IZ MOJE DUŠE

Legenda o Dedu Mrazu

dobojka | 31 Decembar, 2020 07:54

Lik dobrodušnog dekice koji deci donosi poklone prisutan je u pričama i legendama naroda širom sveta. Ime i izgled ovog darodavca variraju od kulture do kulture, ali se smatra da su za pojam današnjeg Deda Mraza najzaslužnija predhrišćanska verovanja germanskih i slovenskih naroda koja su, pokrštavanjem ovih naroda, kombinovana sa likom hrišćanskog Svetog Nikole. Može se reći da je Sveti Nikola daleki predak današnjeg Deda Mraza. Prvi zapisi o ovom svetitelju, episkopu i dobročinitelju poreklom iz Male Azije, potiču iz 4. veka nove ere. Priča kaže da je za života bio veliki dobročinitelj koji je sve svoje bogatstvo i imanje razdelio siromašnima, a on sam je, vođen čudesnim glasom, krenuo da u narodu da širi veru, pravdu i milosrđe.

Već samom svojom pojavom je donosio utehu, mir i dobru volju među ljude, a skroman kakav je bio, novac nije davao ljudima u ruke, već im je stavljao u džep da bi se iznenadili kada ga nađu. Posebno je bio naklonjen deci, a iz njegovog života najpoznatija je ostala priča o tri devojčice koje je Sveti Nikola spasao od prostituisanja tako što im je ubacivao kroz prozor vreću sa zlatnicima.

U germanskoj tradiciji tako je vekovima postojao običaj da roditelji deci za dan Svetog Nikole ostavljaju slatkiše govoreći im da im je to poklon od ovog svetitelja. Ovaj običaj preneo se postepeno i na Božić, u vreme kada se kiti jelka.

U 16. veku, reformacija Martina Lutera nije promenila samo hrišćansku religiju nego i lik donositelja poklona. Naime, pošto protestanti ne slave svece, bila im je potrebna nova božićna tradicija, a lik Svetlog Nikole postepeno je zamenio “Father Christmas” – Otac Božić (kod nas nešto slično Božić Bati), koji je tokom sedamnaestog veka postao deo britanskog folklora. Naseljavajući prostor Severne Amerike, zapadni doseljenici su preko okeana u “novi svet” sa sobom poneli i svoja verovanja i običaje. 

Sant Niklaus, Saint Niklaus, Sinterklass i ostale varijacije imena Svetog Nikole vremenom su sjedinjene i stvoren je Santa Klaus čije ime je američka štampa prvi put upotrebila 1773. godine.

Upravo se u tom periodu Sveti Nikola polako “preobrazio“ u Deda Mraza kakvog danas poznajemo iako su neki nezaobilazni rekviziti – crveno odelo, krzneni ogrtač, kočije, irvasi i sve što već ide uz savremenog donositelja radosti i poklona, dodavani kasnije.

Jedan od prvih umetnika koji je definisao moderni izgled Deda Mraza bio je Tomas Nast, američki karikaturista iz 19. veka čija se slika Deda Mraza 1863. godine pojavila u nedeljniku “Harpers vikli”.

Priča da Deda Mraz živi na Severnom polu takođe je Nastovo delo, a u to vreme je “najvoljeniji dekica na svetu” dobio i krzneni ogrtač. 

Danas tradicionalna crvena boja njegovog kostima, zamenila je prvobitnu žuto-zelenu 1868. godine kada su Deda Mrazu dodate i kočije i irvasi. Koka-Kola nije bila prvi proizvođač bezalkoholnih pića koja je koristila “dekicu sa poklonima” u svojim reklamama – Deda Mraz je još davne 1915. “prodavao” kiselu vodu za “Vajt rok beveredžes”, a ista kompanija ga je koristila i u reklamama za svoje slatko piće začinjeno đumbirom iz 1923. godine.

Presudnu ulogu u stvaranju lika kojeg danas poznaje svako dete na svetu odigrala je kompanija Koka-Kola tokom ’20-ih i ’30-ih godina prošlog veka. Ipak, nije tačna konstatacija da je Deda Mraza “izmislila Koka-Kola”. Ova firma je samo lik koji je već postojao u svestima kupaca, uzela i promovisala 1931. kroz praznične postere koje je za potrebe marketinške kampanje izradio umetnik Hudon Sanblom.

Ipak, tek nakon što mu je u ruku stavljena flaša Koka-Kole Deda Mraz je, zahvaljujući moći ove kompanije, postao najprepoznatljivije lice sveta zabave, što je ostao sve do današnjih dana. Za razliku od zapadnog sveta koji je Svetog Nikolu zamenio Deda Mrazom, pravoslavni narodi, a naročito Srbi, nastavili su da ovog svetitelja proslavljaju kao jednog od najvećih svetaca i potpuno odvojeno od novogodišnjih praznika.

Veruje se da je srpski Božić Bata nastao u 19. veku. On je, prema predanju, dobroj deci na Božićno jutro donosio poklone, a iz tog perioda je sve do danas ostala sačuvana božićna pesmica: “Ide Božić bata, nosi kitu zlata, da pozlati vrata, i oboja poboja, i svu kuću do krova”.

Božić Batu bi najčešće igrao najstariji član porodice koji bi se maskirao i u kuću dolazio u rano jutro kucajući i pevajući i, naravno, donoseći deci poklone. U kasnijim godinama, Božić Bata, u Srbiji inicijalno obučen u kožni gunj i šubaru, postepeno je počeo da dobija zapadnjački izgled pod uticajem austrougarske ilustrovane štampe. 

Preko svojih severnih suseda Srbi su upoznali i lik Deda Mraza. Vremenom, tako su negde počeli da se pojavljuju i Božić Bata i Deda Mraz, jedan za Božić, drugi za Novu godinu.

Nakon Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije “suviše hrišćanskog” Božić Batu potpuno zamenjuje “nadnacionalni, univerzalni” Deda Mraz koji od tada počinje da “dolazi” isključivo za Novu godinu.

Filmska kradja

dobojka | 27 Decembar, 2020 14:30

Glumac Čarli Čaplin je umro na Božić 1977. godine u 88. godini. Ta vest rastužila je milione njegovih fanova širom sveta, ali ne koliko događaj koji je usledio…. Tri meseca nakon sahrane neko je ukrao telo slavnog komičara iz njegove grobnice u švajcarskom selu Corsier-sur-Vevey. Čarli Čaplin je jedno od najprepoznatljivijih lica u istoriji filma. Američki filmski institut ga je stavio na 10. mesto na listi 100 najvećih glumaca dvadesetog veka. Pored toga, ovaj umetnik je bio i režiser, scenarista i producent i jedan od najvećih komičara svih vremena.

Svakako je najpoznatiji po liku simpatičnog i dobroćudnog skitnice Čarlija koga i danas prepoznaju i vole milioni ljudi širom sveta. Ipak, manje je poznato i da se poslednji “filmski obrt” umetnikovog života dogodio nakon njegove smrti! . Čarli Čaplin je jedno od najprepoznatljivijih lica u istoriji filma. Američki filmski institut ga je stavio na 10. mesto na listi 100 najvećih glumaca dvadesetog veka. Pored toga, ovaj umetnik je bio i režiser, scenarista i producent i jedan od najvećih komičara svih vremena.

Svakako je najpoznatiji po liku simpatičnog i dobroćudnog skitnice Čarlija koga i danas prepoznaju i vole milioni ljudi širom sveta. Ipak, manje je poznato i da se poslednji “filmski obrt” umetnikovog života dogodio nakon njegove smrti! . Istraga je trajala pet nedelja i konačno je dala rezultate. U velikoj policijskoj akciji policija je uspela da uhapsi dvojicu otmičara i pronađe kovčeg sa glumčevim telom koje su zločinci zakopali u polju na oko kilometar i po od Čaplinove porodične kuće u Korsieru.

Jedanaest nedelja nakon krađe, telo Čarlija Čaplina ponovo je položeno u grobnicu u blizini Ženevskoj jezera. Ovog puta, sanduk je ostavljen ispod debelog sloja betona kako bi se sprečili mogući ponovni pokušaji pljačke.

Što se tiče pljačkaša, ispostavilo se da je reč o političkim izbeglicama iz Istočne Evrope. Sudilo im se za pljačku groba i pokušaj iznude- Vardas je dobio četiri i po godine teškog fizičkog rada, a Ganev 18 meseci.

Aleksandar Tirnanic Tirke

dobojka | 15 Decembar, 2020 17:59

Iako je ovo važan deo filma Dragana Bjelogrlića, Aleksandar Tirnanić Tirke zapravo nije otkriven na Čuburi! Naime, mladi fudbaler jeste bio “čudo BSK-a”, ali je pre toga, još sa 13 godina, počeo da igra u SK Olimpija.

Shvativši svoj talenat, ubrzo je napustio školu i potpuno se posvetio fudbalu. Sa 17 godina Tirke je debitovao za seniorski tim. Slično, u reprezentaciji je igrao od 1929. godine i u trenutku polaska za Urugvaj i on i Moša su bili već prilično poznati fudbaleri.

Aleksandar Tirnanić Tirke imao je nepunih 20 godina kada je 1930. sa reprezentacijom krenuo put dalekog Montevidea. Samo dan pre svog 20. rođendana Tirke je na prvom svetskom prvenstvu u fudbalu postigao gol i upisao se u istoriju. Aleksandar Tirnanić je celu profesionalnu karijeru proveo u klubu BSK gde je sa Mošom Marjanovićem činio neraskidivi tandem. Za ovaj tim je odigrao 500 utakmica, a dres sa državnim grbom je oblačio 50 puta i postigao 12 golova.

Bio je jedan od najpopularnijih sportista u zemlji i jedna od prvih pravih fudbalera zvezda. Moša Marjanović i Aleksandar Tirnanić postali su prvi igrači koji su posle svetskog prvenstva u Urugvaju od svog kluba počeli da primaju platu.

Aleksandar Tirnanić važio se za velikog boema. Stariji Beograđani možda se i sada sećaju ovog veseljaka iz neke od prestoničkih kafana gde je, zajedno sa Mošom, lumpovao do zore. 

Iako Tirke nikada nije bio član, znalo se da je pre rata bio simpatizer revolucionarnog radničkog pokreta. Družio se sa Kočom Popovićem, Ivom Lolom Ribarom, a postoje i indicije da je za komunističku partiju nosio poverljiva pisma u inostranstvo dok je sa timom putovao na utakmice. 

Bio je jedan od najpoznatijih sportista koji su, zajedno sa Milutinom Ivkovićem – Milutincem podržao akciju o bojkotu Olimpijskih igara 1936. godine.

Poslednju utakmicu u dresu nacionalnog tima Tirke je odigrao kada je oružje već uveliko zveckalo Evropom 31. marta 1940. godine protiv Rumunije. Posle rata i igračke karijere, Aleksandar Tirnanić se oprobao i u trenerskom poslu. Bio je selektor Jugoslavije i predvodio je tim na dva Svetska prvenstva – 1954. i 1958. godine.

Bio je u selektorskoj komisiji na Evropskom prvenstvu 1960. kada je Jugoslavija zauzela drugo mesto, kao i na Olimpijskim igrama 1960. kada je reprezentacija Jugoslavije osvojila zlato.

Kao selektor sastavio je ili je učestvovao u sastavljanju čak 102 državne reprezentacije. 

Doživeo je duboku starost. Umro je u Beogradu 1992. u 82 godini života. Danas, jedna ulica u Beogradu na nosi njegovo ime.

Kako je ukradena Mona Liza

dobojka | 13 Decembar, 2020 16:01

Umetnička “pljačka veka” kako su je zvali - pljačka Mona Lize iz Luvra u Parizu desila se 21. avgusta 1911. godine.

Nestanak je prvi primetio slikar Luis Beroud kada je u sali u kojoj je slika bila izložena poslednjih pet godina, umesto slike zatekao samo okvir. Iako poznata, slika u to vreme još uvek nije imala kultni status kakav uživa danas i nije bila izložena u posebnog galeriji već u nizu, zajedno sa drugim slikama iz istog perioda.

Ostalo je zabeleženo da je potraga morala da sačeka nekoliko sati jer su čuvari, koje je Beroud prvo alarmirao, mislili da je slika namerno uklonjena radi restauracije.

Kada je konačno ustanovljeno da Đokonde nema, čitav Luvr je zatvoren na nedelju dana, a Pariz je bukvalno bio pod opsadom.

Krađa je izazvala veliki skandal u Parizu. Francuska vlada je otpustila direktora Luvra. Na mestu gde je izlagana Mona Liza, muzej je u naredne dve godine izlagao dela inspirisana Leonardovim remek-delom. Policija je prvo uhapsila kontroverznog francuskog pesnika Gija Apolinera koji je javno pozivao na spaljivanje Luvra. Za vreme ispitivanja, Apoliner je bacio sumnju na svog prijatelja Pabla Pikasa za koga se pričalo da kupuje kradena umetnička dela.

Tako je i Pikaso priveden kao osumnjičeni…

Tokom ispitivanja, dvojica umetnika su davali protivrečne iskaze i demantovali jedan drugog što je dodatno pobudilo sumnju.

Ispostavilo se da Pikaso jeste posedovao predmete ukradene iz Luvra koje je za njega ukrao obožavatelj – dve iberske statue (ukradeno je tri) po kojima je kasnije naslikao svoje revolucionarno delo “Gospođice iz Avinjona”.

Da stvar bude gora, obožavatelj koje je ukrao statue bio je Apolinerov prijatelj – Onore Josef Geri Peret. Nekoliko nedelja nakon krađe Mona Lize, on je uhvaćen nakon što je treću statuu prodao pariskim novinama koje su odmah posumnjale da je povezan sa krađom Mona Lize.

Međutim, ispostavilo se da ni on, a ni Pikaso i Apoliner nemaju veze sa krađom čuvene Đokonde. Sliku su spasile italijanske vlasti koje su, dve godine kasnije, uhvatile izvesnog Vinćenca Peruđa kada je pokušao da Mona Lizu proda lokalnom preprodavaču.

Peruđa je dobro poznavao Luvr, jer je pomagao u izgradnji zaštitnog stakla koje je štitilo Mona Lizu. On se 21. avgusta 1911. sakrio u prostorijama muzeja i u zoru, za svega nekoliko minuta ukrao čuvenu sliku.

Otkriveno je da je Peruđa dve godine sliku skrivao u svom stančiću u Parizu, a onda je počeo da kontaktira dilere umetninama u Italiji, nudeći sliku kao simbol nacionalnog ponosa. Bio je 12. decembar 1913. kada je policija upala u njegov stan u Firenci i tu, iza lažnog zida, pronašla Mona Lizu.

Do danas je ostala teorija po kojoj je Peruđa zapravo bio deo veće zavere da se, nakon krađe originala, širom sveta prodaju kopije.

Peruđa se branio time da je Mona Lizu hteo da “vrati kući”. U pratećem pismu koje je slao potencijalnim “kupcima” navodio je da namerava da vrati sliku u Italiju, a da za svoje troškove očekuje 500.000 lira “naknade” za ovaj patriotski čin.

Na tom talasu, kada je policija zaplenila sliku, deo javnosti je zahtevao da ona ostane u Italiji. Međutim, italijanska vlada pristala je na to da Mona Lizu vrati muzeju Luvr.

Posle izlaganja u Rimu, Milanu i Firenci, Mona Liza je uz veliku pompu vraćena u Francusku 4. januara 1914.

Što se Peruđe tiče, on je dobio blagu kaznu od sedam meseci zatvora i po izlasku sa robije živeo je mirnim životom, oženio se i zasnovao porodicu.

Na duge staze, ovo je samo doprinelo popularnosti Mona Lize koja je nakon pronalaska postala još poznatija.

Nesalomivi doktor

dobojka | 11 Decembar, 2020 11:35

Viktor Emil Frankl, jedan od najznačajnijih neurologa i psihijatara posleratnog perioda. Utemeljio je logoterapiju i egzistencijalnu analizu. Frankla smatraju osnivačem Treće bečke psihijatrijske škole, posle psihoanalize Sigmunda Frojda i individualne psihologije Alfreda Adlera.

Njegov život priča je o neverovatnoj volji pojedinca da preživi, istraje i na kraju - pobedi! . Još za vreme studija medicine, koje je završio 1930. godine u Beču, Frankl je bio u kontaktu sa Frojdom i Adlerom i bavio se psihijatrijom. Smatrao je da je pitanje smisla ključno za prevenciju suicida i tridesetih godina lečio je hiljade žena i mladih sklonih samoubistvu. ⁠⁠

⁠Zbog jevrejskog porekla mu je nakon aneksije Austrije 1938. godine bilo zabranjeno da drži privatnu praksu. Umesto toga premešten je na čelo Odeljenja za neurologiju bolnice Rotšild, jedine bolnice u kojoj su mogli biti lečeni Jevreji u to doba. Iako je dobio vizu za Ameriku, kako se ona odnosila samo na njega, odlučio je da ostane da živi sa roditeljima, odbivši da ih napusti.

Franklu je bilo dozvoljeno da leči samo Jevreje, ali mu je pozicija lekara donekle pružala zaštitu od deportacije. Među Jevrejima je tih dana stopa samoubistava bila sve veća i Frankl je sve svoje napore usmerio ka tome da spasi što više ljudi tako što će im vratiti nadu i pomoći da, i u takvom okruženju, pronađu volju za životom.

Godine 1941. Frankl je oženio Tili Groser, medicinsku sestru koju je upoznao preko posla. Pored još jednog para, oni su bili poslednji Jevreji u Beču koji su dobili dozvolu da stupe u brak. Ipak, njihova sreća nije bila dugog daha - u to vreme, trudne Jevrejke odmah su deportovane u logor, pa je par teška srca odlučio da Tili abortira. Frankl je svoju knjigu “Nečujan vapaj za smislom” posvetio svom nerođenom detetu.

Porodica Frankl na kraju ipak nije uspela da izbegne sudbinu stotina hiljada Jevreja širom okupirane Evrope. Frankl i Tili deportovani su u koncentracioni logor Terezin. Do kraja rata, svi članovi Franklove porodice, osim sestre koja je emigrirala u Australiju, ubijeni su. Preživeo je samo on.

Proveo je tri godine u ukupno četiri koncentraciona logora, uključujući i Aušvic. Kasnije je pričao kako ga je u životu održavala misao da mora da ponovo napiše knjigu “Doktor i duša” koju je poneo u rukopisu u logor, ali ju je izgubio. Kada mu je bilo najteže, zamišljao je sebe kako u toploj, dobro osvetljenoj sali drži predavanje studentima o svojim iskustvima u logoru, i to distanciranje od svakodnevnih užasa mu je pomoglo da preživi.

Oslobođen je 1945. samo da bi otkrio da niko od njegovih najmilijih nije preživeo. Voljena Tili nastradala je u logoru Bergen-Belsen. Iako izmučen strahotama i tuhom, Frankl nije poklekao. Naprotiv! Više nego ikad pre smatrao je da je potreban svojim pacijentima i neumorno je počeo da radi na razvijanju svog pristupa psihološkom lečenju.

⁠Svoje kapitalno delo “Zašto se niste ubili: Traženje smisla življenja“ napisao je za samo devet dana 1945. godine. U njemu se ponovo suočio sa iskustvima iz logora smrti i stavio pitanje smisla i egzistencijalnu filozofiju u centar svoje psihoterapije.

Ova Franklova knjiga je na srpski prevedena tek 1994. ali je za tu priliku Frankl napisao predgovor u kome poručuje:

“Šansu da prežive imali su uglavnom oni koji su bili psihološki usmereni na budućnost, na neki zadatak koji treba da ispune u budućnosti, na smisao čije ostvarenje ih je u neku ruku očekivalo, ili na neku osobu koja ih je čekala s ljubavlju...

I pitam se ne bi li sve to moglo da se proširi izvan pojedinačnog ljudskog života i primeni na produženje života čovečanstva u celini. Možda je istina da i čovečanstvo ima svoju šansu da preživi atomsko doba ako se ljudi, i svi narodi, okupe na zajedničkim zadacima, ako svi budu zahvaćeni ne samo onim što logoterapija naziva voljom za smislom već i zajedničkom voljom za jednim zajedničkim smislom?”

Zastupao je gledište da je, pre svega, pomirenje pravi put ka izlazu iz katastrofa koje je doneo svetski rat i Holokaust, pritom odbacujući koncept kolektivne krivice, za koju smatra da ide ruku pod ruku sa potiskivanjem istorije.⁠

Godine 1955. postao je profesor u Beču, a 1970. osnovao je prvi Institut za logoterapiju u tom gradu. Ponovo se oženio i dobio ćerku Gabrijelu koja je danas ugledni dečiji psiholog.

Viktor Frankl je umro 2. septembra 1997. u 92. godini života. Iza njega je ostala mnogobrojna porodica, kao i 39 knjiga prevedenih na 40 svetskih jezika i 29 počasnih doktorata širom sveta.

U njegovom stanu u Beču je 2015. godine osnovan muzej „Viktor Frankl“. ⁠

Ubradjaj

dobojka | 09 Decembar, 2020 11:33

Jedna od osobenosti starog Sombora bila je ubrađaj, naročita vrsta ženske nošnje, odnosno povez ili marama (zapravo oglavlje ili svečana kapa), koju su, tokom 19. i početkom 20. veka, u svečanim prilikama nosile na glavi mlade Srpkinje iz Sombora i sa somborskih salaša, od udaje do rođenja prvog deteta. Ubrađaj je svekrva poklanjala snahi na dan venčanja i nošen je samo pri odlasku u crkvu nedeljom ili o praznicima. Običaj je bio da nova mlada, prve nedelje posle venčanja, u društvu svekrve pođe u crkvu u ubrađaju. Ponegde je bio običaj i da mlada nasledi nekadašnji svekrvin ubrađaj (svekrva bi se na svadbi sina pojavila u ubrađaju i posle bi ga svečano i pažljivo predala snahi, deo po deo). Ubrađaj se sastojao iz tri dela: široke zlatne čipke, velike bele marame u obliku pravougaonika i od veštačkog cveća. Deo od čipke, širok oko 15 cm, uokviravao je lice mlade žene tako da njena kosa nije mogla da se vidi, a vezivao se ispod brade. Kako je čipka bila kruta, da ne bi izgrebala vrat obično je pod bradu mlade stavljano parče somota. Marama je bila načinjena od veoma tankog belog platna u obliku pravougaonika. Bila je duga oko 175 cm, a široka oko 100 cm. Duž ivica dve strane (duže i kraće) i u uglu gde se te dve strane spajaju, prišivana je dodatna zlatna čipka širine 10 cm. Pored čipke, na užoj strani, nalazio se reljefni zlatovez sa cvetnim ili biljnim motivima (pupoljci, cvetovi, listovi i grozdovi), širine oko 20 cm. Marama se vezivala tako da šira strana, sa zlatnom čipkom i naborima, prekriva grudi, a uži deo marame, sa čipkom i vezom, padao je preko leđa. Veštačko cveće pravljeno je od somota i(li) svile, u obliku ruža, bulki i klasja žita, što je simbolizovalo lepotu i plodnost. Cveće je stavljano sa obe strane lica mlade žene, a ponekad se izdizalo i visoko iznad glave. Bogatstvo detalja ubrađaja i kvalitet njegove izrade govorili su i o materijalnom stanju, odnosno bogatstvu porodice u koju se mlada udala.Izgled nekadašnjih ubrađaja sačuvan je zahvaljujući starim somborskim fotografima, pre svega dr Radivoju Simonoviću (njegove fotografije nalaze se u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu), ali i gradskim fotografima koji su slikali svatove i pojedinačne mlade u ubrađajima. 

Brkata princeza

dobojka | 03 Decembar, 2020 13:25

Nasir el Din Šah Kadžar bio je persijski šah koji je vladao sredinom 19. veka. Kao i većina onovremenih tamošnjih vladara imao je mnogo žena (samo u njegovom haremu bilo ih je 84). Na ovaj broj treba dodati i bar desetak zvaničnih supruga, pa da bude jasno koliko je žena šah u svakom momentu imao na raspolaganju.

A kako je obezbediti potomstvo bio glavni prioritet svakog vladara, Nasir el Din Šah Kadžar imao je pravi “buljuk” dece – zabeleženo je ostalo 21 dete, 11 prinčeva i 10 princeza.

Najinteresantnija od sve šahove dece bila je princeza Fatemah Kanum Esmet al-Dovleh, ćerka šaha i jedne od njegovih zvaničkih žena Taj al-Dovleh. Važila je za očevu mezimicu i najlepšu od sve šahove dece. Danas se smatra jednom od najfotografisanijih žena na šahovom dvoru. Većinu fotografija, naravno, načinio je njen otac, koji je bio pasionirani fotograf.

Nasir je dugo oklevao da Esmet uda, tražeći za nju “dostojnog muža”. Postoji legenda da se 13 mladića ubilo jer ih je ona odbila, mada je ovde verovatno reč o neistini. Kako je, kao i sve žene onog vremena, najraniju mladost provela u haremu, okružena isključivo ženama, teško da je Esmet imala priliku da razgovara i tako odbije čak 13 muškaraca.

Kao što ih fotografija koje danas imamo možemo da vidimo – Esmet je bila sve samo ne lepotica zanosnih oblina kakve danas Zapadnjaci zamišljaju kada se pomene harem.

Princeza je bila niska i, blago rečeno, ugodno popunjena. Glave i vrata pokrivenih bogato ukrašenom maramom, na licu su joj glavni aduti bili spojene obrve i tamni, vrlo izraženi brkovi. Na prvi pogled, čini se kao da se radi o muškarcu!

Ovako ih sigurno niste zamišljali! PRAVE FOTOGRAFIJE ŽENA IZ HAREMA jednog istočnjačkog vladara (FOTO)

Ipak, tadašnji kriterijumi lepote bili su takvi, posebno u visokoj klasi. Što je žena bila jača i deblja, to je bila lepša, a posebno se to odnosilo na žene iz vladajuće dinastije. One su jele najbolju hranu i nije im bilo dopušteno prečesto da se kreću.

Maskularni izgled, koji je uključivao to da je žena jaka i dlakava, tako je postao svojevrsi simbol lepote u Iranu 19. veka, pa je samim tim Esmet bila prava lepotica! . Na šahovom dvoru mogli su se često videti strani poslanici, fotografi i umetnici. Ako su se u njihovoj pratnji nalazile njihove supruge, one važnije su dobijale priliku da se upoznaju sa pripadnicama šahove porodice.

Supruga izvesnog belgijskog poslanika 1877. godine upoznala je pricezu Esmet i nakon toga u svom dnevniku zapisala da je “zgrožena”.

– Iznad njene gornje usne princeza ima jasno vidljive crne brkove koji joj daju muškobanjast izgled – zapisala je Evropljanka i Esmet još na nekoliko mesta u dnevniku oslovila kao “brkata princeza”. Ipak, valja reći i da je Esmet bila daleko više od samo “lepog lica”. Suprotno tradiciji, naučila je da svira klavir i smatra se prvom Irankom koja je ovo učinila. I sama je postala fotograf.

Izgleda da je otac imao dosta poverenja u nju jer joj je dozvolio da bude stalna družbenica evropskih dama koje su posećivale dvor. Ovo navodi na zaključak da je skoro sigurno govorila i bar jedan strani jezik.

Srećni izabranik bio je iranski plemić

Na kraju, šah je Esmet udao za Dust Muhamad Kana, sina uglednog iranskog plemića. Nakon toga o njoj se malo zna iako je poznato da je ostala na dvoru i i dalje imala intenzivne razgovore sa posetiteljkama sa Zapada.

Kao i otac, i ona je postala pasionirani fotograf i u svom novom domu je napravila mali studio. Fotografisala je muža i svoju decu. Par ih je imao petoro.

Zabeleženo je i da je Fatemah Kanum Esmet al-Dovleh umrla 1905. Bila joj je tek 31 godina i sahranjena je pored voljenog oca. 

Čovek iz leda

dobojka | 01 Decembar, 2020 15:49

Bio je 19. septembra 1991. Dvoje nemačkih turista našlo je leš u ledu Ectalskih Alpa. Uz pratnju kamera ORF-a, leš je nakon dva dana izvučen i odvezen u Insbruk, gde je utvrđeno da se radi o izuzetno dobro očuvanoj mumiji staroj nekoliko hiljada godina. Bila je to internacionalna senzacija!… i početak onoga za šta će se ispostaviti da predstavlja “najstariji krimić na svetu”. Čovek iz leda, često nazivan samo ‘’Eci’’, bio je visok 1,60 metara, težio je svega 55 kilograma i u trenutku smrti bio je star 45 godina.

Kao najstarija prirodno očuvana mumija, Eci je pokrenuo revoluciju u istraživanju bakarnog doba (oko 3300 godina pre Hrista) u alpskom regionu. Na osnovu njegovog oruđa, odeće, zuba, tetovaža i sadržaja njegovog želuca, napravljena je detaljna rekonstrukcija njegovog života jer - Eci naučnicima nije “doneo” samo skelet već i gotovo savršeno sačuvano telo sa kožom i unutrašnjim organima.

Na mestu gde se nalazila rana od koje je Eci umro naučnici su otkrili i tragove krvi što je sve do danas najstariji otkriveni uzorak ljudskih krvnih zrnaca, koja i inače spadaju u tkiva koja najbrže propadaju. Ipak, najuzbudljiviji su bili poslednji Ecijevi dani, jer predstavljaju najstariju “krimi-priču” na svetu! Eci je započeo svoj put na proleće, na šta ukazuju različiti tragovi polena u njegovom želucu. Dan pred smrt bio je učesnik borbe izbliza - o tome svedoče rezovi i ogrebotine na njegovoj koži. Oko sat vremena pred smrt, Eci se gostio obilnim obrokom od alpskog kozoroga.

O tome kako je Eci umro naučnici i danas debatuju. Otkriveno je da je najverovatnije bio sterilan i, zbog toga, vrlo moguće izopšten iz društva. Analiza skeleta otrkila je da je tokom života mnogo pešačio što nije karakteristično za ljude iz njegovog doba, pa su iz toga naučnici zaključili da je verovatno živeo kao pustinjak, sam u planini.

A sada dolazimo do trenutka Ecijevog ubistva! Godine 2001. u Ecijevom ramenu nađen je vrh strele koja je najverovatnije pripadala njegovom ubici. Pogodila ga je sa leđa! Eci je uspeo da slomi ostatak strele, ali je vrh ostao u njemu i nekoliko dana kasnije ga i ubio.

Za to vreme, nesrećni pračovek verovatno je tražio pomoć lutajući po ledenoj pustinji Alpa, zastajući samo da jede i tako makar malo povrati snagu (u želucu su pronađeni tragovi sušenog mesa kozoroga).

Na kraju, sam i zanemoćao Eci je pao u ambis i tu, sam i zaboravljen umro. Sneg i led sačuvali su njegovo telo sve do današnjih dana.

I, eto jednog neočekivanog obrta. Izopštenik i usamljenik ubijen s leđa, moguće čak i od pripadnika sopstvenog plemena, 5 hiljada godina kasnije postao je slavan i oko njega se svakodnevno gura gomila naučnika i radoznalaca.

A njegovog ubicu zauvek je progutala prošlost… Kuriozitet predstavlja i činjenica da je mumija pronađena na severnoj strani razvođa In-Eč (granica Austrije-Južnog Tirola / Italije), ali 95 metara na italijanskoj strani, jer je granica preko glečera 1922. godine bila povučena previše severno. Posle prvobitnog istraživanja u Insbruku, Eci je zbog toga 1998. donešen u Arheološki muzej Južnog Tirola u Bolcanu.

Inače, od 2006. došlo je do novog razgraničenja koje se pomera sa glečerom - kada se lednik istopi, nalazište će biti na austrijskoj teritoriji.

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb