IZ MOJE DUŠE

Kafana Dva jelena jedna je od najcuvenijih kafana koja se nalazi u boemskoj cetvrti Skadarlija . 

Nalazi se u beogradskoj opstini Stari grad u Skadarskoj ulici broj 30 . Prema legendi tu je nekada 

bila Avramova pekara . Gazda Joakim je kupio pekaru 1867 godine i preuredio je u kafanu Dva 

jelena . Gosti su imali veliki izbor jela srpske kuhinje . Kafanu su sacinjavale tri prostorije u 

jednoj su sedeli penzioneri , trgovci i zanatlije , u drugoj pretplatnici na rucak i veceru , a u 

trecoj boemi . U kafani je pevala Sofka Nikolic . U prvoj polovini 20 veka kafedzije su bili 

Aleksa Mihajlovic , Katarina Mihajlovic , G Rajovic , i Žarko Dačić . Vlasnici su bili Kosta Pandjela 

Aleksa Mihajlovic , i Katarina Mihajlovic . Najveci suparnik je bila kafana Tri šešira .  

Српско-цинцарско друштво „Луњина” (цинц. Sutsata sãrbeascã-armãneascã Lunjina) је организација Цинцара у Србији чије седиште се налази у Београду . Sediste organizacije se nalazi u ulici Majke Jevrosime 21 / 5 u Beogradu o organizacija je nastala 1991 godine kao rezultat spajanja dve organizacije iz Gornje i Donje Belice dva cincarska sela u Severnoj Makedoniji . Cilj organizacije je ocuvanje cincarske manjine u Srbiji njenih običaja , kulture , imena i tradicije . Godine 2017 drustvo je imalo oko 500 članova . Predsednik organizacije je Aristotelis Martinovic . Na cincarskom jeziku reč lunjina znaci svetlost . U rumunskom jeziku rec je lumina . Organizacija je objavila nekoliko knjiga o cincarskoj gramatici i kompakt disk sa cincarskom muzikom a izdaje se i časopis Svetlo . Srpsko cincarsko drustvo Lunjina zalagalo se za priznanje Cincara kao nacionalne manjine u Srbiji ali je to odbaceno jer nisu ispunili minimalan broj ljudi koje zajednica mora imati da dobije ovaj status . Prema njihovim procenama u Srbiji ima izmedju 5 . 000 i 15. 000 ljudi cincarskog porekla ali prema popisu stanovnistva u Srbiji iz 2011 godine samo su se 243 osobe izjasnile kao etnicki Cincari .  

Vera Nikolić (Grabovica kraj Despotovca, 23. septembar 1948-28. juna 2021) je srpska atletičarka.

Rođena je u selu Grabovica kraj Despotovca u porodici kovača Mike Nikolića. U 13 godini pobedila je na jednom školskom krosu u Ćupriji. Tu je zapazio atletski stručnjak Aleksandar Petrović i predložio joj da zajedno rade.

Dovoljno je bilo samo godinu dana da njen talenat i njegova stručnost daju rezultate. Vera je pobeđivala na krosevima Srbije i Jugoslavije. Bila je juniorka čijim su se rezultatima i još više mogućnostima svi divili.

Sa 16 godina je postala reprezentativka, pa čak i prvakinja Balkana. U septembru 1966. sa nepunih 18 godina učestvuje na Evropskom prvenstvu u Budimpešti i u trci na 800 metara osvaja prvo mesto, rezultatom 2:02,8, pobedivši favorizovanu i iskusniju Žužu Sabo. To je bila prva zlatna medalja na evropskim prvenstvima za Jugoslaviju. Zbog tog uspeha je dobila naziv Zlatna Vera. Krajem godine je po izboru lista Sport, proglašena za sportistu godine u Jugoslaviji.

Godinu dana kasnije 20. jula 1968. Vera pravi pravu senzaciju na londonskom „Kristal palasu“ i u okršaju sa najvećom nadom britanske atletike Lilijan Bord postavlja svetski rekord na 800 m rezultatom 2:00,5.Posle velike euforije koju je podigla ovim rezultatom, želje ljubitelja atletike su porasle i očekivali su da na Olimpijski igrama u Meksiku osvoji zlato. Vera nije izdržala, podlegla je pritisku i u finalnoj trci je odustala. Posle toga dugo nije mogla da se oporavi. Odlučila je da promenni sredinu i prešla je u AK „Dinamo“ iz Zagreba kod trenera Lea Langa.

Oporavila se i već na Evropskom prvenstvu u Atini 1969. osvaja bronzanu medalju. Imala je još dva uspeha pre napuštanja aktivnog bavljenja atletikom: na Evropskom prvenstvu u Helsinkiju 1971. osvoja zlatnu medalju a na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972. osvaja peto mesto sa novim jugoslovenskim rekordom 1:59,5. Atletiku je napustila 1974.

Godine 1976. se udala za Paju Ćasića (koji je radio u MUP-u Hrvatske, inače rodom iz Bučja kod Pakraca) i u dva porođaja dobila ćerku Jelenu i dva sina, Milana i Dejana.

Nakon što je 1991. godine dobila otkaz na radnom mestu u Skupštini opštine Dubrava u Zagrebu, gde je dotad bila zaposlena i nakon različitih vidova pretnji, privremeno napušta Zagreb i odlazi kod roditelja u Ćupriju sa decom. Nakon toga, muž joj biva uhapšen u Zagrebu na radnom mestu, ali u decembru 1991. godine je razmenjen, pa je i on napustio Zagreb.

Danas živi u Kruševcu sa suprugom, gde je do 2007. godine radila kao atletski trener, a sada je u penziji. Za sada ima 6 unuka i, kako često izjavljuje, to je njen najveći uspeh i rekord. 

Празник Теткица Бибија уврштен је 2019. године у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије . Припадници ромске националности свих генерација, који живе у већини градова Србије, данас традиционално славе Теткицу Бибију. Прослава ове светице најраспрострањенија је у Централној и источној Србији, Београду и околина, као и на косову и Метохији, а према Драгољубу Ацковићу у Смедереву, Паланци, Трстенику и Београду. Теткица Бибија се обележава колективно, тако што се сви Роми окупљају код неког светог места – обично дрвета или крста, доносе славски колач и храну, а у неким крајевима и дарове за Бибију (чешаљ, огледало и дечју одећу) које каче на свето дрво. У појединим урбаним срединама, славари се окупљају у ресторанима и хотелима. Прославу организује домаћин Бибије, а на слави је обавезно присуство свештеника, иако је Теткица Бибија неканонизована светица. Свако место или град има свој посебан датум обележавања славе, што се објашњава легендом о Теткици Бибији која је у различите датуме стизала у разна места и вршила исцељења. Датуми обележавања ове ромсе славе су, углавном, везани за дане Ускршњег поста, па су и због тога покретни.Роми на дан славе, после службе у православној цркви, од цркве до куће домаћина славе иду у поворци, носећи колач и свеће и узвикујући: „У здравље Бибијо!” (Bibijako sostipe!). Сви славари доносе колач и посна јела којим ће послужити госте испод родног дрвета, обично крушке или ораха. Под дрветом се одређује домаћин наредне славе и предаје славски колач. Некада се јело постављало на земљи, док сада колачар слави под шатором, где сви Роми из места заједнички славе уз ромску музику. Потом се служи врућа ракија и једу посна јела, пре свега риба и пасуљ, поштујући православне обичаје. Слављењем Бибије Роми уједно величају пасуљ, који је на посној славској софри главно јело. Пошто упале свеће, славари се окупе око родног дрвета и у хору извикују (на свом језику) једноставне молитве од једне реченице. Најчешћа молитва гласи: „Дај нам тетка Бибија здравља, дај нам пасуља”, а такође се чује и молитва „Тетка Бибијо, дај мало од твога здравља и нашој деци”.Међу београдским Ромима се Теткица Бибија слави колективно, и то четири недеље пре Великог петка. У црквама се пале свеће, на месту прославе се, уз присуство свештеника, традиционално ломи велики славски колач, а као послужење се служи посна храна, пиће и слаткиши. Традиционална су јела од рибе и од пасуља .Сваке године домаћин једне ромске породице је домаћин славе и сваке године се слава преноси следећем домаћину. Слави се уз песму и игру, а деца добијају пакетиће пуне слаткиша. Славље почиње већ око 11 сати ујутру, а свештеник долази два сата касније, пресече колач и славу преда следећем домаћину, добровољцу. Појање и „Оче наш” означава крај свештеничког боравка на слави. Чим се молитва заврши сви узвикују поздрав „Bibijako sastipe” и славље се наставља. Обичај је да се слава „однесе” у кућу новог домаћина, где се поседи 15-20 минута, па се враћа назад. После краћег одмора сви одлазе у свечану салу (или шатру), где се окупља цело насеље и слави се до зоре. Пред крај славља домаћин и његова породица иду кроз салу, носећи три тигања у којима гори ватра. Свако од гостију добија мало тамјана које потом бацају у ватру, за здравље и срећу, посебно деце . Сваке године домаћин једне ромске породице је домаћин славе и сваке године се слава преноси следећем домаћину. Слави се уз песму и игру, а деца добијају пакетиће пуне слаткиша. Славље почиње већ око 11 сати ујутру, а свештеник долази два сата касније, пресече колач и славу преда следећем домаћину, добровољцу. Појање и „Оче наш” означава крај свештеничког боравка на слави. Чим се молитва заврши сви узвикују поздрав „Bibijako sastipe” и славље се наставља. Обичај је да се слава „однесе” у кућу новог домаћина, где се поседи 15-20 минута, па се враћа назад. После краћег одмора сви одлазе у свечану салу (или шатру), где се окупља цело насеље и слави се до зоре. Пред крај славља домаћин и његова породица иду кроз салу, носећи три тигања у којима гори ватра. Свако од гостију добија мало тамјана које потом бацају у ватру, за здравље и срећу, посебно деце . Неканонизована Теткица Бибија је пандан Светој Петки. Српски православни свештеници из оних места централне и источне Србије, у којима се негује овај култ, учествују у обележавању ове ромске славе. И у појединим београдским општинама ова прослава је већ деценијама незамислива без присуства свештеника и црквеног ритуала. Слично је и у појединим шумадијским селима. 1940. године прослава Свете Бибије у Улици господара Вучића је обележена по православном обичају, уз свештеника и резање славског колача. За свештенике овај ромски празник представља пастирски изазов који могу одбити да учествују у њему или довијањем - да певају опште тропаре свецима тога дана, при резању славског колача. Неканонизована Теткица Бибија је пандан Светој Петки. Српски православни свештеници из оних места централне и источне Србије, у којима се негује овај култ, учествују у обележавању ове ромске славе. И у појединим београдским општинама ова прослава је већ деценијама незамислива без присуства свештеника и црквеног ритуала. Слично је и у појединим шумадијским селима. 1940. године прослава Свете Бибије у Улици господара Вучића је обележена по православном обичају, уз свештеника и резање славског колача. За свештенике овај ромски празник представља пастирски изазов који могу одбити да учествују у њему или довијањем - да певају опште тропаре свецима тога дана, при резању славског колача.Теткица Бибија је позната и међу ромским заједницама у Црној Гори, као и у ширем региону. Чергари у Црној Гори су информисани о њој али немају никаквих ритуалних радњи везаних за Бибију, док је Роми муслиманске вероисповести славе за свој празник Ђисатедими. Многи истраживачи повезују Теткицу Бибију са неким другим светитељкама које поштују Роми широм Европе. Тако је у Србији Сања Златановић од стране једног врањанског Рома забележила да су још у Индији Роми поштовали култ богиње Кали, која је била богиња љутње и срџбе и којој су у време зимских монсуна приношене жртве, и то пернате животиње. Богињу Кали они су замишљали као жену са перјем. Још увек није потпуно истражена ова митска личност, о којој још постоје неке легенде међу Ромима у читавој Европи и која је у различитим срединама има више лица. Истраживачи ромског порекла покушавали су да обједине овај култ женске ромске светитељке и да ставе знак једнакости са три женска лика која се јављају на различитим просторима и у различитим временима. Оне су богиња Кали, хришћанска ходочасница Сара ла Кали (Црна Сара), која се празнује у Француској и Теткица Бибија. Међу Ромима на Балкану најпознатија је Теткица Бибија, којој се приписују чудотворне моћи и која се доводи у везу са Кали на основу истих физичких карактеристика, односно истих приказа и представа о њеном изгледу и код француских и српских Рома. Некада, када је боемски део Београда био периферија, низ Скадарлију је текао мали поток, чији је извор био код данашње зграде Радио Београда. После великих киша овај поток је често правио бујицу, која је носила уџерице Рома, које су се налазиле низводно, према Дунаву. Зато су поток назвали именом своје заштитнице, Бибијин поток, како би га умилостивили. Као и многи други потоци у Београду и овај је одавно каптиран у кишну канализацију. 

Празник Теткица Бибија уврштен је 2019. године у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије . Припадници ромске националности свих генерација, који живе у већини градова Србије, данас традиционално славе Теткицу Бибију. Прослава ове светице најраспрострањенија је у Централној и источној Србији, Београду и околина, као и на косову и Метохији, а према Драгољубу Ацковићу у Смедереву, Паланци, Трстенику и Београду. Теткица Бибија се обележава колективно, тако што се сви Роми окупљају код неког светог места – обично дрвета или крста, доносе славски колач и храну, а у неким крајевима и дарове за Бибију (чешаљ, огледало и дечју одећу) које каче на свето дрво. У појединим урбаним срединама, славари се окупљају у ресторанима и хотелима. Прославу организује домаћин Бибије, а на слави је обавезно присуство свештеника, иако је Теткица Бибија неканонизована светица. Свако место или град има свој посебан датум обележавања славе, што се објашњава легендом о Теткици Бибији која је у различите датуме стизала у разна места и вршила исцељења. Датуми обележавања ове ромсе славе су, углавном, везани за дане Ускршњег поста, па су и због тога покретни.Роми на дан славе, после службе у православној цркви, од цркве до куће домаћина славе иду у поворци, носећи колач и свеће и узвикујући: „У здравље Бибијо!” (Bibijako sostipe!). Сви славари доносе колач и посна јела којим ће послужити госте испод родног дрвета, обично крушке или ораха. Под дрветом се одређује домаћин наредне славе и предаје славски колач. Некада се јело постављало на земљи, док сада колачар слави под шатором, где сви Роми из места заједнички славе уз ромску музику. Потом се служи врућа ракија и једу посна јела, пре свега риба и пасуљ, поштујући православне обичаје. Слављењем Бибије Роми уједно величају пасуљ, који је на посној славској софри главно јело. Пошто упале свеће, славари се окупе око родног дрвета и у хору извикују (на свом језику) једноставне молитве од једне реченице. Најчешћа молитва гласи: „Дај нам тетка Бибија здравља, дај нам пасуља”, а такође се чује и молитва „Тетка Бибијо, дај мало од твога здравља и нашој деци”.Међу београдским Ромима се Теткица Бибија слави колективно, и то четири недеље пре Великог петка. У црквама се пале свеће, на месту прославе се, уз присуство свештеника, традиционално ломи велики славски колач, а као послужење се служи посна храна, пиће и слаткиши. Традиционална су јела од рибе и од пасуља .Сваке године домаћин једне ромске породице је домаћин славе и сваке године се слава преноси следећем домаћину. Слави се уз песму и игру, а деца добијају пакетиће пуне слаткиша. Славље почиње већ око 11 сати ујутру, а свештеник долази два сата касније, пресече колач и славу преда следећем домаћину, добровољцу. Појање и „Оче наш” означава крај свештеничког боравка на слави. Чим се молитва заврши сви узвикују поздрав „Bibijako sastipe” и славље се наставља. Обичај је да се слава „однесе” у кућу новог домаћина, где се поседи 15-20 минута, па се враћа назад. После краћег одмора сви одлазе у свечану салу (или шатру), где се окупља цело насеље и слави се до зоре. Пред крај славља домаћин и његова породица иду кроз салу, носећи три тигања у којима гори ватра. Свако од гостију добија мало тамјана које потом бацају у ватру, за здравље и срећу, посебно деце . Сваке године домаћин једне ромске породице је домаћин славе и сваке године се слава преноси следећем домаћину. Слави се уз песму и игру, а деца добијају пакетиће пуне слаткиша. Славље почиње већ око 11 сати ујутру, а свештеник долази два сата касније, пресече колач и славу преда следећем домаћину, добровољцу. Појање и „Оче наш” означава крај свештеничког боравка на слави. Чим се молитва заврши сви узвикују поздрав „Bibijako sastipe” и славље се наставља. Обичај је да се слава „однесе” у кућу новог домаћина, где се поседи 15-20 минута, па се враћа назад. После краћег одмора сви одлазе у свечану салу (или шатру), где се окупља цело насеље и слави се до зоре. Пред крај славља домаћин и његова породица иду кроз салу, носећи три тигања у којима гори ватра. Свако од гостију добија мало тамјана које потом бацају у ватру, за здравље и срећу, посебно деце . Неканонизована Теткица Бибија је пандан Светој Петки. Српски православни свештеници из оних места централне и источне Србије, у којима се негује овај култ, учествују у обележавању ове ромске славе. И у појединим београдским општинама ова прослава је већ деценијама незамислива без присуства свештеника и црквеног ритуала. Слично је и у појединим шумадијским селима. 1940. године прослава Свете Бибије у Улици господара Вучића је обележена по православном обичају, уз свештеника и резање славског колача. За свештенике овај ромски празник представља пастирски изазов који могу одбити да учествују у њему или довијањем - да певају опште тропаре свецима тога дана, при резању славског колача. Неканонизована Теткица Бибија је пандан Светој Петки. Српски православни свештеници из оних места централне и источне Србије, у којима се негује овај култ, учествују у обележавању ове ромске славе. И у појединим београдским општинама ова прослава је већ деценијама незамислива без присуства свештеника и црквеног ритуала. Слично је и у појединим шумадијским селима. 1940. године прослава Свете Бибије у Улици господара Вучића је обележена по православном обичају, уз свештеника и резање славског колача. За свештенике овај ромски празник представља пастирски изазов који могу одбити да учествују у њему или довијањем - да певају опште тропаре свецима тога дана, при резању славског колача.Теткица Бибија је позната и међу ромским заједницама у Црној Гори, као и у ширем региону. Чергари у Црној Гори су информисани о њој али немају никаквих ритуалних радњи везаних за Бибију, док је Роми муслиманске вероисповести славе за свој празник Ђисатедими. Многи истраживачи повезују Теткицу Бибију са неким другим светитељкама које поштују Роми широм Европе. Тако је у Србији Сања Златановић од стране једног врањанског Рома забележила да су још у Индији Роми поштовали култ богиње Кали, која је била богиња љутње и срџбе и којој су у време зимских монсуна приношене жртве, и то пернате животиње. Богињу Кали они су замишљали као жену са перјем. Још увек није потпуно истражена ова митска личност, о којој још постоје неке легенде међу Ромима у читавој Европи и која је у различитим срединама има више лица. Истраживачи ромског порекла покушавали су да обједине овај култ женске ромске светитељке и да ставе знак једнакости са три женска лика која се јављају на различитим просторима и у различитим временима. Оне су богиња Кали, хришћанска ходочасница Сара ла Кали (Црна Сара), која се празнује у Француској и Теткица Бибија. Међу Ромима на Балкану најпознатија је Теткица Бибија, којој се приписују чудотворне моћи и која се доводи у везу са Кали на основу истих физичких карактеристика, односно истих приказа и представа о њеном изгледу и код француских и српских Рома. Некада, када је боемски део Београда био периферија, низ Скадарлију је текао мали поток, чији је извор био код данашње зграде Радио Београда. После великих киша овај поток је често правио бујицу, која је носила уџерице Рома, које су се налазиле низводно, према Дунаву. Зато су поток назвали именом своје заштитнице, Бибијин поток, како би га умилостивили. Као и многи други потоци у Београду и овај је одавно каптиран у кишну канализацију. 

Marcipan je desert od badema i šecera sa dodatcima ili bez njih oblikovan na razne nacine koji se

sluzi samostalno ili se koristi kao punjenje odnosno fil . Povezujemo ga sa detinjstvom vaznim 

datumima ili praznicima . Marcipanom se iskazuje postovanje zahvalnost nosi se kao poklon ili 

se izjavljuje ljubav . Čarobna prica o Sencanskom marcipanu krece 1897 godine iz 

poslasticarnice porodice Longa u Kanjizi koja se svojim recepturama ugledala na Beč i Peštu . 

Kasnije okrece se Parizu obogativsi okuse francuskom notom . Dečak Ištvan Almaši je radio kao

šegrt u gvoozdjarskoj radnji . Miris kolaca iz susedne poslasticarnice Longa ga je ocarao i bez 

znanja svoje porodice kradom prelazi kod majstora da uci zanat . Nakon drugog svetskog rata 

dolazi do nacionalizacije i Longine radionice posle cega pet Longinih ucenika osniva udruzenje

poslasticara . Samo je Ištvan Almaši nastavio da se bavi marcipanom . Ištvanov sin Ištvan 

Almaši mladji nakon sto je izucio zanat od svog oca otvara poslasticarnicu 1969 godine u 

Senti koristeci nesto Longine opreme i recepte starih majstora . Sticajem okolnosti u 

nedostatku badema nastaje senćanski marcipan od lešnika , oraha , kakaoa , kafe , i ruma i

tu recepturu kasnije nasledjuju mladje generacije Almašijevih . Senćanski marcipan nema 

industrijsku recepturu sve se radi rucno i tradicionalno . Tako je i nastala izreka kada pojedete

ukusan slatkiš kaze se kao kod Almašija . Turisticka organizacija Sente i poslasticarnica Almaši

povezali su istoriju sa poznatim ukusom Sente tj čuvenu Senćansku bitku sa marcipanom koji

je postao suvenir grada .  

Живео је и стварао у Сомбору. Оставио је иза себе опус од преко 40 хиљада слика.Његов син је сликар Драган Стојков.

Сава Стојков је умро 20. августа 2014. у Сомбору, после краће и тешке болести. Сава Стојков је песник бачке равнице, њених предела и њених људи. Његово хармонично сликарство се оснива на чистом и прецизном филигранском раду. Идиличност његових радова са дубоким хоризонтом одише мирноћом и тишином. Из његових слика које су постављени на принципу контраста светла и сенке зрачи тајанственост. Поред пејзажа Сава Стојков је и изванредан портретист. Он слика ликове из бачке равнице и своје портрете ставља у равничарски пејзаж где они и припадају.

Сликарско дело Саве Стојкова је монумент равнице у Бачкој и њеним људима. То је споменик посвећен с пуно љубави и јединственој атмосфери.На 85. рођендан, 29. марта 2010, Стојков је добио своју сталну ретроспективну поставку у приземљу здања Препарандије у Сомбору. На површини од 250 m² налази се 71 уље на платну, стаклу и лесониту, из свих периода рада познатог сликара (аутор поставке је ликовни критичар Сава Степанов из Новог Сада). У првој сали изложена су уља на стаклу (пејзажи и портрети), дела настала између 1977. и 1992. године. У другој, „овалној“ сали, налазе се слике (уља на платну) равничара при паорским пословима, у трећој су изложени портрети аутентичних Војвођана (уља на платну и уља на стаклу), у четвртој су панонски пејзажи (уља на платну), а у петој сали налазе се салашарски и сеоски мотиви (уља на платну и лесониту). У ходнику, у приземљу, налазе се познати радови Саве Стојкова настали у периоду 1975—1977, а у ходнику на спрату налазе се његови најстарији радови (шпахтла на лесониту) из педесетих и шездесетих година ХХ века. На спрату су смештени и радови темпером и тушем, пастели, акварели, цртежи и графике из свих периода уметничког рада Саве Стојкова. У „овалној“ сали, на спрату здања Препарандије, налази се и атеље познатог сликара у коме је он свакодневно боравио и радио

Године 1887. постао је редовни професор физике и механике на Војној академији, а 1893. је постао редовни професор експерименталне физике на Великој школи у Београду. Средином првог десетлећа двадесетог века је постао редовни професор Универзитета у Београду, а 1909. године и декан Филозофског факултета у Београду. Школске 1913/1914. године постављен је на место ректора Београдског универзитета, и на том месту остао све до 1919. године. Био је пријатељ и поштовалац дела Николе Тесле, написао је књигу „Никола Тесла и његова открића“, Београд, 1894. године.

Више година је радио на изучавању могућности изградње електричних централа у Србији, а нарочито могућности коришћења водних токова у ту сврху, проучавао је хидроенергетске потенцијале река у Србији. Заслужан је за изградњу првих хидроелектрана у Србији: Ужице на Ђетињи, Вучје на Вучјанци, Ниш на Нишави, Велико Градиште на Пеку, Власотинце на Власини, Ивањица на Моравици и Зајечар на Тимоку. Конструисао је и Београдску термоцентралу, а заслужан је и за прво демонстрирање радија 1908. године у Београду.

У својим предавањима на Физичком иnституту Велике школе, јуна 1901. године, Станојевић је закључио да „...Во допад који највише снаге у себи има, без сумње је водопад Вучјанског потока близу села Вучја“, око 17 километара далеко од Лесковца. На том месту, вода пада у неколико скокова, који нису далеко један од другога и носе разне називе као: Дев Казан, Ђокин Вир, итд., са висине веће од 100 метара. Количина воде износи при малој води око пола кубног метра, те и снага коју тај водопад може да дâ, изнеће око 500 парних коња. По жељи неколико угледних грађана Лесковца, простудирао сам питање о доводу те снаге у Лесковац и нашао да би се оно на сразмерно лак начин могло извести. За прво постројење имало би се узети 500 парних коња подељено на две турбине и динамо машине од по 150 коња. На тај начин би, према потреби, радила само једна турбина, или обе, a у извесним случајевима служиле би једна другој за резерву.“ Умро је 11. децембра 1921. године у Паризу. У Неготину постоји Трг Ђорђа Станојевића, а на Новом Београду од 2005. постоји улица Ђорђа Станојевића.

У згради Електродистрибуције у Неготину од 1992. постоји спомен-соба Ђорђа Станојевића.^[3]

Електропривреда Србије поводом свог дана, 6. октобра, додељује признање „Ђорђе Станојевић“ за допринос у развоју српске електропривреде. 

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Kafana Dva jelena
• Srpsko - cincarsko društvo Lunjina
• Vera Nikolic
• Tetka Bibia
• Tetka Bibia
• Senćanski marcipan
• Sava Stojkov
• Djordje Stanojevic
• Hristifor Crnilovic
• Matija Ambrozic

• Generalna [782]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom