IZ MOJE DUŠE

Kuca Vojinovica je nepokretno dobro izgradjeno 1873 godine u Indjiji . Ovo zdanje je primer

neoklasicizma sa kraja 19 veka u Indjiji . Nekoliko meseci pre smrti krajem 1974 godine Đordje

Vojinovic je svoju kucu poklonio opstini Indjija sa svojim umetnickim predmetima . Vec 1976 

kuca je proglasena spomenikom od kulturnog znacaja od strane Zavoda za zastitu spomenika 

Sremska Mitrovica . Unutra se nalazi Galerija koja je pre par godina adaptirana vinski podrum u

kojem je otvorena prva vinoteka i spomen soba sa namestajem iz 19 veka . Pored legata Đordja

Vojinovica u kuci je i legat Nikole Petkovica . Danas je kuca Vojinovica savremen prostor u kojem

se na mesecnom nivou organizuju izlozbe .  

Toma Morinjanin bio je knjizevnik i revolucionar vojvoda pod Karadjordjem Petrovicem tokom 

Prvog srpskog ustanka protiv Osmanskog carstva bio je i Karadjordjev savetnik i staresina 

artiljerije u jednoj od najvecih tokom ustanka bitci kod Deligrada . Toma Đurov Milinovic rodjen

je u Morinju u Boki Kotorskoj u to vreme u sastavu Mletačke republike . Naucio je čitati i pisati

od djakona u Morinju a nije dobio formalno obrazovanje . Da bi pomogao porodici postao je 

mornar kao i vecina muskaraca sa ovih prostora . Postao je uspesan moreplovac posedujuci 

sopstveni brod i posedujuci čitavu mrezu trgovačkih i skladisnih objekata u Trstu . Godine 1809 

godine nakon trece okupacije Trsta od strane Francuza tokom Napoleonovih ratova najveci deo

Tomovog poseda je preuzet . Upravo u to vreme Prvi srpski ustanak je postajao sve uspesniji

i popularniji medju srpskim narodom koji je ziveo u inostranstvu Tomo je odlucio da napusti 

Trst i pridruzi se ustanku . Posle neuspeha ustanka Tomo se vraca u Trst gde ostaje do 1815

godine . Na Karadjordjevu preporuku prelazi u Rusko carstvo u grad Akarman u Besarabiji .

U egzilu je napisao dve knjige Umotvorine 1847 i Istoriju Slavenskog Primorja . Prvu je 2004

godine prestampao rodjak Jeremije Milinovic dok je druga izgubljena i nikad nije objavljena .

Tomo Milinovic je umro 1846 a da nije bio svestan činjenice da je jedan od njegovih velikih

prijatelja ulozio napore i dobio odobrenje tadasnje srpske vlade da Tomu vrati u Srbiju sto

je bila velika Tomina zelja ali je za to bilo prekasno. 

Реч је о великом броју драгоцених личних предмета, музичких инструмената, намештаја, стотинак уметничких дела међу којима има цртежа и слика, више од 200 фотографија, скоро 500 докумената, позоришних плаката, белешки, преписки и око 1100 књига и записа музичких и сценских дела

Despića kuća je muzej kuća u Sarajevu . Kuća prikazuje kulturu stanovanja bogate trgovačke 

srpske porodice Despić . Nalazi se na uglu Obale Kulina bana i Despićeve ulice u starom djelu 

Sarajeva nedaleko od Latinske ćuprije i u vlasnistvu je Muzeja Sarajeva kao njegov depandans . 

Despića kuća je proglasena nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine 2005 godine . Kuća 

je gradjena u nekoliko faza u tri razlicita perioda . Najstariji dio datira iz 17 vijeka . Kuća je 

pripadala bogatoj pravoslavnoj porodici Despić koja je kuću poklonila gradu Sarajevu zajedno

sa jos jednim objektom u kojem je danas smjesten Muzej knjizevnosti i pozorisne umjetnosti.

Značaj kuće je da su se u njoj odigrale prve klasične pozorisne predstave tako da se ovaj 

objekat moze smatrati pretečom savremenog pozorista u Sarajevu .  

 Свештеник Недељко Стреличић, парох кнежевачки, рођен је у селу Пусто Шилово, срез лесковачки, 26.2.1907. године у сеоској породици од оца Милоша и мајке Загорке. Школовао се у Косовској Митровици, а Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену завршио је 1929. године са одличним успехом. Исте године оженио се Браниславом (рођеном Гвоздић), ћерком свештеника Стојана Гвоздића из Призрена. Рукоположен је у чин ђакона и презвитера 1930. године и постављен за пароха у Приштини. Године 1931. уписао је Богословски факултет у Београду и исте године бива постављен на парохију у Лапљем селу код Приштине. У јануару 1935. године благословом Патријарха Варнаве постављен је на парохију кнежевачку са седиштем у манастиру Светог Архангела Михаила у Раковици. Дипломирао је на Богословском факултету 1936. године .Свештеник Недељко Стреличић у свом

 Музеј камена у Паштрићу, недалеко од Мионице, отворио је, 2013. године, биолог и истраживач Предраг Пеца Петровић. Музеј се налази поред заштићеног природног добра Шалитрене пећине коју су људи насељавали пре 40.000 година .У музеју је изложено више од 300 геолошких експоната, а посетило га је више група из Ваљева, Београда, Новог Сада и других градова. Овај пројекат је реализован у оквиру јавног партнерства, а подржали су га Министарство просторног планирања, рударства и природних ресурса, Геолошки завод Србије, Рударскогеолошки факултет из Београда, Регионална привредна комора Ваљево, Истраживачка станица Петница и општина Мионица.^[3]

Аутор поставке експоната је проф. др Иван Филиповић, а изложени су експонати од средњег девона, па до горње креде, периода када су изумрли диносауруси. Идеја је да музеј у Паштрићу буде и компас за проналажење вредних и ретких минерала и руда у северозападној Србији, односно у Колубарском, Мачванском и Златиборском округу и Подрињу. Старање о Музеју је преузео Еколошки покрет „Оквир живота” и породица Петровић.

Olja Ivanjicki i Leonid Šejka prvi put su se sreli povodom zajednickog rada na konkursnom 

zadatku za spomenik Marksu i Engelsu . Kao trag jedne od najlepsih beogradskih ljubavi na 

umetnickoj sceni ostala su pisma koja su razmenjivali . Te prepiske pune ljubavi , ljubomore, 

prebacivanja i sumnji trajale su 1956 do 1961 godine . Relacija Kragujevac Beograd koja ih 

je cesto razdvajala narocito u vreme Oljinih odlazaka u porodicni dom premoscena je pismima .

Pisma su pisana na starim papirima na listovima iz srednjoskolskih svesaka . Mukotrpna borba 

sa razdvojenoscu , besparicom preplitala se sa borbom za sopstvenu umetnicku afirmaciju . Uvek

zvezda u biranom drustvu okruzena clanovima Mediale maskota kako je se seca Matija 

Beckovic . Olja je tada bila dio burnih rasprava o umetnosti dio otpora zvanicnom i rigidnom

stavu prema stvaralastvu ali i najpozeljnija devojka tog umetnickog kruga . Zivotni i umetnicki

putevi Olje Ivanjicki i Leonida Šejke prestali su da se ukrstaju jos 1961 godine ali legenda o 

tome kako su se voleli zivi i dan danas . Na dan kada je skoro tri veka ranije sahranjen njegov

neprikosnoveni uzor Vermer iz Delfta 15 decembra 1970 Šejka fizicki napusta đubriste kako

zvao ovaj svet a Olja svoj kosmos cetiri decenije kasnije . 

Srpsko vitesko borenje je borilacka vestina zasnovana na viteskim vestinama , borbe srpskih 

ustanika i srpskoj borilackoj tradiciji . Svibor je udruzenje gradjana koje neguje te vestine i 

radi sa blagoslovom Srpske pravoslavne crkve . Svibor podrazumeva treniranje i vestine viteskih

sposobnosti kao sto su jahanje , plivanje , veranje , vezbanja goloruke borbe i borbe nekim 

vrstama srednjovekovnog oruzja . Srpsko vitesko borenje se aktivno vezba od sredine 20 veka.

Prvi klub za srpske viteske vestine Vitez osnovan je 1991 godine a danas postoji vise klubova 

koji zajedno čine Svibor savez Srbije . Osnivač i čelnik je Svibora je Radivoje Radulovic . Srpski

viteski red Svibor ucestvovao je i na medjunarodnim turnirima sirom Evrope gde je imao 

zapazene rezultate .  

Sveti Stefan Štiljanovic poslednji je knez paštrovski , kastelan Vrhovačog grada kod Pozege 

dobrotvor i srpski svetitelj . Svoje poreklo vodi od Primorja od Paštrovica . Simeon Pišcevic 

ga u svojoj istoriji srpskog naroda navodi kao Škriljanovic . Zena mu je bila Jelena Bogdanovic . 

Svoje imanje je ostavio svom narodu i otisao u Srem 1498 godine zbog sukoba sa Mlečanima . U 

Sremu je stolovao u gradu Morovicu . Narodna tradicija ga prikazuje kao najuzornijeg hriscanskog

vladara i za njega vezuje mnogobrojna plemenita dela kao i junačku borbu protiv Turaka .

Poslednji podatak o Stefanu Štiljanovicu potice iz 1540 godine kada je bio perfekt utvrdjenog 

grada Valpova nakon cega mu se izgubio svaki trag . Smatra se da je umro oko 1543 godine 

Prema predanju i zapisu u Povesnom slovu najpre je sahranjen na obliznjem brdu Đuntir . 

Vec 1545 godine njegove mosti su se nalazile u manastiru Šišatovac u Sremu . Njegove 

mosti počivaju u riznici Saborne crkve u Beogradu od aprila 1942 godine kada su prenesene 

iz manastira Šišatovac . U manastiru Šišatovac je postojao kult svetog Stefana Štiljanovica . 

Najupecatljivije predanje o Stefanu Štiljanovicu zabelezeno je u pripovetci Skocidjevojka 

Pripovjest pastrovska izmakom 15 veka koju je zabelezio pastrovski politicar i knjizevnik 

Stjepan Mitrov Ljubisa u pripovjestima crnogorskim i primorskim .  

Ljiljana Petrovic bila je srpska pevacica rodjena u Novom Sadu 4 februara prva predstavnica 

Jugoslavije na Pesmi Evrovizije 1961 u Kanu s pesmom Joze Privšeka i Miroslava Antica Neke 

davne zvjezde s kojom je osvojila osmo mjesto . Ljiljanu Petrovic do tada anoninimu pevacicu 

zapazio je direktor Jugotona . Pesme za njenu prvu ploču Sastanak u 6 snimljene su u studiju

Radio Ljubljane . Njeni nasupi su ostali zapamceni na Zagrebackom festivalu 1962 godine s 

pjesmom ko crne ruze cvijet . Pjevacka zvezda Ljiljane Petrovic pocela je da bledi vec krajem 

1970 - tih tako da je i i ona gotovo neprimetno otisla sa scene . Od 1989 se bavi haiku 

poezijom a svoje prve stihove recitovala je na televiziji Beograd 1990 godine a potom ih

je objavila u časopisu Krovovi i paun .  

Школски лист је часопис основан 1858. године у Новом Саду. Био је први педагошки часопис у Србији где се штампају текстови за учитеље и децу и омладину. Престао је са излажењем 1910. године . Оснивач часописа био је лекар Ђорђе Натошевић (1821—1887), који је напустио лекарски позив и посветио се школском раду. У педагошкој и просветитељској делатности Натошевић је уочио потребу за периодичном публикацијом која би својим садржајем била прикладна за децу и омладину школског узраста. Ђорђе Натошевић је постављен за врховног надзорника свих православних вероисповедних школа у Карловачкој митрополији 1857. године. Пошто до тада није постојао ниједан стручни часопис намењен учитељима, Натошевић долази на идеју о покретању Школског листа. Његову идеју је прихватио новосадски штампар Данило Медаковић. Школски лист је излазио тридесет девет година.^[2] Први број је изашао 16. октобра 1858. године. Године 1859. основан је Фонд Школског листа одакле би се часопис издржавао, а за руководиоца фонда изабран је Никола Вукићевић. Школски лист је излазио десет година под уредништвом Ђорђа Рајковића, Ђорђа Натошевића и Николе Вукићевића и садржао је текстове за децу у стиху или прози. Године 1865. почео је да излази и додатак Школском листу - Додатак Школском листу који је имао забавни карактер и био намењен ученицима млађег школског узраста. Сматра се да је Додатак претходница првом српском часопису за децу Пријатељ српске младежи. Године 1906. поднаслов је Часопис за даље образовање српских народних учитеља. Prijatelj srpske mladezi je prvi srpski časopis koji je

poceo da izlazi 1866 i 1867 godine u Somboru kao mesečni dodatak časopisu Školski list . Ima

svoju godinu i numerizaciju . Njegov urednik bio je Nikola Vukicevic koji je do tada uredjivao 

Školski list zajedno sa Đorđem Natoševicem.  

Na Evropskom prvenstvu 1961. godine, održanom u Luksemburgu osvojio je četiri zlatne medalje: u višeboju, na konju sa hvataljkama, krugovima i razboju, a bronze je osvojio u preskoku. Na Svetskom kupu 1962. održanom u Pragu, on je osvojio zlato na vratilu, a na konju sa hvataljkama, ispred Borisa Šahlina (Šahlin, Boris Anfiяnovič). Na Evropskom prvenstvu u Beogradu održanom 1963. godine, osvojio čak šest medalja, četiri zlatne i po jednu srebrnu i bronzanu. Na Olimpijskim igrama održanim 1964. godine osvojio je dve medalje, jednu zlatnu i jednu bronzanu i šesto mesto na vratilu.

Na Evropskom prvenstvu 1965. godine održanom u Antverpenu, on je osvojio zlato na razboju, srebro na konju sa hvataljkama i bronzu na krugovima. Zlato na konju sa hvataljkama je osvojio Viktor Lisicki, što je bio jedan od dva ukupno poraza koja je Cerar doživeo u svojoj internacionalnoj karijeri na konju sa hvataljkama. Drugi poraz je doživeo 1967. godine na Evropskom prvenstvu protiv Mihajla Voronjina.

U međuvremenu Cerar je osvojio zlatnu medalju na Svetskom kupu 1966. održanom u Dortmundu u takmičenju na konju sa hvataljkama i bronzu na razboju. Na Olimpijskim igrama održanim 1968. godine, u timskom delu je sa jugoslovenskom reprezentacijom je zauzeo 6. mesto, a pojedinačno je opet osvojio zlato na konju sa hvataljkama. Sledeće, 1969. godine, Cerar opet osvaja zlato na Evropskom prvenstvu, a na Svetskom prvenstvu 1970. godine održanom u Ljubljani, Cerar po treći put osvaja zlato i titulu svetskog šampiona na konju sa hvataljkama.

Miroslav Cerar svoju aktivnu gimnastičarsku karijeru završava 1971. godine, nakon povrede koju je doživeo na takmičenjeu u Japanu.

Privatno, Cerar je završio studije prava i radio je kao advokat. Obavljao je počasne dužnosti u Jugoslovenskom sportskom komitetu. Bio je prvi predsednik Slovenačkog olimpijskog komiteta, a sada je predsednik Slovenačke olimpijske akademije.

Bio je oženjen za gimnastičarku i istaknutu pravnicu Zdenku Cerar, sa kojom je imao sina Miru, također istaknutog pravnika.

Izabran je za Jugoslovenskog sportistu godine tri puta 1961., 1963. i 1964. godine. U 1999. godini Cerar je postavljen u Internacionalnu kuću slavnih za gimnastiku .

Ратарске свеће представљају вишевековни обичај, у манастиру Троноши, којим се дарују свеће и постављају у манастирској цркви испред олтара. Десну свећу прилажу села Тршић и Коренита, леву Зајача, Горња Борина и остали приложници, једна за јадрански, а друга за рађевски срез. Од давнина се пале сваке недеље и празницима за здравље, срећу, као и за заштиту од града и невремена и бољи род на њивама. ^[1]

Оно што остане за годину дана буде претопљено и користи се за изливење нових свећа.^[2][1]

Тежачке или орачке свеће су се осим на западу Србије правиле и у Босни. Сличан обичај је постојао и код Белоруса, Украјинаца и финских Мордвина.^[3]

Обичај изливања и паљења ратарских свећа уврштен је у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије . Традиција приношења свећа потиче још из времена робовања под Турцима, када у околини манастира није било парохијских цркава, па су калуђери служили у више села. Пошто су села била удаљена од манастира, становници нису могли често долазити цркви. Зато, када је калуђер осветио воду за Ускрс или за славу, остатак свеће коју је припремио домаћин, носио је у манастир. Од свих ових свећица прављене су две велике свеће и на Велики петак постављане испред олтара, које су за време богослужења паљене преко целе године .Настављујући традицију, у време васкршњег поста, верници овог краја скупљају восак или новац којим се купује чист пчелињи восак, од којих се на Велику среду изливају две свеће од по 50 килограма висине 150 центиметара. На Велики четвртак после подне мештани их доносе до Капеле Светог Пантелејмона са чесмом девет Југовића, одакле креће литија према манастиру . 

Марија Милутиновић Пунктаторка рођена је 1810. године у Будиму у породици Поповић. Основну школу је завршила у Будиму, а после ју је подучавао песник Лука Ђорђевић Милованов. Од 1833. године учи кројење, шивење и ручни рад (вез). Од 2. августа 1831. године дописује се са Вуком Стефановићем Караџићем. Због посла путује у Темишвар, Арад, Велики Варад, Дебрецин, Кечкемет, Хатван, Геделе. Волела је да чита и читала је на српском, немачком, мађарском и француском језику. Љубав према књижевности ју је и спојила са Симом Милутиновићем Сарајлијом са којим се венчала 4. маја 1838. године. Удају је објашњавала овако: „Мени је досадило од туђе чуди зависити-а туђ посао као  удата нећу у руке узимати, само Боже сачувај чуда који се предвидети не да”.[1]  Године 1840, 22. новембра, добили су сина Драгутина. 

После мужевљеве смрти, 30. децембра 1847,  Марија Милутиновић је  свог сина и себе издржавала  од пензије кнежевско-српске владе, која је износила до двеста форинти. 

Колико је била испред свог времена можемо видети и у дневнику Анке Обреновић[4], која помиње Марију Милутиновић као жену која је прва почела да користи пеглу у Београду 1838. године. Њена кућа у Београду је било стециште Војвођана. Забележено је да је у њој током боравка у Београду становала прва српска академска сликарка, Катарина Ивановић. Марија Милутиновић Пунктаторка умрла је 1875. године у Београду, где је и сахрањена.  Од ње су се опростили и у листу Јавор, речима: „С Богом за навек, дична ‘пунктаторко’.  Нека ти земља буде лакша нег што ти је живот био”.[4] О њеној смрти сведочи и телеграм који је послат из адвоктске канцеларије из Панчева од стране Свет. Касопиновића њеном сину Драгутину.Марија Милутиновић је још као девојка учествовала у раду Матице Српске као сарадница у редакцији Србског народног листа Теодора Павловића. Почела је да се бави учитељским позивом од 1847. године. Водила је приватну основну школу у Београду у коју су многе угледне породице слале своје ћерке. Зна се да је 1849. године радила као учитељица државне школе у Београду код Велике (Саборне) цркве и да је 1852. добила је звање „старија учитељка” у тој истој школи, као и да је те године имала 15 ученика најстаријег разреда. По смрти мужа (1847), Марија се бавила и адвокатском праксом, али, како је заступала само сиромашне без новчане надокнаде, није од тога зарађивала. О овоме сведеочи и Јакоб Игњатовић: „Симина супруга жена је великог дара. Још за живота Симиног занимала се се адвокаторском практиком, бранила је парнице многе и то с успехом. Законик зна у прсте, у послу свом је тачна, стил јој је у писању жив, пун представљујуће силе .Вук Стефановић Караџић је према Марији Милутиновић гајио  особиту пажњу и поштовање. Кад год би на својим честим путовањима боравио у Будиму, увек би се подуже задржао и тражио њено друштво. Како се у Вуковим писмима помиње била је веома образована девојка, а у тим писмима Вук је ословљава са: „Лепа Маца из Будима”. Очувала је поезију Луке Миловановића Георгијевића, јер је сакупљене Лукине песме предала Вуку који их је објавио.

Учена младеж у Пешти се окупљала око ове „ванредне” Српкиње како би стицали знања и водили разговор око нових књижевних појава. У кругу ове учене младежи били су и Ђорђе Димитријевић (Рабаџија), Лазар Лазаревић, Јована Раић, Александар Будимировић, Аврам Бранковић и Димитрије Неофитовић. У том периоду књижевни кругови и целокупно образовано друштво били су заокупљени песмом Симе Милутоновића Сарајлије „Србијанка”. И у овом кругу око Марије она је највише читана и тумачена. Марија је извршила модификовање Србијанке, јер је уз многе стихове прибележила неке знаке - пункте, чиме је допринела да је читаоци разумеју на прави начин. Сима се јавно дивио Маријиној модификацији, тако да су се и упознали 1836. године када ју је и назвао „Пунктаторка”. Од овог периода је позната под овим надимком који је и сама користила приликом потписивања.Марија је добро познавала немачки језик. Године 1837. преводила је на Симин захтев  историјску збирку  на немачки језик, које јој је он  слао из Лајпцига. Како се може видети из писма  од 16. марта 1837. она Сими објашњава да не воли да се бави списатељским послом, али ће то учинити за његову љубав . Молила је у овом писму и да јој пошаље српско-немачку граматику од Грима .

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Siromasni delovi Beograda
• Kafana Dva jelena
• Srpsko - cincarsko društvo Lunjina
• Vera Nikolic
• Tetka Bibia
• Tetka Bibia
• Senćanski marcipan
• Sava Stojkov
• Djordje Stanojevic
• Hristifor Crnilovic

• Generalna [783]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom