnije Poleksija.

“Porodična radionica” koju su bračni drugovi vodili bila je veoma uspešna. Osamdesetih godina 19. veka Todorovići su postali jedni od vodećih “preduzetnika” za živopisanje crkava u Vojvodini i Srbiji. Uz to, pomerali su i granice onovremenog slikarstva. Poleksija je postala prva žena koja je potpuno sama uradila ikonostas kapele u Višoj ženskoj školi u Beogradu. 

Istoričari umetnosti Stevu Todorovića danas smatraju nosiocem srpskog romantizma u slikarstvu. Ako je njemu pripala ta laskava titula, Polekcija je bila tu, pomalo u senci, ali prisutna, odmah do njega. Verna i pouzdana ne samo kao bračni drug već i kao partner u slikarstvu.

- Svakako da Steva Todorović, bez ozbiljne i savesne pomoći svoje žene, pa ma kako on brzo radio i ma kako dugo živeo, ne bi bio u stanju da toliki broj slika izradi... Na zajedničkim slikama Poleksija Todorović obično je slikala draperije, haljine, nakit i uopšte dekoracije, kada su njena meka ženska ruka i ukus mogli potpuno da nađu svoj izraz – zabeleženo je u knjizi “Slikarke u srpskoj istoriji umetnosti” objavljenoj još za Poleksijinog života.

Nerazdvojni do groba

Nije sve u životu Steve i Poleksije Todorović bilo “med i mleko”. Par je prošao ratove, smrt dece od kojih je samo jedno preživelo rano detinjstvo, bolesti, strah i neizvesnost koja ih prati... Ipak, tu “čašu žuči” popili su zajedno!

Izložba u Domu Jevrema Grujića

U Domu Jevrema Grujića u Beogradu otvorena je izložba remek-dela Steve Todorovića i njegove supruge Poleksije pod nazivom “Poleksija, volim Vas”.

Radno vreme muzeja je četvrtkom i petkom od 15-20h, a subotom od 11-16h, a vođene posete su na svakih sat vremena. Izložba će biti otvorena do 28. marta.

I starost su dočekali skupa. Novine su pisale da “čika Steva i teta Poleksija” znaju da ponekad s večeri, sporo, ruku pod ruku i “nežno supružnički” prošetaju do hotela Moskva gde za svojim stalnim stolom popiju šolju mleka i dugo, dugo razgovaraju... 

Na kraju, njihov brak trajao je baš kao u pričama – dok nas smrt ne rastavi.

Steva Todorović umro je 22. maj 1925. u 93 godini života. Poslednje decenije provodio je uživajući u mnogobrojnim priznanjima i titulama koje su mu dodeljene.

Na svoj sako okačio je orden Svetog Save, orden Belog orla, Karađorđevu zvedu... Biran je za počasnog, a onda i redovnog člana Srpske kraljevske akademije, a nisu ga zaboravili ni sportisti – iako u poznoj starosti, izabran je za počasnog doživotnog predsednika u Sokolskom društvu Beograd-Matica. A, ovo su samo neka od priznanja!

Poleksija je nadživela supruga za punih 14 godina. Ostala je veoma aktivna sve do smrti radeći kao profesor crtanja, član Književno-umetničke zajednice i Srpskog umetničkog udruženja među čijim osnivačima je bila. Bavila se i humanitarnim radom.

U trenutku smrti 26. februar 1939. bilo joj je 90 godina i bila je najstarija srpska slikarka. Sahranjena je pored supruga i oca, dvojice muškaraca koje je čitavog života najviše volela.

Na beogradskom Novom groblju i danas stoji njihova grobnica – večni spomenik ove ljubavi.

Istorijske greske u crtacima

dobojka | 14 Januar, 2021 08:22

Omiljeni animirani filmovi i crtaći generacija dece i odraslih zapravo su prepuni istorijskih grešaka. Zato, ako vam je bitno da ono što gledate ima veze sa realnošću, izbegavajte da previše proučavate detalje u ovim popularnim delima.

Ledeno doba 3: Dinosaurusi dolaze

Malo filmova je toliko zamaglilo vremenske okvire istorije kao 3. deo hit serijala “Ledeno doba: Dinosaurusi dolaze”. Već iz naslova možete da zaključite u čemu je problem – dinosaurusi su živeli pre 65 miliona godina!

Poslednje ledeno doba je na Zemlji bilo pre “samo” 110.000 godina, 64 miliona godina nakon što je poslednji dinosaurus nestao .

Hrabra Merida Čak je i reditelj “Hrabre Meride” priznao da crtać predstavlja Škotsku iz “čiste fantazije”!

Muškarci u 9. veku, kada je smeštena radnja filma, nisu nosili kiltove, a svakodnevni život je bio mnogo nasilniji nego što je to prikazano. O mogućnosti da žena bira svog supruga nije bilo ni govora.

Pejzaži prikazani u crtaću, sa druge strane, su potpuno autentični!

Uspavana lepotica Diznijev klasik “Uspavana lepotica” smešten je u 14. vek (to se pominje u jednom od dijaloga). U to vreme bi se romantični ples koji vidimo na kraju crtaća smatrao potpuno neprimerenim!

Igre u kojima su partneri tako blizu jedan drugom nisu postojale sve do 18. veka i početka seksualnih sloboda. Dodirivanje bilo kog dela tela, osim ruke, bilo bi nezamislivo u Srednjem veku.

Mulan Još jedan Diznijev hit, istina novijeg datuma, počinje prilično dobro i drži se stare kineske legende o devojci koja je umesto bolesnog oca otišla u vojsku. Ipak, svaka realnost se gubi u moru istorijskih grešaka u trenutku kada se pojavljuju Huni.

Naime, razbojnici protiv kojih se Mulan bori, pustoš su doneli provincijama koje su stotinama kilometara daleko od onih prikazanih u crtaću. Da stvar bude još gora, prelepi Zabranjeni grad u kome se odvija poslednja bitka, sagrađen je 1.000 godina nakon što je Mulan živela.

Lepotica i zver Svi vole scenu sa početka crtaća u kojoj Bel peva o svojoj ljubavi prema knjigama dok posećuje omiljenu gradsku biblioteku, ali reč je o čistoj fantaziji!

Život u ruralnoj Francuskoj oko 1760. godine nije uopšte bio bajka a Bel, kao pripadnica trgovačke klase ne bi imala pristup bilo kakvoj prodavnici sa knjigama. Na sve to, ni knjige do kojih bi mogla da dođe ne bi bile bajke i priče već pre neki ozbiljniji, religijski tekstovi.

Anastasija Ni Foks ne brine mnogo o tačnosti. Oni su se hrabro uhvatili u koštac sa kontroverznom ruskom legendom po kojoj je najmlađa princeza iz dinastije Romanov preživela pokolj svoje porodice, ali crtani, osim same ideje, predstavlja čistu fikciju!

Anastasija u filmu ima oko 8 godina u trenutku revolucije i nalazi se u Zimskom zamku u Sankt Peterburgu. U stvarnosti je bila duplo starija, a porodica se nalazila u dvorcu Aleksandrovski u Carskom selu.

Anastasijina baka, carica udovica je nakon revolucije živela u Londonu, a ne u Parizu. Raspućin, glavni negativac, bio je davno mrtav u to vreme i bio je carski savetnik.

Pokahontas Kritike progone Diznijev crtani Pokahontas od njegove premijere pre 25 godina. Skoro sve u filmu je pogrešno!

Pokahontas je imala samo 10 godina kada je upoznala Džona Smita i nikada nisu bili u ljubavnoj vezi. Ona se udala za Engleza koji se zvao Džon Rolf i provela je najveći deo svog života u Engleskoj.

Tajni zivot Koko Šanel

dobojka | 12 Januar, 2021 15:26

Dok su brojni osluškivali i čekali vesti sa fronta, sve bitke su umnogome bile već završene. Otvoreni francusko-nemački sukob 1940. godine trajao je samo nekoliko sedmica. Ubrzo, nacističke trupe su, praktično bez otpora, ušetale u tada najlepši grad Evrope – Pariz. Mnogi stanovnici grada svetlosti nisu znali šta ih je snašlo, ne shvatajući novo vreme koje su donele okupatorske trupe. Iako francuska moderna istorija iz tog perioda najčešće ističe herojske primere francuskog pokreta otpora, taj period je zapamćen i po velikom broju Francuza koji su, više ili manje svojom voljom, oberučke prihvatili nemačku okupaciju, pokušavajući da život prilagode novom poretku. 

I do danas je donekle tabu tema ostala saradnja istaknutih francuskih ličnosti sa nacističkim okupatorima, a u decenijama nakon završetka sukoba, čini se da je istina žrtvovana zarad nacionalnog jedinstva. Jedan od simbola Pariza, i predratnog i poratnog, definitivno je bila najveća kreatorka dvadesetog veka, Koko Šanel. Predratni deo njenog života slabo je dokumentovan. Odrastanje bez roditelja i muke koje je morala da prođe – od sirotišta po provinciji do lascivne zabavne scene glavnog francuskog grada sa početka veka – sve je to postalo deo mitologije o kreatorki, koja je i sama priču više ili manje dramatizovala, zavisno od potrebe ili inspiracije. 

O "madmazel Šanel" i njenom životu nakon Drugog rata znamo neuporedivo više, naročito od kada se, deceniju nakon kraja rata, iz Švajcarske vratila za Pariz. Brend Šanel ubrzo je postao globalan, te je bio na putu da postane, uz Kokakolu i Mekdonalds, najprepoznatljiviji globalni brend XX veka.

Ali sudbina i život Koko Šanel tokom okupacije njene domovine oduvek je bila obavijena velom misterije. Tek nakon njene smrti, 1971. godine, glasnije se počelo govoriti o njenoj ulozi u nacističkoj obaveštajnoj mašineriji, ali i načinima kojim je Koko pokušala da postane stopostotni vlasnik jedne od najvećih fabrika novca – modne linije Šanel i svih njenih proizvoda.Nakon što je, 1913. godine, otvorila svoj prvi butik u Parizu, Koko Šanel je postala jedno od istaknutijih imena bogate pariske modne scene. Iako su njene mušterije u početku bile isključivo dame iz najviših pariskih krugova, Koko je oduvek želela da njene kreacije postanu dosta masovnije, ali i da postanu svakodnevni stil, više nego "odeća za posebne prilike". Želela je da ženskoj modi unese karakteristiku koja joj je vekovima nedostajala – udobnost. Verovatno bi ostala upamćena kao jedna od lokalnih, pariskih modnih legendi, jedna u nizu specifičnih genija svoje oblasti koja bi ostala karakteristika Pariza, da se 1922. godine nije pojavila na konjskim trakama na hipodromu iza Bulonjske šume. Tamo se desio sudbinski susret između Koko Šanel, revolucionarne kreatorke i uspešne poslovne žene, i Pjera Verthajmera, jevrejskog biznismena koji je već ostvario ozbiljne uspehe u trgovini.

Imperija je stvorena!

Koko i Pjer su našli zajednički jezik, te je 1924. godine stvoreno zajedničko preduzeće Šanel Parfemi. Prema tadašnjem dogovoru, porodica Verthajmer bila je dužna da obezbedi sve finansije za proizvodnju, distrubuciju i marketing, dok je Koko firmi ustupila svoje ime, ali i imidž koji je sa sobom nosila, kao i nepresušni izvor u vidu svojih kreacija.

Podela vlasničkog udela, u kojoj je porodici Verthajmer pripadalo 70 odsto, dok je Koko bila vlasnica samo jedne desetine preduzeća, bez ikakvih prava odlučivanja, dugo je bio razlog sukoba između suvlasnika. To nije sprečilo njihov najpopularniji proizvod, parfem "Šanel no.5", da postane jedan od prvih istinskih, globalnih, modnih blokbastera. Iako je prve pokušaje da preuzme kontrolu, ili barem veći udeo u njoj, Koko sprovela još 1934. godine, tek će nacistička okupacija kreatorki pružiti priliku da iz posla izbaci jevrejsku trgovačku porodicu.

Kao i skoro sve francuske žene koje su okupaciju provele u naručju nemačkih oficira, i Koko je bila predmet brojnih ogovaranja, izmišljanja, preuveličavanja, do te mere da je danas nemoguće odvojiti mit od stvarnosti. Stoga, ostaje nam da se bavimo samo dokumentovanim činjenicama. Koko je najveći deo rata provela živeći na poslednjem spratu superekskluzivnog hotela Ric u Parizu, koji je u to vreme bio mesto okupljanja najviših predstavnika nemačke armije, ali i nemačke politike. U njemu su pariske noći provodili i Gebels i Himler, ali i brojni visoki oficiri koji su svaku prekomandu u Pariz smatrali nagradom, naročito otkada je kao opcija počeo da figurira i ledeni Istočni front.

U to vreme, Koko je bila u ljubavnoj vezi sa baronom Fon Dinklageom, nemačkim obaveštajnim oficirom. Bila je to veza koja je kreatorki, pored fizičke zaštite, omogućila i neometan pristup najvišim krugovima nemačke uprave u Francuskoj, te i dobru poziciju da konačno preuzme kontrolu nad firmom koja je nosila njeno ime.

Ubrzo po otpočinjanju nemačke okupacije, na snagu su stupili nacistički rasni zakoni, po kojima su svi poslovi koji su bili u vlasništvu Jevreja, praktično, izgubili vlasnika. Tu okolnost Koko je htela da iskoristi i pokuša da preume brend "Šanel". 

Tek je u 21. veku otkriven zvaničan dopis, koji je Koko Šanel poslala vladinim predstavnicima zaduženim za oduzimanje finansijskih i poslovnih sredstava od Jevreja. U tom momentu, zvanični vlasnici "Šanela", porodica Verthajmer, napustila je Francusku i pobegla u Njujork, gde su pokušali da nastave sa proizvodnjom najpopularnijeg proizvoda kompanije, parfema "Šanel no.5".

Stoga je Koko tvrdila da se posao, iako i dalje u rukama Verthajmera, "zakonski gledano, smatra napuštenim od strane dotadašnjih vlasnika, Jevreja".

"Stoga ja imam neosporavano pravo na kompaniju koja nosi moje ime, naročito stoga jer je profit koji sam tokom godina od kompanije dobijala u velikom neskladu sa važnošću kreacija koje sam za kompaniju napravila od njenog osnivanja. Vi imate mogućnost da ispravite nepravdu koja se prema meni sprovodi već sedamnaest godina", napisala je Koko u dopisu vladinim predstavnicima višijevske Francuske, u formi molbe za pravdu. Odgovor vlasti Koko Šanel je neprijatno iznenadio. Naime, Verthajmeri su, pre nego što su napustili Francusku, sva vlasnička prava preveli na Feliksa Amija, biznismena koji nije imao prepreka da bude vlasnik kompanije ni pod nacističkom upravom, te kompanija nije potpadala pod nadležnost organa koji su se bavili oduzimanjem jevrejske imovine.

Ipak, tokom velikog dela okupacije, Koko je bila de facto jedini vlasnik kompanije u Francuskoj, dok je kompanija istog imena, pod kontrolom Verthajmera, preko okeana, nastavila sa proizvodnjom i prodajom čuvenog parfema "Šanel no.5", ali i drugih proizvoda.

Pored njenog poslovnog života, ili baš zbog njega, Koko Šanel je, po danas dostupnim dokumentima, imala i vrlo kontroverznu ulogu na uzbudljivoj špijunsko-obaveštajnoj evropskoj sceni tokom Svetskog rata.

Iako je većina dokumenata prikazuje kao dobrovoljnog saradnika nemačkih obaveštajaca, njene dobre veze sa visokim britanskim krugovima, te njena sposobnost da prenosi informacije između zaraćenih strana, doneli su joj zaštitu nakon rata, koju je, prema nekim tvrdnjama, garantovao i sam Čerčil. Po proterivanju nemačkih trupa iz Francuske i završetku okupacije, Koko Šanel, suočena sa brojnim optužbama sa kolaboraciju, odlazi u Švajcarsku. Verthajmeri, koji su se vratili u Pariz, dobili su natrag vlasnička prava na kompaniju "Šanel parfemi" od Feliksa Amija, a pred njima je bila pravna borba za delove kompanije koje je, tokom okupacije, na sebe prenela Šanel. 

Pravna bitka koja se pripremala neposredno nakon prestanka vojnog sukoba, privukla je pažnju celog poslovnog sveta. Ali, ishod te bitke malo ko je mogao da predvidi.

Shvatajući da bi otvorena borba protiv kreatorke, sa iznošenjem "prljavog veša", te isticanjem njene kolaborantske uloge, umnogome oštetila brend čiji je vlasnik bio, Pjer Verthajmer je interese kompanije stavio na prvo mesto. Tako je došlo do jednog od najmudrijih poslovnih poteza 20. veka.

Suđenje između poslovnih partnera završeno je 17. maja 1947. godine dogovorom koji će Verthajmere učiniti jednom od najbogatijih porodica Evrope i do danas, dok će Koko Šanel, siroče iz francuske provincije, postati jedna od najbogatijih žena sveta, usput skidajući stigmu nacističkog saradnika. Dogovoreno je da se prepravi ugovor iz 1924. godine, a uz to je kreatorki isplaćen i procenat (koji je predstavljao milionsku sumu) od prodaje čuvenog "No.5" parfema tokom ratnih godina. Koko Šanel je, uz to, dobila i prava na 2 odsto od ukupne svetske prodaje "Šanela no.5", za šta se procenjivalo da će joj donositi oko 25 miliona dolara godišnje.

Karakteristična je i stavka uneta u ugovor na zahtev Koko Šanel, po kojoj će porodica Verthajmer snositi sve troškove kreatorkinog života, od sasvim beznačajnih do luksuznih, dok god je ona živa. Ovaj nesvakidašnji član ugovora bio je osnov za novo partnerstvo između velike trgovačke porodice i talentovane kreatorke.

Nakon što je poslovna imperija ponovo uspostavljena, Koko je imala samo jednu želju – da se vrati u Pariz. Iako je javno mnjenje godinama pripremano za njen povratak, trebalo je devet godina dok se Koko nije i zaista odlučila da napusti svoj švajcarski dom i vrati se u Pariz.

Godine 1954, nakon što su pomalo i zaboravljene istrage o kolaboracionistima, čiji je i sama bila predmet, Koko Šanel se, potpomognuta Verthajmerovim vezama i novcem, spektakularno vratila u prestonicu mode. Počela je nova etapa u razvoju kompanije "Šanel", u modi generalno, ali i u životu najčuvenije kreatorke.

Grofica Batori

dobojka | 10 Januar, 2021 16:19

Jedna od najpoznatijih žena koje su oduzimale živote i, svakako, jedna od najpoznatijih vampirica, Eržebet Batori živela je u drugoj polovini XVI i prvoj polovini XVII veka. Smatra se ženom s najvećim brojem žrtava u evropskoj istoriji, premda taj broj još uvek nije utvrđen - niti će verovatno ikada biti. Tokom suđenja grofici Batori, najviši broj žrtava koji je naveden bio je 650, a neki izvori navode zastrašujuće podatke: da je Batorijeva ubila između 300 i, čak, 2.000 mladih devojaka.

Mađarska grofica je u svojoj 11. godini verena za vojnika Ferenca Nadaždija, a u 15. godini se za njega  i udala. Međutim, pre nego što je stupila u brak s Nadaždijem, ona je na svet donela ćerku Anastasiju, za koju se verovalo da je plod Eržebetine zabranjene ljubavi sa slugom. S Ferencom je grofica Batori imala još petoro dece, od kojih je dvoje umrlo u ranom detinjstvu. Nakon 27 godina braka, Eržebet je ostala i bez supruga, koji je ubijen.

Zanimljivo je da je čitava grofovska porodica Batori važila za vampirsku porodicu i zbog njihovih veza s grofom Vladom Cepešom. Naime, Ištvan Batori, Eržebetin rođak, pomogao je Drakuli da povrati presto. Pored toga, i Cepešovi i Batorijevi su na svojim porodičnim grbovima imale amblem zmaja. Tokom suđenja grofici Batori, najviši broj žrtava koji je naveden bio je 650, a neki izvori navode zastrašujuće podatke: da je Batorijeva ubila između 300 i, čak, 2.000 mladih devojaka.

Mađarska grofica je u svojoj 11. godini verena za vojnika Ferenca Nadaždija, a u 15. godini se za njega  i udala. Međutim, pre nego što je stupila u brak s Nadaždijem, ona je na svet donela ćerku Anastasiju, za koju se verovalo da je plod Eržebetine zabranjene ljubavi sa slugom. S Ferencom je grofica Batori imala još petoro dece, od kojih je dvoje umrlo u ranom detinjstvu. Nakon 27 godina braka, Eržebet je ostala i bez supruga, koji je ubijen.

Zanimljivo je da je čitava grofovska porodica Batori važila za vampirsku porodicu i zbog njihovih veza s grofom Vladom Cepešom. Naime, Ištvan Batori, Eržebetin rođak, pomogao je Drakuli da povrati presto. Pored toga, i Cepešovi i Batorijevi su na svojim porodičnim grbovima imale amblem zmaja. Nije zabeležen podatak o tome kada je Eržebet počela da lišava mlade žene života, ali se veruje da se to dogodilo posle 1585. godine. Prema mađarskim legendama, grofica je jednog dana svojoj služavki u besu zarila makaze u glavu, pri čemu je okrvavila ruke. Nakon što ih je oprala, učinilo joj se joj je koža na mestima gde se ranije krv nalazila lepša i značajno podmlađena. Tako se rodio njen plan da svoju mladost povrati i sačuva na bizaran način - mučiće mlade devojke, piti njihovu krv i ubijati ih kada joj više ne budu potrebne.

Budući da je efekat izostao i pored brojnih žrtava, Eržebet je pomislila da krv mladih seljanki ne deluje na njenu kožu, te je otvorila akademiju kako bi mogla da dođe do krvi plemićkih ćerki. U zločinima su joj pomagale još četiri žene, koje su za to kažnjene smrću, a  Eržebet je kažnjena kućnim pritvorom. Poslednje četiri godine života je provela u svom zamku Čahtice (današnja Slovačka), a preminula je mirno, u snu. Sahranjena na crkvenom groblju u Čahticama 25. novembra 1614. godine, ali se lokalno stanovništvo pobunilo jer "Tigrica Čahtica", kako su je zvali, počiva na tom mestu, te je njeno telo premešteno u Nađečed, u porodičnu grobnicu Batorijevih.

Ruski deda mraz

dobojka | 02 Januar, 2021 11:28

Za razliku od zapadnog sveta koji je lik Svetog Nikole u potpunosti stopio sa likom Deda Mraza, u Rusiji su se ove dve legende razvijale nezavisno. “Ded Moroz” je još u davnoj prošlosti postao simbol ruske zime.

Ipak, legenda o njemu doživela je velike izmene. Deda Mraz je, u ruskoj tradiciji, nekada bio zli čarobnjak koji je ledio ljude i otimao decu odnoseći ih u svom džinovskom džaku. Da bi “otkupili” decu, roditelji su morali da mu daju poklone.

Sa protokom vremena, verovanje se promenilo – pod uticajem hrišćanstva i Svetog Nikole, Deda Mraz je postao ljubazan i dobar i umesto otimanja, počeo je da daruje decu.

Od 19. veka na legendu o Deda Mrazu najviše su uticali književna dela. Upravo u to vreme dekica koji donosi poklone je u Rusiji dobio i svoju pomoćnicu – Snjeguročku, Deda Mrazovu unuku koja se prvi put pojavila u istoimenoj bajci Aleksandra Ostrovskog. 

Ipak, teška vremena za Deda Mraza u Rusiji su tek dolazila… Nakon 1917. godine i Oktobarske revolucije, Ded Moroz je “proteran” iz Rusije. Smatran je nekom vrstom “dečjeg kralja” što je u novouspostavljenom Sovjetskom režimu bilo neodrživo. Godine 1928. proglašen je za “saveznika popova i kulaka”, a u državi u kojoj je bilo kakvo ispoljavanje religijskih osećanja bilo zabranjeno, ovo nije bila dobra pozicija za mitskog dekicu.

Čak su i novogodišnje jelke u Sovjetskom Savezu bile zabranjene sve do 1935. godine jer su smatrane “buržujskim i religioznim verovanjem“, piše “Russia today”.

I pored svega ovoga, Deda Mraz je “preživeo”! Samo 20 godina nakon zabrane 1917. dekica sa poklonima se vratio u Rusiju, ali ovoga puta ne za Božić nego za “nadnacionalnu”, nereligioznu i univerzalnu proslavu Nove godine. 

Deda Mraz je 1937. godine prvi put došao u moskovski Dom saveza. Kako ga ne bi poistovećivali sa zapadnim Santa Klausom boja odeće nije smela da mu bude crvena, a postoji i priča da je lično Staljin naredio da Deda Mrazovi u Rusiji moraju da nose samo plave kapute.

Što se jelki tiče, u njihovu odbranu je 1935. godine stao visokorangirani sovjetski političar Pavel Postišev. On je javno zatražio da se jelke, ne za Božić nego za Novu godinu, postave u škole, domove za decu, klubove i bioskope jer poreklo običaja, koje je u svakom slučaju iz predhrišćanskog perioda, “manje važno od radosti koje on može pružiti sovjetskoj deci”.

I tako su i Deda Mraz i jelka u Sovjetskom Savezu dobili “pomilovanje”. Kako se ispostavilo, nadživeli su i državu i tadašnje političare pa se ruska deca i danas raduju poklonima koje će zateći pod jelkom, a koje im je ostavio voljeni dekica.

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb