IZ MOJE DUŠE

Aleksandar od Jugoslavije

dobojka | 28 Oktobar, 2020 11:48

Последњих година сведоци смо стварања бројних домаћих филмова и серија који су просто преплавили телевизијске канале. Има ту, наравно, свега и свачега. Понајвише смешне имитације нижеразредне мексичке продукције. Али, и историјских пројеката, од којих су неки смешни, а други злонамерни, са, можда, лепим изузетком ТВ серије „Корени“, рађене по роману Добрице Ћосића.

Можда из жеље да остави документ о једном времену, а можда из других разлога, које не желим да истражујем, наш познати и прослављени редитељ, Здравко Шотра, тренутно ради на снимању серије о краљу Александру Карађорђевићу. Краљ Александар предводио је српску војску кроз голготу и страдања до епске побее у Великом рату. Волели су српски војници свог витешког краља и његовог остарелог оца. Поштовали су њихову спремност да са својим народом поделе зло које их је снашло. Заслужио је краљ Александар да успомена на њега остане забележена и на филму, тј. телевизији. Заслужили су то и сви безимени Срби који су оставили кости на Церу, у Албанији, на Кајмакчалану, Виду…Заслужили су да се њихова жртва памти и да буду достојно спомињани. Достојно!Сценарио за серију чије је снимање у току рађен је по књизи Вука Драшковића „Александар од Југославије“. На самом почетку књиге аутор нескривено обзнањује своје мотиве да је напише, као и профил који ће осликати насловном јунаку – краљу Александру. На почетку, дакле, краљ разговара са француским новинаром који му каже: „Оптужују Вас да стварате Велику Србију!“. То је изречено у таквом тону да не оставља сумњу на којим позициијама стоји писац ове  књиге  и какав утисак жели да створи код својих читалаца. Дакле, народ који је у Великом рату изгубио трећину укупног становништва, претрпео геноцид почињен од стране пораженог Аустроугарског царства, народ који се борио, мален и нејак, против белосветских силеџија, (као и увек потпомогнутих од Хрвата, Албанаца, муслимана у Босни), од савезника више пута изигран, сада, 1918; после надљудске борбе за своја огњишта, не сме да направи своју државу. Тако се већ на самом почетку ове књиге појмови Србија и посебно Велика Србија стављају иза решетака. Јасно је да су непожељни. Лик краља Александра, рођен из пера Вука Драшковића, подржава овај тон. У разговору са истим француским новинаром он резигнирано оптужује Србе „Аписовце и многе друге“ да шире лажи и пропаганду против стварања Југославије. Као што су, наравно, криви и за почетак рата и за сопствено страдање. Бивши Србин, Драшковић, користи наратив савремених исламских колега, и назива Гаврила Принципа убицом и терористом који је „пуњцем у Фердинанда пуцао и у Србију“. И ова је оптужба, наравно, стављена „у уста“ лику краља Александра, српског краља, Карађорђевог потомка, одраслог у кући црногорског краља Николе Петровића, на Цетињу, уз звуке српских гусала.Већ на првим страницама ове књиге, а посебно у деловима који следе, као што су „дилеме“ које муче краља који путује на мировну конференцију у Версај, јасно се види антисрпски оквир у оквиру кога се гради атмосфера универзалне српске кривице, под плаштом „бриге“ за добробит истих тих прокужених Срба. На свом путу ка Версају Драшковићев Александар забринут је из два разлога. Он жели да „збрине и закрили“ Србе у Далмацији, Славонији, Словенији, Босни, и то, наравно, не може обједињујући  српски национални и културни простор у Краљевини Србији, ратној победници, земљи хероју и страдалници, већ искључиво у неприродној творевини Југославији. У својим размишљањима главни јунак романа суптилно оптужује Српску православну цркву за неоснивање југословенске нације, јер је Црква, по устаљеној „мантри“ прописала да само Православци могу бити Срби. „Осилиле се владике“, мисли тако Александар док путује ка стварању Југославије, „побуњују да је Србија а не Југославија!“И би Југославија, а Срби и даље негативци. „Југославија је“, каже наш аутор, „пројекат најумнијих међу Словенцима и Хрватима, Србија ју је само пригрлила као нужно зло!“ Србија је пригрлила уједињење са пораженим странама у рату, у коме је њена улога епска, као нужно зло? Зар није истина да су наша „браћа“ која нису ни капљом крви помогла да се та државна заједница створи, заправо прихватила њену нужност као оквир за остварење својих тисућљетних сепаратистичких снова о државности? Колико је замена своје државности за један државни провизоријум била немудра одлука од стране Срба, показаће се у времену које је уследило.

А у роману новооснованој држави највећи су проблем Срби. На Косову, каже наш аутор, Срби злостављају комшије Арбанасе и муслимане! За име Бога! Па зар су се зато Срби исељавали а качаци богатили? Они качаци које описује Драгиша Васић у свом делу Два месеца у југословенском Сибиру. Васић је учествовао у балканским и Великом рату а онда, као официр, боравио на косову 1920. И записао је страшну слику о осионости Арнаут толерисану од стране нове државе и страдалништво српског живља. Таква атмосфера мењала је постепено демографску слику Косова и стварала пут ка новом геноциду у току Другог светског рата па и касније, јер се ситуација за Србе није променила на боље, већ само на горе, у комунистичкој Југославији. Тако су се после догодиле 1981; 1988; 1998; 1999; 2004; 2008… и даље док год се једном Србија не врати свом извору. Зар Вук Драшковић који је написао Судију све ово не зна?

Као што рекох на почетку, Александар Карађорђевић је заслужио да буде достојно приказан. Не могу да се не запитам шта би краљ војник, војсковођа, који се најрадије облачио у своју униформу пешадијског пуковника, рекао када би прочитао странице ове књиге у којима се његов лик удвара једном Стјепану Радићу, који никада, од 1918. није скривао одвратност коју осећа према Србима. У роману он је одушевљени Јуословен који упозорава свог краља да ће Србијанци сигурно пружити отпор новој држави и обећава да ће јој Хрвати бити највећа узданица. Стварну слику „одушевљености“ Хрвата предвођених Радићем Југославијом и радост због доласка ослободилачке српске војске, дао је Станислав Краков у Животу човека на Балкану. Дакле, Хрвати ће „љушкати“ Југославију, само ако краљ „реши“ Србе. И он је обећао. Замислите ситуацију у којој се витез заклиње лупежу да ће му помоћи да похара његове дворе! Тешко је, али, Драшковић је успео!Након разговора са „дивним господином Радићем“, краљ иде да се „обрачуна“, ни мање ни више него са Патријархом Српске православне цркве. Ту препознајемо текстове из савремене хвратске штампе! Патријарх срспки је мрзитељ! И његова ће мржња, упозорава га краљ, створити друге мржње! Тако да, ако питате Вука Драшковића, Српска црква је крива што у свим генерацијама Хрвата постоји мржња према Србима која је користила сваки сукоб да се отелотвори у геноциду. Иако то знамо и ми и Вук Драшковић, овај део у књизи завршава се речима које Александар упућује Патријарху: „ Битка против вас, таквих какви сте, пресудна је битка за спас Србије“!

Након упирања прстом у вековни бастион Српства – Српску православну цркву, следи „нивелисање“ народа. Значајну улогу у овој хуморески има и познати „кипар“ Иван Мештровић. Он је, наравно, диван, воли Александра и Југославију, само му мало сметају Срби. Ето, да је могло без њих! Он, дакле, говори: „ Хрвати и Срби су исти! Једни хоће велику Хрватску, други хоће Велику Србију!“. Велику Хрватску? На којим историјским основама? Хрватска којој су Срби и њихов краља, дали прву државност, већ је већа, макар за Крајину, него што би смела да буде!Но, да се вратимо књизи. Читајући је закључујемо да је у тренутку када настаје заједничка држава Јужних Словена једини ваљани Србин управо Краљ Александар (и, можда, Светозар Прибићевић). Према лику краља аутор је благонаклон, мада је мени лично тешко да поверујем човеку који беспризорно ружи свој народ, да гаји искрене симпатије према краљу тог истог народа, и то оном истом краљу који је тај народ водио кроз страдање до славе! Чини се, ипак, да су ови хвалоспеви краљу намењени управо оном делу наше јанвости који све гласније испољава огорченост према Алексадру који је на српској крви и српској слави направио Југославију!

Александар од Југославије је, нажалост, део пројекта сатанизације Срба којима, никад довољно нарасли народи из окружења, никада нису опростили ни Велбужд 1330, ни Кајмакчалан 1916., ни цареве, ни кнезове, ни законике, ни житија, ни храброст, ни чојство! зато се сада користи име, или оно што је од њега остало, једног српског националисте (додуше бившег), да би се изругујући се светлим тренуцима српске историје, промовисала Хрватска „повијест и култура“. Треба ли већи доказ за то од саме ове књиге међу чијим корицама се оправдава српски политичар из Хрватске, Светозар Прибићевић, за нетрпељивост према својим сународницима из Србије, које назива дивљацима и чије страдање исмева тражећи да се каже колико су то крви источили и колико то кошта?! Иако не могу са сигурношћу да тврдим да ове речи није заправо изговорио Стјепан Радић, јасно је зашто Драшковић инсистира да их је рекао управо Србин, Прибићевић.

У истом духу, један од „најсветлијих“ ликова романа, Иван Мештровић, након покушаја атентата на краља у Загребу, од стране већ тада одлично организованих усташа Анте Павелића, изговара следеће речи: „ Хрвати воле Александра! Хрвати су питоми! Анте Павелић није из Загреба или Далмације, не! Анте Павелић је Херцеговац, а прича се и да му је мајка Српкиња!“ Дакле, слободни смо да закључимо да је највећи монструм који је ходио нашим просторима, чија је „држава“  заправо била фабрика за уништавање Срба, у којој су, једино ту на целом свету, постојали конетрациони логори за децу, (српску!), Србин!!! Ао га већ не може аболирати и прогласити за његове злочине кривом Српску православну цркву, онда га може прогласити Србином! Јер, Хрвати су „питоми“. Али, зашто се одричу југословенског сна, пита се пред крај књиге Вук Драшковић? Ах! Па, због Срба, наравно! „Због ружне стварности, забог атентата у скупштини, због великосрпских бандита!“. Јер, Срби је ваљда требало сви да изгину стварајући државе својој „браћи“. Да им не буду болно подсећање на чињеницу ко им је први пут у њиховој повијести подарио државност!

На самом крају, у Епилогу, са Србима се обрачунава српски архенепријатељ, комуниста – Тито. У жучном монологу који му је великодушно доделио аутор, Јосип Броз Тито жури да што више, у свакој речи, унизи српски народ. Народ који је створио буквално све на овим просторима, народ коме и аутор овог својеврсног аутошовинистичког зборника припада.Тито се обраћа Александровом портрету. Ликује. Он је победник! Краљ је мртав! Његова породица у изгнанству. Тито му са уживањем злог циника говори како је „бедан“ народ из кога потиче. Сами су себи непријатељи. Само код њих постоји аутошовинизам! Али, ипак, само се од њих боји „црвени краљ“, од њиховог отпора, од ђенерала Драже.

Књига се завршава како је и почела. Аутошовинизмом, антисрпски. Било да пише о Србима као издајницима, било да пише о Србима ратницима, никада не сме бити афирмативно!

Драги господине Шотра, размислите, понудите неком младом драматургу и неколицини родољубивих историчара посао. Направите серију достојну херојског раздобља српске државе, са пијететом према времену у коме је се одрекосмо, наивно верујући у сан о Јужним Словенима. Или, снимајте серије по романима Мир-Јам.

Komentari

Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb