IZ MOJE DUŠE

Kletva hromog kelnera

dobojka | 19 April, 2024 13:06

Tu, nasred Slavije, "kada šina zavije", oivičen ulicama Kralja Milana, Njegoševom, Kralja Milutina i Beogradskom, nalazi se divan parkić. Ovaj prostor, poznat kao Mitićeva rupa, mesto je koje je imalo vrlo nesvakidašnju istoriju. Tu su se, tokom devedesetih godina prošlog veka, menjale devize, jedan period ovde se nalazilo divlje romsko naselje, minideponija… Svega je bilo. Iako su tu započinjani mnogi projekti izgradnje, nijedan nije dovršen. Sve bi to "vile beogradske" porušile, a neki govore da je po sredi kletva hromog kelnera. Prokletstvo Mitićeve rupe počelo je u trenutku kada je, Vlada Mitić, jedan od najbogatijih Beograđana, želeo da na trgu Slavija izgradi robnu kuću i to ni manje ni više nego najveću na Balkanu. Planirao je da ona bude najlepša od prethodne četiri koje su u njegovom vlasništvu i da postane kruna ovog kružnog toka. Temelj je iskopan, međutim došao je Drugi svetski rat i tako je rupa ostala da stoji čitavih 35 godina. Početkom osamdesetih, ona je zatrpana i podignut je "park" u kojem nije bilo zasađeno ni jedno jedino drvo kako slučajno krošnje ne bi ometale rad sunčanog sata koji se tu nalazio.Devedesete godine ovom gradskom prostoru donele su dešavanja koja kao da su izašla iz scenarija crnohumornih parodija. Radno stanovništvo znalo je da se, nakon primljene plate stušti pravo ka Mitićevoj rupi kako bi za novčanice koje su imale previše nula, mogli da kupe, u najboljem slučaju, 10 nemačkih maraka. Jedan događaj koji se dogodio 1992. godine obeležio je vrhunac ludog vremena za ovaj deo grada. Naime, bankarka Dafina Milanović, poznatija kao "srpska majka" zbog kamata bez pokrića koje je "garantovala", je na kamen temeljac zgrade koju je tu želela da sagradi bacila 1500 nemačkih maraka i rupu ponovo otkopala.

Ali, svaki pokušaj da se u Mitićevoj rupi izgradi nešto, propao je.

Već decenijama po Beogradu križe glasine da je razlog tome prokletstvo koje je izazvalo rušenje čuvene kafane Rudničanin koja se tu nalazila. Na samom uglu Beogradske i Kralja Milana nalazila se kafana Rudničanin. Bilo je to jedno od omiljenih mesta koje bi Beograđani posećivali. Tu bi svratili nakon šetnje, da popiju piće ili sok, ali i da utole glad u nekom od čuvenih jela koja su se ovde pripremala. Već od prvih toplih dana otvarala bi se bašta, te su Beograđani mogli da uživaju na suncu.

Leti je Rudničanin bilo neizostavno mesto u kojem se okupljala gospoda sa Vračara, a nije bilo ni strano da profesori sa Pravnog fakulteta skoknu na ručak ili, nakon predavanja, na čašu gemišta. Neretko bi tu sreli i svoje studente, prostrelili ih pogledom, podigli obrvu i često rekli:"Ko nije položio rimsko pravo, nema šta da traži u kafani."Godine između dva svetska rata Beogradu su donele mir, slobodu i prosperitet. I, naravno, uživanje u boemskim delovima grada. Za doček nove 1932. godine, kafana Rudničanin pripremala je nezaboravan provod. Gospodin Šaban, tamnoputi lepi mladić širokoh osmeha koji su krasili beli zubi, bio je čest domaćin večeri. Svojim raskošnim glasom znao je da načini "štimung". Svakoj pesmi predavao se sa strašću. Dotakao bi svačije srce i neretko bi skoro svi prisutni pevali i plesali. Tako je bilo i za doček nove 1932. godine. Kako novine Pravda navode, Šaban je imao i lepu pomoćnicu, krupnih tamnih očiju, "sestru Sofkinu". Njih dvoje zabavljali su goste sve do jutra. Ovu kafanu obeležio je i jedan neobičan događaj. Naime, bilo je krivo vrelo veče 12. jula 1937. koje izmamilo je na ulicu ljude željne predaha uz hladno piće. Oni kojima je Rudničanin bila omiljena kafana u njoj su zatekli veoma neobičan prizor. Svi stolovi su bili puni, a za njima su sedeli muškarci i pijuckali kiselu vodu ili soda-vodu. Neobavezno su ćaskali o tekućim dešavanjima. Uzaludno su konobari pokušavali da ih oteraju kako bi oslobodili mesto makar za redovne mušterije.

Gazda Rudničanina naredio je zaposlenima da prestanu da poslužuju nezvane goste, ali ni to nije vredelo. Stalni posetioci ove kafane cupkali su u nadi da će uspeti da sednu. Na kraju bi se ili razišli ili prešli u neku od okolnih kafana koje su ih rado dočekale.

Može se smatrati da je ovo bio jedan od prvih gerilskih zauzimanja nekog prostora. Naime kelneri lokala Kolarac i Vračar otpočeli su štrajk. Oni nisu želeli da Rudničanin ugosti svoje mušterije, pa su zato popunili ovaj lokal do poslednjeg mesta. Alkohol nisu želeli ni da okuse, samo vodu. U nameri da izgradi najveći tržni centar, gospodin Mitić je otkupio sve lokale koji su se nalazili u ovom kraku Slavije. Godinu dana pred bombardovanje Beograda, 6. aprila 1940. godine, u novinama Vreme izašao je jedan tužan oglas:

"Prodajemo celokupan materijal kafane ’Rudničanin’ sa ostalim dućanima i zgradama postojećim u Ulici kralja Milana 49, 51, 53…"

Pismene ponude trebalo je odneti u radnju Vlade Mitića u Knez Mihajlovu ulicu broj 43.

Mnoge je ovaj oglas zatekao i dok su, listajući Vreme, pili prvu kafu, učinio da im ona bude nekako pregorka ili preslatka, da je šolja okrnjena i kao da im se neka knedla zaglavila u grlu. Ljudi su sa nevericom gledali u vrata na kojima je stajao znak "Zatvoreno". Kuckali bi, pokušavali da uđu, bezuspešno pritiskali kvaku. Ali, bilo je gotovo. Omiljena kafana Slavije bila je mrtva i čekala svoj ukop u rupi. Jednog dana i to se dogodilo. Bageri su došli i srušili kafanu Rudničanin. Na njenom mestu ostala je praznina i ogoljen prostor. Nekoliko ljudi okupilo se da posmatra rušenje ovog lokala.

Ljudi su posle pričali da je neko čuo onižeg crnokosog kelnera, koji je hramao na desnu nogu, kako je kroz zube prosiktao: "Prokleto ti ovo mesto bilo, Mitiću" i polako otišao uz Beogradsku ulicu ostavljajući za sobom samo kletvu.