IZ MOJE DUŠE

Prota Dusan Subotic

dobojka | 18 Decembar, 2024 12:49

Dušan Subotić (Gradiška, 11. februar 1884 — Banja Luka, 5. maj 1941) bio je sveštenik Srpske pravoslavne crkve u činu protojereja i narodni poslanik u pet navrata u Narodnoj skupštini Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Kraljevine Jugoslavije. Ubijen je od strane ustaša zajedno sa banjalučkim vladikom Platonom Jovanovićem u okolini Banjaluke, a SPC ga je uvrstila u red sveštenomučenika. Dušan Subotić je rođen 11. februara 1884. u Gradišci, u tadašnjoj Austrougarskoj, u staroj svešteničkoj porodici, od oca Jovana − sveštenika, i majke Marije. Nakon završene osnovne škole u rodnom gradu, odlazi u Sarajevo gde završava studije na Reljevskoj bogosloviji. U čin sveštenika rukopoložen je 29. i 30. januara 1906. od strane tadašnjeg mitropolita banjalučko-bihaćkog Evgenija. Nakon rukopoloženja postavljen je na mesto paroha u selu Laminci kraj Gradiške gde je ostao sve do 1912. godine. Paralelno sa svešteničkim pozivom prota Dušan je aktivno učestvovao u otvaranju srpskih škola na području svoje eparhije, a godine 1909. u selu podiže i Parohijski dom.Samo tokom prve godine njegovog rada, na području Gradiške je otvoreno nekoliko zadruga i čitaonica, a posebno je veliku pažnju posvećivao osnivanju srpskih sokolskih četa.

Nakon penzionisanja njegovog oca Jovana 1912, prota Dušan prelazi službom u Gradišku, a odlukom mitropolita Vasilija od 15. aprila 1935. postavljen je na mesto arhijerejskog namesnika bosanskogradiškog.Tokom Prvog svetskog rata prota Dušan je četiri godine proveo u austrijskim zatvorima u Banjaluci i Zenici, a nakon rata vraća se u Gradišku i učestvuje u formiranju srpskih narodnih veća. Godine 1918. postaje članom Radikalne stranke i počinje aktivnije sa političkim delovanjem. U pet navrata je biran kao narodni poslanik sreza bosanskogradiškog — 1920, 1923, 1925, 1935. i 1938. godine.^[1]

Na njegovu inicijativu je u Gradišci 1927. podignuta nova crkva posvećena Pokrovu Presvete Bogorodice, hram izgrađen u srpsko-vizantijskom stilu (Ustaše su crkvu porušile do temelja tokom 1941. godine).

Svega par dana nakon formiranja fašističke Nezavisne Države Hrvatske u čiji sastav je ušla i Gradiška, prota Dušan je uhapšen (11. april 1941) od strane novih vlasti pod optužbom za antidržavno i antihrvatsko delovanje . nakon hapšenja zatočen je u lokalni katolički manastir, da bi ubrzo bio prebačen u logor u Staroj Gradišci. Potom je odveden u Banjaluku i zatvoren u tvrđavi Kastel gde je podvrgnut brojnim torturama i mučenjima, pre nego što je zajedno sa tadašnjim banjalučkim vladikom Platonom Jovanovićem ubijen u noći sa 4. na 5. maj 1941. godine. Njegovo telo ustaše su bacile u reku Vrbanju na čijim obalama je i pronađeno 24. maja kod istoimenog sela gde je privremeno i sahranjen. Vladiku i protu ubile su ustaše: Asim Đelić, Mirko Kovačević i Niko Čondrić, svi iz Banjaluke.

Dana 3. maja 1946. posmrtni ostaci prote Dušana Subotića su eshumirani iz privremene grobnice i preneseni na gradsko groblje u Gradišci gde su položeni u porodičnu grobnicu Subotića Na 77. godišnjicu njegove smrti 2018. u Gradišci je postavljena spomen bista proti Dušanu Subotiću, a predstavljena je i knjiga „Dušan Subotić, prota stradalnik” autora Darija Drinića.

Vladika Vicentije

dobojka | 16 Decembar, 2024 13:36

Vićentije Krasojević (Gornja Crnuća, oktobar 1824 – Beograd, 15. mart 1882) bio je užički episkop i narodni dobrotvor . Bio je učenik škole u Vraćevšnici oko 1830. godine, a posle toga je izučio dve godine bogoslovije u Beogradu. Godine 1844. postao je đakon, 1846. jeromonah, 1859. iguman (nakon smene dinastija posle Svetoandrejske skupštine), 1870. arhimandrit u Vraćevšnici i, na kraju, 1873. užički vladika (nakon smrti vladike Joanikija Neškovića).

Knez Miloš ga je 25. decembra 1859. godine odlikovao zlatnim krstom Svetoandrejske skupštine. U povelji o odlikovanju pisalo je: „Odlikujem ga ovim znakom moga knjaževskog blagovoljenja s tim da ga večno njegov starešina gospodin Vićentije a po smrti ovog njegovi zastupnici nose.Radio je na prikupljanju i prepisivanju narodnih starina i arhivskih dokumenata, a biblioteku manastira Vraćevšnice umnožio je i uredio pa je s vremenom postala jedna od najcenjenijih u Srbiji. U manastiru je osnovao i galeriju slika u kojoj je bilo i nekoliko ikona i slika s kraja XVIII i početka XIX veka. Veći deo galerije činila su dela slikara i pesnika Đure Jakšića, koji je na njegov poziv boravio u manastiru i naslikao portrete svih srpskih vladara i istorijske kompozicije iz Prvog i Drugog srpskog ustanka. Od ovih slika sačuvan je samo portret kneza Miloša. I biblioteka i galerija izgorele su u požaru koji je zahvatio manastir 1920. godine. Sa južne strane manastirske crkve 1868. godine počeo je da gradi konak danas poznat kao Vićentijev konak, koji je izveden kao velika dvospratna zgrada sa zvonikom slična palatama mađarskih velikaša.Kao episkopu rezidencija mu je bila najpre u Karanovcu (današnje Kraljevo), a kasnije u Čačku. Titula mu je bila episkop užički i episkop užičko-kruševački. Na samom kraju njegovog upravljanja eparhijom titula mu je bila episkop žički.

Kao episkop bio je više godina predsednik Apelatorijske konzistorije Srpske mitropolije. Bio je pomažući član Društva za poljsku privredu. Umro je 15. marta 1882. godine u Beogradu. Na opelu održanom u Sabornoj crkvi činodejstvovao je episkop Mojsej u prisustvu kralja Milana, kraljice Natalije i skoro cele vlade. Sahranjen je u priprati manastirske crkve u Vraćevšnici kao jedan od ktitora .

Svu svoju imovinu zaveštao je za stipendije, prosvetne i druge dobrotvorne ciljeve. Po njegovoj želji osnovana je zadužbina za školovanje njegove familije i đaka iz Gornje Crnuće sa sedištem i njegovoj kući u Beogradu. Od novca koji je ostavio u Upravi fondova podignute su nove Zadužbinske zgrade. Zgrade zadužbine su davane pod zakup od koga su davane stipendije pitomcima zadužbine. U zgradama su bile smeštene: Beogradska bogoslovija, Kraljevska srpska državna štamparija, biblioteka Pravnog fakulteta i Akademija likovnih umetnosti. Zgrade zadužbine su nacionalizovane 1958. godine .

Hadzi Staka Skenderova

dobojka | 13 Decembar, 2024 13:43

Staka Skenderova (Sarajevo, 1831. - Ilidža, Sarajevo, 18. svibnja 1891.) - srpska učiteljica, spisateljica i društvena djelatnica iz Bosne i Hercegovine.

Ona je prva žena, koja je djelovala u javnome i kulturnome prostoru među Srbima u Sarajevu te je 19. listopada 1858. otvorila prvu žensku školu u Sarajevu. Pisala je po ruskim časopisima i pomagala ruskom konzulu Aleksandru Hilferdingu u prikupljanju srpske kulturne baštine. Ona nije bila samo prva žena koja je osnovala žensku školu u Sarajevu i stala za katedru nego i prva žena u Bosni i Hercegovini, koja je objavila svoju knjigu, makar i daleko od zavičaja i na tuđem jeziku.

Staka Skenderova rođena je u Sarajevu 1831. godine, u obitelji, koja je bila porijeklom iz Prijepolja. Staka je rano naučila turski jezik što joj je pomoglo, da lakše prodire sa svojim zahtjevima kod turske uprave. Pismenost je stekla samouka ili u osnovnoj školi u Sarajevu, ali o tome nema točnih podataka. Zna se da je dosta čitala i da je jedina žena toga vremena koja je pjevala u crkvi. Staka je bila na stalnoj ratnoj nozi s najviđenijim srpskim trgovcima u Sarajevu. Bila je omiljena u redovima siromašnih Srba, a posebno među srpskim ženama u Sarajevu, iako je srpski tisak (kako u Bosni tako i onaj izvan) šutio o Staki ili joj je kritizirao sve do njene tragične smrti, 26. svibnja 1891. godine kada su je na Ilidži pregazila seljačka kola .

Sima Andrejevic Igumanov

dobojka | 11 Decembar, 2024 13:39

Sima Andrejević Igumanov (Prizren, 30. januar 1804 — Prizren, 24. februar 1882) bio je srpski trgovac, humanista i crkveno-prosvetni dobrotvor. Ostao je upamćen u Staroj Srbiji kao jedan od prvih zadužbinara u oblasti školstva i narodne prosvete. Rođen je u Prizrenu 1804. godine u porodici uglednog i poznatog prizrenskog trgovca Andreje Đorđevića, a umro je u Prizrenu u sedamdeset devetoj godini života. Bio je pored tri brata Apostola, Kraguja i Petra, najmlađe dete u porodici. I otac i majka Jana su rano umrli . U Prizrenu je radio kao mlad u fabrikama burmuta, gde je dobro izučio zanat i stekao nešto novca, spreman da ga uloži u svoju samostalnu manufakturu. Oženio se 1833. godine Sultanom Drvadarević iz Prizrena. Živeli su u braku četiri godine i izrodili dvoje dece: Manojla i Magu. Kada su mu nakon četiri godine umrle žena i kćerka u Prizrenu, rešio je da se više ne ženi i sav se posvetio svom sinu Manojlu . Dodeljen mu je Orden Takovskog krsta prvog stepena i Orden knjaza Danila I petog stepena . Porodica Andrije Đorđevića uživala je veliki ugled u Prizrenu. Andrija je poticao od starih Prizrenaca i bio je bogat i ugledan trgovac, pošten čovek i veliki rodoljub. Andrija, kao vešt trgovac, stekao je veliki kapital koji je ulagao u nacionalne projekte, pomažući sve vidove borbe za oslobođenje od Turaka. Kao trgovac putovao je i izvan granica Turske i video kako žive drugi narodi. Želeo je da sazna više o nastajanju novog građanskog društva i upozna se sa delovanjem narodnooslobodilačkih pokreta kako u Turskoj tako i u drugim evropskim zemljama. Kao veliki rodoljub učestvovao je u pripremama Prvog srpskog ustanka. Najstariji sin Apostol, otišao je u manastir Svetog Marka, da ga spasava od propadanja i da sačuva manastirsku školu u njemu, a dva srednja sina, Kraguj i Petar, iako još mladi, pridružili su se Karađorđu u borbama Prvog srpskog ustanka. Jedino je sa roditeljima kod kuće ostao mali Sima. Otac je tragično preminuo u tamnici, a majka od tuge za suprugom. Sima je od najranijeg detinjstva živeo u sredini snažno nadahnutoj rodoljubljem, što je i imalo uticaja na njegovo sazrevanje i razvoj. Znao je da su Turci mučili njegovog oca zbog učešća u pripremama Prvog srpskog ustanka. Najstariji brat mu je bio uzor. Sima je proveo detinjstvo u atmosferi koja će omogućiti da se razvije u snažnu rodoljubivu ličnost i privrženog hrišćanina srpske svetosavske crkve. Rastući u takvoj atmosferi od malih nogu zavetovao se da će ići istim putevima svoga oca i braće. Školovao se u manastiru Sveti Marko, u selu Koriši kod Prizrena, gde je njegov brat jeromonah Aksentije, kasnije iguman, vodio brigu o njemu. Za ono vreme stekao je dobro obrazovanje. Bio je čovek snažnog duha i čvrste volje, sistematičan i uporan borac da ostvari svoje ideje. Živeo je u doba velikih političkih previranja u Evropi, posebno na Balkanu. Prema sopstvenoj želji, sahranjen je u porodičnoj grobnici u Manastiru Svetog Marka . O Siminim precima i njihovom porodičnom prezimenu, može se reći da je bilo nepromenljivo za više generacija, jer je kod Srba bio običaj da se prezivaju po očevom ili dedinom imenu. Sima je nosio prezime Andrejević po očevom imenu Andreja, Simin otac se prezivao Đorđević, jer mu se otac zvao Đorđe. Sima je imaNjegov brat Aksentije postao je iguman manastira Sv. Marka, a Sima koji je odrastao u manastiru - živeo do 18. godine, već je bio i poznat kao Sima igumanov . To prezime je zvanično nastalo i u dokumentima u Rusiji, kad je Sima prešao iz Odese u Kijev. Prizrenski kožari, koji su dovozili robu u Kijev, tražili su Simu Igumanova, ali je ruskim trgovcima to prezime bilo nepoznato. On je za njih bio trgovac druge giljde (u Rusiji su se trgovci razvrstavali na prve i druge giljde). Iako nije bio ni Rus ni Ukrajinac, zauzimao je visoko mesto u ruskom trgovačkom svetu. Sima je tako i prihvatio prezime koje su mu pripisali njegovi Prizrenci i zvanično se prezivao Sima Andrejević Igumanov. Bavio se preradom i trgovinom duvana. Kao trgovac je radio od 1846. godine u Carigradu i Odesi, a nastanio se u Kijevu. Kada se obogatio, počeo je da se bavi dobrotvornim radom. Slao je bogate priloge u novcu i stvarima crkvama i manastirima po Staroj Srbiji. Svesrdno je pomagao školovanje mladih Srba i iskreno se interesovao za prosvetne prilike u Srbiji. Svoje bogatstvo je preneo u Srbiju i upotrebio ga za podizanje prosvetnih ustanova od opšte koristi Sima Igumanov, iako ne manje zaslužan od drugih srpskih zadužbinara devetnaestog veka u oblasti školstva i prosvete, bio je nedovoljno poznat ne samo u svom vremenu nego i kasnije. On je osmislio rad Prizrenske bogoslovije mnogo pre nego što je pokrenuo pitanje njenog osnivanja. Radio je planski i osmišljavao sve do najsitnijih detalja. Godine 1872, je u Prizrenu podigao uglednu zgradu i u njoj otvorio Bogoslovsko-učiteljsku školu, koja je dala značajan broj učitelja i sveštenika, ne samo Južnoj Srbiji, nego i Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini. Školovanje srpskih dečaka i mladića bilo je besplatno, jer je Sima Andrejević obezbedio sigurne izvore prihoda za rad škole i ostale njene potrebe. Bila su obezbeđena sva nastavna sredstva i udžbenici, kao i školski pribor. Škola je poznata kao Prizrenska bogoslovija, iako je njen učiteljski karakter bio izuzetno važan. Zgrada je podignuta za godinu dana. Tu su učenici i učili i stanovali.^[6] Škola je bila internatskog tipa. Cilj je bio da se unapredi školski sistem u Staroj Srbiji. Taj sistem koji je Sima osmislio, zajedno sa svojim saradnicima i prijateljima, najbolje se mogao izgraditi i uspešno realizovati otvaranjem većeg broja srpskih škola i školovanjem što većeg broja srpskih dečaka i mladića. Kroz veći broj školovanih ljudi je bilo moguće da se ostvari kulturni preporod srpskog naroda u zaostalim srpskim krajevima pod Turskom. Prizrenska bogoslovija imala je i bogatu biblioteku. Školovani mladi ljudi, koji su ostajali u svom zavičaju, radili su kasnije kao narodni učitelji ili sveštenici . Izdržavanje te prosvetne institucije osigurao je jednim imanjem, kupljenim u Beogradu na Terazijama. U centru Beograda se nalazi njegova zadužbina, tzv. Igumanovljeva palata poznata još i kao Zadužbina Sime Andrejevića Igumanova u Beogradu. Sagrađena je 1938. godine prema projektu dvojice arhitekata braće Krstić (Petra i Branka).Sazidana je u stilu modernizma. Na pročelju fasade nalazi se natpis Zadužbina Sime Andrejevića Igumanova Prizrenca. Sima Andrejević je podigao palatu na Terazijama i ustanovio zadužbinu koja je redovno prihodovala. Na taj način je bio u mogućnosti da finansira drugu zadužbinu Bogoslovsko-učiteljsku školu u Prizrenu. Zamišljena je kao modernizovana verzija srpsko-vizantijskog stila sa širokim arkadama u prizemlju . Iz njegove biografije se vidi da je umro između 23. i 24. februara 1882. godine. Petar Kostić, senator, je organizovao proslavu na kojoj nije mogao da prisustvuje. U Prizrenu je održana svečanost. Posle parastosa u crkvi, litija je, na čelu sa vojnom muzikom, pošla do spomenika Sime Igumanova. Položen je venac na spomenik, a rektor se obratio prisutnima rečima:

„	Draga i svetla seni! U ime čitavih plejada tvojih pitomaca i radnika živih i mrtvih i u ime sadanjih radnika u tvojoj zadužbini i u ime znanih i neznanih, stojim pred tobom i u znak zahvalnosti polažem ovaj venac na tvoj spomenik .

Elsi Ingls

dobojka | 09 Decembar, 2024 14:26

Elsi Mod Inglis (engl. Elsie Maud Inglis; Nainitak, 16. avgust 1864 — Njukasl, 26. novembar 1917) je bila škotska lekarka i sufražetkinja koja se posebno istakla svojim radom u okviru škotskih vojnih bolnica u Srbiji u toku Prvog svetskog rata. Bila je prva žena koja je dobila najviše srpsko odlikovanje - Orden belog orla. Elsi Inglis je rođena u Indiji gde je njen otac bio u civilnoj službi. Imala je osmoro braće i sestara, od kojih je ona bila druga ćerka i treća najmlađa. Njeni roditelji su bili Harijet Lovs Tompson i Džon Forbs Dejvid Inglis, sudija koji je radio u indijskoj državnooj službi kao glavni komesar Ouda preko Istočnoindijske kompanije, kao i njen deda po majci. Njeni roditelji su podjednako vrednovali obrazovanje svojih sinova i ćerki i školovali su ih u Indiji. Elsi i njena sestra Eva su imale 40 lutaka koje je koristila kako bi lečila boginje.

Njen otac je bio vernik i koristio je svoju poziciju u Indiji da "podstakne domaći ekonomski razvoj, govori protiv čedomorstva i promoviše obrazovanje žena". Inglisin deda po majci je bio sveštenik iz kapele Garioh u Aberdinširu. Bila je rođaka ginekologa ser Henrija Simsona, kao i druga žena pionir medicine Grejs Kejdel.

Inglisin otac se penzionisao (kada je imao 56 godina) iz Istočnoindijske kompanije da bi se vratio u Edinburg, preko Tasmanije, gde su se neki od njenih starijih braća i sestara skućili. Školovala se privatno u Edinburgu (gde je predvodila uspešan zahtev učenica da koriste privatne bašte na trgu Šarlot) i završila školovanje u Parizu. Njen plan da studira medicinu je bio odložen jer se starala o bolesnoj majci (šarlahna groznica), koja je umrla 1885. nakon čega je Inglis osećala obavezu da ostane u Edinburgu sa svojim ocem.

Medicinska škola za žene u Edinburgu je otvorena 1887. od strane dr. Sofije Džeks-Blejk, gde je Inglis započela svoje školovanje. Kao reakcija na metode dr. Sofije Džeks-Blejk i na izbacivanje dve studentkinje Grejs i Džordžine Kejdel, Inglis i njen otac osnivaju Edinburški medicinski koledž za žene, pod pokroviteljstvom Škotske asocijacije za medicinsko obrazovanje žena, a jedan od sponzora je bio ser Vilijam Muir, prijatelj njenog oca iz Indije, sada direktor Univerziteta u Edinburgu. Inglisini sponzori su takođe organizovali kliničku obuku za studentkinje pod vođstvom ser Vilijam Mekivena u Kraljevskoj bolnici u Glazgovu.

Godine 1892. stekla je trostruku kvalifikaciju, postajući licencijat Kraljevskog koledža lekara u Edinburgu, Kraljevskog koledža hirurga u Edinburgu i Fakulteta lekara i hirurga u Glazgovu. Bila je zabrinuta zbog niskog standarda nege i manjka specijalizacije za potrebe ženskih pacijenata i tako dobila mesto u pionirskoj Novoj bolnici za žene Elizabet Garet Anderson u Londonu, a zatim u Rotondi u Dablinu, vodećem porodilištu. Inglis je stekla svoju diplomu 1899. u Univerzitetu u Edinburgu, nakon što su otvorili medicinske kurseve za žene. Njen povratak u Edinburg da bi započela taj kurs se poklopio sa negovanjen njenog bolesnog oca pre nego što je umro 4. marta 1894. u 73. godini. Inglis je tad zabeležila da on „nije verovao da je smrt mesto zaustavljanja, već da će čovek nastaviti da raste i uči kroz svu večnost". Inglis je kasnije konstatovala da "sve što jesam, i sve što sam uradila - dugujem mom ocu". U Edinburg se vraća 1894. godine gde je dovršila svoju medicinski diplomu i postala predavač ginekologije na Medicinskom koledžu za žene i zatim uspostavila medicinsku praksu sa Džesi Meklaren Mekgregor, koji je bio kolega student. Imajući u vidu da je za medicinu za decu i žene bilo nedovoljno sredstava, oni otvaraju sopstveno porodilište (Hospis) za siromašne žene, kao i posebno odeljenje za školovanje i pomoć babica, prvobitno na Trgu Đorđa. Hospis je tada dobio pomoć za nesreće i opšte usluge, kao i porodilište sa operacionom alom i osam kreveta, u novim prostorijama u ulici 219 Haj Strit, na Kraljevskoj milji, blizu ulice Kokburn, i predstavljala je preteča Memorijalne bolnice „Elsi Inglis“ koja radi sve do 1992. godine. Tokom 1913. Elsi je proputovala Sjedinjene Američke Države (Mičigen) da bi posetila i naučila od novijih vrsta porodilišta.

Inglis se često odricala taksi koje su joj dugovane da bi plaćala njenim pacijentima oporavak pored mora, a dečja paraliza je bila bolest oja ju je naročito brinula. U isto vreme radi kao savetnica u bolnici za majku i dete u Brentsfildu sa kojom se njeno sopstveno porodilište i bolnica spajaju 1910.

Elsine kolege su prepoznale njene hirurške veštine jer je "bila tiha, mirna i pribrana, nikada u gubitku, vešta u svojim manipulacijama i sposobna da se nosi sa bilo kakvim hitnim slučajem."

Inglis je živela i jed

Pokret za pravo glasa

[uredi | uredi izvor]

Njena nezadovoljnost medicinskom brigom dostupnom za žene je navelo Inglis da se politički uključi kroz Pokret za pravo glasa. Tokom 1890-ih Elsa je bila sekretarica Edinburškog nacionalnog društva za pravo glasa žena, podržavano od strane njenog oca, dok je na radila na medicinskoj diplomi.

Inglis je radila blisko Milisent Focet, vođom Nacionalne unije društava za biračko pravo žena, državši govore širom zemlje. Do 1906. "Elsi Inglis je za Škote bila ono što je Milisent Focet bila za Engleze; kada su njih dve te godine formirale federaciju, Elsi je postala njihov sekretar". Na početku Škotske federacije žena sifražetkinja, Inglis je bila počasni sekretar od 1906. do 1914.

Inglis je držala govore podrške za pravo glasa 1907. sa Kristal Mekmilan i Alis Lou, takođe kao govornicama na sastanku Nacionalne unije društava za biračko pravo žena u Edinburškom kafeu Oak Hol. Gostujući govornik je bio Džesi Skot sa Novog Zelanda, gde su žene već mogle da glasaju.

Vek kasnije, u novinama, Lusi Inglis (rođaka) je izjavila da je Elsi reklaIako je po izbijanju prvog svetskog rata Elsi već imala 50 godina, to je bio period njenog najvećeg uspeha. Uprkos otporu vlade ona osniva Odbor škotskih žena za službu u inostranstvu, oragnizaciju koju su osnovale sifražetkinje da obezbedi sve bolnice za pomoć sa ženskim osobljem za savezničke ratne napore, uključujući doktore i tehničko osoblje, uključujući medicinske sestre i volontere. Britanska vlada nije bila raspoložena da prihvati da im pomogne, pa Ensli Inglis odlazi u Francusku decembra 1914. godine i osniva bolnicu sa 200 kreveta koja radi tokom čitavog rata. Druga bolnica u Francuskoj biva osnovana 1917. godine.Uprkos radu u Francuskoj i Rusiji, bolnice su posebno postale poznate po svojoj aktivnosti u Srbiji, za koju je ocenjeno ne samo da je od strateškog značaja, već i da je u posebno teškom položaju u odnosu na druge saveznice. Elsi Inglis sama odlazi u Srbiju teške 1915. godine kada se zemljom širi epidemija tifusa. Već početkom godine osniva prvu ratnu bolnicu. Jedna od bolnica nalazila se u Mladenovcu. U znak zahvalnosti, septembra 1915. godine u Mladenovcu je je sagrađena spomen-česma „Crkvenac“. Na mermernoj ploči česme uklesane su reči na srpskom i engleskom "Za uspomenu na sanitarne misije škotskih žena u Srbiji i njinog osnivača dr Elzi Ingils, podiže II rezervna mladenovačka bolnica. – Izgradili vojnici Moravske divizije I poziva pod rukovodstvom rezervnog kapetana prve klase Bor. Popovića". U novembru 1915. godine biva zarobljena u Kruševcu, ali odbija da ostavi opremu bolnice i da se povuče zajedno sa srpskom vojskom. Elsi Inglis prati srpske trupe sve do odlaska na Krf 1915. godine. Angažovanjem Crvenog krsta i Vlade SAD, vraća se u Veliku Britaniju. Biva zarobljena 1915. godine i repatrirana, ali po povratku u Škotsku odmah nastavlja rad i počinje sakupljanje finansijskih sredstava za ruske bolnice. Sama odlazi za Odesu 1916. godine. 1917. godine se vraća u Škotsku i umire od raka 26. novembra 1917. godine. Na sahranu dolaze predstavnici britanske i srpske kraljevske porodice.

Po opštoj oceni pacijenata, političara, vojske, javnih radnika i ostalih savremenika, Elsi Inglis je svojim radom pokazala redak primer humanosti u najtežim vremenima. Veoma strogim radnim moralom i ličnim entuzijazmom koji se pokazivao ne samo u medicinskom radu, već i u administrativnim poslovima, uspela je da održi rad bolnica u natežim ratnim uslovima. Sopstvenim primerom podstakla je dolazak u Srbiju mnogih drugih bolničarki kojih je u Srbiji 1915. bilo više od šest stotina. Zbog svega toga se može se reći sa sigurnošću da je rad Školskih ženskih bolnica posebno bio uspešan baš u Srbiji. Elsi Inglis je bila prva žena koja je odlikovana najvišim srpskim odlikovanjem "Orden belog orla", na ceremoniji u Londonu.^[4] Takođe, pre toga je bila odlikovana ordenom Svetog Save.

Nikola Spasic

dobojka | 03 Decembar, 2024 13:00

Никола Спасић (Београд, 2. новембар 1838 — Крф, 28. новембар 1916) био је српски велетрговац, добротвор и велики задужбинар.

Био је председник Београдске берзе, председник Саобраћајне банке и члан Управног одбора Народне банке Краљевине Србије. Одликован је Таковском крстом 4. реда и Орденом Светог Саве 3. реда.

Задужбина Николе Спасића је 1939. године имала за 3 посто већи капитал од Нобелове. Деда Николе Спасића, Стојан је око 1807. године дошао са целом породицом из Лесковца. Николин Деда Стојан пореклом је био из Урошевца. Као најстарије дете отац, Спаса Стојановић познати београдски трговац, Николу је уписао у тек основани Лицеј, али измењене породичне прилике присилиле су Николу да одмах по завршетку првог разреда напусти Лицеј и почне да учи воскарски и лицитарски занат. Будући да ти занати нису пружали веће могућности интелигентном и способном младићу какав је био Никола, прешао је код стрица Тасе у бакалнице на Сави, а затим у кожарску радњу Радована Барловци, где је изучио и опанчарски занаt . Године 1864, са почетним капиталом од 200 дуката, Никола је пожелео да се осамостали. Та уштеђевина није била довољна, па му је позајмицом од 500 дуката помогао брат његове прве жене Лепосаве - Ђока Јовановић, трговац, некадашњи повереник Капетана Мише Анастасијевића. То је била једина позајмица у животу Николе Спасића. Ђоки Јовановићу је остао доживотно захвалан и када је овај после много година услед стечаја остао без игде ичега помагао га је до смрти. У Васиној улици појавила се 1865. године нова кожарска радња под фирмом Никола С. Спасић. У тој радњи се за опанке чекало на ред, посао се разгранавао и остваривала се добра зарада. Прва супруга му је умрла након шест година брака и Никола се још више посветио раду. Уз опанчарски занат почео је да се бави трговином платном и прерађеном кожом. Са другом супругом, Станком „Чајом“ Спасић, провео је најдужи период свога живота. У кући се живело увек скромно, без луксуза који је све више улазио у куће имућних српских трговаца. Никола је у чаршији уживао углед не само богатог већ и честитог и мудрог човека, чије се мишљење о многим стварима тражило, а савети прихватали. Уз помоћ друге супруге стекао је огромно богатство и још више развио урођени смисао за лепе ствари. Саградио је породичну кућу у Кнез Михаиловој улици бр. 33. У Првом српско-турском рату 1876. године учествовао је као редов-коњаник. У Другом српско-турском рату није учествовао, јер га је држава ослободила као војног лиферанта. Тада је први и једини пут радио са државом. Направио је и излиферовао војсци око 25.000 пари опанака. Деведесетих година деветнаестог века, када се српска влада, пошто није могла да добије зајам од иностраних банака, окренула изворима дЈедна од првих добротворних активности Николе Спасића везана је за Друштво дечјих склоништа почетком двадесетог века. Он је у дворишту Палилулске основне школе подигао кућу за „ђачко склоniste а доделио је и одређену годишњу новчану помоћ, која се редовно исплаћивала, као и награде најбољим ђацима. Први балкански рат му је улио наду да ће Јужна Србија бити ослобођена за његовог живота. Под утицајем своје треће супруге Анастасије „Наке“ Спасић (оженио се 1907. године) у Београду 1912. године у згради Управе монопола, коју је за ту сврху закупио, организује помоћну болницу коју је снабдео свим потребним инвентаром, лековима и храном. Како је све обезбеђивао сопственим средствима, ангажовао је и познатог лекара др Каценеленбогена из Немачке, а у болници је радила и др Драга Љочић, прва жена лекар у Србији. Храна за болницу спремала се искључиво у његовој кући, а његова супруга Нака била је главна болничарка којој су у раду добровољно помагале супруге и кћери неких угледних Београђана. Никола Спасић је свакодневно обилазио рањенике у својој болници и ниједан рањеник није отпуштен а да није очински испраћен и финансијски потпомогнут. Захвалност тих рањеника и њихових родитеља примао је са великом нелагодношћу, јер је то што чини за њих сматрао својом дужношћу. Када су закратко замукли топови и пушчани плотуни, Спасић је сав болнички инвентар са преосталим медицинским материјалом поклонио Српском црвеном крсту. Јавно мњење је хтело да га за овај племенити поступак одликује. Он је то одлучно одбио, али је допустио да његова супруга Нака за сва своја залагања при оснивању болнице и за рад у њој прими Крст милосрђа .На почетку Првог светског рата супруга Нака Николи предлаже да помогне унесрећеним српским војницима. Тако је Никола Спасић основао своју прву задужбину - предао је своје имање као свој прилог Српском народном инвалидском фонду Свети Ђорђе. Нераскидиво везујући своју судбину са судбином српског народа, Спасић је крајем 1915. године напустио отаџбину и као већ веома стар и оболео повлачио се преко Ниша и Солуна за Атину и даље на Крф где је и умро. Супруга Нака га је у априлу 1923. године пренела у Србију и сахранила у цркви на Топчидерском гробљу, коју је као своју задужбину подигао још много пре почетка балканских ратова.

Пре оснивања Задужбине Никола је 9. фебруара 1912. године написао тестамент и предао га на чување Народној банци. По тестаменту тадашњу имовину су чиниле четири велике зграде у Кнез Михајловој улици у Београду. Биле су то куће под бројевима 19, 33, 37 и 47. Касније је зграду број 37, поклонио поменутом Инвалидском фонду . Након смрти Николе Спасића,1916. године, сва његова имовина у Београду, која је у то време вредела готово као Нобелова фондација,^[5] остала је без овлашћеног стараоца. После скоро годину и по дана Др Михаило Мика Поповић, бивши министар финансија, покренуо је код окупационих власти питање постављања стараоца који ће управљати Спасићевим имањима. Као стараоци за сву Спасићеву имовину постављени су Добра С. Петковић, адвокат из Београда и Др Милорад Поповић, у то време доцент, а касније професор Универзитета. Они су од 17. маја 1917. године па све до 27. априла 1920. године савесно обављали своју дужност старатеља. Прву седницу задужбинска одбор је одржао 30. априла 1920. године и тај датум означава почетак рада Задужбине. Сам Указ о одобрењу рада Задужбине потписан је 4. децембра 1922. и тако је Задужбина отпочела свој правни живот. Године 1929. у Београду је у Кнез Михајловој улици број 47 почела градња нове зграде, на месту порушене двоспратнице. Градњу зграде је финансирала Спасићева задужбина, а вредност радова је процењена на 20-25 милиона динара. Зграду са четири спрата и партером је пројектовао архитекта Јосиф Најман, док су инжињери Костић и Антић били предузимачи. Тада су Одбор те задужбине сачињавали: председник Тодор Ј. Мијаиловић и чланови Војислава Ст. Вељковића, Драгутина К. Протића, Војислава Маринковића и Милоша Савчића.^[6]

Из средстава задужбине су подигнуте болнице у Београду, Љубовији, Крупњу и Куманову, а у Књажевцу - сиротињски дом.^[7]

Почетком 2013. године Задужбини су враћене зграде у Кнез Михаиловој улици у Београду . Никола је упорно неговао свој пословни принцип: робу је дуго продавао само за готовину; касније је, помажући појединцима, давао робу и на вересију, али увек у мањим количинама; никада се ни са ким није судио; за губитак при позајмици није кривио оне којима позајмљује, већ себе што је то чинио; често је радије новац држао на штедњи у банкама него да се упушта у несигурне послове; повремено је помагао и друге трговце при куповини акција из којих је произилазила велика добит, како за појединце тако и за целу земљу .

Tekst *

Tekst članka. Koristeći dugme za podelu članka možete odvojiti deo teksta koji će uvek biti prikazan, od teksta koji će biti prikazan klikom na link „Dalje...“.

Path: p

Ubaci datoteku | Uključi „Dalje...“ link

Stvarani URL-ovi trekbeka

Ako članak, kome želite da pošaljete trekbek, ne podržava trekbek Auto-Discover mehanizam, ovde možete staviti njegov stvarni trekbek URL. Koristite novu liniju za svaki URL.

Meni

Pretraži

Kalendar

«	Decembar 2024					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
						1
2	3	4	5	6	7	8
9	10	11	12	13	14	15
16	17	18	19	20	21	22
23	24	25	26	27	28	29
30	31

Najnovije...

Kategorije

Generalna [781]