IZ MOJE DUŠE

Sombor je vekovima eti muku mučio sa prašinom, a s jeseni i sa zime blatom i vlagom. Mada je svaka kuća imala baštu i u njoj svoje drveće i zelenilo, ulice starog gradskog jezgra, sve do poslednje trećine 19. veka, nisu bile ozelenjene. Tokom druge polovine 19. veka somborske gradske vlasti posvetile su veću pažnju pejzažnom uređenju grada, a uz drvorede dudova po ulicama periferije, na središnjim gradskim ulicama, osim na Glavnoj, bili su posađeni platani. Sedamdesetih godina 19. veka Sombor ima Odbor za ulepšavanje grada, koji vodi računa o ozelenjavanju i čuvanju posađenih sadnica i već formiranih drva. Početkom sedamdesetih godina 19. veka nastaje prvi gradski park, posađen pored železničke stanice, a 1898. g. posađen je i park oko zdanja Županije. Najveći talas ozelenjavanja grada, započetog zalaganjem mladog somborskog gradonačelnika dr Bene Čihaša, dogodio se na samom kraju 19. i početkom 20. stoleća, kada je Sombor ozelenjen mladicama bođoša (koprivića). Po somborskim ulicama i parkovima tek urbanizovanog gradskog jezgra, posađeno je više hiljada sadnica (posebno 1903. godine), za ove krajeve neobičnog i ranije nepoznatog drveta iz porodice brestova, hrapavog i mesnatog lista i prepoznatljivih bobica. Prvi somborski bođoši (Celtis occidentalis) poreklom su iz šireg porečja Misisipija (SAD) – Somborci su ih, valjda zbog bobica, s početka zvali “amerikanske trešnje”, a kasnije je posađen i manji broj sadnica njegovog evropskog rođaka (Celtis australis) – razlika između njih je u hrapavosti kore i površini lista, koji su u američkog bođoša izraženiji. Ubrzo je ovo drvo postalo ekološki znamen jednog od najzelenijih gradova u Evropi, a u hladu drvoreda njegovih raskošnih krošnji Sombor i Somborci, ranije gušeni letnjom prašinom i zimskom vlagom, utonuli su u prividan spokoj svoje zelene oaze, koji nisu mogli značajnije da naruše ni krupni svetski događaji poput ratova, promena državnih međa ili društvenih sistema. Urbani Sombor je rastao i razvijao se uporedo sa svojim bođošima i skoro da nema stare fotografije ili razglednice grada na kojoj se ne vide prvo mladice, a nešto kasnije i već formirana stabla ovog drveta. Danas se u katastru zelenila grada Sombora vodi približno 18.000 stabala, od kojih je skoro sedam i po hiljada bođoša, a kako je znatan broj stabala ovog drveta već uveliko zašao u drugi vek svog života, gradski drvoredi planski se obnavljaju mladicama bođoša. Mnoge ulice Sombora pretvorene su u duge zelene tunele koje pravi ovo drvo, koje je, vremenom, preporodilo mikro-klimu Sombora i postalo jedan od prepoznatljivih znamenja grada. 

Ово друштво је 24. јуна 1897. године добило концесију за градњу пруге Велики Бечкерек - Жомбољ. Најагилнији и најзначајнији финансијер ове железнице, и иницијатор њене градње био је гроф Ендре Чеконић од Жомбоља, чија је намера била да омогући превоз пољопривредних производа са Чеконићевих имања у околини Бечкерека на бечкеречку пијацу Дужина пруге износила је 67,6 километара, а свечано је пуштена у саобраћај 20. октобра 1898. године. Пруга је, међутим, ишла само до Новог Жомбоља, док је део до Жомбоља пуштен у саобраћај тек 28. јуна 1899. године . На прузи Зрењанин-Радојево вучу возова обављале су локомотиве серије:

• 80-001, 002, 003, 004, 005, 006, 007, 009
• 80-4871
• 182-002

ЈDŽ/JŽ 80 и 182. Инвентарски парк је износио 10 локомотива. Локомотиве серије 80 произведене су 1915. године у фабрици "MÁV Gépgyár" у Будимпешти. Првобитна ознака серије била је MÁV 492.9, а за време Првог светског рата локомотиве овог типа биле су нумерисане као KuK HB IV, бројеви 4008 до 4021. После Првог светског рата на прузи Зрењанин-Радојево остало је девет локомотива овог типа, које су нумерисане као SHS IVa4, бројеви 12021-12029. Када је 1935. године обављена нова пренумерација, ове локомотиве добиле су ознаке JDŽ 80-001 до 80-009. Локомотива 80-4871 изграђена је 1925. године и припадала је компанији индустријалаца, грофа Карољија

Локомотиве серије JDŽ/JŽ 182 (MÁV 388) произведене су 1896. године у фабрици "Wiener Neustädter Lokomotivfabrik" у Винер Нојштату. Једна локомотива из ове серије коју је 1924. преузела Румунија (CFR 388) чува се у Музеју парних локомотива у Сибиуу . 

Колико је познато, ниједна од ових локомотива није сачувана.У првим годинама након Првог светског рата, током разграничења између Краљевине СХС и Румуније у Банату 1924. године, пруга је скраћена до Јулијиног мајура, односно до Црње (Немачка Црња) Због исправке границе са Румунијом, јавила се потреба за деоницом између Црње и Кларије (данас Радојево). Ову деоницу изградила је железница у својој режији 28. марта 1926. године. Траса кроз град је напуштена 20. новембра 1932. године, када је у саобраћај пуштен тзв. "збијени колосек" између станица Велики Бечкерек и Велики Бечкерек Фабрика (колосек са три шине, код кога две спољне шине припадају нормалном колосеку, а једна спољна и унутрашња шина припадају узаном колосеку) у дужини од 4635 метара . Током међуратног периода, о "Ћири" се у више наврата писало у јавном дискурсу. Тако је, нпр. Милош Црњански приликом свог боравка у Великом Бечкереку 1923. године забележио да "Ћира" пролази кроз центар града^[13]. Неколико година касније, један анонимни београдски новинар који је по први пут боравио у Великом Бечкереку, забележио је своје утиске о граду, а међу њима и своја запажања о "Ћири". Његов извештај објавио је великобечкеречки лист "Банатски гласник" новембра исте године, под насловом: Кроз Велики Бечкерек (неколико импресија једног београдског новинара). Ту се, између осталог, каже:

"Велики Бечкерек има своју занимљивију прошлост из древних, а и из скоријих времена. Ту су још остаци гиздавих подвига некадашњих магната (Магнат је маџарска реч. У другом разреду гимназије тражио је од мене професор за немачки језик, да му мењам у множини реч “дер Магнат”. Почео сам “ди магнете”!). Дакле, остаци! На пример, железница кроз град. Практично, но мени се не свиђа. Локомотива, парна локомотива кроз центар вароши! Веома необично. Не би ли увели електричну, или бар ону са мотором на бензин? Због масе црног дима, мислим. Нехотице сам се побојао, да ће ови облаци дима упрљати лепе трговачке изложбе са обадве стране улице Краља Александра, да ће пасти на брижљиво уређене тоалете нежног пола на шетњи. Побојао сам се, да ће ова нежна створења бити загушена кашљем. Међутим – никоме ништа. Па, навика".

Илустрације "Ћире" су нашле место на међуратним разгледницама Великог Бечкерека/Петровграда, као и у монографији "Петровград" из 1938. године . Пруга је постојала све до 1969. године, када је демонтирана. Услед нерентабилности и опалог промета путника и робе, већ 1967. године јавили су се први натписи у локалној штампи који су предвиђали "Ћирино" укидање . Укидање пруге се међутим отегло , и тек је средином 1969. године донета одлука о њеном дефинитивном укидању. Надлежни органи сажето су образложили донету одлуку:

"Пруга се укида због нерентабилности, с тим да железничко транспортно предузеће организује превоз робе са подручја општина Нова Црња, Житиште и Зрењанин сопственим камионима и по железничким тарифама" Основна брзина на прузи је тада била 20 км/х, а брзина преко скретница је била 10 км/х за вожњу у правац и 5 км/х за вожњу у скретање. Време вожње путничких возова између Зрењанина и Радојева износила је 3 сата и 47 минута, док је зависно од времена бављења у успутним службеним местима, време путовања путничких возова било у интервалу од 4 сата и 22 минута до 4 сата и 46 минута. Просечна комерцијална брзина била је у интервалу 14,1 до 15,3 км/х

Данас

Након више од 40 година од укидања пруге, и данас су видљиви неки од трагова њеног постојања. На Темишварском друму у Зрењанину и данас постоји некадашњи објекат станице "Зрењанин Предграђе". У Клеку је на месту трасе пруге бициклистичка стаза. У Житишту постоје станична зграда и Железничка улица, док је некадашњи железнички мост преко Бегеја срушен осамдесетих година. Главна улица у Банатском Двору се зове Железничка. Улица којом магистрални пут пролази кроз Александрово такође се зове Железничка. У Српској Црњи такође постоји Железничка улица.

Masakr u južnoj Bačkoj, poznat i kao Racija u južnoj Bačkoj, je naziv za ratni zločin i masakr koji su nad civilnim stanovništvom južne Bačke, pretežno Srbima i Jevrejima, izvršili pripadnici oružanih snaga i vojske Kraljevine Mađarske (Honved) za vreme Drugog svetskog rata tokom mađarske okupacije.

Racija je sprovedena na Božić u naseljima Šajkaške - Čurugu, Gospođincima, Šajkašu, Đurđevu, Mošorinu, Titelu, Loku, Gardinovcima, Vilovu, Žablju, kao i u gradovima Bečeju, Srbobranu, Temerinu i nešto kasnije u Novom Sadu (od 21. do 23. januara 1942. godine). Za tri dana racije u Novom Sadu u vodama Dunava je nestalo preko 1300 (2000) Novosađana.^[1] Pored Srba i Jevreja, u raciji je ubijen i jedan broj pripadnika drugih etničkih grupa: Roma, Rusina i Rusa. Racija je sprovedena između 4. i 29. januara 1942. Otpočela je u Šajkaškoj (4-19. januar), nastavila se u Novom Sadu (21-23. januar), a završila u Bečeju (25-29. januar).

Danas u Novom sadu postoji Spomenik žrtvama racije, gde se održavaju i komemoracije. Srpska pravoslavna crkva je kanonizovala žrtve, te su za svetitelje proglašeni Sveti novomučenici novosadski. Mađarske okupacione vlasti su posle masovnih hapšenja komunista, skojevaca i njihovih simpatizera u jesen 1941. godine verovali da pred partizanima predstoji druga faza revolucije, kada Crvena armija zaustavi nemački prodor i pomogne jugoslovenskim partizanima da dođu na vlast rušenjem buržoaskog poretka.^[2] Među mađarskim stanovništvom, naročito u Šajkaškoj, namerno su širene vesti o mogućem "srpskom ustanku" za pravoslavni Božić u kome će doći do osvete za zločine nad Srbima iz aprila 1941. godine.^[2] Cilj je bio rešenje srpskog pitanja i pacifikacija Bačke. Kampanja produbljivanja međunacionalne netrpeljivosti je imala svoj vrhunac pred katolički Božić, kada su širene lažne vesti da će Srbi tog dana vršiti diverzije i oružane napade na crkve, opštinske i školske zgrade i žandarmerijske stanice.^[2]Navodni povod za pogrom širih razmera pronađen je u otkrivenom pritajenom Šajkaškom partizanskom odredu u Žabaljskom ritu na Pustajićevom salašu. Kod ove grupe pronađeno je 17 pušaka.Odred je otkriven 4. januara 1942. godine od strane patrole mađarskih žandarma i graničnih lovaca, koji su ih napali. U samoodbrani, partizani su ubili dva graničara lovca i dva žandarma, a nekoliko ih ranili. Dejstvom velikih okupatorskih snaga ovaj odred je u potpunosti razbijen u toku istog dana, 4. januara 1942. godine, prilikom čega je stradao politički komesar odreda Đula Molnar. Ovaj događaj zvanična klika proglasila je za „ustanak“. Mađarske okupacione vlasti iskoristile su ovaj manji incident kako bi nastavile sa sprovođenjem svoje politike u Bačkoj.Pravi cilj racije je bila kampanja etničkog čišćenja usmerena protiv srpskih i jevrejskih civila (uključujući žene, decu i stare), kao i pljačka njihove imovine. Prema istoričaru Zvonimiru Goluboviću, racija je planirana znatno ranije i napad na partizane u Šajkaškoj je samo iskorišćen kao izgovor za sprovođenje planiranog genocida.Načelnik general-štaba mađarske vojske Ferenc Sombathelj je 5. januara naredio kaznene racije na partizane u Bačkoj. Naređenje je došlo u isto vreme kada je nemački ministar spoljnih poslova Joahim fon Ribentrop posetio Budimpeštu 6. januara. Nekoliko dana kasnije, feldmaršal Vilhelm Kajtel, načelnik Vrhovne komande Vermahta, je došao u Budimpeštu da zatraži da se cela Mađarska kraljevska vojska prebaci na Istočni front. Mađarski premijer Laslo Bardoši je odbio, i da bi opravdao svoju odluku, tražio je da pokaže da su mađarski vojnici preko potrebni na okupiranim teritorijama. Mađarski generalštab je zatražio da okupacione vlasti dostave dokaz od predstojećem velikom partizanskom ustanku u Bačkoj da pokaže Nemcima. Mađarske vođe su možda takođe bile motivisane da vode oštru kampanju da pokažu da su u stanju da se nose sa srpskim otporom i jevrejskom "subverzijom", i da tako ubede Nemačku da je Mađarska dovoljno sposobna da kontroliše i Banat, koji je bio deo Ugarske pre Prvog svetskog rata. Stoga su okupacione vlasti glumile napade partizana da bi uvećali jačinu partizanskog otpora. Žandarmima su deljeni zavoji i govoreno im je da ih nose na glavama i rukama te da glume kako su ranjeni. Ovo je rađeno zbog javnosti.Istog dana kada su se desile borbe na Pustajićevom salašu, mađarski stanovnici Žablja i Čuruga su naoružani. U nedelju 4. januara 1942. otpočelo je puškaranje po ulicama Čuruga, u žabaljskom srezu. Čuruški petokolonaši, naoružani puškama, počeli su ubijati mirno stanovništvo po ulicama. U isti mah, dobošem je naređeno da se svi stanovnici povuku u svoje kuće. Dva sata po ovom naređenju, stigli su u Čurug honvedi iz Sente i Segedina u jačini od 3.000 ljudi. Prvo su stigli tenkovski odredi, zatim pešadija u kamionima pa onda i artiljerija. Istovremeno sa honvedima stižu u žabaljski srez i žandarmi iz Temerina, Bačkog Gradišta i drugih mesta. Jedan deo segedinskih honveda uputio se u čuruški rit, gde je, prolazeći kroz salaše, ubijao i klao civilno stanovništvo, dok je drugi deo ostao u gradu gde je, zalazeći od kuće do kuće, izvodio ukućane, muškarce, žene i decu. Čuruški stanovnici, ovako odvođeni iz svojih kuća, ubijani su bez milosti i bez suda. Ubijani su gde su se zatekli i gde je to razbojnicima bilo zgodno: pred kućama, na ulici, u opštinskoj zgradi, u policiji, u osnovnoj školi. Jedan deo pohvatanih stanovnika odveden je u dva žitna magazina Ditriha i Omiljanskog, pa su tu ubijeni iz mitraljeza. Najviše je ovih mučenika stradalo na samoj reci Tisi, gde su ubijani, pa bacani pod led koji je, kao što je poznato, usled izuzetno oštre zime godine 1941/42, bio neobično debeo. U rupe na Tisi bacani su i oni koji su ubijani na drugim mestima, pa su tu dovoženi u zajedničku ledenu grobnicu. U Čurugu je pobijeno tada, od 4. do 9. januara 1942. godine, nekih 1800 duša, ljudi, žena i dece. Ubistva i masakriranja vršena su po danu i po noći. U Žablju je takođe izvršen masovan pokolj. Tu su Srbi dovođeni na žabaljsku skelu. Prvo su morali u jednom magacinu skinuti odelo i onako goli, samo sa donjim vešom, pa i bez njega, po nezapamćenoj zimi, odvođeni su na Tisu i tu ubijani. Nasred Tise bile su provaljene rupe na ledu, pa su oko tih rupa postrojavane žrtve, mitraljeskom vatrom ubijane i bacane pod led. Neki su naterivani da sami skaču pod led. Neki koji nisu hteli skočiti, odvođeni su do jednog strvodera koji ih je udarao sekirom po glavi, pa ih onda polužive bacao pod led. Bilo je slučajeva da su ljudi probadani bajonetom i bacani u Tisu. Majke su naterivane da same, svojom rukom, bacaju svoju decu pod led. One koji su bili ubijeni na obali, sami Srbi morali su prevući i gurnuti pod led da bi zatim i oni bili ubijeni. U Gospođincima, u srezu žabaljskom, ubijeno je u vreme januarskih pokolja 80-100 duša.

U Đurđevu, srez Žabalj, ubijeno je oko 300 duša. U Mošorinu i okolini: 7. januara na sam pravoslavni Božić, četa od 150 honveda, uveče između 8 i 9 sati, otišla je u selo i počela iz kuća izvoditi mirne stanovnike, koji su proslavljali Božić. Sve uhapšene odvodili su u opštinsku konjušnicu i u školu, gde su ih, po prethodnom mučenju, ubijali. Mnoge su vodili na Tisu, pa ih ubijali kod mošorinske pumpe. Delom su ih ubijali i po ulicama. Ubijene su prethodno zlostavljali i mučili, tako da su svi leševi bili unakaženi: oči izvađene, nosevi odsečeni, jezici iščupani, ruke i noge prebijene. Žene su silovali pa im grudi sekli. Imovina ubijenih je pljačkana, raznošena, upropašćivana i uništena.Kad je led na Tisi počeo da se otapa, leševi su stali ploviti. U vremenu od 2. maja do 25. juna 1942, na području Okružnog suda u Petrovgradu, sudskim putem pregledano je i sahranjeno 292 leša, od kojih je bilo 227 muških i 65 ženskih. Identitet ni kod jednog leša nije se mogao utvrditi, jer ni kod jednog nisu nađene isprave. Svi leševi imali su žicom vezane ruke na leđima. Svi su bili samo u donjem rublju ili goli. Od toga broja leševa bilo je 16 dece do 15 godina, a 15 od 15 do 20 godina. Bilo je nekoliko leševa dece do 5 godina, a bio je i jedan leš muškog deteta između tri i po i četiri godine, Utvrđeno je da je dete bilo probodeno bajonetom i da je od toga nastupila smrt. Nađen je u vodi i jedan džak, u kome je bilo zavezano troje dece od jedne do četiri godine. Na području Sreskog suda u Perlezu sahranjeno je u isto vreme 144 leša, od kojih je bilo 109 muških, 27 ženskih i 3 dečja. Racija je počela 21. januara 1942. oko 6 časova ujutro. Po celom gradu izlepljeni su plakati koji su objavljivali početak racije: „Pošto se na području Novog Sada kriju razna sumnjiva lica kao i velika količina oružja, to je Ministarstvo vojske naredilo da se održi pretres svih stanova kao i legitimisanje svih lica. Naređuje se građanima koji kod sebe imaju kakvog oružja, da ga odmah predaju najbližoj komandi. Naređuje se da se svako zadržava u stanu gde je prijavljen. Slobodno kretanje dozvoljava se samo državnim činovnicima, fabričkim radnicima kao i svakom građaninu koliko mu je potrebno da nabavi najnužnije životne namirnice za određeni dan. U svakom slučaju svako mora raspolagati sa potrebnom legitimacijom, a kretanje je dozvoljeno samo sredinom ulice. Žaluzije na prozorima moraju biti spuštene i ne sme se gledati na ulicu. Kod koga se bude našlo sakriveno oružje, ili ko bude kod sebe držao sumnjiva lica, taj će biti izveden pred vojni sud.“ Rano ujutru 21. januara, honvedske snage blokirale su sve ulice i počele vršiti „pretres“.

U Rumenačkoj ulici rezultat pretresa stanova i legitimisanja bio je taj da je većina stanovništva kamionima odvedena na „Štrand“. Neke su ubijali već na ulici.

Porodicu Kolarov zatrli su gotovo potpuno, ubivši 9 članova, ostala je samo mala Aleksandra. Jedan od oficira uzeo je iz nedara jedne žrtve 250.000 dinara.

Dana 23. januara upalo je pet žandarma u kuću Jelene Jovandić i zapitali njene sinove, nedoraslu decu, koje su vere. Kad je jedno dete odgovorilo da su pravoslavne vere, oni su sve petoro dece isterali u dvorište, a majku su zatvorili u kuću i postavili vojnika da je čuva. Ona je čula dečje zapomaganje: „Mama, ne dajte nas!“ Zatim su odjeknuli puščani plotuni, pa je nastupila tišina. Majka je istrčala u dvorište i skamenila se videvši pet leševa svojih sinova. Vojnici su joj tada stavili nož pod grlo i zatražili novac.

Na ovo mesto dovođeni su ne samo odrasli muškarci nego i žene i deca, pa i odojčad u naručju majki. 

Dunavska obala

[uredi | uredi izvor]

Dana 23. januara sprovedena je veća grupa ljudi, žena i dece od sanatorijuma dr Jakovljevića do kraja tramvajske pruge, prema sanatorijumu dr Uzelca, i tu su ubijani pucnjima iz pušaka i mitraljeza.

Sve ovo gledali su mornari sa broda Korona koji je plovio između jedne i druge obale.

Jedna velika grupa ljudi dovedena je 23. januara iz okolnih ulica u dvorište kasarne, gde su ih vojnici sve pobili.

Dok su leševi ležali na zemlji, jedan od oficira se izdrao vojnicima: „Sklonite ove crkotine da ih ne gledam“. Kad su leševi odneseni, na dvorištu je ostalo mnogo krvi i delova čovečijeg tela.Veći broj Srba i Jevreja iz svih delova grada dovožen je kamionima ili su pod stražom, peške, sprovedeni do pred sam ulaz u novosadsku plažu Štrand.

Masovna ubistva na samoj obali Dunava, pored Štranda, počela su 22. januara u 4 sata ujutru i trajala su do 4 sata popodne. Žrtve su padale u vodu, a one koje su pale na obalu, vojnici su gurali pod led. Jedan posmatrač sa druge obale ustanovio je da je ubijano 15 osoba na minut. U 4 sata došao je oficir i naredio da se preostali „zarobljenici“ odvedu u Spomen-dom.

Uspensko groblje

Na pravoslavno Uspensko groblje Mađari su dovodili stanovnike okolnih ulica, većinom Jevreje, i ubijali ih ili na ulazu u groblje ili na samom groblju.

Igralište NAK-a

Na igralištu NAK-a žrtve su dovođene iz svih delova grada i tu ubijane 22. i 23. januara.

Dana 24. januara došli su na igralište radnici gradskog poglavarstva da uklone tragove krvavog zločina. U izvršenju strahovitog pogroma najviše su se angažovale vojska i žandarmerija, koje su se rasporedile u gradu već u rano jutro 21. januara 1942. Pokoljima su rukovodili štabovi pojedinih skupina, smešteni u pojedinim mađarskim kućama. Sudbina Srba i Jevreja zavisila je tako ne samo od mađarske vojske i žandarmerije, nego i od samih suseda Mađara, kod kojih je bio štab dotične formacije.

Za sprovođenje „racije“ okupator je izabrao najkrvoločnije ljude. Na primer, đak žandarmerijske škole u Seksardu, Kenjereš Janoš je rekao: „Ubio sam 20 ljudi iz Šosbergerove kuće u Miletićevoj ulici. Ubijanje mi je pričinjavalo zadovoljstvo, samo me je posle mrzelo da leševe bacam u kamion“. Kad su naočigled majke vojnici ubili njeno petoro muške dece (od 15-28 godina), majka je u strahovitom bolu plakala. Jedan od ubica, gurajući je kundakom, izdrao se na nju: „Ne smeš plakati“. Dana 23. januara 1942. u stan Jovana Tatovića ušli su jedan žandarm, jedan žandarmerijski poručnik i jedan vojnik. Žandarm je uhvatio domaćina, a oficir je prislonio na uho žrtve cev revolvera i opalio. 

Поповић је писао у романтичном маниру и његове песме су своједобно биле веома популарне, па су на њих многи композитори компоновали мелодију (Јован Пачу, Аксентије Максимовић, Мита Топаловић, Драгутин Блажек итд).

Ушао је у књигу Знаменити Срби 19. века Андре Гавриловића. Његове песме штампали су сви значајни српски листови Даница, Летопис Матице српске, Голуб, Преодница, Стражилово и Јавор. Најпознатије песме Мите Поповића су О Видову-дну (Сабљо моја димишћијо), Под липом, Напред!, Направићу шајку, У гори, Шалајдалајданом и Гусле моје јаворове.Новији научни радови оспоравају оштру критику Јована Скерлића и Јована Деретића о вредности Поповићеве поезије .

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Siromasni delovi Beograda
• Kafana Dva jelena
• Srpsko - cincarsko društvo Lunjina
• Vera Nikolic
• Tetka Bibia
• Tetka Bibia
• Senćanski marcipan
• Sava Stojkov
• Djordje Stanojevic
• Hristifor Crnilovic

• Generalna [783]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom