Pomeranje sata
dobojka | 31 Mart, 2019 13:03
Iako pomeranje časovnika nije toliko stara praksa iako je regulisana zakonima vecine
zemalja sveta tek u 20 . veku a kako stvari sada stoje verovatno ce se i od nje odustati .
Jos su drevne civilizacije prilogodjavale svoje obaveze prema izlasku i zalasku sunca pa
su na primer Rimljani koristili drugacije vodene časovnike za razlicite mesece u godini .
Da dnevna svetlost moze da se mnogo efikasnije iskoristi samo jednostavnim pomeranjem
sata unapred ili unazad u odnosu na doba godine prvo je formulisao krajem 19 . veka
Dzordz Vernon Hadson entomolog sa Novog Zelanda . Medjutim ideja bi ostala
zaboravljena da je deset godina kasnije nije vaskrsao britanski preduzimac i graditelj
Vilijam Vilet . Njegov predlog je prvo prihvatila neprijateljska Nemacka . Nemacka
1916 . godine zakonom regulisavsi letnje racunanje vremena . Britanci su ih sledili
1921 . a potom i gotovo sve sve evropske zemlje . Srbija je pocela da koristi letnje
racunanje vremena prvi put 27 . 03 . 1983 . godine .
Arsenije Loma
dobojka | 29 Mart, 2019 08:13
Podno nekadašnje Abadžijske čaršije nalazi se Lomina ulica koja je generacijama studenata bila poznata po fotokopirnici u kojoj su za male pare mogle da se kupe skripte za fakultet, a onim nešto starijim po prvoj veletrgovini plastične robe. Bez obzira kojoj kategoriji Beograđana pripadali, verovatno se tek površno sećate zbrzanih lekcija iz osnovne škole u kojima se spominje junak neobičnog imena – Arsenije Loma, za koga mnogi smatraju da je čovek koji je podigao Drugi srpski ustanak.
Hajduk sa Rudnika
Arsenije Knežević rođen je oko 1770. godine u selu Dragolj ispod Rudnika. O njegovoj porodice se malo toga zna, osim da su se negde sredinom 18. veka doselili iz sliva Pive u Crnoj Gori u Šumadiju. Ime oca bilo je Joksim, a ime majke je ostalo nepoznato istoriji. Kažu da je bio "visokog stasa, krupne snage, smeđ, dugih, a retkih brkova, niz leđa mu je visila pletenica kose, a na sebi je svakad nosio zelenu dolamu", pa se smatra da je zbog njegove krupne građe dobio neobični nadimak – Lomo iliLoma, što znači krupan ili snažan. Bio je oženjen Božanom od Čarapića, sa kojom je imao dve ćerke, Mirosavu i Peruniku.
Iz predanja koje se s kolena na koleno prenosilo u njegovoj porodici, saznajemo da se u mladosti bavio zemljoradnjom, a među hajduke je pobegao kad je ubio kmeta Teodora koji je bio pristalica Turaka. Hajdučke dane proveo je u družini Stanoja Glavaša, sa kojim se februara 1804. godine uputio put Orašca, jer se već neko vreme u narodu pričalo o velikoj pobuni protiv Turaka. Zapamćeno je da je bio jedan od prvih ustanika koji su tog 14. februara položili orašačku ustaničku zakletvu.
Ustanički vođa
Kao iskusni borac i hajduk, već 18. februara upustio se sa saborcima u borbu koja će postati prva velika ustanička pobeda. Te večeri Karađorđeva vojska opkolila je grad Rudnik i pozvala Turke na predaju. Pošto nije bilo zadovoljavajućeg odgovora, u zoru 20. februara ustanici su napali utvrđeni grad. Avaj, posle dve nedelje opsade zloglasni rudnički starešina Sali-aga Đevrić, "herojskim" begom ka Čačku izbegao je smrt i prepustio svoje vojnike milosti ustanika. Ovim je 6. marta 1804. godine Rudnik postao prvi oslobođeni grad Srbije.
Odvažni Loma nastavio je sa Lazarom Mutapom i Milićem Drinčićem put Čačka, koji je oslobođen 24. marta, te ka Užicu i Karanovcu, današnjem Kraljevu. Put će ga voditi i ka Raškoj odakle dovodi živalj kako bi naselio opustele krajeve Kačera. Ni tada ne popušta njegov oslobodilački zanos, koji ga vodi u bitke na Mišaru i za oslobođenje Beograda, gde sa svojim Kačarcima predstavlja udarnu četu srpske vojske.
U to vreme počinju da ga nazivaju vojvodom, ali zvanično titulu dobija tek 1811. godine kada ga Karađorđe imenuje za Vojvodu kačerskog. Poslednje dane Prvog srpskog ustanka proveo je u odbrani Deligrada, a po begstvu Karađorđa u Austriju, vraća se u Kačer kako bi branio narod od turske odmazde. Predaje se agi Memedu Brajkataru koji mu garantuje da neće biti zatvoren ili ubijen, a on se zaklinje da će narod braniti kao što ga je nagovarao da se podigne protiv Turaka.
Čovek koji je pokrenuo Drugi srpski ustanak
Slom ustanka nije slomio Lomin oslobodilački duh. U godinama zatišja, uvidevši da je zulum Turaka sve veći i da je nasilje prema Srbima sve prisutnije, pokušava da nagovori svoje stare ustaničke drugove na dizanje nove pobune. Sa njima se sa nekoliko put sastaje i pravi plan, a odlučujući sastanak održan je početkom 1815. godine u njegovoj vodenici u Dragolju. Tom prilikom je odlučeno da se krene u ustanak, a da se kao vođa izabere Miloš Obrenović, koji je bio poštovaniji i ugledniji u narodu od Arsenija, koji se, pak, najviše zalagao za borbu. Ostalo je zabeleženo da su ustaničke vođe (ili sam Loma, tvrde neki), odlučile da da Loma i ubije ukoliko nagovaranje da se primi uloge vođe ustanka ne uspe, znajući da je Miloš iako važan saveznik, još opasniji protivnik ako odbije ponudu i stavi se na stranu Turaka.
Nestrpljivi Loma nije mogao da čeka. Ostavlja Miloša okruženog saborcima Mutapom, Garašaninom i Tomom Vučićem i vraća se na Rudnik da priprema vojsku za rat. Početkom marta se upušta u prve sukobe sa Turcima i 6. marta proteruje po zlu znanog agu Tokatlića sa planine Rudnik. Neki smatraju da je ovim sukobom u stvari počeo Drugi srpski ustanak, a da je Loma bio čovek koji ga je pokrenuo.
Borbe se se ne smiruju, pa je i ovaj put Rudnik bio prvi oslobođeni srpski grad. Posle kratke bitke, oslobođen je 10. aprila 1815. godine, a aga Tokatlić biva uhvaćen. Nažalost, ovo je i poslednja bitka u Lominom životu, oslobođenje Srbije nije video.
Smrt na prevaru
O njegovoj smrti po oslobođenju Rudnika postoji više verzija. Obe povezuje to da je prilikom ispraćaja age za Užice, Tokatlić ubijen, iako je pod Lominom zakletvom "na najtvrđu veru - na hleb i so", i da je potom Lomu ubio agin sestrić. Po jednoj verziji, željan osvete, Loma je prekršio svoje obećanje i uputio četu da presretne agu. Na prepad, izvesni Martinović je ubio agu kuršumom. U nastaloj zbrci je agin sestrić prvo jataganom nasrnuo na Lomu, a kada mu to nije uspelo, potegao je pištolj i pogodio ga pored uha u potiljak i pobegao put Užica. Lomu na samrti preneli su u kuću Marka Rakića, pored koje je i sahranjen.
U drugoj detaljnijoj verziji, koju kao sećanje Lominog praunuka prenosi Pravda iz 1932. godine, ubistvo je posledica prevare:
"Posle nekoliko dana puškaranja Sali-aga Tokašić se predade ustanicima pod uslovom da ga ovi živog prevedu u Užice. I vojvoda Loma sa još nekoliko svojih ljudi, položivši zakletvu, pođe sa Sali agom. U putu, Radovan Martinović, kome je aga ranije oteo oružje opali iz pištolja i ubije ga. Tada agin sestrić dođe do Vojvode Loma i reče mu:
- Vojvodo, ti nisi kriv. Hajduci ne znaju za Boga.
Produžili su put dalje. Kod Rudničića sestrić poginulog Sali-age zastade i reče Lomi da se vrati, pošto dalji put poznaje dobro, a kao dar ponudi mu svoj jatagan. Izvadi ga iza pasa i pružajuži mu kaniju od jatagana reče:
- Drž’, vojvodo, da vidim da l’ je zarđao.
Vojvoda Loma pruži ruku, ali ga zadrža njegov barjaktar:
- Ne, vojvodo, poginućeš. Nek tebi Turčin da dršku, a on neka uhvati za kaniju.
U tom trenutku sestrić Sali-agin potrže kuburu i ubi vojvodu."
Bez obzira kojoj verziji verovali, ostalo je zabeleženo da je smrt velikog narodnog junaka naterala Miloša Obrenovića da razvije ustanički barjak pred svojom kućom i krene, iako nevoljno, u oslobođenje Srbije od Turaka.
Danas Lomino ime nosi ulica na Savskom vencu, kao i ulice u nekoliko gradova u Srbiji, te osnovna škola u njegovom rodnom selu. Kao osoba koja je podigla Drugi srpski ustanak i dalje se navodi Miloš Obrenovic
Topovske šupe
dobojka | 27 Mart, 2019 13:43
У близини центра Београда између августа и новембра 1941. године налазио се логор за Јевреје и Роме познат као логор Топовске шупе. Зграде у којима су заточеници смештени биле су саставни део велике касарне војске Kраљевине Југославије „Kраљевић Андреј“. Први логораши су били мушки Јевреји из Баната, које су са њиховим породицама локални Немци (фолксдојчери) протерали из те покрајине у Београд; након њих су интернирани сви мушки Јевреји из Београда, и на крају мушки Роми такође из Београда. Сви, осим ретких случајева, убијени су у масовним стрељањима у јесен 1941. године углавном на стратишту у Јабуци код Панчева. По расположивим проценама, кроз њега је прошло око 5.000 Јевреја и 1.500 Рома. О Топовским шупама се и дан данас, нажалост, јако мало зна.
Логор Топовске шупе је био један од првих логора за Јевреје и Роме у окупираној Европи, који се у Београду налазио у насељеном делу града и који се дешавао пред очима јавности – суграђана тог дела града. Данас, локација логора Топовске шупе је заборављена, запуштена и непозната широј јавности, и самој локацији прети уништење због најављене изградње тржног центра. У близини логора постоји комеморативна плоча коју је подигао Савез јеврејских општина Србије и која је тренутно украдена. У историографији не постоји много објављене литературе о логору Топовске шупе, као нити једна студија која се бави историјом овог логора. Danas lokacija logora Topovske šupe je zaboravljena zapustena i nepoznata široj javnosti i samoj lokaciji preti rusenje zbog najavljene izgradnje trznog centra .
O bivsima sve najbolje
dobojka | 21 Mart, 2019 09:12
Ne znam da li sam jedina ali kad upoznate nekog novog i kad se nekako u prici pokrene
tema velikih malih i srednjih bivsih ljubavi , ako neko krene da prica kako je bivsi ljubavni
saputnik sjajan jedan čovek sjajan pre svega i kako su se eto razisli ali tu i dalje vlada
jedna velika ljubav i postovanje meni se odmah upali lampica u glavi . Ja sam se svojim
bivsim ljubavima razisla kako sam se razisla ali ni sa jednim nemam nikakav kontakt jer
ona recenica mozemo da ostanemo prijatelji mi podigne svaku dlaku na glavi . Da sam
u startu htela da se druzim sa tim nekim onda se nebi zabavljali , znam da partneri
eventualno postanu i prijatelji u vezi ali su pre svega ljubavnici i partneri tako je
priroda udesila da bude . I sva ta prica o nekom oprastanju i kako eto sad nekome
zele svu srecu ovoga sveta i kako su srecni sto je neko sada srecan mi i ne pije
vodu . Da se razumemo nije sada da ja prizeljkujem nekomo sve najgore nego
kazem da je ta prica o prizeljkivanju sve srece ovog sveta nekome ko nas je ostavio
bas ne pije vodu . Da se ja pitam bivse kao bivse nebi trebalo ni pominjati ni u
kakvom kontekstu nego ih ostaviti u proslosti gdje im je i mjesto . U ljudskoj je prirodi
da zelimo samo ono najbolje za sebe a ne za drugog . I ako smo stvarno imali
to nesto najbolje za sebe ne bi bili srecni sto je to sad pored nekog drugog a mi smo
eto srecni sto je to tako . Mislim stvarno o pokojnicima sve najbolje a o bivsima
nista .
Sve zene Ivana Groznog
dobojka | 19 Mart, 2019 08:55
Ivan Grozni bolovao je od paranoje i čestih izliva besa i agresije sto je ujedno bila odlika
njegove surove vladavine koja mu je i obezbedila nepopularni nadimak . Ovaj autenticni
ruski car zenio se osam puta a čak šest njegovih supruga otislo je sa lica zemlje pre
velikog vladara .
Zena broj 1 .
Ivan Grozni je krunisan sa 16 . godina a ozenio se Anastasijom Romanovom dve nedelje
kasnije . Anastasija mu je rodila šestoro dece od kojih je četvoro umrlo u detinjstvu .
Preziveli su Ivan i Fedor koji ce kasnije postati naslednik carskog prestola .
Zena broj 2 .
Lepa 17 - godisnja Marija je predstavljena Ivanu odmah nakon sahrane njegove prve
supruge . Kako je jednom prilikom rekao Ivan nije dugo mogao da odoli njenoj lepoti .
Nakon 8 . godina braka umrla je u svojoj 25 . godini . Predpostavlja se da je uzrok
smrti trovanje koje je naredio licno njen suprug .
Zena broj 3 .
Nakon dve godine kastinga za novu caricu izabrana je ćerka bogatog trgovca Vasilija
Sobakina prelepa Marfa . Ipak njena sreca nije dugo trajala . Otrovana je svega nekoliko
dana nakon vencanja . Danas se veruje da je pala kao slucajna zrtva sopstvene majke
koja joj je davala sumnjive biljne napitke kako bi povecala plodnost i sansu da sto pre
caru podari dete .
Zena broj 4 .
I tako je cetvrti brak Ivana Groznog ozvanicen 1572 . godine bez blagoslova crkve
a nova carica se zvala Ana Aleksejeva Kotlovskaja .
Ni u ovom braku nije bilo puno srece . Nova carica nije mogla nikako da zatrudni a
pored činjenice da je vec imao naslednike Ivanu je ovo bilo od presudnog znacaja .
Car je konacno izgubio strpljenje nakon dve godine braka . Kako razvod nije dolazio
u obzir pristupilo se drugom proverenom leku za uklanjanje vladarki Ana je zamonasena
nakon čega je uzela ime Darija .
Zena broj 5 .
O petoj supruzi Ivana Groznog zna se veoma malo . Zvala se Ana Vasiličkova i ona je
udata za cara bez blagoslova crkve . Na carskom prestolu zadrzala se samo godinu dana
nakon čega je zamonasena 1576 . godine .
Zena broj 6 .
Šesta carica napravila je najvecu pometnju na dvoru Ivana Groznog . Udovica princa
Melentija Ivanova Vasilisa nije uspela da prekine nesrecni niz promasenih brakova
vec je čitavu stvar dodatno zakuvala . Po prici Ivan je bio opcinjen njenom lepotom
i blagom prirodom . Zato mora da se silno iznenadio kada ju je nekoliko meseci nakon
sklapanja braka uhvatio u preljubi sa izvesnim princem Devletejevim . Kazna je bila
ocekivana ali nista manje surova . Vasilisa je bila primorana da prisustvuje izvrsenju
smrtne kazne svog ljubavnika koji je prvo mučen pa nabijen na kolac .
Zena broj 7 .
Sedma zena Ivana Groznog Marija Dolgoruskaja deli slicnu sudbinu kao i carica
Vasilisa . Dvor je nikada nije priznao za zakonitu suprugu Ivana Groznog a danas
tako misle i odredjeni broj istoricara . Nema dokaza ni da je ova zena ikada
postojala . Ne zna joj se ni grob .
Zena broj 8 .
U svojim 50 - tim godinama Ivan Grozni se zeni poslednji put svojom osmom zenom
Marijom Nagajom koja mu radja sina Dimitrija . Nakon smrti Ivana Groznog Marija
i dete bivaju proterani sa dvora . Sedam godina kasnije Dimitrij umire pod
nerazjasnjenim okolnostima a Marija pod optuzbom za nemar prema detetu biva
primorana da se zamonasi . Da stvar bude jos gora ponudjena joj je nagodba .
Morala je da prizna laznog Dimitrija kao svoje dete kako bi bila oslobodjena optuzbi .
Nakon sto je lazni naslednik ubijen marija se odrice laznog Dimitrija . Umrla je 1608
godine prirodnom smrcu .
Vuka Popadić
dobojka | 17 Mart, 2019 09:26
Када су на Београд у Првом светском рату пале прве бомбе, које су сејали аустроугарски монитори са Саве и Дунава, већина жена и деце спас је потражила у унутрашњости Србије. Они који су остали у Београду скривали су се у подрумима, па чак и у ташмајданским пећинама. Вука Попадић, попут вучице која брани свој чопор, бранила је свим својим бићем свој Београд.
Остао је упамћен и један стих који су Београђани тих дана често понављали: „Сад ће Шваба дум – дум – дум. Беж’ те жене у подрум!“ сврха ових стихова била је да у најстрашнијим тренуцима код преплашених жена, а нарочито код деце, измами осмех и поправи расположење. И кажу да је деловало…
Ипак, било је и оних жена које не само да се нису скривале него су излазиле на улице одмах после бомбардовања и указивале помоћ повређенима, склањале са улице оне који су услед бомбардовања остајали без крова над главом.
Једна невероватна жена заслужила је да се и данас, после више од сто година од завршетка Првог светског рата, спомене њено име и укаже на велика дела која је чинила за Београђане у првим данима рата.
Својом храброшћу и пожртвовањем ова жена задивила је не само своје суграђане, но и саме војнике и официре који су бранили Београд.
Вука Попадић, попут вучице која брани свој чопор, бранила је свим својим бићем свој Београд.
Остало је невероватно сведочанство новинара Свете Милутиновића о храбрости Вуке Попадић:
„Куражна и храбра гђа Попадић је изашла из свог стана да види има ли у вароши још непријатељске војске. На своје велико изненађење, чим је изашла на улицу, на углу Душанове улице, испод Малог Калемегдана, спазила је једну групу преплашених аустроугарских војника, који су тражили склониште од митраљеских и топовских зрна, којима су наши гонили побеђену ћесареву војску. Преплашене Аустријанце, који су се били збунили, гђа Попадић је строгим, скоро војничким гласом позвала да побацају оружје и да пођу са њом да их склони како не би улудо изгубили главе. Аустријанци су послушали гђу Попадић, побацали су оружје и пошли за њом, где их је она у капији свог стана заклонила и из страха повратила послуживши их слатким и водом. Кад су наши војници ушли у варош и у Светосавски дом, у Душановој улици, сместили свој штаб, гђа Попадић је своје заробљенике, 15 аустроугарских војника, повела и предала нашој војсци, на чему јој је командант наше војске честитао, а и Аустријанци су јој били благодарни што им је спасла животе.“
О овом догађају сама Вука Попадић говорила је касније:
– Људи, дала сам им руком знак, – Склоните се!
Иако су нам триста зала причинили, нисам могла да им желим зло, као они нама. Знам да су и они хришћани, верују у Христа, да имају жене и децу. Горе изнад њихових глава праштали су шрапнели из топова њихове војске и брујао један аероплан. Са обале река клокотали су митраљези и убијали људе. Вођа одељења разумео ме је.
– Ова жена позива нас да се склонимо, рекао је војницима.
Каљави и изнурени од физичког напора, војници су погледали захвално. Пошли су к мени
– Склоните се у моју кућу – Рекла сам им.
– Одељење непријатељских војника ушло је у моју кућу. У ходнику су стали као укопани.
– Изволите, уђите у собу. Ја знам да сте ви уморни.
– Бојимо се… рекао је вођа неправилним нашим језиком.
– Само уђите. Нисмо ми Срби онакви каквима су нас представљају ваше старешине. Уђите!
Под кровом моје куће зло вам се неће десити, само ако је не погоди нека граната ваше артиљерије. Уђите!
Обазриво су ушли и поседали око зидова једног одељења. Од оружја се нису смели да одвоје.
-Слободно се раскомотите. Скините фишеклије.
Непријатељски војници, већином Румуни гледали су у упаљено кандило. Када сам их послужила шећером и водом, један од њих који је нешто знао наш језик, рекао ми је:
– Госпођо, ви Срби не само што сте великодушни, но сте и честити људи. О Србима су нам причане такве страхоте да нам се кожа јежила.Тек сада видимо колико су нас одвратно лагали када су нам говорили како ви печете људе, пошто им претходно ископате очи, ишчупате језик и исечете уши.
Ја сам се насмејала. Када су наши предњи делови војске дошли до Светосавског дома (Прва мушка гимназија). Аустроугарски војници били су узрујани. Не бојте се! Идите и предајте се…
– Ако нас, госпођо, ви поведете.
Повела сам их разоружане. После је неколико наших војника дошло и покупило наоружање.“
Жена чије је срце било веће од Београда
Своју храброст и пре свега хуманост ова невероватна жена показала је септембра 1915. године током уличних борби које су се водиле на Дунавском кеју и Дорћолу. На стотине наших тешко рањених војника лежало је по Дорћолу очекујући преко потребну помоћ.
Вука Попадић са својом сестром Лелом Милутиновић и једанаестогодишњом ћерком Јеленом, организује привремену болницу у улици Браће Барух (тада Принца Евгенија) баш на месту где су се водиле најжешће борбе.
У тој импровизованој болници, Вука Попадић је са својом сестром и ћерком превила на стотине наших војника и на тај начин им спасила животе.
Евоцирајући успомене из рата у интервјуу за дневне новине Време 3. Августа 1934. Вука Попадић је говорила и о формирању болнице:
„Са крова старе зграде посматрале смо крваве борбе и поворке рањеника. Тешко нам је било.
– Како, сестро, да ми помогнемо овим људима? – упитала ме је сестра.
– Врло лако, одговорила сам јој.
Па сам кроз кишу од куршума отрчала до куће у Душановој улици. Тамо је остала једна кутија завоја, нешто газе, вате, сублимата и јода. Око мене су падала зрна од шрапнела и из пушака. Увек сам звала Бога да ми помогне. Срећно сам прошла. Још неколико пута сам отрчала до старе куће. Донела сам даске, сандуке и јастуке. Дала сам се са сестром на посао. Направили смо провизорне кревете. Створиле смо право превијалиште на Дунаву. Са улице сам доводила рањенике. Превијали смо им ране. Тешко рањене су доводили војници, а лакше рањени су навраћали и сами. “
Вука Попадић данас нема улицу, плочу, нити спомен обележје у Београду.
Srpsko vojničko logorsko pozoriste Afrika
dobojka | 15 Mart, 2019 07:22
Srpsko vojnicko logorsko pozoriste Afrika u Lazuazu bilo je najvece i najorganizovanije
pozoriste srpske vojske u Severnoj Africi tokom prvog svetskog rata . Pozoriste je odigralo
vaznu ulogu u časovima nespokojstva , depresije i nostalgije kod ratnika zarobljenika i
bolesnih i lečenih u logoru Lazuaz u Tunisu . Sa oporavkom srpskih vojnika u Lazuazu
u njima su se i budile i duhovne potrebe radne , verske , kulturne . Tako se zacela i
ideja da se po ugledu na Zapadni front u Evropi u Lazuazu osnuje vojnicko logorsko
pozoriste . Za realizaciju ideje bio je odredjen glumac Dimitrije Ginic koji je posle lecenja
na Vidu evakuisan na lecenje u bolnicu u Sidi Abdalahu a potom na konacni oporavak
kao rekonvalescent u bolnici u logoru Lazuaz . Pozoriste je bilo sagradjeno u polukruznom
obliku i imalo je ozidano gledaliste sa parterom koji je mogao da primi 3 . 000 gledalaca
smestenih u 34 reda koji su se lepezasto širili i izdizali . Novo letnje pozoriste na
Petrovdan 12 . jula 1916 . predstavom Đido autora Janka Veselinovica i Dragomira
Brzaka . Na repertoaru pozorista bilo je 80 premijera . Predstavom srpska dusa od
Zozefa de Gramona i Zorza Monke a u reziji Aleksandra Zlatkovica preceno horskim
programom i šaljivom tačkom Andre Kostica pozoriste u Lazuazu svecano se oprostilo
od svoje verne publike 5 . novembra 1918 . godine . Bila je to 217 . predstava
pozorista koja je izvedena na dan dok je Srbija u Beogradu slavila četvrti dan u
slobodi .
Hotel Slavija
dobojka | 13 Mart, 2019 10:42
Na mestu današnjeg hotela "Slavija Lux", tačnije na uglu Svetosavske i Bulevara oslobođenja, nekada se nalazio i stari hotel "Slavija". Izgrađen je krajem XIX veka, iako se ne zna tačno koje godine. Na osnovu danas dostupnih podataka, može se, ipak, reći da je ovaj hotel sagrađen između 1882. i 1888. godine.
U to vreme, mesto na kome se nalazi "Slavija" bilo je poznato pod imenom Simića majur, a u stvari je to bila močvara obrasla trskom i šašom na dalekoj periferiji varoši. Svedoci tih davnih vremena zapisali su da je tada, umesto današnjeg ispijanja kafe uz kasato sladoled sa pogledom na fontanu, glavna zabava Beograđana koji su dolazili u ovaj kraj bio lov na patke. Zahvaljujući ambicioznom Škotlanđaninu Fransisu Makenziju koji je kupio imanje, ovaj deo grada menja ime u Englezovac, a u bivšoj močvari niče hotel.
Prvi gosti i događaji
Iako je danas nepoznato zašto je baš ovaj udaljeni deo grada izabran za izgradnju hotela, ono što je ostalo zabeleženo je da je prve goste hotel primio avgusta 1888. godine, dok je svečano otvaranje bilo tek u novembru iste godine. Zahvaljujući oglasu u "Malim novinama", saznajemo da je tadašnji zakupac Grand hotela "Slavija", Milenko Marković, pozvao građanstvo na svečano otvaranje "zimnjeg salona", koji je opisan kao "prostran, bogato dekorisan, i veoma lepo i ukusno ukrašen". Ozbiljniji deo otvaranje je bio poveren gospodinu Peri Todoroviću, koji je bio zadužen da održi predavanje o "Narodnom školovanju". U zabavnom delu su goste uveseljavali poznati gradski deklamatori, dve beogradske gospođice za glasovirom, te je kao vrhunac večeri organizovana lutrija, od koje je prihod bio namenjen za školovanje srpskih đaka van domovine. Zanimljivo je da su glavna premija na lutriji bila dva srndaća.
Ono što je i danas nepoznanica je kako je hotel, koji je u to vreme bio malo veća gostionica, dobio ime. I dok jedni tvrde da je ime dobio po istoimenom hotelu u pragu Pragu, drugi su pričali da je ime dobio po skulpturi slovenske boginje Slavije koja se nalazila na prvom spratu, a koja je predstavljala simbol svih Slovena. U oba slučaja, izvesno je da je kum bio projektan hotela, češki inženjer František Nekvasil, koji se pored arhitekture bavio i pevanjem, i sa svojim horom Lumir nastupao u samom hotelu.
Tako je hotel postao mesto gde se održavaju koncerti i pozorišne predstave. Uvođenjem druge po redu tramvajske linije u Beogradu, Kalemegdan - Slavija, Englezovac i hotel su se približili gradu, iako neki izveštaji iz policijskih zapisnika govore da je kraj u to vreme bio stanište buntovnog, radničkog sveta i na prilično lošem glasu.
Mada su stari Beograđani i tada teško prihvatali novotarije, pa čak i osećali prezir prema čudnom Škotu i delu periferije koji je dobio ime po njemu, tadašnji zakupci su se na sve načine trudili da privuku mušterije. Evo šta je jedan od gostioničara, Mihajlo Nikolić Kića napisao o hotelu, jula 1899. godine:
"Hotel 'Slavija', na najlepšem mestu na Vračaru sa velikom baštom i divno ukrašenim salonom, kao i sa velikim brojem prostranih i čistih soba, a sve nameštene novim nameštajem. Hotel sa dobrim jelom i čistim prirodnim pićem. Usluga dobra, cene su najumerenije. Preporučuje se građanstvu kao i trgovcima i ostalim putnicima, kako iz Srbije, tako i iz inostranstva, tako da će posetilac potpuno biti uslužen u svakom pogledu. Preporučuje se salon za Svadbe, Koncerte i Balove sa vrlo umerenom cenom."
Oglasi kriju i da je u to vreme "Slavija" imala svoj sopstveni vinograd, tako da se zakupci Braća M. Zdravković, 1906. godine hvale kako su gostima na raspolaganju "odlična ovogodišnja crna i bela vina, kao i valjana kominjača". Vina su ljubitelji dobre kapljice mogli lagano da ispijaju uz kobasice"mesnjače, džigernjače, krvavice i švargle", koje su bile očigledno bile specijalitet kuće. Za zabavu je bio zadužen orkestar koji je menjao 50 svirača.
Hotel "Slavija" kroz vekove
Tridesetih godina XIX veka u sali hotela "Slavija", redovno su se održavale i beogradske operete, zabave i veselja kao što su svadbe, balovi, svečane proslave, ali i esnafski sastanci i politički skupovi. U to vreme Slavija je već bila deo Beograda, a posebno je na to uticala i najava da će čuveni beogradski veletrgovac Mitić, tačno preko puta hotela "Slavija", izgraditi svoju velelepnu palatu. Umesto trgovine i kapitalizma, prostor ispred "Slavije" je bio mesto gde je održana prva proslava Prvog maja u Beogradu, a revolucionarna tradicija je nastavljena kroz održavanje Prvog osnivačkog kongresa Komunističke partije Jugoslavije. Zato i ne čudi što će nekoliko decenija kasnije ovaj trg poneti ime po Dimitriju Tucoviću.
Hotel je u početku bio malo veća gostionica. U prizemlju su bile kuhinja, trpezarija i kafana, dok se na spratu nalazilo dvadeset soba. Vremenom je proširen prema Ulici svetog Save. Zbog kraja u kome se nalazio, a i zbog kapaciteta, u početku je svrstavan u treću, a nakon adaptacije u drugu kategoriju.
Stari hotel "Slavija" bio je svedok mnogih događaja i pretvaranja Beograda iz varošice u prestonicu. Svoje poslednje poglavlje ispisao je 6. aprila 1941. godine kada je pogođen u nemačkom bombardovanja i ubrzo srušen. Gotovo 50 godina kasnije na njegovom mestu nići će novi, savremeni hotel - "Slavija Lux
Ličnost koju cu pamtiti
dobojka | 11 Mart, 2019 14:09
Da li postoji lek za neizmernu bol koja mi probada srce . Hoce li zauvek biti ovako ili ce
doci taj trenutak kada cu ga ponovo zagrliti poljubiti i reci koliko mi nedostaje . I sada kada
pogledam nazad vidim srecno dete koje se igra sa svojim dedom . Junakom svog detinjstva
a to dete sam ja . Znam da se nikada nece vratiti . Nisam verovala da je ovako tesko da
neko moze ovako da nedostaje , da fale njegove reci fali mi osmeh i zagrljaj . Sve te
uspomene ponekad me plase i stvara se strah da bih opet mogla da izgubim osobu
koju volim . Uvece kad padne noc kad se setim svega kazaljke ce stati a kosmos ce
čekati samo da umem da te vratim , a znam da nema dalje sve je laz . Ćutim i drzim
u sebi sve sto osecam . Kad tako ode jedna osoba uvek ostaju uspomene , pamte se
samo lepe stvari koje ce zauvek ostati u srcu . Jer znam da me čuva i da me gleda
iako ja njega ne vidim znam da vidi on mene .
Doboj grad murala
dobojka | 09 Mart, 2019 08:55
Doboj je poznat kao grad na tri reke iznad kojeg se ponosno izdize drevna gradina . Grad
sporta te čvoriste transporta i kultura BH . Mesto bogate istorije a u poslednjih par godina
postao je prepoznatljiv i kao grad murala . Tako su danas desetine zgrada ukrasene
muralima poznatih licnosti medju kojima su likovi Nikole Tesle , Ive Andrica , Silvane
Armenulic , Novaka Đokovica , Branka Ćopica te brojnih glumaca , pevaca , i svetskih
umetnika . Grad je iz dana u dan sve bogatiji ovim fantasticnim umetnickim delima . Postoji
samo jedno ime koje je u Doboju veoma poznato . Deni Bozic . Ono sto je pocelo kao njegovo
umetnicko ispoljavanje i eksperimentisanje vlastitog potencijala na ulici nakon katastrofalnih
poplava 2014 . godine postala je potreba grada za estetskim prikrivanjem uzasnih posledica
poplave .
Poslednje pismo Virdzinije Vulf
dobojka | 07 Mart, 2019 09:18
Virdzinija Vulf se ubila 28 . marta 1941 . godine . Napunila je dzepove svog kaputa
kamenjem i usla u reku Uz koja se nalazila u blizini njenog doma . Svoje poslednje
oprostajno pismo uputila je suprugu Leonardu Vulfu . Stupili su u brak 1912 . godine.
Bili su vrlo uticajni u svetu knjizevnosti i znacajne licnosti modernizma kao clanovi
slavne umetnicke Blumsberi grupe i osnivaci izdavacke kuce Hogarth Press . Iako je
vec tokom Virdzinije Vulf pocelo da se spekulise i govori o njenim vezama sa zenama
ona je uvek o Leonardu o tome svedoce kako pisma tako i njeni dnevnici govorila kao
o savrsenom partneru . Imali su neku vrstu otvorenog braka . Zajedno su radili u
oblasti knjizevnosti i oblikovali ono sto danas nazivamo modernizmom u umetnosti .
Najdrazi . Ubedjena sam da ludim . Ne mozemo kroz jos jedan strasan period . Pocinjem
da cujem glasove i ne uspevam da se skoncetrisem . Dakle uradicu ono sto mi izgleda
kao najbolje resenje . Pruzio si mi najvecu mogucu srecu . Bio si po svakom pitanju
najbolji muskarac . Ne verujem da je dvoje ljudi moglo biti srecnije dok se nije pojavila
ova uzasna bolest . Ne mogu vise da se borim s tim znam da ti remetim zivot i da bi
bez mene mogao da radis . I mocices znam to . Vidis da ne uspevam cak ni ovo da
napisem kako treba . Ne mogu da citam . Ono sto zelim da kazem je da ti dugujem
svu svoju zivotnu srecu . Bio si beskrajno strpljiv sa mnom i neverovatno dobar . Zelim
to sve da ti kazem a to svi vec znaju . Da je neko mogao da me spase to bio bio ti .
Napustilo me je sve osim uverenosti u tvoju dobrotu . Ne mogu nastaviti da ti kvarim
zivot . Mislim da dvoje ljudi ne mogu biti srecniji nego sto smo mi bili .
Pozar stoleca
dobojka | 05 Mart, 2019 12:12
PREMA PRVIM PROCENAMA, POŽAR U HILANDARU UNIŠTIO JE DVE TREĆINE MANASTIRSKOG KOMPLEKSA. IAKO BI ŠTETA BILA MNOGO VEĆA DA JE VATRA KRENULA U PRAVCU JUGA UMESTO U PRAVCU SEVERA, ONO ŠTO JE U OVOM POŽARU NESTALO NEMOGUĆE JE VOLŠEBNO POVRATITI OBJAVLJIVANJEM BROJEVA ŽIRO-RAČUNA I UPLAĆIVANJEM MILIONSKIH IZNOSA NA IME POMOĆI
Legenda kaže da su hilandarski monasi, "jednom kada je gorela Gora i kad je plamen počeo da liže i hilandarska vrata, izneli pred žežene jezike Trojeručicu". Legenda još kaže i da se potom "vatra uplašila i pobegla u more". U noći između 4. i 5. marta 2004. ovakvo čudo, međutim, nije ni moglo da se dogodi: vatra koja je jedan sat posle ponoći planula na krovu igumenarije ubrzo je zahvatila i potpuno uništila čitav severni deo manastirskog kompleksa. Zvanično, bilans štete svodi se na to da su izgorele skoro sve monaške ćelije, nedavno restaurirana Gostoprimnica, Beli konak, četiri paraklisa (male pomoćne crkve unutar zidina), administrativni deo manastira i knjižara. Šta je sve zapravo izgorelo još nije tačno poznato, ali je već i sada nesumnjivo da je požar u Hilandaru jedna od najvećih devastacija srpskog umetničko-istorijskog blaga. Sve u svemu, katastrofa koja bi potresla svaki narod na kugli zemaljskoj.
Ono po čemu je ovaj događaj za sada poseban jeste ipak činjenica da je već tokom prvog dana dobio onaj specifičan domaći ton: dok se vatra na Svetoj gori još nije pošteno ni stišala, u ovdašnjoj javnosti počelo je skoro histerično licitiranje s procentima uništenog, vremenom neophodnim za restauraciju, kao i sredstvima potrebnim za taj poduhvat. I dok su se (ne)zvaničnici utrkivali u tome čija će procena zvučati "jače", čitava priča je nešto upućenijima počela da liči na poznatu morbidnu sentencu koja se onomad ticala Dubrovnika: "Sagradićemo stariji i lepši". Zaboravilo se pritom da ono najvrednije što je uništeno ne može da se volšebno povrati objavljivanjem broja žiro-računa i uplaćivanjem milionskih iznosa na ime pomoći.
OD DIMNjAKA DO PIRGA: Vatra je, dakle, izbila na dimnjaku u zapadnom delu kompleksa u kojem se nalazi igumanova kelija i koji se zbog toga obično naziva igumenarija. Ovaj deo manastira građen je i dograđivan u više faza – u XVII, XVIII i XIX veku. Kako je plamen zatim krenuo u pravcu severa, posle igumenarije stradale su crkve (ili paraklisi) Sv. Dimitrija i Sv. Save sagrađene 1778. godine u vizantijskom stilu – uz dragocenu dvorišnu fasadu ovih paraklisa, u vatri su nepovratno izgubljene i freske iz 1779. sa prikazima svetitelja, ciklusom života Bogorodice, ali i sa (u srpskom srednjovekovnom slikarstvu) prilično retkim scenama, kakav je prikaz Hristove priče o prostranim vratima i širokom putu pakla. Još severnije, stradali su zatim konaci – najpre stari, sagrađeni u XVII i XVIII veku, a zatim i novi, iz 1814. i 1846. godine. Na najsevernijoj tački hilandarskog kompleksa, požar je posle konaka zahvatio pirg (kulu) svetog Nikole i ulazni trem manastira. Upravo u ovom delu čini se da je šteta i najveća. Naime, u pirgu svetog Nikole nalazio se paraklis posvećen istom svetitelju, građen u XIV i XVII veku i bogato živopisan. Do noći 4. marta, na njegovim zidovima bila su dela popa Danila, čuvenog srpskog slikara iz XVII veka: pored portreta kralja Milutina sa Stefanom Dečanskim, istorijski najznačajnija freska bila je ktitorska kompozicija. Uobičajena scena, u kojoj svetitelj kome je crkva posvećena privodi Hristu ktitora s modelom crkve u rukama, ovde, naime, predstavlja svetog Nikolu sa hilandarskim igumanom Viktorom. Ovaj vrlo preduzimljiv iguman je s manjim pauzama proveo više od 30 godina na hilandarskom prestolu, a freske u crkvi Sv. Nikole verovatno su jedini slikani tragovi njegovog doba. Kako za sada nije poznato da li su monasi u poslednji čas uspeli nešto da spasu iz vatrom zahvaćenih crkava, nije poznato ni da li je iz crkve Sv. Nikole izvučena bar neka ikona sa ikonostasa – ako nije, u nepovrat je otišlo još jedno neprocenjivo umetničko delo. Ovaj ikonostas oslikao je 1667. takođe pop Danilo, ovog puta u saradnji s grčkim majstorima, a po lepoti (i, što ne reći, broju reprodukcija u različitim publikacijama) isticala se srebrom okovana prestona ikona svetog Nikole.
Sledeća žrtva velikog požara bila je ulazna kapija. Jedini ulaz u manastir prvobitno je bio sagrađen u XIV veku, ali je zbog zemljotresa bio praktično obrušen – obnova čitavog ulaznog dela obavljena je tokom XVII veka, a sadašnji trem sagrađen je 1636. godine. Sistem je podrazumevao spoljašnju i unutrašnju kapiju: posle otvorenog istočnog dela (s niskim ozidanim sedištima duž severnog i južnog zida i kupolastom tavanicom) sledila su debela drvena vrata i malo četvorougaono dvorište okruženo visokim zidovima, a zatim i druga masivna vrata i još jedan prolaz. Svi ovi delovi bili su živopisani: u prvom hodniku bile su prikazane scene iz života Bogorodice, poučne parabole, scene iz ciklusa Velikih praznika (sve to s kraja XVIII ili početka XIX veka); u drugom delu, iznad drvenih vrata, bila je kompozicija poklonjenja Hrista i Bogorodice koja potiče iz XIX veka; konačno, u poslednjem prolazu je iz XVII veka sačuvana prilično retka predstava arhanđela Mihajla na konju, a iz XVIII likovi Bogorodice, proroka, kao i srpskih svetitelja Save i Simeona (Stefana) Nemanje. Iako neki izvori ovih dana tvrde da je taj deo živopisa ipak sačuvan, u tu tvrdnju teško je poverovati, pošto su freske u ulaznom delu i inače bile jako oštećene. Čak i ukoliko ih vatra nije direktno zahvatila, freskama je u svakom slučaju nepovratno promenjena boja.
Posle ulazne kapije, vatra je zahvatila Bele konake, smeštene na severoistočnoj strani kompleksa – inače građevinu iz 1598. godine koja je u trenutku požara bila pod posebnim tretmanom revitalizacije. Južno od ovih konaka, uništena je i crkva (paraklis) Četrdeset sevastijskih mučenika koja je podignuta početkom XVII, dograđena početkom XX veka i koja nije živopisana. Požar je konačno zaustavljen kod paraklisa Sv. Arhanđela, odnosno kod pirga svetog Save. Kako je pored svega pobrojanog stradao i administrativni deo zgrade, kao i deo knjižare, tek bi trebalo utvrditi broj dragocenosti i istorijski važnih dokumenata koji su izgoreli.
SEVER I JUG: Koliko god jezivo delovao spisak nestalih bogatstava, već i sam pogled na plan Hilandara pokazuje da je ovog puta, uprkos svemu, bilo mnogo sreće. Naime, da je vatra krenula u pravcu juga, umesto u pravcu severa, stradali bi mnogo značajniji delovi manastira: brojni paraklisi koji se tu nižu bukvalno jedan za drugim, riznice, trpezarija, bolnica...Osim živopisa u paraklisima, u ovom delu manastira čuvaju se najveće dragocenosti Hilandara – između ostalog oltarska zavesa koju je tkala monahinja Jefimija 1399. zlatnim i srebrnim nitima, kao i jedina srpska mozaička ikona (s likom Bogorodice Odigitrije – Putevoditeljice) pred kojom je, kaže legenda, umro Stefan Nemanja. Što u riznici, što u biblioteci, ovde se još nalaze mošti svetitelja, zbirke srednjovekovnih ikona, bakrorezi i bakropisi, razni bogoslužbeni predmeti, pečati, minijature i hiljade dragocenih rukopisa i dokumenata – ukratko, sve ono što je hrišćanska, odnosno pravoslavna civilizacija nekada mogla da ponudi nauci, književnosti i umetnosti.
Konačno, da je vatra krenula ka južnom delu manastira, ni glavna crkva posvećena Vavedenju Bogorodičinom ne bi bila previše daleko – ako se zna da se upravo u toj građevini nalaze najbitnije freske, najpoznatije ikone i najveće svetinje, moglo bi se reći da je prava katastrofa (koliko god to bilo čudno) ipak izbegnuta. Podsećanja radi, u glavnoj crkvi smeštena je Bogorodica Trojeručica, a na ikonostasu su ikone Deizisnog čina iz 1360. godine po kojima je hilandarsko slikarstvo zapravo poznato.
Za razliku od glavne crkve, biblioteke i riznice, koje požarom uopšte nisu zahvaćene, trpezarija koja se nalazi s južne strane igumenarije donekle je ipak stradala. Ova prostorija, građena početkom XIV veka, poznata je prvenstveno po freskama: prvobitni živopis iz XIV veka očuvan je samo u fragmentima u potkrovnom delu, dok je sloj iz 1621. i 1622. delo slikara Georgija Mitrofanovića. Najpre tokom gašenja požara, a potom i laganim tinjanjem potkrovnih greda, oštećeno je upravo slikarsko blago trpezarije – reč je o živopisu složene ikonografije, s brojnim ciklusima (između ostalog i ciklusom sv. Save u 29 scena), ilustracijama psalama i portretima vladara i svetitelja.
POŽARI I POUKE: Iako ga je tokom osam vekova postojanja zadesilo nekoliko manjih, Hilandar je do ovogodišnjeg velikog požara znatnije oštećen u još dva: 1722. i 1896. godine, s tim što se drugi dogodio u trenutku kada posledice prvog još nisu bile otklonjene. Naime, baš kao i u poslednjem požaru, 1722, najpre je izgorela igumenarija, a zatim i svi konaci: igumenarija će biti obnovljena 1779, dok deo konaka s istočne strane kompleksa nikada nije ponovo podignut. Inače, zapisano je da su ovi požari na neki način i ujedinjavali tadašnje Srbe i druge balkanske narode. U hilandarskim dokumentima (sada izgorelim?) navodi se da su u XVIII i XIX veku monasi uspostavili žive veze sa Karlovačkom mitropolijom i srpskim crkvenim opštinama u južnoj Ugarskoj i u Bosni, baš kao i sa Bugarima: briga o očuvanju duhovnog života bila je manifestovana pre svega prilozima koje su ove zajednice velikodušno davale posle velikih požara.
S druge strane, požari su imali i edukativnu funkciju. O tome možda najbolje govori pokretanje Hilandarskog naučnog projekta i osnivanje tzv. Hilandarske sobe na univerzitetu u Ohaju, sve s ciljem očuvanja pisanih hilandarskih dokumenata. Projekat je 1969. osmislio i realizovao profesor katedre za slavistiku tog univerzita, inače protojerej-stavrofor, dr Mateja Matejić. O ideji i njenoj realizaciji, Matejić će kasnije ispričati: "Upravnici manastira Hilandara su bili zabrinuti za blago koje čuvaju. Tamo su česti požari, ima i zemljotresa, a u to vreme je i politička situacija bila zabrinjavajuća. Predsednik grčke vlade je bio Papadopulos i, govorilo se, postojala je namera da se od Svete gore napravi ‘turistička atrakcija’. Sudbina atonskih manastira i kulturnog blaga koje su vekovima čuvali bila je zabrinjavajuća. Otuda su upravnici... zamolili oca Mitrofana... da me u njihovo ime upita da li bih došao da procenim da li bih mogao organizovati snimanje rukopisa, povelja, ikona i drugih znamenitosti koje se tamo čuvaju." Rezultat ove inicijative bilo je ne samo snimanje svih rukopisa u Hilandaru već i dela rukopisa iz još tri svetogorska manastira.
No, poslednji požar ipak pokazuje da pouke ne moraju baš uvek da imaju pozitivne posledice. Naime, kako za sada izgleda, čini se da se baš u strahu od požara krije uzrok požara koji je zadesio Hilandar 4. marta: vatra se najverovatnije pojavila zbog neispravnih instalacija, a ove su opet postavljene upravo zbog opasnosti od nekadašnjih peći koje su se ložile drvima.
1 Novi konaci (XIX vek), 2 Stari konaci (XVII i XVIII vek), 3 Crkva Svetog Dimitrija (1778), 4 Crkva Svetog Save (1778), 5 Igumenarija, 6 Trpezarija, 7 Crkva Svetog Nikole (XIV i XVII vek), 8 Ulazna kapija (XVII vek), 9 Beli konak (1598), 10 Crkva četrdeset sevastijskih mučenika (XVII), 11 Crkva Svetih arhanđela (XIV vek), 12 Pirg Svetog Save, 13 Biblioteka, 14 Glavna crkvaU MILOSTI: Za razliku od mnogih drugih stvari koje su gorele i izgorele tokom poslednjih decenija, Hilandar će, po svemu sudeći, ubrzo biti pomognut na sve načine. Već prvog dana posle požara otvoreni su žiro računi za građane voljne da doprinesu obnovi "najveće srpske svetinje", a jedna od prvih akcija nove vlade bila je odluka o finansijskoj pomoći manastiru. U tom smislu, moderni vernici i vladari srpski nimalo se ne razlikuju od svojih prethodnika, pošto je Hilandar (uz uglavnom kraće periode zanemarivanja) od svog nastanka uživao podršku, milost i posebnu pažnju matice.
Prvi put Hilandar se pominje kao grčki manastir 1076. godine, a još iz 985. potiču prvi dokumenti o svetogorskom monahu Georgiju Helandariosu koji je izgleda bio osnivač i ktitor prvobitnog zdanja. Posle 1169. manastir je propao i opusteo, a obnoviće ga Stefan (u monaštvu Simeon) Nemanja i njegov sin Rastko (sveti Sava). Naime, Rastko je na Svetu goru došao 1191, gde je primio monaški postrig i 1196. dočekao svog oca koji se posle odricanja od prestola zamonašio u Studenici. Njihova ideja o o podizanju srpskog svetilišta realizovana je u junu 1198, kada vizantijski car Aleksije III dodeljuje opusteli Hilandar i oblast oko manastira "Srbima na poklon večni". Od tada pa nadalje, svaki srpski vladar trudiće se da doprinese bogatstvu svetinje: Simeon i Sava obnavljaju staru crkvu i grade prateće objekte, kralj Uroš podiže bedeme s kopnene strane, Milutin na temeljima stare gradi novu centralnu crkvu posvećenu Vavedenju Bogorodice, car Dušan "obasipa ga bogatim darovima", knez Lazar gradi ulazni deo nove crkve... Posle Drugog svetskog rata, Hilandar naravno nije bio povlašćen, ali se situacija znatno menja već početkom devedesetih. "Sezonu" je otvorio Slobodan Milošević lično: tek što se oporavio od devetomartovskih demonstracija i pokrenuo ratnu mašineriju, 17. aprila 1991. posetio je Hilandar, ali na svoj način. Suprotno svim pravilima, doputovao je helikopterom (tačnije, bilo ih je pet), spustio se direktno u manastirsku portu, a igumana po jednoj verziji pozdravio sa "Dobar dan", po drugoj "Zdravo, druže igumane", a po trećoj "Zdravo, pope". U svakom slučaju, monasi su se neposredno pre te posete sklonili iz manastira, a posle nje uveli dodatni post, osvetili svako mesto na koje je stala predsednička noga i odustali od uzgoja paradajza na mestu na koje su sleteli helikopteri. Sledile su posete generala (Blagoje Adžić), ministara (nezaboravni Danilo Ž. Marković), opozicionara (Vuk Drašković), a posle 5. oktobra 2000. pristigli su Vojislav Koštunica (sa još 1500 uglednih gostiju), Miroljub Labus i Mlađan Dinkić (tokom predizborne kampanje 2002) i mnogi drugi. Jedna od poslednjih zvaničnih delegacija u nizu posetila je manastir 23. juna 2003, a činili su je tadašnji premijer Zoran Živković i ministar inostranih poslova Goran Svilanović. Tom prilikom premijer je obavestio starešine da je Vlada iz budžeta izdvojila 310.000 evra za rekonstrukciju konaka i biblioteke, a manastiru su poklonjeni dijaprojektor, laptop, kompjuter i štampač. U međuvremenu, čak i tokom Miloševićeve vladavine, Hilandar je više puta preuređivan i adaptiran, obnovljena je kanalizacija, uvedeni su struja, centralno grejanje i klima-uređaji, a požar 4. marta prekinuo je radove na popravci konaka i osavremenjavanju biblioteke.
Legenda kaže da je, kada su Simeon i Sava krajem XII veka posećivali svetogorske manastire, naišao neki čovek i poručio im: "Vi ne treba da se brinete samo za spasenje svoje duše već da stvorite pribežište svome otačestvu, gde će i drugi ljudi iz vašeg plemena moći poći vašim putem." Legenda još kaže da su ga Simeon i Sava poslušali. Čini se zbog toga da je, pored neispravnih instalacija, za sve probleme koji su usledili pre svega zaslužno (neposlušno) pleme.
Galerija izgubljenog
Pored fresaka i ikona iz izgorelih crkava, tokom požara u Hilandaru nepovratno su izgubljene i savremenije slike. Prema rečima Milivoja Ranđića, direktora Zadužbine svetog manastira Hilandara, u konacima su izgorele dve slike Paje Jovanovića: "Krunisanje cara Dušana" iz 1821. (monumentalna kompozicija čija se vrednost procenjuje na više od 100.000 evra) i "Portret kralja Aleksandra". Sreća u nesreći je i to što su se mnogi vredni slikarski eksponati, koji bi inače bili smešteni u izgorelom delu kompleksa, u trenutku požara nalazili u jugoistočnom, sačuvanom delu Hilandara – namera je bila da se trajno izlože, ali su zbog renoviranja konaka i biblioteke odatle izmešteni.
U požaru Nesagorevša
Ikona Presvete Bogorodice koja nije postradala u požaru ili, popularnije, Nesagorevša u požaru jedna je od glavnih svetinja Hilandara i ubraja se u hilandarska čuda. Tokom jednog od velikih požara, iako se nalazila u prostoriji koja je potpuno izgorela, ova ikona ostala je u celosti očuvana – čim je izvađena iz pepela, Nesagorevša je postavljena u oltar glavne crkve gde se i danas čuva.
Srpkinje i Bogomajka
Uz zemljotrese i požare, na spisku neželjenih gostiju na Svetoj gori nalaze se i žene. No, za razliku od prve dve nedaće, ova treća objašnjava se crkvenim predanjem. Ono, naime, kaže da se onomad Bogorodica sa svetim apostolima uputila u posetu kiparskom episkopu Lazaru (istom onom kojeg je Hristos vaskrsao), da je tokom tog putovanja započelo strašno nevreme i da je potom njena lađa izbačena na istočni deo Svete gore, upravo na mesto gde se danas nalazi grčki manastir Iviron. Pre nego što je nastavila putovanje, Bogorodica je, navodno, rekla da će "biti zaštitnica mesta ovoga i topla molitvenica za njega pred Bogom", ali i da "blagodat Božija bude na mestu ovom i onima koji ovde borave s verom i pobožnošću čuvajući zapovedi Sina mojega". Kako su se tom delatnošću (boravku s verom i pobožnošću, tj. monaštvom) u to doba bavili isključivo muškarci, ustanovljeno je pravilo da na Gori budu prisutni isključivo oni. U manastiru Iviron čuva se čak i ikona Bogorodice Portaitise – "Vratarke", koja ima zadatak da čuva svetogorske dveri od ženskog roda.
No, kako to već biva, neke žene pokušale su da prekrše pravila. I, kako to takođe biva, ispada da su neposlušne Srpkinje bile najuspešnije. Jedina nesrpkinja koja je došla na Svetu goru bila je ćerka vizantijskog cara Teodosija Velikog, Pulherija – kada je krenula ka manastiru Vatoped, nju je, međutim, zaustavio "glas Bogomajke zapovedajući joj da se vrati". Osim nje, na Goru je dospela i carica Jelena, supruga cara Dušana, za koju je onomad rečeno da "nije žena, već carica" i da, stoga, za nju ne važe uobičajena pravila. Sledeća posetiteljka bila je princeza Marija, ćerka srpskog despota Đurđa Brankovića i supruga turskog sultana Murata I, kojoj je (nadomak manastira Sv. Đorđa) Bogorodičin glas takođe naredio da se vrati.
Odžak i domaćin
Odžak je najstarija i najvažnija instalacija u građevinama u kojima žive i rade ljudi. Služi da dim koji se oslobađa sagorevanjem ogreva sprovede van prostorije sa ložištem, u atmosferu. Na dnu, obično u podrumu, i ispod vrha, na tavanu, ima dvoje vratnica koje služe za tekuće održavanje i kontrolu: kroz donje vratnice se čisti pepeo koji izlazi sa dimom iz ložišta, kroz gornje se kontroliše koliko je vrh začađavljen. Iako naizgled jednostavna ozidana cev od podruma do krova, odžak funkcioniše po vrlo suptilnim zakonima dinamike fluida.
Zbog razlike u vazdušnim pritiscima kod ložišta i na "ustima" odžaka, kroz njega stalno struji vazduh – promaja ili cug, koji nosi dim napolje. S obzirom na to da se temperatura vazduha u dimnom kanalu smanjuje s povećanjem udaljenosti od vatre, na vrhu je brzina strujanja najmanja, gustina dima najveća a temperatura najniža. Tu se, vremenom, već hladan gar lepi za zidove odžaka smanjujući poprečni presek otvora. Što je otvor manji, smanjuje se brzina strujanja vazduha, sve niže i niže prema vatri. Sa smanjenjem protoka dima povećava se temperatura unutar odžaka. U jednom trenutku, a to se događa najčešće kad je vazdušni pritisak nizak, vlažnost povećana a pažnja uspavana, nataložena čađ, smola i katran se pale. Zbog nedostatka kiseonika, u delimičnoj oksidaciji ugljenika oslobađa se ugljen-monoksid, otrovan i veoma zapaljiv gas. Žeđ za kiseonikom unutar odžaka čini da se smer kretanja gasova obrne, od usta ka unutrašnjosti, što dovodi do eksplozije, u blažem slučaju "varničenja". Veliki pritisak izbija gornje vratnice iz ležišta, gorući ugljen-monoksid se širi tavanom...
Za održavanje odžaka u iole uređenim društvima postoji organizovana odžačarska služba. Kao što sveštenici imaju svoju parohiju, tako i odžačar "duži" određeni rejon: pretplatnike obilazi dva puta godišnje, na početku i kraju grejne sezone, oko Đurđeva i Mitrova dana, i održava odžake prohodnim za dim. Kaže se: "Odžačar donosi sreću u kuću", zato što njegova poseta otklanja opasnost od požara. Kad požar plane zbog loše održavanog odžaka, niko ne kaže "kriv je odžak", već da je "domaćin loš" i da ga je Bog kaznio. Kada izgori manastir Hilandar, onda je "uzrok požara varničenje iz dimnjaka". "Hilandar je naša svetinja", ali niko ne kaže da svetinja nema domaćina koji je kadar očistiti odžak. Hilandarski monasi, za koje se kaže da čine manastir živućim, zahvalili su svevišnjem i Bogorodici Trojeručici što ceo manastir nije izgoreo, već samo pola.
Z.M.
Monasi komandosi
Atina, 8. 3. 2004.
Počelo je banalno, od peći u potkrovlju. Gorelo je dobar deo noći, i tinjalo veći deo dana. Završilo se ograničenom katastrofom, a kulminacija je – tvrde očevici – bila dostojna vizantijskog "Imena ruže". Vatra iz zapaljenog dimnjaka na Igumenariji je oko jedan posle ponoći prošlog četvrtka zahvatila drvenu krovnu konstrukciju susednog zdanja, a za 20 minuta i celu severnu polovinu manastirskih konaka, sve do crkve Svetih Arhanđela i pirga Svetog Save. Plamen je lizao zidine "najistorijskog" od svetogorskih manastira, nedavno obnovljeni severozapadni konak iz 1821. i sasvim progutao severoistočni Beli konak iz 1598.
Noć, loše vreme i težak teren bez puteva zadržali su vatrogasce u Kareji i Poligirosu do jutra, dok je vatra grabila ka onome što je po svaku cenu trebalo sačuvati – riznici i trpezariji. Prepušteni sebi i jedni drugima, bratstvo, radnici i monasi iz manastira Simonopetre i Esfigmena spasavali su šta se spasti dâ i sklanjali svetinje i umetnine koje datiraju od kada je 1198. Stefan Nemanja podigao manastir. Među njima – i jednu od najvrednijih kolekcija slovenskih rukopisa na svetu.
Neke od dragocenosti su bile toliko dobro sakrivene da je samo pretnja uništenjem naterala dvojicu monaha da otkriju tajno sklonište. Zamolili su braću iz manastira Karijes, u svetovnom životu komandose po zanimanju, da iznesu blago. Konopci su razapeti preko noćnog neba, i, osvetljeni plamenom, bivši komandosi su sa visine od tridesetak metara iznosili jednu po jednu dragocenost, tvrde očevici.
Prema saopštenju Zadužbine svetog manastira Hilandara, u požaru je stradala polovina manastirskog kompleksa, Beli konak sa najstarijim i jedinim autentičnim monaškim ćelijama na Svetoj gori. Izgoreli su paraklisi Sv. Nikole (XIV–XVII vek), Sv. Save (1778) i Sv. Dimitrija (1778), a od konaka Igumenarija i Dohija, kao i od jednog renoviranog iz XIX veka ostao je samo deo spoljnih zidova. Južna zdanja obnovljena posle poslednjeg velikog požara 1722. ovoga puta nisu stradala, a pošteđen je i Saborni hram, Katolikon, čime je "izbegnuta katastrofa nesagledivih razmera i sačuvana najbogatija riznica duhovnog, kulturnog, istorijskog i umetničkog blaga srpskog naroda".
Štetu uzrokovanu jednim od najvećih požara na Svetoj gori, kako tvrde monasi, u ovom trenutku nije moguće proceniti. Prema nekim tvrdnjama, sreća u nesreći je što osnovna manastirska konstrukcija nije pretrpela nepopravljivu štetu i da će moći da se rekonstruiše bez znatnih odstupanja, dok drugi smatraju da će biti potrebno sedam-osam godina za saniranje. Svešteni Sabor manastira Hilandar će u saradnji sa grčkim Centrom za zaštitu svetogorskog nasleđa (KEDAK) i drugim institucijama doneti plan
Istorija obuće
dobojka | 03 Mart, 2019 19:59
Štikle su prvo nosili muskarci . Prilikom jahanja konja bile su im neophodne cipele s manjom
potpeticom kako im noga nebi ispala iz uzengija . Cipele s visokim ravnim đonom prvo
su se pojavile u Antičkoj Grckoj za potrebe igranja predstava kojima su kostimi bili veoma
vazni . Za mokasine zahvalite Odri Hepbern . Glamurozna Odri Hepbern uspela je u tome da
mokasine na zenama izgledaju jednako dobro kao na muskarcima . Cipele s platformom
nastale su iz potrebe . U prosjeku svaka zena godisnje kupi četiri para godisnje . 97 posto
zena smatra da nikada nisu upale u finansijski problem zbog toga sto su se ponovile novim
parom cipela . Patike su nastale u Americi 1916 . godine . Prva čizma za zenu je dizajnirana
za kraljicu Viktoriju 1840 . godine . Sve do 18 . veka postojale su identicne cipele za
levu i desnu nogu . Smatra se da je najbolje vreme za kupovinu cipela podne a ne jutro
. Naučnici su dokazali da se stopalo minimalno uveca tokom kasnijih popodnevnih sati
te je upravo to razlog . Marija Antoaneta je imala 500 pari cipela .
Mala gospodja
dobojka | 01 Mart, 2019 13:47
Kada bi se pisala tajna istorija Srbije i Beograda, izvesno je da bi njene stranice ispisivale žene. Često skrajnute, zaboravljene od strane zvaničnih istoričara, izdizane u svetice ili bacane u blato čaršijskih priča, danas su poznate samo kao supruge ili ljubavnice poznatih ljudi, a činjenica je da su iz prikrajka upravljale Srbijom podjednako čvrstom rukom kao i njihovi muški parnjaci.
Haremska lepotica
Jedna od ovih kontroverznih žena bila je i Jelenka ili kako su je zvali "Mala gospođa", koja će svoje prvo prezime, Herbez, dobiti tek u kasnijim godinama. Pravo ime i poreklo misteriozne Jelenke nije poznato. Smatra se da je poreklom Turkinja, koju je vojvoda Milenko Stojković zarobio i pokrstio prilikom osvajanja Rama u Prvom srpskom ustanku. Uz Milenka će ostati i u najtežim momentima, kada je 1811. godine proteran iz Srbije zbog sukoba sa Karađorđem. Tada je veliki Milenkov harem, koje je po nekima brojao čak 42 žene, rasturen. Jelenka je bila jedna od onih koje su ga pratile na putu do Rusije. Uvidevši da više ne može da vodi računa o armiji žena i dece, otpustio je i Jelenku od sebe, koja se 1813. godine po povratku u Srbiju udaje za hajduka Vlaha Gicu.
Otresita i hrabra Jelenka, provela je sa mužem u šumi godine između dva ustanka. Ovaj brak je bio buran. Više puta su se selili, sastajali i rastajli, i tako sve do trenutka kada je knezu Milošu dosadilo da prevrtljivog hajduka juri po planinama požarevačke nahije. Naime, dok je Gica bio u šumi, knez je naredio hapšenje njegove porodice, kako bi ih držao kao taoce u slučaju da se hajduk preterano otrgne kontroli. Možemo samo da nagađamo koliko je Jelenka bila ubedljiva, pošto se savremenici sećaju da je više vremena provodila u kući baš-kneza Marka Abudele, nego u zatvoru. Smatra se da je te, 1820. godine, došlo i do sudbinskog susreta između lako zaljubljivog kneza i lepe Turkinje. Uskoro naređuje Jelenkino puštanje iz zatvora, i pod izgovorom da je kneginji Ljubici potrebna pomoć oko dece, dovodi je kao svoju ljubavnicu u Kragujevac.
U senci kneginje Ljubice
U početku je odnos između dve žene bio prisan, pa je pored kneginjine družbenice i vaspitačice dece, Jelenka bila i prevodilac prilikom zvaničnih poseta, pošto je dobro znala turski i vlaški. U pozadini ove idile, pak, bujala je ljubav između kneza i lepe i živahne devojke. Ovo je posebno bilo izraženo posle prelaska kneginje Ljubice sa decom u Požarevac 1825. godine, kada Jelenka postaje prava gospodarica konaka i dobija naziv koji će je nadalje pratiti – "Mala gospođa". Uskoro dobijaju i svoje prvo dete, sina Gavrila, čime praktično postaje druga Miloševa žena, koja će ga pratiti i u zvaničnim prigodama.
U narednih desetak godina, istovremeno je raslo Jelenkino samopouzdanje i netrpeljivost između zvaničnih supružnika – kneza i kneginje, kao i između Velike i Male gospođe. Nesumnjivo je da je Jelenka imala veliki uticaj na kneza, ali i da ga je zloupotrebljavala. Često je put do kneza vodio preko njegovih ljubavnica, pa su džepovi "Male gospođe" otežali od darova raznih nevoljnika, a isti slučaj je bio i sa njenom porodicom koja se bogatila na račun noćnih avantura. Pored toga, zapisi državne blagajne govore o tome kako je volela luksuz i bogato ruho, a troškovi izdržavanja i putovanja, često su bili veći od troškova same kneginje. S druge strane, bila je okrutna prema svojim suparnicima. Zbog pisma u kome je uvredljivo pisao o Jelenki, Atanasije Teodorović, profesor Više škole i osnivač Društva srpske slovesnosti, začetnik teatra u Srbiji i još mnogo toga drugog, izgubio je službu u Kragujevcu.
Ono što je, ipak, tištilo Jelenku i navodilo je na ispade besa, bio je njen status. Prava gospodarica Srbije i dalje je bila otresita kneginja Ljubica. Zanimljivo je da ni kroz durenje, ni kroz zavođenje, ni kroz ulagivanje, ovu činjenicu Jelenka nije uspela da promeni.
Foto: Dom Jevrema Grujića - Teodor Herbez
Udaja preko volje
1835. godina bila je presudna za kneza Miloša i njihov odnos. Posle Miletine bune, njegov položaj vrhovnog vladara bio je poljuljan, u bračnim vodama je tinjao Ljubičin gnev. A i Jelenka je polako gubila svoju lepotu i zavodljivost, i sve češće bila zamenjena mlađim naložnicama.
Kao prigodna žrtva za udaju, izabran je Teodor Herbez. Može se reći da je po svemu bio sušta suprotnost Milošu, ali i Jelenki. Poreklom Hercegovac, pravne nauke završio je u Padovi i potom je godinama živeo u Rusiji. U vreme dolaska u Srbiju, već je bio imućan i ugledan čovek, pa kada mu je knez ponudio ministarsko mesto, u prestoni Kragujevac došao je sa celokupnim svojim pokretnim bogatstvom. Kao čovek od integriteta i poštenja, smatrao je da je sramota da kroz državnu službu stiče bogatstvo, te je zabeleženo da je pred knjazom i narodom rastvorio bisage i obratio se rečima: "Pogledaj, Gospodaru, moje blago, sve sam pošteno zaradio. Razgledaj ga dobro i zapamti šta imam, nemoj posle da kažeš da sam ga zaradio kao tvoj popečitelj!"
Uvidevši da su izgledi da se uzdigne na nivo "Velike gospođe" nikakvi, Jelenka pristaje na udaju za tada 45-godišnjeg Herbeza. Pored atraktivnog izgleda, Jelenka je u brak donela donela i bogat miraz. Kneževa kesa bila je olakšana sa hiljadu dukata u kožnoj kesi, a pripalo im je i nekoliko imanja i kuća u Beogradu – tri kuće na Varoš kapiji, jedna u Savamaloj, jedna u današnjoj Hilandarskoj i veliko imanje u Svetogorskoj.
Centar mondenskog života
Prelazak iz Miloševog u Herbezovo domaćinstvo, Jelenki je pored zvaničnog društvenog statusa i prezimena, doneo i prelazak iz sveta Orijenta u svet evropskih prestonica. Herbez je tokom svog školovanja i putovanja stekao istančani i moderni ukus. U njihovoj kući u Gospodskoj (danas Brankovoj) 32, niske sofre i otomani u turskom stilu, zamenjeni su modernim nameštajem, a prostorije dobro i bogato osvetljene, sve u stilu salona Pariza i Beča. Ispunjavali su ih podjednako ugledni gosti, tako da su na ovim prvim beogradskim prijemima i čajankama rado viđeni gosti bili Josif Pančić i Kapetan-Miša. Ubrzo je kuća Herbezovih postala centar učenog i mondenskog sveta Beograda. Zanimljivo je da su i u Beogradu sudbine dve žene bile isprepletene. Naime, konak ljute Jelenkine protivnice, kneginje Ljubice, bio je udaljen svega par stotina metara.
Herbezovi nisu imali dece, pa su svu svoju pažnju usmerili na Jelenkinu sestričinu Jelenu. Kada je Jelena stasala za udaju, obezbedili su joj i prigodnu priliku. Za muža je odabran perspektivni Jevrem Grujić. U miraz je donela i plac u Svetogorskoj ulici, gde je kasnije izgrađena reprezentativna kuća u kojoj se stotinjak godina kasnije nalazila prva beogradska diskoteka.
Upravo je za Grujića i njegovu sudbinu vezan i poslednji spomen Jelenke. U pismu upućenom Vuku Karadžiću, 7. januara 1860. godine, knez Mihailo piše da je Jevrem Grujić imenovan za pomoćnika u Ministarstvu pravde "i to iz uzroka što je Jelenka gorko plakala". I pod novim prezimenom i novim vladarom, Jelenkin uticaj nije bio mali.
Teodor Herbez poživeće do 1864. godine, a tačna godina Jelenkine smrti nije poznata.
Trekbekovi (0)