IZ MOJE DUŠE

Marija Popovic Punktatorka

dobojka | 02 Maj, 2024 11:22

Марија Милутиновић Пунктаторка рођена је 1810. године у Будиму у породици Поповић. Основну школу је завршила у Будиму, а после ју је подучавао песник Лука Ђорђевић Милованов. Од 1833. године учи кројење, шивење и ручни рад (вез). Од 2. августа 1831. године дописује се са Вуком Стефановићем Караџићем. Због посла путује у Темишвар, Арад, Велики Варад, Дебрецин, Кечкемет, Хатван, Геделе. Волела је да чита и читала је на српском, немачком, мађарском и француском језику. Љубав према књижевности ју је и спојила са Симом Милутиновићем Сарајлијом са којим се венчала 4. маја 1838. године. Удају је објашњавала овако: „Мени је досадило од туђе чуди зависити-а туђ посао као удата нећу у руке узимати, само Боже сачувај чуда који се предвидети не да”.[1] Године 1840, 22. новембра, добили су сина Драгутина.

После мужевљеве смрти, 30. децембра 1847, Марија Милутиновић је свог сина и себе издржавала од пензије кнежевско-српске владе, која је износила до двеста форинти.

Колико је била испред свог времена можемо видети и у дневнику Анке Обреновић[4], која помиње Марију Милутиновић као жену која је прва почела да користи пеглу у Београду 1838. године. Њена кућа у Београду је било стециште Војвођана. Забележено је да је у њој током боравка у Београду становала прва српска академска сликарка, Катарина Ивановић. Марија Милутиновић Пунктаторка умрла је 1875. године у Београду, где је и сахрањена. Од ње су се опростили и у листу Јавор, речима: „С Богом за навек, дична ‘пунктаторко’. Нека ти земља буде лакша нег што ти је живот био”.[4] О њеној смрти сведочи и телеграм који је послат из адвоктске канцеларије из Панчева од стране Свет. Касопиновића њеном сину Драгутину.Марија Милутиновић је још као девојка учествовала у раду Матице Српске као сарадница у редакцији Србског народног листа Теодора Павловића. Почела је да се бави учитељским позивом од 1847. године. Водила је приватну основну школу у Београду у коју су многе угледне породице слале своје ћерке. Зна се да је 1849. године радила као учитељица државне школе у Београду код Велике (Саборне) цркве и да је 1852. добила је звање „старија учитељка” у тој истој школи, као и да је те године имала 15 ученика најстаријег разреда. По смрти мужа (1847), Марија се бавила и адвокатском праксом, али, како је заступала само сиромашне без новчане надокнаде, није од тога зарађивала. О овоме сведеочи и Јакоб Игњатовић: „Симина супруга жена је великог дара. Још за живота Симиног занимала се се адвокаторском практиком, бранила је парнице многе и то с успехом. Законик зна у прсте, у послу свом је тачна, стил јој је у писању жив, пун представљујуће силе .Вук Стефановић Караџић је према Марији Милутиновић гајио особиту пажњу и поштовање. Кад год би на својим честим путовањима боравио у Будиму, увек би се подуже задржао и тражио њено друштво. Како се у Вуковим писмима помиње била је веома образована девојка, а у тим писмима Вук је ословљава са: „Лепа Маца из Будима”. Очувала је поезију Луке Миловановића Георгијевића, јер је сакупљене Лукине песме предала Вуку који их је објавио.

Учена младеж у Пешти се окупљала око ове „ванредне” Српкиње како би стицали знања и водили разговор око нових књижевних појава. У кругу ове учене младежи били су и Ђорђе Димитријевић (Рабаџија), Лазар Лазаревић, Јована Раић, Александар Будимировић, Аврам Бранковић и Димитрије Неофитовић. У том периоду књижевни кругови и целокупно образовано друштво били су заокупљени песмом Симе Милутоновића Сарајлије „Србијанка”. И у овом кругу око Марије она је највише читана и тумачена. Марија је извршила модификовање Србијанке, јер је уз многе стихове прибележила неке знаке - пункте, чиме је допринела да је читаоци разумеју на прави начин. Сима се јавно дивио Маријиној модификацији, тако да су се и упознали 1836. године када ју је и назвао „Пунктаторка”. Од овог периода је позната под овим надимком који је и сама користила приликом потписивања.Марија је добро познавала немачки језик. Године 1837. преводила је на Симин захтев историјску збирку на немачки језик, које јој је он слао из Лајпцига. Како се може видети из писма од 16. марта 1837. она Сими објашњава да не воли да се бави списатељским послом, али ће то учинити за његову љубав . Молила је у овом писму и да јој пошаље српско-немачку граматику од Грима .