IZ MOJE DUŠE

Draincevi knjizevni sureti su manifestacija koja se odrzava u Prokuplju u cast velikog srpskog

pisca Rada Drainca . Manifestacija je pokrenuta 1966 godine i posvecena je liku i delu Rada 

Drainca najznacajnijeg pisca topličkog kraja koji je obelezio srpsku liriku izmedju dva svetska 

rata . Glavni nosilac manifestacije je Narodna biblioteka Rade Drainac iz Prokuplja . Manifestacija

se odrzava svake godine krajem avgusta i pocetkom septembra uz gostovanje najpoznatijih 

pesnika Srbije i okoline . U okviru manifestacije odrzavaju se brojne knjizevne veceri i kulturni

sadrzaji , promocije knjiga o njemu , organizacije izlozbi , druzenje pesnika sa prokupačkim

osnovcima , kao i afirmisanje moderne srpske poezije , uz obaveznu posetu pisceve rodne kuce

u selu Trbunja kod Blaca na brdu Hisar u Prokuplju . U okviru manifestacije dodeljuje se 

nagrada Rade Drainac za najbolju knjigu poezije u predhodnoj godini .  

Kočicev zbor je manifestacija posvecena knjizevniku Petru Kočiću . Pokrovitelj manifestacije 

je Vlada Republike Srpske a organizatori su Ogranizacioni odbor Kočićevog zbora , Zavicajno

drustvo Zmijanje , Banski dvor , Grad Banja Luka , Opstina Mrkonjic grad , Opstina Ribnik , 

Opstina Oštra Luka i Vlada Republike Srpske . Kocicev zbor traje nekoliko dana tokom avgusta.

- Svecana akademija u Banskom dvoru 

- Dodjela Kočiceve nagrade i nagrade Zmijanje u Kočićevim rodnim Stričićima 

- Izlozba slika učesnika kolonije Likovno saborovanje Zmijanje u Banskom dvoru 

- Obilaz groba Petra Kočića u Aleji velikana i spomenika u Čuburskom parku u Beogradu

- Knjizevno vece Zmijanje u Beogradu Srpska u Srbiji koje se odrzava u Klubu knjizevnika

u Beogradu 

- Polaganje vijenaca zrtvama Otadzbinskog rata na Trgu palih boraca i groblju Sveti 

Pantelija u Banja Luci 

- Izvodjenje dramskih predstava po djelima Petra Kočića 

- Borba bikova u Kočićevim rodnim Stričićima za nagradu Jablan 

Prve aktivnosti su 1934 godine organizovali članovi Kluba akademičara Banjaluke posjetom

Kočićevoj rodnoj kuci u tadasnjoj Kraljevini Jugoslaviji . Na dan 28 avgusta 1966 je zbor kod

crkve na Klisini za Veliku Gospojinu pretvoren u obiljezavanje pola vijeka od smrti Petra 

Kočića , kada je osnovan prvi odbor na čelu sa Fuadom Balićem i Miloradom Mišom 

Popovicem . Godine 2011 odrzan je 46 po redu Kočićev zbor . 

U noci izmedju 15 i 16 oktobra 1923 godine najveci beogradski dnevni list morao je da 

zaustavi masine i slagače zbog senzacije kakvu Beograd do tada nije imao . Jedan telefonski

poziv recepcionera nocnom uredniku bas kada je zeleo da napusti redakciju promenio je 

naslovnu stranu ne samo sutrasnjeg vec i nekoliko narednih izdanja . List je izasao nesto kasnije

nego inace ali zato je jedini imao ovu pricu . Vest o pucnjavi u jednom od najelitnijih hotela 

mnoge gradjane je uputila na lice mesta . Objekat je bio blokiran sa svih strana tako da niko

bez odobrenja nije mogao ni napolje ni unutra jer su zrtve Francuz i Švajcarac posvedocile da

je napadač pobegao kroz prozor sobe na drugom spratu . Utvrdjeno je da su zrtve Žan Izeli 

industrijalac iz Ciriha i Rajmon Karlije kapetan francuske vojske . Izeli je ranjen u obraz 

u samu jagodicu a isti metak mu je povredio i vrat . Oficir je bio lakse ranjen u mišicu 

leve ruke . Oficir je policajcima ispricao da je sa svojim prijateljem u sobi 48 hotela Palas 

boravio sedam dana i da je u noci kada su doziveli napad posle ponoci dosao u sobu i legao.

Prozor je ostao otvoren a lampa upaljena . Tvrdio je da ga je probudio pucanj a onda je 

ugledao čoveka koji drzao revolver uperen u njegovog prijatelja . Pokusao je da mu otme 

oruzje ali je i njega ranio . Posle toga je pobegao kroz prozor . Sve ovo je bilo sumnjivo 

inspektorima kao i činjenica da je iskocio kroz prozor na stakleni krov a da ga nije razbio .

I dok se Karlije petljao sa svojim izjavama o dogadjaju stigli su rezultati Drzavne hemijske 

labaratorije koji su tvrdili da je na čajniku i sudovima sa hranom otkriven otrov arsenik . 

Posle sedam meseci pocelo je sudjenje . Zbog velikog interesovanja vlasti su morale da 

potraze najvecu sudsku dvoranu u Beogradu . Izbor je pao na takozvani Seljacki sud koji

je mogao da primi nekoliko stotina ljudi . Rajmon Karlije izveden je pred sud 8 maja 1924

godine . Sudjenje je islo do tančina a optuzeni se često zalio na loš prevod i prevodioca 

nazivao diletantom . To mu nije pomoglo osudjen je da je Izelija drzao pod ključem , da ga

je trovao , zadrzavao da ne otputuje , posedovao oruzje . Dva dana kasnije Rajmon Karlije 

navodni francuski tajni agent osudjen je na 20 godina zatočenja . Publika u dvorani suda 

bila je podeljena jedni su odobravali odluku suda a drugi su je izvizdali . Sve je ukazivalo da

je Francuz zlocinac ali konkretnih dokaza nije bilo . Punih 10 godina kasnije jednog sivog 

decembarskog jutra optuzeni Francuz je pomilovan .  Iz Pozarevackog kaznenog zavoda 

izasao je kao ostareli 40 - godisnjak umoran , zarastao u bradu , koju su prepletale sede

vlasi . Novinarima koji su ga sačekali ispred zatvora ponovio je staru pricu o nepoznatom 

napadaču i svojoj nevinosti a zatim je iščezao bez traga i glasa ne ostavivsi nijedan trag 

svog postojanja bar ne u Beogradu koji mu je bio sudbonosan i čiju policiju i sud je tako

pogresno i duboko potcenio . 

Nada Vodenicar je jugoslovenska i srpska pevacica i novinarka . Rodjena u Ratare u okolini

Paraćina , gde je zivela sve do kraja Drugog svetskog rata , kada se njena porodica preselila 

u Sakule , Opovo . Roditelji su joj po profesiji bili učitelji pa su se zbog potrebe sluzbe često

selili i tako opet nakon nekog vremena iz Sakula u Mokrin tada jedno od najvecih sela u 

Vojvodini . Nada potice iz muzicke porodice njeni roditelji su pored posla učitelja vodili hor i 

dramsku sekciju gde je Nada uz oca učila pevanje . Nada spada u prvu generaciju radijskih 

pevača . Najčesce je izvodila vojvodjanske pesme uz pratnju Janike Balaza poznatog 

jugoslovenskog tamburaša i muzičara a vrlo često i uz orkestar Vlastimira Pavlovica Carevca . 

Prvi kontakt sa muzikom imala je 1949 godine sa radijskim pevacima a vec 1955 polaze 

uzu i širu audiciju u Radio Beogradu . 11 maja imala je svoju prvu emisiju sa Jovanom 

Milosevicem , duet sa Zivkom Milosevic i Lelom Aleksic uz pratnju Vlastimira Pavlovica 

Carevca i njegovog naradnog orkestra . Nada je pocela da snima za Radio Novi Sad 1960

godine zahvaljujuci učitelju aranzeru i dirigentu Tamburaskog orkestra Radio Novi Sad . 

Radila je sve do 1976 godine . Tokom svoje karijere na Radiju Novi Sad Nada je snimila 

preko 100 pesama uglavnom uz tamburaski orkestar Janike Balaža . Sa pevanjem je 

prestala 1969 godine kada se zaposlila kao novinar u listu Ekonomski pregled . Preminula 

je u 88 godini u Crepaji .  

Ojkača je deseteračka pjesma iz dva stiha, koji se završavaju dugim „ooj“. Pjeva je tri ili pet pjevača, ili cijelo kolo, u polutonu (sekundi). Može biti praćena jednostrunim ili dvostrunim guslama sviranim u istoj intonaciji, koja se u zapadnoevropskoj muzičkoj teoriji smatra obrascem kakofonije. Tradicija ojkače, ili ojkanja posebno se gaji u Krajini, a naročito u Potkozarju . Postoji više teza i suprotnih misljenja o nastanku imena Ojkača .

Mnogi tvrde da je njeno ime nastalo od glagola ojkati sto znaci otegnuto i tuzno pjevati 

naglasavajuci i produzavajuci glas O . Jednu od predpostavki da je nastala od rijeci Oj koje je

naglaseno u pjesmi i riječi Kača - zmija staroslovenski koja asocira na igru tj kolo . Narod Ojkaču

naziva i Vojkačom sto se moze objasniti na vise načina , rijec vojka znaci ovdje . Prema tome 

vojkača je nasa pjesma ona se pjeva ovdje u zavicaju na ognjistu . Ojkača je izrazena u 

jednostavnoj melodiji prateceg glasa i razvijenoj melodiji pjevaca koji vodi . Jedan zavodi 

pjesmu a ostali su pratnja . Teme su uglavnom šaljivog i tuznog karaktera a nerjetko se u

njima pojavljuju i neke egzistencijalne teme iz svakodnevnog zivota . Posle ratova 90 - tih 

i nestankom velikog broja Srba sa prostora Krajine cesto se pojavljuju i pjesme o zivotu u

izbjeglistvu i pjesme nacionalnog karaktera .  

Nevesinjska olimpijada je tradicionalna sportska i kulturna manifestacija koju organizuje 

opstina Nevesinje pod pokroviteljstvom Ministarstva za porodicu omladinu i sport odnosno 

Vlade Republike Srpske . Odrzava se u avgustu na Bratačkom lugu kod Nevesinja . Neke od

disciplina su 

- Konjičke trke 

- Bacanje kamena s ramena 

- Skakanje na mijeh 

-  Potezanje konopa 

- Penjanje na stup 

- Potezanje klipa 

- Trka u dzaku 

- Trka sa jajetom u kasici 

- Skok u dalj iz mjesta 

- Skok u vis iz mjesta

- Trka na 1500 metara 

Korijeni takmicenja poticu iz 1850 godine , a prvi sacuvani plakat koji se cuva u arhivi 

Crkvene opštine Nevesinje potice iz 1891 godine .  

Време после Другог светског рата нанело је најтежи, безмало фаталан ударац Текелијином заводу. Године 1952. зграда Текелијанума је национализована и Задужбина је привремено престала да постоји.^[1][3][5]

Мађарске државне власти су 1996. вратиле половину зграде Будимској епархији Српске православне цркве. То је омогућило да Задужбина Саве Текелије обнови свој рад и да се отвори нада да ће се Текелијанум вратити својој племенитој улози - да буде један од значајних културних, духовних и образовних средишта (центара) српског народа. Импозантан је број питомаца који су прошли кроз Текелијанум. Од 1838. до 1914. године у њему је боравило и школовало се око 350 ученика и студената. У Текелијануму је неко време становао Никола Тесла, као и песник Лаза Костић, који је помогао текелијанцима да оснују своје културно друштво Преодницу (1860), које је било активно све до 1876. године. Идејни зачетник Преоднице био је млади текелијанац Коста Руварац. Касније је основано ново књижевно и потпорно друштво (1880), названо Коло младих Срба . Дугогодишњи надзорник Текелијанума био је Стеван В. Поповић који је ову дужност обављао више од три деценије између 1882. и 1918. године. Управник Текелијанума је једно време (1863-1869) био и наш песник Јован Јовановић Змај који је тада завршавао студије медицине. 

Hadži Ruvim razvio je značajnu slikarsku i rezbarsku djelatnost i bio je jedan od posljednjih velikih srpskih duborezaca i grafičara iz 18. vijeka. Njegova umjetnička djelatnost predstavlja spoj srpske tradicionalne i evropske kasnobarokne umjetnosti, i zato se može reći da je on odigrao značajnu ulogu u razvoju likovne kulture u Srbiji krajem 18. i početkom 19. vijeka. Radio je drvorez sa izgledom manastira Krušedola u Sremu i scenama iz života Hrista i Bogorodice, a ukrasio je i mnoge knjige svojim crtežima perom, između ostalih ktitora manastira Bogovađe na Kolubari knezova Pavla i Jovana Velimirovića. Njihove likove je rekonstruisao na osnovu fresaka iz 16. vijeka. 

Repertoar su činile narodne, gradske i tada nezaobilazne pesme inspirisane Narodno oslobodilačkom borbom. Na Nikoljdan 19. decembra 1944. godine, Mile je prvi put zapevao u programu, i to pesmu Tiho noći. Od tada, neumorno je sakupljao i izvodio izvorne narodne i starogradske pesme i romanse, pa je u repertoaru imao preko 1500 pesama. Na taj način je zabeležio i sačuvao od zaborava mnoge pesme i tako postane čuvar našeg narodnog blaga.

Usledili su dalji pozivi, tako da je njegovo pevanje na radiju bilo redovno u živim nastupima do 1954. godine, a onda je usledila era snimanja muzike što je pevačima jednim delom olakšalo posao.

Mile Bogdanović je sarađivao sa mnogim orkestrima, mada je voleo da izdvoji dva, a to su NO pod upravom Vlastimira Pavlovića Carevca i TO Makse Popova. Kolege i kompozitori su ga posebno cenili. Nezaobilazne su priče o maratonima u natpevavanju Mileta i Cuneta. Kompozitor Žarko Petrović dao je baš Miletu Bogdanoviću svoje najlepše pesme, poput Serenade o Beogradu. Karijera Miodraga Mileta Bogdanovića obilovala je različitim životnim aktivnostima na mnogim poljima: muzičkom, humanom, sportskom, spisateljskom, graditeljskom... Pečat njegovom bitisanju ipak je dala muzika, narodna i starogradska i to ona prava.

U istoriji jugoslovenske estrade ostaće zapamćeno čuveno natpevavanje sa Cunetom Gojkovićem 26. marta 1971. godine u hotelu "Jugoslavija". U pevačkom dvoboju (preko radija je tekao prenos uživo), nazvanom "Ko zna više", a koje je trajalo više od 15 sati, pobedu je odneo Predrag Cune Gojković rezultatom 43:42 i poneo titulu najboljeg poznavaoca pesama . Iako osvedočenih pevačkih kvaliteta, radni staž započeo je u Beogradskom vodovodu, da bi kasnije prešao u Radio Televiziju Beograd na mesto direktora investicija i izgradnje. Mnogo je uspešno realizovanih projekata ostalo za njim, posebno u segmentu emisione tehnike i predajnika.

Uspešno se bavio i slikarstvom, radio je pejzaže akvarel tehnikom i imao je nekoliko izložbi u Beogradu i u Srbiji. Voleo je i fudbal: jedan je od osnivača FK Crvena zvezda 1945. godine i njen prvi centarfor. Bio je učitelj i promoter brojnih pevača: Aleksandar Aca Trandafilović, Predrag Živković Tozovac, Toma Zdravković, Zora Drempetić, Živan Milić, Đorđe Marjanović...

U vreme najaktivnijeg učešća Miodraga Bogdanovića u muzičkom životu zemlje, prijateljstvo sa doživotnim predsednikom SFRJ - Josipom Brozom Titom, kod koga je Mile često odlazio, je pomoglo da se, dok je bio na čelu Udruženja estradnih umetnika Jugoslavije, izbori za socijalno osiguranje članova i njihovih porodica. Na tome su mu mnoge kolege bile beskrajno zahvalne.

Od 2000. godine napisao je četiri knjige: Tiho noći, Pesma i prohujale godine, Zavičaju mili kraju i Noći i zore Beograda. 

Za četiri godine aktivnog rada u „Loli“ Olga Skovran je postavila osnove pedagoškog i koreografskog rada i stvorila prepoznatiljiv stil, koji Ansambl gaji i danas. Koreografski još uvek neiskusna i nedorečena nije ostavila „Loli“ nijedno umetničko delo, ali je ostavila nešto mnogo značajnije – sistem folklorne pedagogije, koji će nastaviti i uz njenu svesrdnu pomoć uobličavati njeni naslednici (Slobodan Zečević, Dušan Nikačević, Dragomir Vuković, Bratislav Grbić, Vladeta Vlahović . Godina 1948. donela je nove okolnosti u Jugoslaviji što je dovelo do stvaranja profesionalnog državnog ansambla narodnih igara i pesama NR Srbije (prvog takve vrste na ovim prostorima). Za umetničkog rukovodioca i direktora postavljena je Olga Skovran. Prvi kadar činili su njeni igrači iz „Lole“ i igrači Ansambla Jugoslovenske armije. Na čelu ansambla „Kolo“ ostala je do 1965. godine i ostavila neizbrisiv trag. Njene koreografije i danas su nezaobilazne, a slobodno se može reći i neprevaziđene (Igre iz Srbije, Starobosansko nemo kolo iz Glamoča, Vlaško nadigravanje, Teškoto, Rusalije). Bila je hrabar začetnik stvaranja jedne nove scenske umetnosti inspirisane narodnom igrom i nasleđem naroda. Lakoća igranja, ukomponovana sa jednostavnim, ali savršeno preciznim promenama koreografskih slika oslikava umetnički stil Olge Skovran. Ostala je upamćena kao „gospođa Skovran“, a njen autoritet i poštovanje koje je uživala kod igrača i danas su tema mnogih priča. Pored igre i koreografisanja, „gospođa Skovran“ se bavila i edukovanjem, obrazovanjem i vaspitanjem svojih igrača. Vodila je računa o tome kako se ponašaju, držala kurseve bontona, uspevala da izniveliiše različit stepen obrazovanja svojih igrača, koji su tek okusili život u slobodi i miru.

Umrla je u Beogradu, februara 1995. godine. 

Novosadski tramvaj je bio sistem tramvajskog prevoza u Novom Sadu . Bio je u funkciji od 

30 septembra 1911 godine do istog dana 1958 godine . Kako se Novi Sad razvijao tako je 

rasla potreba za masovnim transportom . U 1868 pojavili su se prvi planovi za transport 

ljudi u kocijama . Kako je vreme prolazilo i grad je rastao javila se ideja za izgradnjom 

tramvajskog sistema . Struja je pocela da se proizvodi od 1910 godine sto je dozvolilo da se

elektricni tramvaj otvori u sledecoj godini . Na pocetku je bilo 19 tramvajski vozila u sistemu

a najveci broj je bio proizveden u Ganc fabrici u Budimpesti a nekoliko u Nemackoj .  Kasnije je

doslo jos tri iz Slavonskog Broda . Razmak šina je bio 1, 435 metara . Grad je nastavio da se 

širi u vreme kada je bio centar Dunavske banovine . Godine 1930 grad je kupio tri 

automobila koji su postali konkurencija . Bombardovanje 1944 godine unistilo je elektricnu

centralu koja je napajala tramvaje . Tramvaji su ponovo poceli da rade 25 maja 1945 

godine . Tramvaji su nastavili da voze sve do 1958 kada su zamenjeni autobusima .  

Šandor Roža je bio madjarski odmetnik sa Velike madjarske doline . On je najpoznatiji 

madjarski pljackas putnika , njegov zivot je inspirisao razne pisce posebno Žigmunga Morica i

Đulu Krudija . Uzivao je istu reputaciju kao engleski pljackas Dik Turpin sa elementima Robina

Huda . Roza je prvi put poslat u zatvor u Segedin kada je imao 23 godine . Nakon sto je 

pobegao iz zatvora izabrao je zivot pljackasa putnika a niz krvavih i sramotnih dela ucinilo je

njegovo ime poznatim . Oktobra 1848 godine u ime Odbora za odbranu pridruzio se Madjarskoj

revoluciji sa svojom četom od 150 ljudi . Svojom neobicnom pojavom i nacinom borbe imali

su uspeha ali zbog svoje nediscipline bili su raspusteni . Nakon pada revolucije bio je primoran

da pobegne te se vratio svom ranijem nacinu zivota . Nije bio zarobljen sve do 1857 godine

kada ga je izdao jedan od njegovih drugova . Osudjen je na dozivotnu robiju . Proveo je 

9 godina u zatvorima u Kufštajnu Marija Tereziopolisu danasnjoj Subotici i Petrovaradinu sve

dok nije pusten u opstoj amnestiji 1868 godine . Iste godine nastavio je sa starim potragama

a pljackao postanske vagone i vozove . Ponovo je zarobljen 12 januara 1869 godine i ponovo

je osudjen na dozivotnu robiju . Preminuo je u zatvoru u Gerli . 

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Srpsko - cincarsko društvo Lunjina
• Vera Nikolic
• Tetka Bibia
• Tetka Bibia
• Senćanski marcipan
• Sava Stojkov
• Djordje Stanojevic
• Hristifor Crnilovic
• Matija Ambrozic
• Bitka kod Sente

• Generalna [781]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom