IZ MOJE DUŠE

Babet Bahmajer

dobojka | 07 Jun, 2025 18:58

Beta Vukanović (Bamberg, 18. april 1872 — Beograd, 31. oktobar 1972) bila je srpska slikarka epohe impresionizma.Njena kasnija dela su bila realistička ali je uvek zadržala impresionističku paletu.Rodila se u Nemačkoj kao Babet Bahmajer (nem. Babette Bachmayer). Posle završetka osnovne škole i Više ženske škole upisala se 1890. godine na privatnu slikarsku školu Karla Mara i Anton Ažbea u Minhenu. U ateljeu je upoznala Ristu Vukanovića i u njemu su se venčali 1898. godine . Umesto na svadbeno putovanje, otputovali su za Beograd, za koga su joj prijatelji pričali da je mali grad, u kojem ne postoji interesovanje za umetnost . U Beograd su stigli na leto 1898. godine. U vreme njihovog dolaska, prestonica je prerastala iz orijentalne varoši u evropski grad. Da bi oživeo umetnost, bračni par je pokrenuo niz akcija. Iste godine osnovali su Udruženje srpskih umetnika za plastične umetnosti i muziku, koje je trajalo pet godina. Te 1898. godine Beta je prvi put izlagala, zajedno sa mužem i vajarom Simeonom Roksandićem u Beogradu, u sali Narodne skupštine, do koje su slike dopremili na taljigama, preko turske kaldrme, sami ukucavali eksere i na zidove kačili slike.Na izložbu je došao i kralj Milan Obrenović, veliki poštovalac umetnosti i kolekcionar, koji ih je pozvao da izlažu i u dvoru.Izložba u dvoru je ostvarena 1900. godine. Tom prilikom je kralj Milan otkupio sliku Riste Vukanovića „Dahije“, a suma za koju je otkupljena je bila dovoljna za kupovinu zemljišta na Dunavskoj padini, na uglu ulica Gospodar Jovanove i Kapetan Mišine, gde su kasnije sagradili sebi kuću . Godine 1899. bračni par je dobio dozvolu od Ministarstva prosvete da nasledi prvu srpsku slikarsko-crtačku školu od njenog osnivača Kirila Kutlika, posle njegove smrti. Pedagoški rad je započela 1900. godine. Pošto su promenili dve adrese, Vukanovići su školu uselili u svoju kuću u Kapetan-Mišinoj 13. Kuća, sa izmenjenom fasadom, još uvek postoji i od 1984. godine je spomenik kulture Beograda. Projektovao je Milan Kapetanović, projektant jugoslovenskog paviljona na Svetskoj izložbi u Parizu. U kući su napravljena četiri velika ateljea. Od svega je bila najlepša fasada kuće, na kojoj je iznad glavnog ulaza, Beta naslikala „Tri muze” - muzika, slikarstvo i igra, simbolično predstavljenih, u obliku tri lepe žene, oko kojih su na stubićima bili cvetovi plavih perunika i šareno paunovo perje. Fasada, zajedno sa ovim radom je uništena u bombardovanju tokom Drugog svetskog rata, a kao jedina uspomena na fasadu je ostala samo razglednica u izdanju „Gece Kona”. U katalogu Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda navodi se međutim da je ova dekoracija, slikana u tehnici freskoslikarstva, izgubljena prilikom izmena i pregradnje zgrade tridesetih godina XX veka . Slikarska škola je radila od 1902. do 1905. godine. Rista je vodio muško, a Beta žensko odeljenje škole, a kasnije su im se pridružili slikar Marko Murat i vajar Đorđe Jovanović. Cilj škole je bio da pripremi buduće polaznike stranih slikarskih akademija, ali i učitelje crtanja za gimnazije i više ženske škole.Škola je 1905. godine prerasla u Umetničko-zanatsku školu, kada je premeštena u ulicu Kralja Petra, a kasnije u Kraljevsku umetničku školu,u kojoj je Beta Vukanović takođe predavala crtanje i akvarelisanje (akvarel). Iz nje su izašle generacije impresionista.

Jedna od prvih slika koje je Beta naslikala u Srbiji je bila „Krsna slava”, tema svojstvena srpskom narodu. Tom slikom je uspela da spoji svoje minhensko obrazovanje i osećanja prema Srbiji. Slika je bila izložena i nagrađena na Svetskoj izložbi u Parizu 1900, na kojoj se predstavila sa svojim mužem, pod prezimenom Vukanovići . Učestvovali su u osnivanju Društva srpskih umetnika „Lada” 1904. godine,^[5]^[1] povodom stogodišnjice Prvog srpskog ustanka. Redovno su izlagali na izložbama ovog društva.^[5] Godine 1958. je izabrana za doživotnog počasnog predsednika „Lade”.^[15]

Radila je kao dobrovoljna bolničarka, prvo u Balkanskim ratovima.^[1] Zbog znanja stranih jezika, asistirala je stranim lekarima. Nagrađena je Ordenom za negu ranjenika i bolesnika (1912) i Medaljom za usluge Crvenom krstu Srbije (1913).^[15]^[9]

Kad je počeo Prvi svetski rat, Rista se teško razboleo. Pored njega je u bolnici negovala i ranjenike. S srpskom vojskom supružnici su otišli su na jug, do Soluna, a zatim su s grupom ranjenika u Marselj (Francuska). Iz tog perioda su sačuvana dva njena akvarela: francuski vojnici iz afričkih jedinica 1915. godine i predeo iz Marselja (1916). Obe slike se sada nalaze u Vojnom muzeju u Beogradu.^[9]

Kako je Narodna banka Srbije dobrom emisionom politikom uspela da očuva poverenje u vrednost dinara, čak i tokom rata, suočila se sa problemom nedovoljne količine novca u opticaju. Beta je izradila nacrt za ratnu novčanicu od 50 dinara, čija je prva partija izdata marta 1915. godine u Parizu. Ukupno je izdato 1.025.000 primeraka i nije zabeležen nijedan falsifikat. Međutim, pošto je izrađena na brzinu, lošom bojom i imala greške u natpisu,naišla je na veliki otpor u narodu, koji joj je zbog lošeg izgleda nadenuo ime „ratna novčanica” ili „pegavac”, pa je Narodna banka odlučila da obustavi dalje puštanje u promet i već iste godine je povučena iz opticaja. Danas se svrstava među numizmatički najvrednije srpske novčanice . Rista je radio kao inspektor u više mesta u Francuskoj, u srpskim srednjim školama, otvorenih za decu iz Srbije pogođenu ratom. Preminuo je početkom 1918. godine i sahranjen na vojničkom groblju u Tijeu, gde mu je Beta podigla spomenik, i grob redovno posećivala.^[5]

Nakon rata se vratila u zemlju. Stigla je s poslednjim transportom izbeglica, 1919. godine. Kuća u kojoj su živeli pre rata, bila je oštećena. Kako nije želela da se vrati u „porušenu i pokradenu“ kuću, prodala ju je Milutinu Stanojeviću, generalnom konzulu japanskog konzulata.^[20] Živela je u Domu učenica u Beogradu, gde je radila kao nastavnik crtanja. A kasnije je dobila atelje u zgradi Kolarčevog narodnog univerziteta.^[9]

Ubrzo je osnovala Udruženje likovnih umetnika u Beogradu (1919)^[1], a 1921. godine je postala nastavnik u Umetničkoj školi.

U Drugom svetskom ratu, odbila je da se učlani u pokret „Kulturbund“, i koristi sve privilegije koje uz to idu, govoreći da sebe smatra Srpkinjom. Slikanje joj je pomoglo da prebrodi bombardovanje i strahote rata

Slikala je i crtala do kraja života. Odlazila je u svoj atelje gotovo svaki dan, gde je primala posete od 12 do 14 časova. Često je sedela u obližnjem parku i beležila prizore koji bi u njoj pobudili osećanja.

Dobitnica je nagrade za životno delo 1971. godine. Odlikovana je na svoj stoti rođendan 18. aprila 1972. godine ordenom zasluga za narod. Orden je u ime predsednika SFRJ uručio gradonačelnik Beograda Branko Pešić.Preminula je 31. oktobra 1972. godine u sto prvoj godini života i sahranjena na Novom groblju u Beogradu.

Izložba njenih radova Lučonoša jedne epohe otvorena u Narodnom muzeju Srbije decembra 2022. Povodom 150 godina od njenog rođenja objavljen je zbornik radova „Emancipacija VS tradicionalizam: Beta Vukanović i put ka modernoj slici . Beta Vukanović je uz Marka Murata, najznačajniji i najtipičniji predstavnik plenerista.^[15] Taj je pravac prihvatila još u Minhenu. Ona je umetnike u Srbiji naučila da rade u pleneru. Kada je impresionizam počeo da slabi ona je naglasila crtež, učvrstila oblik i zadržala boje impresionizma. Slikala je portrete, pejzaže (sa motivima iz vardarske Makedonije, Srbije i Bosne) i mrtve prirode. Izlagala je na svim jugoslovenskim izložbama Lade, a pored toga u Rimu, Minhenu i Parizu . Smatra se začetnicom umetničke karikature u Jugoslaviji. Prema nekim podacima autor je preko 500 karikatura, od čega je sačuvano 140.Prve karikature je napravila još u osnovnoj školi, crtajući učiteljicu. Bila je kažnjena zbog toga, ali nije odustala, verujući da ne čini ništa loše crtajući smešne portrete, za koje je smatrala da nikoga ne vređaju, već da su samo duhoviti. Svoje karikature je prvi put predstavila 1910. na Četvrtoj izložbi „Lade”, gde se predstavila sa 60 radova. Karikature je izlagala i kasnije, ali nikada u takvom obimu kao prvi put. Na ovoj vrsti njenih radova preovlađuju figura i lik. Najčešće je karikaturisala svoje savremenike, poznate ličnosti iz kulturnog i društvenog života. Većina karikatura je akvarelisana. Svojim kPred kraj života više nije radila karikature. Poslednja je najverovatnije „Autokarikatura”, objavljena u dnevnom listu Politika aprila 1954. godine. Narodni muzej u Beogradu je 1949. godine otkupio 50-tak njenih karikatura. Zadovoljna izložbom organizovanom 1968. godine, poklonila je Muzeju još jedanaest svojih karikatura.

Neke svoje grafike donela je još iz Nemačke, a kasnije je izradila nove. U Beogradu ovi njeni radovi nisu bili cenjeni. Na izložbi „Bianco e nero” u Rimu 1902. godine italijanski kralj je kupio dve, a advokat Skoti, pravni savetnik srpskog poslanstva u Rimu, jednu. Razočarana nezainteresovanošću Beograđana, nekoliko godina nakon dolaska u srpsku prestonicu poklonila je alat za bakrorez svom učeniku Ljubomiru Ivanoviću, koji je kasnije postao vrsni grafičar. Testamentom je gradu Beogradu ostavila 247 slika pastela akvarela i crteza . Osim toga muzej je pojedine predmete iz njenog ateljea kao i medalje ordenje i ukaze otkupio nakon njene smrti sto je pridodato njenom legatu koji broji ukupno 293 predmeta .