IZ MOJE DUŠE

Габи се борила са јагуаром по целом зоолошком врту, а чувар Станић је за то време позвао полицију.^[1] Борба Габи спречила је бекство јагуара из зоолошког врта и спасила Станимира Станића од могућег напада. По доласку, полиција је безуспешно покушавала да ухвати јагуара, па је морала да га упуца, како би га спречила да побегне из зоолошког врта и тако угрози безбедност грађана.^[1]

Због повреда, Габи је оперисана на Факултету ветеринарске у Београду, а тадашњи директор Београдског зоолошког врта Вук Бојовић ју је неговао након што је пуштена са факултета. Габи се на крају потпуно опоравила и наставила да ради као пас чувар.^[1]

У знак сећања на пожртвованост, Београдски зоолошки врт подигао је споменик Габи са натписом: „Керуша Габи, њено срце је било јаче од јагуара”.^[1]

Предраг Пеђа Ристић (Београд, 17. јануар 1931 — Београд, 5. август 2019) био је српски архитекта и универзитетски предавач. Рођен у Београду 17. јануара 1931. године и крштен у цркви Светог Петра и Павла у Топчидеру 1. фебруара исте године. Отац машински инжењер Петар (1896−1974) рођен у Јагодини пореклом из Херцеговине, и Марија Табаковић (1906−1992) рођена у Араду пореклом из Билеће, по чијој лози је четврта генерација дипломираних архитеката. Деда по мајци му је архитекта Милан Табаковић. Ујак Иван Табаковић, био је чувени сликар, а ујак Ђорђе Табаковић, чувени архитекта.

Био је ожењен, имао троје одрасле деце и двојицу унука. Син Сава, архитекта, је власник грађевинског инжењеринга, са којим је сарађивао.

Преминуо је 5. августа 2019. године у Београду.^[1] Сахрањен је 9. августа исте године на београдском Новом гробљу. Основну Немачко-српску школу у Београду завршио 1941, а гимназију краља Александра I 1949. године. Дипломирао 1956. године на Архитектонском факултету у Београду са оценом 10 са пројектом Саборне цркве и сопственом теоријом акустике, основаној на математичкој теорији скупова.

Докторирао са највећом могућом оценом на Универзитету у Грацу 1980. са тезом „Реконструкције преисторијске архитектуре Лепенског Вира“. Докторат је нострОсновну Немачко-српску школу у Београду завршио 1941, а гимназију краља Александра I 1949. године. Дипломирао 1956. године на Архитектонском факултету у Београду са оценом 10 са пројектом Саборне цркве и сопственом теоријом акустике, основаној на математичкој теорији скупова.

. Никада није био запослен у „друштвеном сектору“, имао је статус истакнутог слободног уметника, био члан УЛУПУДС-а, и у пензији је био од 1991. године до смрти. Од 1977. је био гост-професор Универзитета у Грацу и Бечу. Био је изабран за редовног професора на Универзитету у Приштини, али му је мимо закона онемогућено да предаје. Изабран за госта професора на универзитету у „École nationale supérieure d'architecture de Paris-La Villette“ у Паризу 1999.

На Академији СПЦ за уметност и конзервацију је био професор од њеног оснивања.

Tada, na scenu stupa njegov branilac, Veljko Guberina i ulaže žalbu na prvostepenu presudu - tražeći da se proveri alibi i izvedu novi dokazi i suočenja. Vrhovni sud ukida presudu i suđenje počinje ispočetka. Ljubinko je 1966. godine počinio svirepo ubistvo, kao iz krimi romana. Lišen je slobode, 25. marta 1967. godine, pod optužbom da je ubio advokata Milorada Sotirovskog na svirep i podmukao način iz niskih pobuda. Supruga ubijenog, Ljubica Sotirovski optužena je za krivično delo - ukazivanje pomoći učiniocu nakon izvršenja krivičnog dela ubistva. Rebić Zora i Aksentije Belić, uhapšeni su zbog ne prijavljivanja krivičnog dela i učinioca . Ljubica i Ljubinko bili su ljubavnici, tajno su se sastajali u stanu Zore i Aksentija. Niko drugi osim njih dvoje nije znao za njihovu preljubničku vezu.

Točilovac je u noći 21. jula 1966. godine, dok su Ljubica i njeno dvoje dece bili na moru, usmrtio advokata u njegovom stanu koji mu je ujedno bio i kancelarija. Oko 23 časa uveče, komšije su čule galamu iz njegovog stana, zatim pozive u pomoć. Komšije su videle leđa ubici, ali iz straha nisu smelim da ga zaustave. Kanije su nađena dva noža i jedan metalni valjak. Tek tada je za policiju počela drama. Islednici su razgovarali sa više od 10.000 ljudi koji su imali bilo kakve veze sa Sotirovskim. Međutim, niko od njih nije imao motiv da ga ubije, niti je policiji po bilo čemu bio sumnjiv.

Tek osam meseci od ubistva, istraga se pomakla sa mrtve tačke, jer tada, tada je Ljubica Sotirovski prijavila policiji da joj je jedan mladić, čudnog prezimena, kojeg zna iz viđenja pretio. To je bio Ljubinko Točilovac. On je policiji rekao da Ljupku, kako su zvali Ljubicu, poznaje samo iz viđenja, ali je poricao da joj je pretio na bilo koji način. Policija ga je tada upozorila na ponašanje i pustili na slobodu. Međutim, dalja istraga je pokazivala da je on napravio jedan od noževa koji su pronađeni na mestu ubistva, te biva uhapšen. U istražnom postupku je priznao zločin, tvrdeći da je počinio ubistvo zbog svađe oko imanja. Na sud je izvedena i Ljubica, jer se ispostavilo da u je ljubavnica. Sve do završetka, suđenje je bilo tajno, a Ljubinko se branio ćutanjem.

Nesrećno zaljubljeni student je u decembru 1967. osuđen na smrt, ali mu je kazna odmah zamenjena sa 20 godina zatvora. Sud je utvrdio da je "Točilovac zaljubljen do ušiju" i "da je u vrtlogu strasti, razdiran ljubomorom i gonjen Ljupkinim preuveličavanim pričama da je muž maltretira, posumnjao je u njena obećanja da će se razvesti, da će mu pomoći da završi fakultet i da će se posle toga venčati, izabrao zločin kao prečicu u budućnost".Točilovac je progovorio tek na ponovljenom procesu u Okružnom sudu u Beogradu, koje je trajalo od 8. januara do 25. februara 1969. godine. Tada je porekao priznanje iz istrage, tvrdeći: "To što sam bio ljubavnik njegove žene ne mora da znači da sam ubica Milorada Sotirovskog!". I dalje se ponašao zaštitnički prema Ljubici, iako je bilo jasno da ga je ona prijavila policiji, jer joj je remetio planove da se opet uda i ode iz zemlje. Odslužio je svih 20 godina u Požarevcu, tvrdeći da je nevin i nikad nije napisao molbu za pomilovanje.

Ali, svaki pokušaj da se u Mitićevoj rupi izgradi nešto, propao je.

Već decenijama po Beogradu križe glasine da je razlog tome prokletstvo koje je izazvalo rušenje čuvene kafane Rudničanin koja se tu nalazila. Na samom uglu Beogradske i Kralja Milana nalazila se kafana Rudničanin. Bilo je to jedno od omiljenih mesta koje bi Beograđani posećivali. Tu bi svratili nakon šetnje, da popiju piće ili sok, ali i da utole glad u nekom od čuvenih jela koja su se ovde pripremala. Već od prvih toplih dana otvarala bi se bašta, te su Beograđani mogli da uživaju na suncu.

Leti je Rudničanin bilo neizostavno mesto u kojem se okupljala gospoda sa Vračara, a nije bilo ni strano da profesori sa Pravnog fakulteta skoknu na ručak ili, nakon predavanja, na čašu gemišta. Neretko bi tu sreli i svoje studente, prostrelili ih pogledom, podigli obrvu i često rekli:"Ko nije položio rimsko pravo, nema šta da traži u kafani."Godine između dva svetska rata Beogradu su donele mir, slobodu i prosperitet. I, naravno, uživanje u boemskim delovima grada. Za doček nove 1932. godine, kafana Rudničanin pripremala je nezaboravan provod. Gospodin Šaban, tamnoputi lepi mladić širokoh osmeha koji su krasili beli zubi, bio je čest domaćin večeri. Svojim raskošnim glasom znao je da načini "štimung". Svakoj pesmi predavao se sa strašću. Dotakao bi svačije srce i neretko bi skoro svi prisutni pevali i plesali. Tako je bilo i za doček nove 1932. godine. Kako novine Pravda navode, Šaban je imao i lepu pomoćnicu, krupnih tamnih očiju, "sestru Sofkinu". Njih dvoje zabavljali su goste sve do jutra. Ovu kafanu obeležio je i jedan neobičan događaj. Naime, bilo je krivo vrelo veče 12. jula 1937. koje izmamilo je na ulicu ljude željne predaha uz hladno piće. Oni kojima je Rudničanin bila omiljena kafana u njoj su zatekli veoma neobičan prizor. Svi stolovi su bili puni, a za njima su sedeli muškarci i pijuckali kiselu vodu ili soda-vodu. Neobavezno su ćaskali o tekućim dešavanjima. Uzaludno su konobari pokušavali da ih oteraju kako bi oslobodili mesto makar za redovne mušterije.

Gazda Rudničanina naredio je zaposlenima da prestanu da poslužuju nezvane goste, ali ni to nije vredelo. Stalni posetioci ove kafane cupkali su u nadi da će uspeti da sednu. Na kraju bi se ili razišli ili prešli u neku od okolnih kafana koje su ih rado dočekale.

Može se smatrati da je ovo bio jedan od prvih gerilskih zauzimanja nekog prostora. Naime kelneri lokala Kolarac i Vračar otpočeli su štrajk. Oni nisu želeli da Rudničanin ugosti svoje mušterije, pa su zato popunili ovaj lokal do poslednjeg mesta. Alkohol nisu želeli ni da okuse, samo vodu.  U nameri da izgradi najveći tržni centar, gospodin Mitić je otkupio sve lokale koji su se nalazili u ovom kraku Slavije. Godinu dana pred bombardovanje Beograda, 6. aprila 1940. godine, u novinama Vreme izašao je jedan tužan oglas:

"Prodajemo celokupan materijal kafane ’Rudničanin’ sa ostalim dućanima i zgradama postojećim u Ulici kralja Milana 49, 51, 53…"

Pismene ponude trebalo je odneti u radnju Vlade Mitića u Knez Mihajlovu ulicu broj 43.

Mnoge je ovaj oglas zatekao i dok su, listajući Vreme, pili prvu kafu, učinio da im ona bude nekako pregorka ili preslatka, da je šolja okrnjena i kao da im se neka knedla zaglavila u grlu. Ljudi su sa nevericom gledali u vrata na kojima je stajao znak "Zatvoreno". Kuckali bi, pokušavali da uđu, bezuspešno pritiskali kvaku. Ali, bilo je gotovo. Omiljena kafana Slavije bila je mrtva i čekala svoj ukop u rupi. Jednog dana i to se dogodilo. Bageri su došli i srušili kafanu Rudničanin. Na njenom mestu ostala je praznina i ogoljen prostor. Nekoliko ljudi okupilo se da posmatra rušenje ovog lokala.

Ljudi su posle pričali da je neko čuo onižeg crnokosog kelnera, koji je hramao na desnu nogu, kako je kroz zube prosiktao: "Prokleto ti ovo mesto bilo, Mitiću" i polako otišao uz Beogradsku ulicu ostavljajući za sobom samo kletvu.

Саво је преговарао у  Андријевици са четницима дошлим из Србије, којима је командовао војвода Јован Радовић, о стратегији за ословођење Никшића.  Њих око 40 четника и око 300 наоружаних устаника кренуло је против 3.500 аустроугарских војника који су окупирали Никшић. Неким чудом, како се препричавало деценијама касније, ослободилачка војска четника и устаника је принудила десет пута јачи непријатељки гарнизон на предају.Овај јуначки подвиг је надалеко одјекнуо. “Храбри и одушевљени мајор Саво Лазаревић“ унапређен је и пензионисан као потпуковник српске војске.  Одлучио је да остатак живота проведе на свом имању у Липову, у околини Колашина,  далеко од јавности. Једини медијски запис који је објављен о храбром мајору Лазаревићу у пензији, био је у „Политици“, јула 1931. године, јер је Саво једино Григорију Божовићу, књижевнику и новинару, пристао да да интервју.Почетак Другог светског рата Саво Лазаревић са пуних 94 године и његов две године старији рођени брат Вучета, дочекали су на имању званом “Кула Лазаревића. У Липову је током рата боравио и генерал Дража Михаиловић, чест гост старог српског јунака Лазаревића. Када су 1943. године комунисти дошли да убију мајора Лазаревића, он их је кажу, још увек виталан, спремно дочекао у својој кући. Саво и његов брат су запуцали на комунисте,те се развила жестока борба између два стара српска јунака и неколико десетина противника.

Тек када им је нестало муниције, да се не би предали живи, легендарни Саво Лазаревић Батара и његов брат Вучета су се разнели бомбом. Смрт овог старог српског витеза, у неравноправној борби, опевали су гуслари.

Izraz ”dvostruko potpisan brojčanik’‘ (engl. double-signed dial) označava brojčanike koji osim naziva brenda na podlozi imaju i potpis ritejlera (engl. retailer). Neretko su ovi satovi na aukcijama skuplji od onih koji nemaju potpis na sebi ali značajnu ulogu ima i važnost onoga čije je ime na brojčaniku. Milan T. Stefanović potpis je poštovan u svetu vintage satova ali je vrednovan samo od strane malog broja domaćih kolekcionara.Jedan takav redak i sjajno očuvan primerak završio je u prostorijama Muzeja Starih Satova Kraljevine Jugoslavije. Ističe se originalnim požutelim akrilnim staklom koje čuva crni patinirani brojčanik, koji je star čak 84 godine. Satovi poput ovoga dodeljivani su najboljim diplomcima Vojne Akademije i Kraljeve vojske u periodu 30-ih i 40-ih godina prošlog veka. Konkretan model datira iz prvog oktobra 1939. godine. Brojčanik se nije stideo da ostari i da pokaže svoje lice puno bora. Ono je zamaskirano požutelim akrilnim staklom koje je došlo do ovog stadijuma konstantnim starenjem iznad crnog gilt brojčanika.Na čeličnoj poleđini kućišta mogu se pronaći istorijski ključni podaci: grb Vojne Akademije sa krunisanim dvoglavim orlom na čijim se grudima nalaze grbovi koji ujedinjuju tri nacije i vere koje su živele u Kraljevini Jugoslaviji: pravoslavlje, katoličanstvo i islam.

Desno i levo od orla nalaze se ćirilični inicijali VA (Vojna Akademija). Iznad orla stoji natpis ‘’Čuvaćemo Jugoslaviju’’ koji ima dodatnu težinu ukoliko pročitate datum ispod orla: 1.X.1936. (početak obuke na Vojnoj Akademiji) i 1.X.1939. (kraj obuke kada je sat dodeljen nekom od vojnika). Obuka u Akademiji u Kraljevini Jugoslaviji trajale je pune tri goNa čeličnoj poleđini kućišta mogu se pronaći istorijski ključni podaci: grb Vojne Akademije sa krunisanim dvoglavim orlom na čijim se grudima nalaze grbovi koji ujedinjuju tri nacije i vere koje su živele u Kraljevini Jugoslaviji: pravoslavlje, katoličanstvo i islam.

Desno i levo od orla nalaze se ćirilični inicijali VA (Vojna Akademija). Iznad orla stoji natpis ‘’Čuvaćemo Jugoslaviju’’ koji ima dodatnu težinu ukoliko pročitate datum ispod orla: 1.X.1936. (početak obuke na Vojnoj Akademiji) i 1.X.1939. (kraj obuke kada je sat dodeljen nekom od vojnika). Obuka u Akademiji u Kraljevini Jugoslaviji trajale je pune tri godine. Takođe označena je i klasa u kojoj se vojnik školovao – u ovom slučaju se radi o 64. klasi VA .Dizajn potpisa na poklopcu se menjao iz godine u godinu. Na prvim modelima džepnih satova možemo uočiti nedostatak ispisa ”Čuvaćemo Jugoslaviju”. Gle čuda svi oni dolaze iz perioda pre Drugog svetskog rata, kada nije bilo bojazni za ponovnim sukobom. Takođe, mnogi vezuju ovu izreku za ubistvo prvog monarha Kraljevine Jugoslavije, Aleksandra I Karađorđevića, 09.10.1934. godine u Marseju. Neke priče kažu da su na satovima počeli da se pojavljuju natpisi ”Čuvaćemo Jugoslaviju” baš u čast ubijenog kralja. Na ovaj način njegovi živi potomci želeli su da mu poruče da će Jugoslavija biti sačuvana! .Longines SS je veoma značajan istorijski komad ručnog sata, jer je isti dodeljen nekome (nažalost ne znam kome) samo mesec dana nakon početka Drugog svetskog rata invazijom Nemačke na Poljsku. Prvog septembra Evropa i svet su sa pažnjom posmatrali dešavanja u centralnoj Evropi (ne)znajući da će i oni biti biti uvučeni u ovaj sukob.

Jugoslavija se spremala za rat na strani Saveznika, a vojnici koji su završavali Vojnu Akademiju u tom periodu svesno su rizikovali svoje živote za domovinu. Nekolicina odabranih nagrađivana je ručnim satovima brenda Longines koji su u švajcarskoj, koju rat nije pogodio, izrađivani i na licu mesta potpisivanim imenom Milana T. Stefanovića na brojčanicima. Na ciferu se još nalazi i dinastički grb Kraljevine Jugoslavije na pozicijiu 12, koji je na ovom satu sjajno očuvan. Imajte na umu da je sat star skoro čitav vek! .Ove satove pokreće sjajan Longines mehanizam na ručno navijanje kalibar 15.26 koji učvršćuje 15 dragulja i koji ima funkciju prikaza vremena uz malu sekundaru. Mala sekundara je sekundara odvojena u poseban podbrojčanik na ciferu, uglavnom na poziciji 6. Sam mehanizam nije potpisan imenom uvoznika ili grbom Kraljevine, što je bio slučaj sa nekim drugim brendovima koje je Milan T. Stefanovič radio u tom momentu (Rolex, Vacheron Constantin, Mido…). Tehničke specifikacije sam ostavio za kraj. Primećujete li koliko su nebitne kada sat ima priču? Sve do ovog momenta se niste zapitali koji je prečnik ovom satu…jer vam to nije bitno. Srpski sat ima prečnik od 38mm, sa razdaljinom od luga do luga 46mm sa debljinom kućišta od oko 10mm. Veoma nošljiv sat. Veoma veliki sat za 1939. godinu. Ali ako se vratite par pasusa iznad i pročitate da je ovo vojni sat shvatićete u čemu je caka sa veličinom.

Vojni satovi, a kasnije i pilotski satovi, kojih ne bi bilo da nije vojnih, bili su veliki. Morali su da budu pregledniji od ostalih satova iz tog perioda, morali su da budu što manje komplikovani u smislu posedovanja komplikacija (iako je funckija datuma na ručnim satovima izum iz 1915. godine ali bila je nepraktična sve do prvog Datejusta iz 1945. godine) i morali su biti laki za korišćenje. U tome je Longines uspeo! .Danas je veoma teško naći dobro očuvan primerak srpskog sata brenda Longines. Najčešće se ovi modeli pojavljuju na aukcijama a neretko se nalazi po privatnim kolekcijama ljudi u bivšoj Jugoslaviji a najviše u Srbiji. Njihova cena je zaista neverovatna i iznosi ne manje od 15.000 evra dok oni sjajno očuvani modeli mogu da dostignu cifru i do 60.000 evra. Dosta satova je, zahvaljujući Srđanovom angažovanju, vraćeno u Srbiju. Tamo gde pripadaju. Tamo gde su dobili svog prvog vlasnika koji se Kralju i Otadžbini zakleo na vernost a osećaj pripadnosti jugoslovenskoj naciji i vrhunskog patriotizma pojačao mu je sat sa rečima Čuvaćemo Jugoslaviju. Početkom Drugog svetskog rata završava se priča o ovim sjajnih satovima. Dolaskom Komunista strah među kolekcionarima je bio toliko veliki da su neki od njih pokušali da skinu gravuru na poleđini kućišta te danas na oglasima možete pronaći kako ručne tako i džepne satove kojima je sastrugan dobar deo čelika na poleđini kućišta. Možda su to radili i oni ljudi koji su nakon rata bili razočarani u Kraljevinu koja ih je uvela u rat… nećemo saznati. Takođe moram reći da je oko ovih satova, brendova i uvoznika iz tog perioda dosta nepoznatih stvari. Mnogo toga ne znamo!

Ovim putem bih zamolio sve one koji znaju nešto više neka nam jave putem mejla marketing@satnaruci. Svaka nova informacija, naročito o uvoznicima iz tog perioda koji su živeli i radili u Hrvatskoj i Sloveniji je dobrodošla!

Jugoslavija je sačuvana, ali ne onima koji su noseći Longines SS za nju ratovali. Brzo je po okončanju rata pretvorena u Saveznu Federativnu Republiku Jugoslaviju i tako izgubila status Kraljevine. Poruka ”Čuvaćemo Jugoslaviju” nažalost nije bila toliko uspešna, nije urodila plodom iako je Jugoslavija nastavila da postoji nakon Drugog svetskog rata kao veštačka tvorevina staljinističkog režima Sovjetskog Saveza koji je pružio podršku Titu u ostvarenju ličnih fantazija. Titoizam je tvorevina socijalističkog uma narcisoidnog Josipa Broza koji je izmenio i svet satova na ovim prostorima

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Miloje Vasic
• Siromasni delovi Beograda
• Kafana Dva jelena
• Srpsko - cincarsko društvo Lunjina
• Vera Nikolic
• Tetka Bibia
• Tetka Bibia
• Senćanski marcipan
• Sava Stojkov
• Djordje Stanojevic

• Generalna [784]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom