IZ MOJE DUŠE

 Nakon smrti Agatine ćerke Rozalind krajem 2004. godine, izuzetno zaveštanje je otkriveno.

Smeštene među njenim stvarima u porodičnoj kući u Grinveju, nalazile su se Agatine privatne zabeleške. Sedamdeset tri rukom pisanih sveski prepunih zabeleški, lista i nacrta kojima je definisala sve planove i ideje za većinu svojih knjiga, drama i priča očaraće svakoga ko je pročitao makar jednu od priča Agate Kristi.

Uzbudljiv ali i izuzetno odgovoran zadatak da pretraži ovu riznicu dobio je Džon Kuran, dugogodišnji porodični savetnik i jedan od najvećih poznavalaca Agatinih dela, najčešće intervjuisan u brojnim dokumentarcima o njenom životu.

Uzbudljiv ali i izuzetno odgovoran zadatak da pretraži ovu riznicu dobio je Džon Kuran, dugogodišnji porodični savetnik i jedan od najvećih poznavalaca Agatinih dela, najčešće intervjuisan u brojnim dokumentarcima o njenom životu. A sve to uz blagoslov Agatinog unuka Metjua Pričarda. Džon Kuran je proveo skoro 5 punih godina pretresajući ove haotične zabeleške i dešifrujući Agatin rukopis kako bi ih konačno sažeo u knjigu Tajne beležnice Agate Kristi.

Džon Kuran, marljivi izučavalac života i dela Agate Kristi bio je u prilici da razgleda, analizira i klasifikuje beležnice velike spisateljice, na osnovu kojih je ona pedeset godina stvarala svoje misterije. Kuran je u ovoj knjizi predočio najvažnije periode njenog stvaranja i osobeni kreativni proces, omogućivši nam da na neki način zavirimo u um najpoznatije autorke detektivskog romana.

Puna detalja koje Agata Kristi zbog svoje skromnosti nije želela da otkrije u svojoj autobiografiji, ova izuzetna knjiga sadrži obilje izvoda i stranica reprodukovanih direktno iz zabeleški i njenih pisama, kao i dve kompletne kratke priče s Herkulom Poaroom kao glavnim detektivom koje nikada pre nisu objavljene.

Mulen ruz u doslovnom prevodu crvena vetrenjača je pariski nocni klub i kabare koji je 

dao sagraditi Žozef Oler tadasnji vlasnik pariske Olimpije . Mulen Ruz se nalazi u Parizu 

u Monmartru cuvenom boemskom delu grada , a na samom ima veliku imitaciju crvene

vetrenjače . U roku od samo nekoliko decenija Mulen Ruz postaje popularna turisticka 

atrakcija u kojem su na programu razne muzicke predstave od toga najpoznatiji ples

kan- kan za zreliju publiku sirom sveta . U enterijeru preovladjuje retro dekor iz 19 . 

veka sto lokalu daje onaj čuveni boemski izgled . U Mulen ruzu su nastupali mnogi 

umetnici kao sto su La Guli , Zozefina Beker , Iv Gilber , Dzejn Avril , Edit Pjaf i 

drugi . 

Олимпијски комитет Србије је основан 23. фебруара 1910. године под именом Српски олимпијски клуб на иницијативу младих официра школованих у Француској, међу којима је водећу улогу имао Светомир Ђукић.^[1] Основан је у редакцији листа Ново времена четвртом спрату хотела Москва у Београду, као прва званична олимпијска организација код Јужних Словена. 1911. године је променио име у Централни олимпијски клуб па је 17. јула 1912. добио име Олимпијски комитет Србије. На конгресу у Стокхолму, који је трајао од 4. до 17. јула 1912, примљен је у Међународни олимпијски комитет, а и Светомир Ђукић је постао члан МОК. Први пут на играма спортисти из Србије појавили су се на Олимпијским играма у Стокхолму 1912. године. Први олимпијци су били Душан Милошевић, трећи у квалификационој групи на 100 м (11,6) и маратонац Драгутин Томашевић, који је заузео 37. место.

Стварањем нове државе, 1919. године настаје и Југословенски олимпијски одбор са седиштем у Загребу. Југославија дебитује на првим Зимским олимпијским играма 1924. године са четворицом представника у скијашком трчању. Најбољи пласман остварио је Зденко Швигељ 32. местом на 50 км. Назив организације се мења у Југословенски олимпијски комитет, а 1927. се седиште враћа у Београд.

ЈОК је био организатор Зимских олимпијских игара 1984. у Сарајеву, а Београд је био кандитат за организацију летњих игара 1992. и 1996.

Од 1994. године се награђују најуспешнији спортисти и спортистикиње у појединачним спортовима, а од наредне године се проглашавају и најбоље екипе.

Како и држава мења име у Србија и Црна Гора, тако настаје и Олимпијски комитет Србије и Црне Горе. Након референдума о независности Црне Горе 2006., поново настаје Олимпијски комитет Србије, који наставља традицију претходних, а самостална Србија поново учествује, након 96 година, на Олимпијским играма у Пекингу 200

Svetski rekord u najvecem okupljanju strumpfova postignut je u malom mestu Lauringen

na jugu Nemačke tri godine posle prvog neuspeha tog gradica prenela je agencija Frans

pres . U toj opstini Baden - Virtenbergu na granici sa Švajcarskom okupilo se tacno 2 .762

strumpfa odnosno ucesnika ofarbanih u plavo sa belim ili crvenim kapicama saopstila je 

na fejsbuku grupa koja organizuje tu neobicnu manifestaciju . Prema ginisovoj knjizi 

rekorda dosadasnji rekord drze mestani Svonzija gradica u Velsu gde je bilo 2 .510 

štrumpfova . Pravila su stroga i precizna . Učesnik mora da bude u potpunosti ofarban 

u plavo i da nosi klasično odelo koje nose strumpfovi . Lauringen je vec jednom 2016 

imao skup ali je bilo 2 . 149 štrumpfova . Štrupfovi koji su se prvi put pojavili u 

belgijskom stripu pre vise od 60 godina postali su planetarno popularni u crtanim 

filmovima prikazanim širom sveta . 

Teatar u Kragujevcu koji je nosio ime Joakima Vujica direktora prvog srpskog teatra

osnovanog u Kragujevcu 1835 . godine . Na sceni ovog pozorista odigrana je citava 

plejada vrsnih umetnika koji su ostavili dubok trag u istoriji pozorisne umetnosti . 

U Kragujevcu se prve pozorisne predstave pominju jos 1825 . godine . Pripremao ih je i

izvodio učitelj Đorđe Evgenijevic sa đacima . Prve predstave odrzane su za vreme 

Sretenjske skupstine od 2 do 4 februara 1935 . godine kada su prikazani vujicevi komadi 

Fernando i Jarika , La Peruz , Bedni stihoklepac i begunac . Pozorisnu publiku su cinili

knez sa porodicom , činovnici i pozvani gosti kao i poslanici u vreme skupstinskih 

zasedanja . Na sretenje gospodnje 15 . februara u adaptiranim prostorijama 

Kragujevacke tipografije prikazao je Joakim Vujic svoj pozorisni komad Fernando i 

Jarika prema delu Karla Ekartshauzena 

Prica o Nesi Leptiru jedna je od najlepsih i najtuznijih priča domace scene . Nenad Radulovic

bio je vodja grupe Poslednja igra leptira , sjajan umetnik , muzicar , zabavljac ali pre svega

čovek neverovatnog duha i harizme koji je svakom znao da izmami osmjeh ali i koji je

razumeo tugu bolje od mnogih . Nesa Leptir preminuo je na danasnji dan 12 . februara 

1990 . godine . Imao je 31 . godinu . Kazu da je samo 20 minuta pre nego sto ce 

zauvek zatvoriti oci na pitanje kako se osjeca odgovorio pa ne mogu bas da igram

fudbal . I to isticu kao dokaz da ga prepoznatljiva vedrina i smisao za humor nisu

nisu napustali do poslednjeg dana . Prepricava se i kako je pred samu operaciju 

tumora na mozgu pravio šou na VMA pevao i glumatao a kad je anestezija pocela

da djeluje obratio se osoblju imitirajuci Slobodana Milosevica A sad svi na svoje 

radne zadatke .  

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Portret jedne ljubavi
• Istorijske greske u crtacima
• Tajni zivot Koko Šanel
• Grofica Batori
• Ruski deda mraz
• Legenda o Dedu Mrazu
• Filmska kradja
• Aleksandar Tirnanic Tirke
• Kako je ukradena Mona Liza
• Nesalomivi doktor

• Generalna [479]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom