IZ MOJE DUŠE

Prema popisu iz 2013. godine u naselju živi 2.075 stanovnika, a od toga gotovo 500 čine studentu na lokalnom fakultetu. Svi koji žive u Longjiru su se tu doselili iz nekog drugog mesta. Iako u gradu žive porodice koje su tu već nekoliko generacija, većina ljudi se ne zadržava tokom svog života. Najraniji stanovnici bili su rudari uglja i njihovi nadređeni, ali svi su došli iz drugih zemalja. Nemojte se iznenaditi ukoliko u Longjiru primetite da ljudi uz sebe uvek imaju pušku okačenu preko ramena. Imaju ih čak i turistički vodiči. Iako se nikada nije dogodilo da polarni medvedi nekoga napadu, stanovnici Longjira su ipak uvek na oprezu. Postoji čak i čuvar koji patrolira gradom, a posebno oko škole u kojoj se igraju deca. Iako bi mnogi najpre pomislili da se žuti reflektivni prsluci nose zbog zaštite od  polarnih medveda, istina je da su na Svaldbaru zime duge i mračne, pa vozači slabije vide pešake ukoliko oni ne nose prsluke. Izuvanje cipela pre ulaska u zatvorene prostorije je u Longjiru već stara tradicija koja je započeta kako ljudi ne bi unosili sneg i vodu sa sobom. Takođe, Longjir je nekada bio poznati rudarski grad, pa je, osim snega, sa cipela ispadao i ugalj. Međutim, ovo pravilo se ne odnosi samo na stambene objekte, već i na ugostiteljske. Naime, mnogi restorani i hoteli zahtevaju da se ispred vrata ostavi obuća, ali vas zato svuda očekuju spremljene papuče. S obzirom na to koliko zemalja u svetu proizvodi vino, a da ne spominjemo koliko je ljubitelja ovog alkoholnog pića širom sveta, malo je iznenađujuće saznanje da se najveća kolekcija vina nalazi na ovom arktičkom arhipelagu. Ova kolekcija vina se nalazi u Husetu, restoranu/vinskom podrumu i broji više od 30 hiljada različitih vrsta vina iz celog sveta. U Longjiru od kraja oktobra do sredine marta vlada potpuni mrak, poznat i kao polarna noć. Zato mnogi dolaze ovde da bi videli prelepu polarnu svetlost. U Longjiru ulice nemaju imena, već samo brojeve. Da, dobro ste pročitali! U Longjiru je zabranjeno umreti. Iako postoji malo groblje, ono je prestalo da prima nove "stanare" još pre 70 godina, a razlog za to je što se tela nikada ne raspadnu. Naučnici su otkrili da su tela savršeno očuvana zbog permafrosta, stalno zamrznutog zemljišta. Osim toga, u permafrostu je gotovo nemoguće iskopati grob, pa se posmrtni ostaci ili vraćaju u državu pokojnika ili se kremiraju . Teško da ćete videti mačku na Svaldbardu koji je dom velikog broja arktičkih ptica. Da ne bi ugrozile njihov život, lokalne vlasti su zabranile čuvanje mački. Longjir u prevodu znači "Longjerov grad", jer ga je osnovao Amerikanac Džon Longjer koji je predvodio oko 500 rudara u misiji početkom 1900 godine.

Džejkob Rubinstajn, poznat kao Džek Rubi, rođen je 1911. godine u Čikagu u porodici poljskih iseljenika. Veći deo detinjstva je proveo u hraniteljskim porodicama, a nemaština ga je navikla na težak rad još od malih nogu.

Tokom Drugog svetskog rata služio je kao mehaničar u vazduhoplovnim snagama Armije Sjedinjenih Država. Po završetku rata se preselio u Dalas gde se bavio različitim poslovima vezanim za noćni život i kockanje. Bio je poznat policiji zbog svojih kontakata sa ljudima iz podzemlja, a odgovarao je i za nekoliko pronevera. Tog 22. novembra 1963. godine predsednik Džon Kenedi je u društvu svoje supruge Žakline i guvernera Teksasa Džona Konolija, u otvorenoj limuzini paradirao ulicama Dalasa.

Zvanična istraga kaže da je Harvi Li Osvald tog dana, sa šestog sprata zgrade u kojoj je bio zaposlen, ispalio tri hica iz puške ka predsedničkoj koloni. Predsednik SAD Džon Kenedi je preminuo od posledica ranjavanja.

Samo sat vremena posle atentata, Li Osvald je usmrtio i policajca koji je ga je legitimisao prilikom bekstva. Ubrzo je uhapšen i optužen za pomenute zločine iako je sve vreme negirao krivicu. Samo dva dana kasnije, Harvi Li Osvald je u prisustvu velikog broja policajaca, novinara i fotoreportera sproveden u podrum lokalnog zatvora. Taj događaj je prenosila televizija i čitava zemlja je pratila njegovo pojavljivnje na televiziji pre nego što će biti deportovan u okružni zatvor.

Osvald se u pratnji policije pojavio pred kamerama ne sluteći da su to poslednji trenuci njegovog života. Džek Rubi je uspeo da istupi iz gomile i jednim hicem iz pištolja Kolt Kobra pogodio je Li Osvalda u stomak.

Ubica Kenedija se u živom programu uz bolnu grimasu i krik srušio na zemlju.

Još uvek nema odgovora na pitanje kako se u grupi od nekoliko detektiva našao menadžer noćnih klubova i kockarnica koji je, pre zvaničnog suđenja, presudio predsednikovom atentatoru.

– Svi me znate. Ja sam Džek Rubi – uzviknuo je ubica neposredno posle ranjavanja Li Osvalda.

Ironično, atentator na predsednika Amerike izdahnuo je u istoj bolnici gde je dva dana ranije preminuo Džon Kenedi. Osvaldovog ubicu je po službenoj dužnosti branio poznati kalifornijski advokat Melvin Beli. Odbrana se zasnivala na tvrdnjama da Rubi bolovao od epilepsije koja je u kritičnom trenutku izazvala pomračenje uma zbog prisustva Kenedijevog ubice.

Ipak, porota je osudila Rubija na smrt električnom stolicom. Advokat optuženog je svog klijenta bratio tvrdnjama da je Rubi žrtva diskriminacije, aludirajući na njegovo jevrejsko poreklo. Kao jedan od argumenata pominjalo se i izveštavanje medija koji su, prema rečima advokata, stvorili atmosferu u kojoj “fer suđenje nije bilo moguće“.

Zbog ovih žalbi smrtna kazna je odložena, a novi sudski proces zakazan je za februar 1967. godine u Vičita Folsu, piše History.com.

A onda je sudbina još jednom učinila svoje… U februaru 1966. godine , Rubi je sa oboljenjem pluća primljen u istu bolnicu u kojoj je umro Džon Kenedi, a potom i Harvi Li Osvald. Ubrzo mu je otkriven rak pluća, od koga je prema zvaničnoj veriziji umro 3. januara 1967. godine. Većina Amerikanaca onog vremena verovala je da su Rubija neposredno nakon atentata na Kenedija “savladala patriotska osećanja” zbog kojih je po svaku cenu želeo da osveti predsednika Amerike.

U mnogobrojnim spisima i knjigama o Kenedijevom ubistvu (napisano ih je 28.000!), spominje se da je Rubi počinio ubistvo, kako bi se sprečilo suđenje Li Osvaldu, a samim tim i otkrivanje mnogo veće zavere koja stoji iza ubistva predsednika SAD.

Pojedini mediji su izveštavali da je Rubi ubistvo počinio zbog ogromnih dugova, jer je verovao da bi “herojskim činom” sebe spasio zatvora ili osvete poverilaca.

Ipak, izveštaj komisije koja je trebalo da istraži oba ubistva a koju je osnovao Kenedijev Naslednik na mestu ševa države Lindon Džonson, zaključila je da iza njih ne stoji nikakva organizacija, mafija, obaveštajne službe ili tajne organizacije već da su oba događaja posledica delovanja “problematičnih pojedinaca”.

Zaključci pomenutog izveštaja nisu sprečili mnogobrojna nagađanja i širenje teorija o tome ko stoji iza atentata i koliko je ljudi pucalo na Džona Kenedija, a ove priče opstale su sve do danas.

Ipak, partnerstvo je sezalo i dalje od toga! Kada se par trajno nastanio u Parizu 1912, godine “rodila” se Lili – Ajnar je otvoreno mogao da živi kao žena, a Gerda je krila muževljev alter-ego i pomagala mu u stvaranju novog identiteta. Sve ovo kasnije je dovelo do spekulacija da je ona zapravo bila lezbejka, ali ovo nikada nije potvrđeno.

Vremenom, Gerda je postala poznata po crtežima prelepe žene sa bademastim očima, progonjene zverke obučene u najmodernije i najekstravagantnije haljine tog vremena. Samo najbliži prijatelji i porodica znali su da je model na tim fotografijama zapravo Ajnar!

Tokom ’20-ih i ’30-ih Lili je potpuno potisnula Ajnara. On se redovno oblačio kao žena, išao tako u javnost i priređivao zabave u svojoj kući. Najviše je voleo da obuče najlepšu haljinu koju je imao i šeta ulicama Pariza potpuno neprimetan. 

Promena pola

Ajnar je 1930. godine prelomio i otišao u Nemačku na operaciju promene pola koja je u to vreme još uvek bila u eksperimentalnoj fazi. U roku od dve godine na njemu je obavljeno čak pet zahvata!

Ajneru su prvo uklonjeni testisi, a kasnije i penis. Presađeni su mu jajnici uzeti od 26-godišnje žene, ali su uskoro morali da budu odstranjeni jer je došlo do ozbiljnih komplikacija i odbacivanja organa.

Iako je ovo nemoguće sa sigurnošću danas utvrditi, najverovatnije je da je Ajnar Vegner bio transrodna osoba. Očigledno je imao žensku građu i glas što mu je i omogućavalo da u društvu lako prolazi kao Lili. Hormonski testovi urađeni pre prve operacije pokazali su da je u telu imao više ženskih nego muških hormona. 

U to vreme Lilina operacija je već postala medicinski fenomen i senzacija u Danskoj i Nemačkoj. Kralj Danske je lično poništio Ajnarov i Gerdin brak, pošto Ajnar zvanično više nije bio muško, a njegovo ime je u svim dokumentima zvanično promenjeno u Lili. Lili Elbe više nije slikala. Verovala je da je to talenat koji je samo Ajnar imao. Pričalo se da je, posle razvora, Lili dobila ponudu od nepoznatog muškarca i da je planirala da se za njega uda čim bude mogla da rađa decu!

Neposredno posle razvoda od Gerde Lili je otišla u Drezden na svoju petu i poslednju operaciju koja je trebalo da joj omogući upravo to – ideja je bila da joj se presadi materica što bi Lili, sada već pedesetogodišnjakinji, omogućilo da postane majka!

Lili Elbe je umrla 1931. godine, tri meseca nakon pete operacije usled komplikacija nastalih nakon što je telo odbacilo presađenu matericu.

Gerda se preudala za italijanskog avijatičara i diplomatu i živela je u Maroku. Kada je čula za smrt bivšeg muža prijateljici ga je opisala kao “moju jadnu Lili”. Ubrzo se razvela i od drugog muža, putovala nekoliko godina svetom, vratila u Dansku i preminula 1940. godine u osvit Drugog svetskog rata.

A Brisel nije bio jedini grad sa ovakvom “atrakcijom”! Reč je bila o ostacima prakse koja je u razvijenim zemljama Evrope 19. i 20. veka bila svakodnevica! . Smatra se da je prvu izložbu “divljaka” napravio Kristofer Kolumbo kada je u Španskom kraljevskom sudu 1492. godine izložio šest Indijanaca koje je zarobio na svom putovanju u Ameriku. Prvi poznati “Ljudski zoološki vrt” u Evropi otvoren je u Vatikanu u 16. veku kada je kardinal Hipolitus Mediči javno pokazao svoju “kolekciju” Indijanaca, Maora i drugih “egzotičnih” živih eksponata.

Evropljanima se zabava izgleda veoma dopala jer su ovakve priredbe postale masovne, pa se na milione gledalaca okupljalo da gleda “divljake” u zoološkim vrtovima i cirkusima širom starog kontinenta – od Londona i Barselone, do Brisela i Rima.

Svoju najveći popularnost ovaj nehumani vid zabave doživeo je u 19. veku. Ostao je zabeležen podatak da je samo “izložba” u Varšavi privukla skoro 300.000 posetilaca tokom ’80-ih godina 19. veka.

Obe Svetske izložbe organizovane u Parizu 1878. i 1889. godine sadržale su i “selo crnaca” (“Negro Village”). Preko 28 miliona ljudi došlo je da vidi oko 400 urođenika iz Afrike koji su držani u kavezima i kao takvi predstavljali veliku atrakciju Sajma.

Neki od “izvođača” bili su plaćeni. Uglavnom je reč bila o čitavim porodicama dovedenim iz kolonija iz Afrike koje su tako pokušavale da se prehrane. Ipak, bilo je i slučajeva čistog ropstva! Deca i žene retko su plaćani, a nešto novca mogli su da očekuju jedino muškarci. Ako bi neko i pomislio da ovakav tretman ljudskih bića nije human, tu su bili vodeći svetski “naučnici” da ih razuvere i opravdaju postojanje “vrtova”. Naime, “ljudski primerci” i “živi muzeji” koristili su masovno u svrhe kolonijalističke propagande i naučnih teorija o takozvanim “rasnim hijerarhijama” tj. superiornosti belih “civilizovanih” ljudi u odnosu na “divljake”.

Dlakava žena iz Laosa, poznata kao Krao, tako je bila izložena krajem 19. veka kao “karika koja nedostaje” između čoveka i orangutana, a 1906. pigmej Oto Beng bio je izložen u kavezu za majmune u njujorškom zoološkom vrtu u Bronksu. Mnogi “eksponati” umirali su od bolesti i iscrpljenosti.

Postojanje “ljudskih vrtova” pravdano je i upoznavanjem drugih kultura i ljudi, ali niko nikada nije spominjao odnos i tretman koji su u njima imali imali “eksponati”.

Čak i kada su bili plaćeni, ovi ljudi živeli su u izolovanim objektima obično vezanim za vrt (ili izložbu). Mnogi od njih žalili su se na loš smeštaj i stroga ograničenja, ali i zlostavljanje. Tokom trajanja programa dovođeni su u svoja “sela” gde je trebalo da izvode unapred dogovorene plesove ili simuliraju svoj “svakodnevni život”.

- Ako nisu reagovali, posetioci su bacali novac ili banane preko ograde - zapisao je jedan novinar koji je posetio izložbu u Belgiji 1958. Do pada interesovanja za ova morbidna mesta došlo je ’30-ih godina 20. veka, ali ne toliko zbog rasta svesti o pogrešnosti čitavog koncepta već pre zbog toga što su mase našle novi izvor zabave – bioskope!

Poslednji “ljudski zoološki vrt” zatvoren je u Briselu 1958. godine nakon što su se unajmljeni “glumci” dovedeni iz Konga pobunili zbog loših uslova i jer nisu više želeli da “igraju divljake”. Mnogi od njih spakovali su porodice i vratili se kući, pa je uprava Sajma bila prinuđena da zatvori taj deo izložbe.

Kongo je 1960. izborio nezavisnost od Belgije, a kako je i interesovanje za ovaj vid “zabave” opao, ljudski zoološki vrtovi pali su u zaborav.

Čak iako zanemarimo legende, dokumentovana istorija za petak 13. vezuje jedan strašan događaj. Tog petka, 13. oktobra 1307. godine, francuski kralj Filip IV i papa počeli su konačni odračun sa templarima! Prvi vojni red – Red siromašnih vitezova Hrista i Solomonovog hrama, poznatiji kao Vitezovi Templari, osnovan je 1118. kao posledica Prvog krstaškog pohoda, da pomogne novom Jerusalimskom kraljevstvu da se održi od napada muslimana koji su se nalazili u okolini, i da osigura bezbednost velikog broja hodočasnika iz Evrope koji su pohrlili ka Jerusalimu nakon njegovog osvajanja. Red je osnovao Hugo de Pejens.

Njihovo ime aludira na njihov istorijski štab u Omarovoj džamiji na Brdu hrama u Jerusalimu koji su vitezovi preimenovali u Templum Domini. Sem u Palestini, red se borio i u Španiji i u ponovnom osvajanju Portugalije.

Po prestanku Krstaških ratova, red Templara je prerastao u Evropi u red bankara koji su bili oličenje zelenaštva. Blago doneto sa Istoka činilo ih je vrlo moćnim – neretko su se kod ovog reda zaduživali tada najznačajniji vladari Evrope – Jovan bez Zemlje, Huan iz Navare, Šarl Anžujski, Robert I od Artoa… Engleski kralj Edvard I otišao je toliko daleko da je kod Templara založio čak i krunski nakit!

Red je pružao i druge finansijske usluge, kao što su trgovina menicama, davanje zajmova i izdavanje vrednosnih pisama koja su se mogla unovčiti bilo gde u Evropi. Naravno, sve to uz kamatu koja nije bila nimalo mala – od 11 do 15 odsto.

Ne treba pominjati da je ovolika moć uskoro zasmetala velikodostojnicima Evrope i to je bio početak kraja Templara. Tog petka, 13. oktobra, 1307. godine, u organizovanoj akciji francuskog kralja FIlipa IV i pape, širom Evrope, počelo je masovno hapšenje Templara. Svi su mučeni zbog navodne jeresi RedaPod mukama, neki Templari su priznali pripadnost zagonetnoj religiji pod imenom Bafomet. Većina je spaljena na lomači.

Mnogi kraljevi i plemstvo su podržavali Templare. Kralj Škotske Robert I je bio ekskomuniciran iz drugih razloga tako da se nije morao povinovati volji Pape. Iz tog razloga mnogi Templari su pobegli u Škotsku, kao i u Portugaliju, gde su ime reda promenili u Hristov red.

Ipak, njihov kraj započeo je baš 13. oktobra 1307. Zvanično poslednjeg majstora ovog reda – Žaka de Molea, kralj Filip IV spalio je kao jeretika 1314. godine. Na taj način bio je pošteđen vraćanja dugova onima od kojih je najviše zazirao, dok je svu templarsku nepokretnu imovinu poklonio redu Svetog Jovana.

Navodno je de Mole na lomači prokleo Filipa IV Lepog i papu da umru tokom sledeće godine. Bez obzira da li je de Mole zaista prokleo kralja i papu, narod je zaista poverovao u to, pošto je papa umro u agoniji mesec dana kasnije, dok je Filip IV Lepi preminuo novembra iste godine.

Na suđenju u Nirnbergu optužena su samo 24 najviša zvaničnika, a do 1949. godine tek oko 300 nacista je osuđeno. Ovo je u praksi značilo da je ogroman broj ljudi odgovornih za Holokaust jednostavno slobodno odšetao.

Za Jevreje koji su tokom Drugog svetskog rata podneli najveća stradanja, ovo je bilo neprihvatljivo. Da je potrebno "pravdu uzeti u svoje ruke" prvo je javno rekao Aba Kovner, borac za slobodu i kasnije jedan od najvećih izraelskih pesnika. Još 1945. on je govorio o božijoj osveti i kazni koja će sustići sve naciste. Takođe je sugerisao da je na Jevrejima da im takvu sudbinu omoguće.

Kao odgovor na Kovnerov poziv na akciju formirano je nekoliko grupa koje su planirale da izvrše "božiju volju". Jedna od njih u istoriji je postala poznata kao "Nokmim", što na hebrejskom znači "Osvetnici". Imala je oko 60 članova koji su uglavnom bili preživeli logoraši, članovi Jevrejske britanske brigade, ali i volonteri iz Palestine. Svi oni su u ratu izgubili porodice ili prijatelje i sada su tražili osvetu, piše portal Allday.

Osvetnička grupa krenula je u potragu po Nemačkoj i Austriji tražeći SS oficire i naciste koji su direktno bili odgovorni za smrt Jevreja. 

Prerušeni u francuske i britanske vojnike, procenjuje se da su pronašli i ubili oko 300 muškaraca. Ovi nacisti su upucani, zadavljeni, pregaženi ili obešeni kako bi njihove smrti delovale kao samoubistva. Jednom prilikom, Osvetnici su se ušunjali u bolnicu i ubrizgali injekciju punu kerozina bivšem zvaničniku Gestapoa.

Otrovati 6 miliona Nemaca

Kovner je uskoro smislio plan koji je prevazilazio pojedinačna ubistva. Zajedno sa drugim Osvetnicima on je nameravao da otruje vodovode u pet gradova uključujući Berlin, Minhen, Hamburg, Nirnberg i Vajmar. Bolest koja bi se tako proširila trebalo je da ubije šest miliona Nemaca - isto koliko je Jevreja stradalo u Holokaustu. 

Pre nego što je ovaj strašni plan sproveden u delo, Kovner je otputovao u Palestinu kako bi se sastao sa Haimom Vajcmanom, čovekom koji će ubrzo posle toga postati prvi izraelski predsednik.

Iako ima indicija da je Vajsman prvo podržao plan, drugi zvaničnici su ga ubedili da bi takav drastičan čin uništio svaku šansu za osnivanje izraelske države. Kada je Kovner krenuo nazad za Evropu noseći otrov sa sobom, uhapšen je i plan na sreću nikada nije sproveden u delo.

Plan B

Ipak, Osvetnici su imali i Plan B. Umesto da otruju 6 miliona Nemaca rešili su da na isti način ubiju uhapšene zvaničnike SS-a koji su se nalazili u savezničkom logoru u Nirnbergu. Jedan mladi Jevrejin, plavih očiju i arijevskog izgleda, uspeo je da se zaposli u zatvorskoj pekari i malo po malo unutra unosi arsenik.

U aprili 1946. godine pekar i još tri Jevrejina otrovali su 3.000 vekni hleba od čega se razbolelo oko 1900 zatvorenika. Broj onih koji su umrli nikada nije sa sigurnošću utvrđen, ali se procenjuje na oko 1000 ljudi.

Aktivnosti Osvetnika uopšte se nisu svidele vladi Sjedinjenih Američkih Država. Umesto da se Nemačka i dalje uništava, Amerika se nadala da će u ovoj državi uspeti da izgradi saveznika koji će pomoći u borbi protiv Istočnog bloka. Britanci su takođe želeli da se ubistva zaustave, ali vojske ovih država nisu učinile ništa da spreče jevrejske dželate.

Priča koju je istorija zaboravila

Osveta se nastavila i tokom '50-ih. Koristeći utabane rute za bežanje, nacisti su se raširili svuda po svetu, ali su Osvetnici postali pravi eksperti u njihovom pronalaženju. Uspeli su da dođu do Aleksandra Lika, naciste odgovornog za smrt 100.000 Jevreja u logoru Jagal u Estoniji i naterali ga da počini samoubistvo. Takođe su ubili Paula Gislera, vođu nacističke partije u Minhenu, kao i Ernesta Gravica, SS doktora koji je osmislio gasne komore.     

Priča o “jevrejskim osvetnicima” u decenijama koje su usledile dugo je bila zaboravljena. Vođa Osvetnika, Aba Kovner, umro je 1987. godine.

Tek početkom 21. veka o aktivnostima ovih boraca počelo je da se govori. Za sada je najpoznatiji televizijski film "Oni koji ne zaboravljaju" premijerno prikazan u Izraelu 2014. godine, kao i knjiga Riha Kohena iz 2001. "Osvetnici: Jevrejska ratna priča".

Međutim, to nije sve – skarifikacija je način da prvi put mladi pripadnik Besoribea zaista postane član plemena i pokaže da je zaslužio svoje mesto u njemu.Tom prilikom, prave se ožiljci na stomaku, ali je malo poznato da je skarifikacija prati i početak detinjstva. Pripadnik plemena koji će uskoro zakoračiti u svet odraslih priprema se za ovaj ritual ispijanjem domaćeg alkoholnog pića koje mu daje majka i ubrzo se na njegovom stomaku nalaze ogromne šare. Proces skarifikacije traje oko sat vremena i, koliko god bolan bio, jedan je od ključnih trenutaka u životima Besoribea. Ukoliko ponosno izdrži bol, on će dokazati da pripada svom plemenu i učvrstiti veze sa zajednicom.

S druge strane, manja deca, čijom se skarifikacijom umiruju duhovi predaka, dobijaju manje ožiljke, i to na licu, a njihove majke uzbuđene su i ponosne zbog toga što njihovi mališani prolaze kroz ovaj ritual. Kako je jedna od ovih žena rekla za National Geographic, ona je veoma srećna i tužna istovremeno – tužna jer će njen mališan plakati i trpeti bol, ali srećna jer će to trajati kratko i tradicija će biti ispoštovana, a ona će ga vrlo brzo utešiti.

U Beninu živi skoro šezdeset plemena, od kojih svako ima sopstvene običaje vezane za skarifikaciju, kojoj se podvrgavaju i muškarci i žene, a svako od njih na poseban način doživljava simboliku ožiljaka.

Spomenik prirode "šam-dud" prvi put je zaštićen rešenjem Zavoda za zaštitu i naučno proučavanje prirodnih retkosti NR Srbije, 1957. godine kao prirodna retkost botaničkog karaktera. Uvažavajući njegove prirodne vrednosti određen je prvi stepen zaštite ovog spomenika prirode.

Prema podacima od pre nekoliko godina osnovno deblo šam dud je više od osam metara, obim drveta je 5,8 metara, a prečnik 1,9 metara.

Šam dud uspešno odoleva zubu vremena, ali je pitanje dokle će moći da se bori sa insektima koji stalno napadaju stablo duda, a prema navođenju posetilaca, grane drveta bi mogle da se polome ukoliko se skoro ne napravi konstrukcija koja će ih podupreti

Slovenska mitologija ne može do kraja da se rekonstruiše, a na osnovu raspoloživih izvora smatra se da ima izvorište u nekoj zajedničkoj indoevropskoj religiji. Sloveni su sve do pokrštavanja poštovali svoje bogove, među kojima i Veliku ili Šumsku majku - Muma Paduri.

Muma Paduri je oličenje ženstvenosti. Opisana je kao kraljica noći, velikih grudi, duge kose i noktiju. Iako je oličenje ženstvenosti ponekad se javlja i kao ružna starica, sa velikim i izraženim zubima. Muma Paduri se može pretvoriti u plast sena, naviljak sena, ćurku, kravu, svinju, psa, konja ili kozu.Čitav koncept ženstvenosti koji se i danas izuzetno neguje kod Vlahinja zasnovan je na legendi o Muma Paduri koja opseda loše muškarce, a žene čuva kada je pozovu. Takođe, ona brine o plodnosti, pomaže da menstrualni ciklus dođe ranije, bude što kraći i bezbolniji, a kada ostanu u drugom stanju, čuva i njihovu decu.

U svom radu "Mitska bića srpskih predanja" o Šumskoj Majci piše Slobodan Zečević: "Smatrala se zaštitnicom bremenitih žena, koja ih često i napada pored toga što ih štiti. Pri lečenju dece, bajalice u istočnoj Srbiji često pominju Šumsku Majku. Iz tekstova jasno proizlazi koncept dobra i zla, odnosno da ona odnosi, ali i sprečava bolesti, naročito dečiji plač i nesanicu."Bajalice, koje Zečević navodi u knjizi, zvuče ovako: 'O šumska mati, do sada plaka moje dete za tvojim, a sada neka plače tvoje dete za mojim'. U Braćevcu bi se dete koje plače iznosilo pod drvo pa mu se bajalo: 'Dobro veče gorska majko, dosta je moje dete plakalo od tvojega, neka sada plače tvoje od mojega'. Ili: 'Gorska majko, gorska veštice, gorska muma padure, dosta si oči bučila, dosta si zunbe cerila, dosta si moju decu pudila. Ja imam zlatne noževe, oči ću ti izvadim, zube ću ti polomim, sada se ti plaši od mene i moje dece, pa beži u goru i vodu, tu mesta više nemaš.'

Slobodan Zečević u svom radu još piše da se osim u istočnoj Srbiji, u Šumsku Majku se veruje i u Banatu.

"Gospodarica šume se u istočnoj Srbiji zamišlja kao lepa žena, jako razvijenih grudi, raspletene crne kose, sa dugim noktima, katkad naga, a katkad odevena u belu odeću. Ovo se mitsko biće moglo javiti i u drugim oblicima. Verovalo se da se pojavljuje samo noću, najčešće oko ponoći. Nije zalazila u sela, pošto joj smeta dim i mnoštvo sveta, pa se zato kretala isključivo šumom. Ako bi se pojavila u obliku plasta ili naviljka sena, praćena toplim daškom vetra, samo bi se trebalo skloniti za trnovit žbun. Kada bi išla šumom, drveće bi se savijalo do zemlje. Smatralo se da divno peva. Kao većina demona, ona je pohotljiva, pa često zavodi mlade i lepe ljude i to najčešće u šumi ili u vodenicama. Jedan od kazivača priča kako je noću u milinu zatekao divnu nagu ženu raspletene kose i velikih grudi, koja mu se podala, a zatim nestala. Kasnije ju je video u drveću.U rumunskoj literaturi Muma Paduri predstavlja mitološko biće koje se često može naći u narodnim pričama i verovanjima. Predstavljena je kao ružna žena koja se plaši ljudi i živi u šumama. Sinonim za Muma Paduri je Baba Cloanata čiji se pandan može naći u slovenskoj mitologiji u liku Baba Jage.

Sličano mitološko biće javlja se i u Bugarskoj kao Gorska Majka, što ovoj Boginji daje jaku slovensku komponentu.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Tragedija u fabrici Grmeč
• Restoran Trandanfilovic
• Sima Nesic
• Djojleni
• Vandjel Toma
• Kleopatra Karadjordjevic
• Golub Janjic
• Babet Bahmajer
• Miloje Vasic
• Siromasni delovi Beograda

• Generalna [792]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom