IZ MOJE DUŠE

 Reč je o terminu koji je danas toliko ustaljen da bi zapravo bilo poprilično teško napraviti njegovu definiciju. “Žuta štampa” je termin koji se odnosi na novine (kasnije i sve medije) koje pribegavaju senzacionalizmu kako bi prodale što više primeraka. Te novine često manipulišu podacima, služe se poluistinama, mnogo više koriste slike, a jedini cilj im je da podignu tiraž.

Kao dodatak termin se danas koristi u pogrdanom smislu da osudi svako novinarstvo koje tretira vesti na neprofesionalan i/ili neetički način.Prvo i osnovno, kolevka “žute štampe je Amerika. Jedan engleski magazin je 1898. godine napisao: “Nije sve američko novinarstvo “žuto”, iako je strogo savremeno žuto novinarstvo – američko”.

Drugo, ako znate malo više o istoriji štampe, onda možda naslućujete da termin “žuto novinarstvo” ima neke veze sa Džozefom Pulicerom, osnivač senzacione štampe u Americi i prestižne Pulicerove nagrade koja se i danas dodeljuje. Ipak, iako on jeste jedan od glavnih aktera priče, zapravo nije tvorac termina.Termin je skovan sredinom 1890-ih u jeku sukoba dva najjača njujorška lista.

Pulicer je tada bio vlasnik “New York World-a”, a Vilijam Randolf Herst “New York Journal-a”. Do tada, oba lista su shvatila da senzacionalizam, crteži i bombastični naslovi prodaju novine pa su, iako su se u novinama i dalje obrađivale ozbiljne teme, više prostora dali upravo ovakvim vestima.

Iako je nadmetanje između World-a i Journal-a bila surova, i jedne i druge novine su po prirodi bile slične. Bile su demokratske novine, naklonjene radnim snagama i imigrantima. I jedne i druge novine su ulagale ogromna novčana sredstva u svoja izdanja koja su izlazila nedeljom i funkcionisala kao nedeljni magazini. Svojevrsni “rat u broju prodatih primeraka” besneo je mesecima. Pulicer je prvi primetio popularnost stripa i 1896. u svojim novinama počeo da objavljuje “Žutog klinca” (“Yellow Kid”) - strip o ćelavom detetu u žutoj noćnoj košulji. Pričice o njegovim avanturama preko noći su postale neverovatno popularne donoseći World-u prevagu u tiražu nad Journal-om.

Ali, ni Herst se nije predavao! Uspeo je da, ponudivši mu ogromnu platu, nagovori Pulicerovog crtača Ričarda Autkolta da pređe u njegove novine. Pulicer je odgovorio tako što je dalje objavljivao strip veoma sličan “Žutom klincu”, kako bi nastavio da se takmiči sa Herstom, pružajući gradu tako zapravo “dva žuta dečaka”.

Sam strip rađen je pomoću brzo sušećeg žutog mastila kojim je farbano odelo glavnog junaka. I tako su ove listove urednici i novinari druge “ozbiljne štampe” (sa daleko manjim tiražima) počeli da zove - žuta. Kad bi govorili o njima pominjali bi jednostavno višak "novina o žutom dečaku".

Veruje se da je sam termin “žuto novinarstvo” zapravo skovao urednik trećeg popularnog lista “New York Press”, Ervin Vardman, koji je taj izraz prvi objavio, ali nikada nije definisao šta je tačno pod tim mislio.

Последњих година сведоци смо стварања бројних домаћих филмова и серија који су просто преплавили телевизијске канале. Има ту, наравно, свега и свачега. Понајвише смешне имитације нижеразредне мексичке продукције. Али, и историјских пројеката, од којих су неки смешни, а други злонамерни, са, можда, лепим изузетком ТВ серије „Корени“, рађене по роману Добрице Ћосића.

Можда из жеље да остави документ о једном времену, а можда из других разлога, које не желим да истражујем, наш познати и прослављени редитељ, Здравко Шотра, тренутно ради на снимању серије о краљу Александру Карађорђевићу. Краљ Александар предводио је српску војску кроз голготу и страдања до епске побее у Великом рату. Волели су српски војници свог витешког краља и његовог остарелог оца. Поштовали су њихову спремност да са својим народом поделе зло које их је снашло. Заслужио је краљ Александар да успомена на њега остане забележена и на филму, тј. телевизији. Заслужили су то и сви безимени Срби који су оставили кости на Церу, у Албанији, на Кајмакчалану, Виду…Заслужили су да се њихова жртва памти и да буду достојно спомињани. Достојно!Сценарио за серију чије је снимање у току рађен је по књизи Вука Драшковића „Александар од Југославије“. На самом почетку књиге аутор нескривено обзнањује своје мотиве да је напише, као и профил који ће осликати насловном јунаку – краљу Александру. На почетку, дакле, краљ разговара са француским новинаром који му каже: „Оптужују Вас да стварате Велику Србију!“. То је изречено у таквом тону да не оставља сумњу на којим позициијама стоји писац ове  књиге  и какав утисак жели да створи код својих читалаца. Дакле, народ који је у Великом рату изгубио трећину укупног становништва, претрпео геноцид почињен од стране пораженог Аустроугарског царства, народ који се борио, мален и нејак, против белосветских силеџија, (као и увек потпомогнутих од Хрвата, Албанаца, муслимана у Босни), од савезника више пута изигран, сада, 1918; после надљудске борбе за своја огњишта, не сме да направи своју државу. Тако се већ на самом почетку ове књиге појмови Србија и посебно Велика Србија стављају иза решетака. Јасно је да су непожељни. Лик краља Александра, рођен из пера Вука Драшковића, подржава овај тон. У разговору са истим француским новинаром он резигнирано оптужује Србе „Аписовце и многе друге“ да шире лажи и пропаганду против стварања Југославије. Као што су, наравно, криви и за почетак рата и за сопствено страдање. Бивши Србин, Драшковић, користи наратив савремених исламских колега, и назива Гаврила Принципа убицом и терористом који је „пуњцем у Фердинанда пуцао и у Србију“. И ова је оптужба, наравно, стављена „у уста“ лику краља Александра, српског краља, Карађорђевог потомка, одраслог у кући црногорског краља Николе Петровића, на Цетињу, уз звуке српских гусала.Већ на првим страницама ове књиге, а посебно у деловима који следе, као што су „дилеме“ које муче краља који путује на мировну конференцију у Версај, јасно се види антисрпски оквир у оквиру кога се гради атмосфера универзалне српске кривице, под плаштом „бриге“ за добробит истих тих прокужених Срба. На свом путу ка Версају Драшковићев Александар забринут је из два разлога. Он жели да „збрине и закрили“ Србе у Далмацији, Славонији, Словенији, Босни, и то, наравно, не може обједињујући  српски национални и културни простор у Краљевини Србији, ратној победници, земљи хероју и страдалници, већ искључиво у неприродној творевини Југославији. У својим размишљањима главни јунак романа суптилно оптужује Српску православну цркву за неоснивање југословенске нације, јер је Црква, по устаљеној „мантри“ прописала да само Православци могу бити Срби. „Осилиле се владике“, мисли тако Александар док путује ка стварању Југославије, „побуњују да је Србија а не Југославија!“И би Југославија, а Срби и даље негативци. „Југославија је“, каже наш аутор, „пројекат најумнијих међу Словенцима и Хрватима, Србија ју је само пригрлила као нужно зло!“ Србија је пригрлила уједињење са пораженим странама у рату, у коме је њена улога епска, као нужно зло? Зар није истина да су наша „браћа“ која нису ни капљом крви помогла да се та државна заједница створи, заправо прихватила њену нужност као оквир за остварење својих тисућљетних сепаратистичких снова о државности? Колико је замена своје државности за један државни провизоријум била немудра одлука од стране Срба, показаће се у времену које је уследило.

А у роману новооснованој држави највећи су проблем Срби. На Косову, каже наш аутор, Срби злостављају комшије Арбанасе и муслимане! За име Бога! Па зар су се зато Срби исељавали а качаци богатили? Они качаци које описује Драгиша Васић у свом делу Два месеца у југословенском Сибиру. Васић је учествовао у балканским и Великом рату а онда, као официр, боравио на косову 1920. И записао је страшну слику о осионости Арнаут толерисану од стране нове државе и страдалништво српског живља. Таква атмосфера мењала је постепено демографску слику Косова и стварала пут ка новом геноциду у току Другог светског рата па и касније, јер се ситуација за Србе није променила на боље, већ само на горе, у комунистичкој Југославији. Тако су се после догодиле 1981; 1988; 1998; 1999; 2004; 2008… и даље док год се једном Србија не врати свом извору. Зар Вук Драшковић који је написао Судију све ово не зна?

Као што рекох на почетку, Александар Карађорђевић је заслужио да буде достојно приказан. Не могу да се не запитам шта би краљ војник, војсковођа, који се најрадије облачио у своју униформу пешадијског пуковника, рекао када би прочитао странице ове књиге у којима се његов лик удвара једном Стјепану Радићу, који никада, од 1918. није скривао одвратност коју осећа према Србима. У роману он је одушевљени Јуословен који упозорава свог краља да ће Србијанци сигурно пружити отпор новој држави и обећава да ће јој Хрвати бити највећа узданица. Стварну слику „одушевљености“ Хрвата предвођених Радићем Југославијом и радост због доласка ослободилачке српске војске, дао је Станислав Краков у Животу човека на Балкану. Дакле, Хрвати ће „љушкати“ Југославију, само ако краљ „реши“ Србе. И он је обећао. Замислите ситуацију у којој се витез заклиње лупежу да ће му помоћи да похара његове дворе! Тешко је, али, Драшковић је успео!Након разговора са „дивним господином Радићем“, краљ иде да се „обрачуна“, ни мање ни више него са Патријархом Српске православне цркве. Ту препознајемо текстове из савремене хвратске штампе! Патријарх срспки је мрзитељ! И његова ће мржња, упозорава га краљ, створити друге мржње! Тако да, ако питате Вука Драшковића, Српска црква је крива што у свим генерацијама Хрвата постоји мржња према Србима која је користила сваки сукоб да се отелотвори у геноциду. Иако то знамо и ми и Вук Драшковић, овај део у књизи завршава се речима које Александар упућује Патријарху: „ Битка против вас, таквих какви сте, пресудна је битка за спас Србије“!

Након упирања прстом у вековни бастион Српства – Српску православну цркву, следи „нивелисање“ народа. Значајну улогу у овој хуморески има и познати „кипар“ Иван Мештровић. Он је, наравно, диван, воли Александра и Југославију, само му мало сметају Срби. Ето, да је могло без њих! Он, дакле, говори: „ Хрвати и Срби су исти! Једни хоће велику Хрватску, други хоће Велику Србију!“. Велику Хрватску? На којим историјским основама? Хрватска којој су Срби и њихов краља, дали прву државност, већ је већа, макар за Крајину, него што би смела да буде!Но, да се вратимо књизи. Читајући је закључујемо да је у тренутку када настаје заједничка држава Јужних Словена једини ваљани Србин управо Краљ Александар (и, можда, Светозар Прибићевић). Према лику краља аутор је благонаклон, мада је мени лично тешко да поверујем човеку који беспризорно ружи свој народ, да гаји искрене симпатије према краљу тог истог народа, и то оном истом краљу који је тај народ водио кроз страдање до славе! Чини се, ипак, да су ови хвалоспеви краљу намењени управо оном делу наше јанвости који све гласније испољава огорченост према Алексадру који је на српској крви и српској слави направио Југославију!

Александар од Југославије је, нажалост, део пројекта сатанизације Срба којима, никад довољно нарасли народи из окружења, никада нису опростили ни Велбужд 1330, ни Кајмакчалан 1916., ни цареве, ни кнезове, ни законике, ни житија, ни храброст, ни чојство! зато се сада користи име, или оно што је од њега остало, једног српског националисте (додуше бившег), да би се изругујући се светлим тренуцима српске историје, промовисала Хрватска „повијест и култура“. Треба ли већи доказ за то од саме ове књиге међу чијим корицама се оправдава српски политичар из Хрватске, Светозар Прибићевић, за нетрпељивост према својим сународницима из Србије, које назива дивљацима и чије страдање исмева тражећи да се каже колико су то крви источили и колико то кошта?! Иако не могу са сигурношћу да тврдим да ове речи није заправо изговорио Стјепан Радић, јасно је зашто Драшковић инсистира да их је рекао управо Србин, Прибићевић.

У истом духу, један од „најсветлијих“ ликова романа, Иван Мештровић, након покушаја атентата на краља у Загребу, од стране већ тада одлично организованих усташа Анте Павелића, изговара следеће речи: „ Хрвати воле Александра! Хрвати су питоми! Анте Павелић није из Загреба или Далмације, не! Анте Павелић је Херцеговац, а прича се и да му је мајка Српкиња!“ Дакле, слободни смо да закључимо да је највећи монструм који је ходио нашим просторима, чија је „држава“  заправо била фабрика за уништавање Срба, у којој су, једино ту на целом свету, постојали конетрациони логори за децу, (српску!), Србин!!! Ао га већ не може аболирати и прогласити за његове злочине кривом Српску православну цркву, онда га може прогласити Србином! Јер, Хрвати су „питоми“. Али, зашто се одричу југословенског сна, пита се пред крај књиге Вук Драшковић? Ах! Па, због Срба, наравно! „Због ружне стварности, забог атентата у скупштини, због великосрпских бандита!“. Јер, Срби је ваљда требало сви да изгину стварајући државе својој „браћи“. Да им не буду болно подсећање на чињеницу ко им је први пут у њиховој повијести подарио државност!

На самом крају, у Епилогу, са Србима се обрачунава српски архенепријатељ, комуниста – Тито. У жучном монологу који му је великодушно доделио аутор, Јосип Броз Тито жури да што више, у свакој речи, унизи српски народ. Народ који је створио буквално све на овим просторима, народ коме и аутор овог својеврсног аутошовинистичког зборника припада.Тито се обраћа Александровом портрету. Ликује. Он је победник! Краљ је мртав! Његова породица у изгнанству. Тито му са уживањем злог циника говори како је „бедан“ народ из кога потиче. Сами су себи непријатељи. Само код њих постоји аутошовинизам! Али, ипак, само се од њих боји „црвени краљ“, од њиховог отпора, од ђенерала Драже.

Књига се завршава како је и почела. Аутошовинизмом, антисрпски. Било да пише о Србима као издајницима, било да пише о Србима ратницима, никада не сме бити афирмативно!

Драги господине Шотра, размислите, понудите неком младом драматургу и неколицини родољубивих историчара посао. Направите серију достојну херојског раздобља српске државе, са пијететом према времену у коме је се одрекосмо, наивно верујући у сан о Јужним Словенима. Или, снимајте серије по романима Мир-Јам.

Počeci sežu u daleki X vek, dok je praksa trajala sve do XX veka. Postoji nekoliko teorija koje nude razloge za početak ove neprijatne tradicije, od želje da se imitira prirodno malo stopalo prinčeve najdraže konkubine, pa sve do priče o carici koja je imala mala, zdepasta stopala, zbog čega su postala pomodna. 

Postoji veoma malo pisanih dokaza o ovom običaju, a prema retkim zapisima, Kinezi su tim običajem slavili svoje plesačice koje su bile poznate po malenim stopalima i predivnim tačkama koje su izvodile. Podvezivanje stopala praktikovala je elita u bogatim delovima Kine, što sugeriše da je običaj potekao od bogatih devojaka koje su na taj način slavile svoju pošteđenost od fizičkih poslova. Takođe su time slavile mogućnost svojih muževa koji su mogli da se žene devojkama koje nisu morale da rade. Njihov jedini zadatak je bio da služe muževima i drže domaćinstvo naređujući slugama. Ekonomska i socijalna draž tih žena postala je seksualno privlačna za bogate muškarce.Neki stručnjaci procenjuju da je čak dve milijarde Kineskinja podvezalo stopala u periodu od kraja X veka, pa sve do 1949. godine, kada su komunisti zakonom zabranili praktikovanje tog običaja.

Podvezana stopala smatrana su erotičnim, a postoje i priručnici za seks iz vremena dinastije Ćing koji su predlagali 48 različitih načina za igru sa njihovim nogama. Iako su ženska stopala izluđivala mušku maštu, neki muškarci ih nikada nisu videli bez zavoja. Razlog za to je i jedna izjava da takva ženska stopala bez cipele zauvek unište svaki estetski osećaj.

Muškarce je uzbuđivao ženski hod, koji je zbog polomljenih kostiju i zavoja bio otežan, a uglavnom su se ljuljale u hodu. Žene su zbog toga hodale pažljivo i oprezno. Činjenica da su podvezana stopala bila skrivena od muških pogleda bila je sama po sebi privlačna, dok su ta ista stopala imala nepodnošljiv miris i razne gljivične infekcije na delovima koji nisu bili pristupačni za pranje.

Podvezivanje se najčešće baziralo na lomljenju kostiju luka stopala. Proces je trajao gotovo dve godine kako bi se dobio željeni efekat stopala velikog svega osam centimetara. Najčešće je počinjao između treće i jedanaeste godine života, pre nego što se razvije luk stopala do kraja. Radilo se u zimskim mesecima kako bi noge bile neosetljive na bol. Prvo bi se svako stopalo umakalo u toplu mešavinu bilja i životinjske krvi kako bi se smekšalo, a potom bi se nokti na nogama sekli koliko je dopušteno kako bi se sprečio nastanak infekcije.

Devojkama su masirana stopala, kako bi se pripremila za ono što sledi, a dugački zavoji kojima se to sve izvodi umakali su se u istu onu mešavinu bilja i krvi. Da bi se sprečio rast noge, prsti stopala se savijaju prema dole dok ne dotaknu tabane i pritiskaju se dok ne puknu. Nije bilo nikakve anestezije tokom procesa, tako da su devojke trpele nesnosan bol. Kada se prsti slome i saviju pod taban, cela noga bila je zatezana unazad kako bi luk stopala takođe pukao i time omogućio početak pravog podvezivanja.

Kada je podvezivanje završeno, krajevi tkanine koja je služila u te svrhe bili su zašiveni kako bi se sprečilo otpuštanje. Sušenjem, zavoji bi se dodatno smanjili i još čvrće podvezivali. Da bi kosti zarasle na pravi način, puno pažnje je posvećivano stopalima koja su se redovno prala i pregledala. Umakana su u posebne smese koje su pomagale da odumrlo tkivo otpadne, a nakon ovakvog tretmana stopala bi se ponovo uvijala, svaki put dodatno čvršće. 

Ipak, podvezivanje je moglo uzrokovati tešku infekciju i gangrenu, a živeti sa takvim stopalima bilo je bolno, iako je bilo uvreženo mišljenje da su žene mogle normalno da hodaju, rade u poljima i penju se po planinama.

Oblik savršenog stopala bio je poput lotosovog pupoljka, okruglasto i zaobljeno na peti, a na prstima prelazi u šiljak, čime je sva težina prenesena samo na veliki prst.

U noci izmedju subote na nedelju opet ce se pomerati kazaljke i to za sat unazad . Pre 20 

godina su na Zapadnoj obali u Izraelu tri osobe poginule zbog zimskog racunanja vremena . 

Zimsko racunanje vremena je prirodno po suncu . Letnje se uvodi zakonom odnosno ukazom

i uglavnom je stvar politike jedne zemlje . Srbija kazaljke pomera od 1983 i to dva puta

godisnje poslednjeg vikenda marta sat unapred i poslednjeg vikenda oktobra sat unazad . 

Rusija , Kina , Indija , deo Juzne Amerike , Juznoafricka Republika nikada ne pomeraju 

kazaljke vec su stalno u rezimu zimskog racunanja vremena . Pre osam godina Ruska 

Federacija je odlucila da trajno ostane na letnjem racunanju vremena . Ali ta odluka nije bila

dugog veka posto su se vrlo brzo predomislili . Vec 2014 je ruska Duma izglasala da se 

trajno koristi zimsko vreme . Kad god se sat pomera mnogi se zale da im nije dobro 

osecaju se umorno ispadaju iz ritma , menja se raspolozenje . Medicina se medjutim nije

bavila ovim pitanjem ali su pojedine studije utvrdile da se organizam tome privikava 15

dana . U septembru 1999 Zapadna obala je jos bila na letnjem racunanju vremena dok je

Izrael pomerio casovnike jedan sat unazad . Teroristi sa Zapadne obale su pripremili 

tempirane bombe i prokrijumcarili ih u Izrael . Medjutim posto nisu znali za promenu

vremena bombe su eksplodirale sat pre nego sto su ih jos postavljali . Poginula su trojica

terorista koji su planirali da ubiju 2 . 000 ljudi .  Američki naučnik i političar Bendžamin Frenklin prvi je u 18. veku spomenuo mogućnost pomeranja kazaljki kako bi se efikasnije iskoristio dan. Prva zemlja koja ga je poslušala i koja je na osnovu te ideje počela računanje vremena bila je Kanada. U Evropi prva to čini Nemačka, a za njom i Francuska, Velika Britanija i Austrougarska i to za potrebe uštede energije tokom Prvog svetskog rata.

Sedamdesetih, kada je tokom energetske krize nafta značajno poskupela, pojedine države su ponovo uvele letnje vreme iz istog razloga – da im više novca ostane u džepu. Kolike su zaista uštede, nema preciznih istraživanja. 

Reč je o predmetima koji su nepodesni zbog politickih ili religijskih stavova , kulture i 

brige za zdravlje gradjana . 

Dubak - Kanada 

Sedmog aprila 2004 godine u Kanadi su zabranjeni prodaja , reklamiranje i uvoz hodalica 

za bebe . To podrazumeva i predprodaju polovih i prilagodjenih predmeta te vrste a osobe

u cijem se vlasnistvu pronadje dubak moraju platiti novcanu kaznu u visini od 100 hiljada

dolara ili odsluziti zatvorsku kaznu . 

Lutke za izloge - Iran 

Na listi su i plasticne lutke u obliku ljudskog tela koje su u Iranu zabranjene 2009 godine. 

Rec je o zabrani lutaka koje prikazuju obline i nemaju hidzab . 

Plave farmerice - Severna Koreja 

Koreanske vlasti su zabranile plave farmerice jer simbolisu Sjedinjene Americke drzave. 

Četke za penu za brijanje - Japan Sveta Lucija 

Nakon pojave antraksa pocetkom 20 - tog veka ova mala ostrvska drzava je zabranila

uvoz cetkica za nanosenje pene za brijanje koje su proizvedene u Japanu . 

Zvake - Singapur 

Pocetkom 90 - tih godina proslog veka vlasti Simgapura su zabranile zvakanje zvaka 

zbog toga sto su mladi lepili na postanske sanducice , u kljucaonice , tastere liftova , 

plocnik , stepenice . Zbog svega toga troskovi ciscenja su poskupeli . Kada je prvi put

predlozena ova zabrana je odbacena kao previse drasticna mera , ali je posle nekoliko 

godina kada je utvrdjeno da zalepljene se zvakace gume lepe i za senzore vrata na 

vozovima da ometaju njihov rad usvojena . Od 2004 godine zvaka se moze iskljucivo 

dobiti uz lekarski recept u svrhe lecenja .  

Pleme Suri jedno je od plemena koje, uprkos zabranama etiopske vlade, čuva neke svoje surove rituale. Jedan od njih je donga - borba štapovima - čiji krajnji ishod nekada bude i smrt.Borba štapovima zapravo je borba za nevestu. Donga je tradicionalan način na koji muškarci pokušavaju da impresioniraju žene svog plemena. Bore se sa malo, ili bez odeće, što udarce čini bolnijim. Osim da snagu prikažu pred budućom suprugom, mladim muškarcima je ovo idealna prilika da iskuse bitku i da vide krv, što ih priprema za potencijalne borbe i okršaje sa drugim plemenima.

U borbama učestvuje između 20 i 30 muškaraca, kao i sudija čije je zaduženje da borbu prekine kada postane prevše nasilna, kako ne bi došlo do smrtnog ishoda.

Etiopska vlada je borbe štapovima zabranila još 1994. godine, međutim, tradicija se održala

Mnogim nemcima je decenijama i sam spomen imena Beate Uze terao krv u obraze . 

Samostalna i recita Nemica je iz spavace sobe u izlog svoje radnje iznela citav svet seksa 

ali i pomagala za razne seksualne igre . Beate Uze je rodjena 1919 godine u tadasnjoj 

Pruskoj oblasti koja je postala posle Drugog svetskog rata deo Rusije . Majka joj je bila 

jedna od prvih zena koje su zavrsile medicinu u Nemackoj otvoreno je govorila o zenskoj

seksualnosti i čak ju je ucila o nacinima kontracepcije . Ona je 1937 odlucila da Berlinu

postane pilotkinja . Uskoro je bila sportska i umetnicka letacica . Zatim se 1939 godine

udala za svog instruktora letenja Hans - Jirgena - Uzea a 1943 rodio se njihov sin . 

U razgovoru sa zenama ciji su se muzevi vracali iz rata saznaje da se te zene plase 

trudnoce u vremenu teske oskudice . Beate Uze se setila metoda kontracepcije koje

joj je majka preporucila i zapisuje jednu od njih . Spis x je naziv brosure koju je 

prodala po tada veoma visokoj ceni u 32 . 000 primeraka . No njen nacin prodaje 

koji se bazirao na tada neubicajenom slanju formulara za narucivanje na sve adrese

do kojih je mogla doci donosi joj i prve tuzbe . Najcesce podnosioci tuzbi smatrali su

da su na njihove adrese stigli nepristojni materijali koji navode na nemoralno ponasanje

i seks pre braka . Onda je 1951 ucinila sledeci korak osnovala je kucu za dostavu Beate

Uze . Prodavala je kondome i publikacije o bracnoj higjeni kako se tada bracni seks 

nazivao . U Flenburgu 1962 godine otvara prvi seks šop na svetu . Uze je dobila jos dva

sina u drugom braku sa trgovcem Ernestom Valterom Rotermundom . Sinovi su se 

ukljucili u posao . Medjutim dok posao cveta sinovi zapocinju svadju . Firma je podeljena

1981 Beate Uze ostaje kod nje i sina Ulriha a dostava Orion od tada pripada dvojici 

drugih sinova . Beate Uze 1996 otvara muzej erotike u Berlinu a 1999 godine sa njom

izlazi na berzu .  Pred kraj njenog zivota poslovanje je bilo nestabilno ali za svoju 

pionirsku ulogu u oslobadjanju seksualnosti pocinje da dobija drustvena priznanja . 

Deset godina pre toga 1989 godine dobila je Savezni krst za zasluge . Ona se nametnula

u muskim oblastima kao pilotkinja i poslovna zena . Katrin Renike autorko koja je napisala

njenu biografiju izjavila je zs Dojclandfunk da Beati Uze nije posebno na srcu lezala 

zenska emancipacija . Beate Uze je umrla 2001 godine u 81 godini zivota od posledice

upale pluca .  

Moderni istoricari odbacuju vecinu mitova o Amazonkama . Mnogi smatraju da su one bile

samo plod maste drevnih Grka . Medjutim arheoloska otkrica upucuju na to da su postojale

zene koje odgovaraju raznim opisima Amazonki . S obzirom na to da su ih grcki mitovi 

smestali u prostrane stepe Evroazije u severno i istocno Sredozemlje arheolozi su 

iskopavanjem ostatak skitskih naselja i grobnica otkrili da su i zene ovih ratnika 

ucestvovale u ratnim pohodima , lovile su , jahale konje , sluzile se oruzjem . Ideja o 

homoseksualnosti Amazonki javila se u savremeno doba . Medjutim s obzirom na to da

se u antickom periodu otvoreno govorilo o seksualnoj orjentaciji , a Amazonke nisu 

pominjane u tom kontekstvu moze se zakljuciti da je rec o cvrstom sestrinstvu koje

je bilo predstavljeno i u klasicnoj umetnosti i zapisima o ovim ratnicama . Ne postoje

dokazi o drevnim drustvima u kojima su zivele iskljucivo zene . Istoricar Herodot

pominje Amazonke kao Skicanke tj zene ratnika Skita . One su imale obicaj da sakupljaju

lisce koje bi potom bacale u vatru pa bi opijene dimom igrale vikale i pevale . Herodot 

belezi u jednom delu da je rec o kanabisu a arheolozi su otkrili da su svi muskarci i zene

bili sahranjeni sa opremom za pusenje trave , sto svedoci o koriscenju marihuane medju

ovim narodom .  

Indijski grad Bopal povezuje se sa najgorom hemijskom katastrofom u istoriji kada se 

3 . decembra 1984 godine smrtonosni oblak digao u vazduh zbvog cega se hiljade stradalo 

a posledice se osecaju i dan danas . Iza gvozdene ograde napustene fabrike pestcida 

glavne zgrade su srusene , vegetacija je obrasla pogone a ogromni rezervoari povezani 

nizom zardjalih cevi nepovratno su unisteni . U prasnjavoj kontrolnoj sobi jos uvek stoji 

natpis sigurnost je svacija duznost . Sagradjena 1969 fabrika junion karbajda u saveznoj

drzavi Madja Prades bila je simbol nove industrijalizacije Indije otvarajuci hiljade radnih

mesta za siromasne i u isto vreme proizvodeci jeftine pesticide za milione poljoprivrednika . 

Bopal je izabran zbog njegovog centralnog polozaja u Indiji velikog jezera koji obezbedjuje

dovoljne kolicine vode , dovoljne kolicine elektricne energije i jeftine radne snage . Sve

do 1979 godine u Indiju se uvozio metilzocijanat a zatim je pocela njegova proizvodnja . 

Curenje su prvi detektovali radnici u 23 i 30 časova kada su pocele da im suze i peku

oči . Za to vreme velika kolicina od oko 40 tona metilzocijanata potekla je iz rezervoara 

i u toku od oko 2 sata dospela u vazduh sireci se niz vetar . Hiljade ljudi je izgubilo 

zivot tokom spavanja ili usled panike koja je nastala zbog otrovnog gasa a hiljade 

drugih je otrovano i povredjeno . O posledicama po zivotnu sredinu koje se mogu 

povezati sa oslobadjanjem metilzocijanata nema mnogo podataka . U postojecim 

izvestajima se govori o uginucu stoke , pasa , mačaka , i ptica . Biljni svet je takodje 

ozbiljno pogodjen . Sredinom juna 1985 godine ministar zdravlja Indije je saopstio 

da je oko 36 trudnica doslo do spontanog pobacaja , da je 21 beba rodjena sa 

deformitetima , a da su zabelezena i 27 mrtvorodjenja . Nesreca u Bopalu je 

najveca do sada zabelezena hemijska katastrofa u svetu i jedna od najpoznatijih ekoloskih

nesreca u ljudskoj istoriji .  

Rolan Garos cuveni teniski turnir u Parizu ovih dana ce dostici svoj vrhunac . I dok 

ljubitelji belog sporta uzivaju u vrhunskim mecevima i potezima svojih omiljenih igraca 

malo je onih koji znaju ko se krije iza imena ovog spektakla . Rolan Garos je bio proslavljeni

ratni pilot u Francuskoj najzapazeniji po svojim akcijama u Prvom svetskom ratu . Ipak i 

pre ovog sukoba je bio poznat u vazduhoplovnim krugovima . Njegova slava je dostigla 

vrhunac kada 1913 godine postao prvi covek koji je u neprekidnom letu preleteo Sredozemno

more od Frezisa na jugu Francuske do Bizerte u Tunisu . Bilo mu je potrebno 7 sati i 53

minute a poduhvat mu je doneo svetsku slavu . Rolan Garos se pridruzio francuskoj 

vojsci i postao ratni pilot . Nakon nekoliko misija Rolan je shvatio da je istovremeno 

letenje i pucanje pretesko pa je umesto na bocnu stranu automatsku pusku pricvrstio 

na prednji deo borbenog aviona . Tako je sebi olaksao gadjanje protivnika a da bi 

propelere zastitio od unistenja neprijateljskih metaka na avion je postavio metalne 

klinove . Ratna sreca je Rolan Garosu okrenula ledja 18 aprila 1915 godine kada 

je njegov avion oboren iznad nemackog dela ratista . Odveden je u zarobljenistvo i

odande je uspeo da pobegne tek posle tri godine . Iako je po njemu dobio ime

jedan od najvecih svetskih teniskih turnira Rolan Garos tokom zivota nije odigrao

nijedan teniski meč . Ovaj teniski turnir ima veoma dugu tradiciju i igrao se na 

drzavnom nivou jos od 1981 godine . Mečevi su odrzavani na travnatoj povrsini na 

jednom od od dva stadiona u Parizu na Stand de Fransu i RCf-u . Godine 1925 

turnir je postao medjunarodni a za potrebe Dejvis Kupa 1928 godine celnici 

Stand de Fransa su ustupili teniskoj federaciji tri hektara zemljista za izgradnju 

terena . Imali su samo jedan uslov da se novi stadion i turnir nazovu Rolan Garos .  

Iako po novijoj verziji navodi se da je Vajsmiler rodjen u Frajdorfu u danasnjem predgradju

Temisvara postoje brojni dokazi da je pravo rodno mesto poznatog glumca u stvari 

banatsko selo Međa . Čuveni Dzoni Vajsmiler glumac koji se proslavio kao Tarzan 

i plivac koji je osvojio pet zlatnih medalja na Olimpijadi i postavio desetine rekorda u 

plivanju zapravo dolazi iz nasih krajeva . Roditelji Petar i Elizabeta su sinu ime dali 

Johan ali je decak zbog nasilne mađarizacije stanovnistva u knjige upisan kao Janoš . 

Sedam meseci nakon Johanovog rodjenja porodica Vajsmiler se ukrcala na brod u 

Roterdamu i emigrirala u Ameriku a u njihovim useljenickim dokumentima je kao 

mesto dzonijevog rodjenja naveden Pardanj danasnja Međa . Nakon sto se kao 9 -

godisnjak tesko razboleo doktori su malom Dzoniju savetovali da se bavi plivanjem 

i on je 1921 godine postao šampion Amerike u disciplinama 45 i 200 metara . 

Ostalo je istorija Dzoni je 1922 godine oborio svetski rekord na 100 metara 

a zatim na Olimpijadama u Parizu 1924 i Amsterdamu 1928 osvojio pet zlatnih

medalja . Vajsmiler je Tarzana glumio u 12 ostvarenja a pojavio se u jos 20 - tak 

filmova . Dzoni Vajsmiler koji se zenio pet puta preminuo je 20 januara 1984 godine 

i sahranjen je u blizini Akapulka . Dzonijeva poslednja zelja bila je da se tokom 

sahrane tri puta pusti poznati Tarzanov poklič.  

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Sve Titove zene
• Crnogorske legende
• Muzej piva
• Najpoznatija srpska monahinja
• Lajanje na zvezde
• Goblen Gospa od Škrpjela
• Molitvom do poroda Manastir Koporin
• Nevinost bez zastite
• Aligator Muja
• Senka Veletanlic

• Generalna [614]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom