Karton siti je bilo bespravno podignuto nehigjensko naselje ispod mosta Gazela u Beogradu .

Stanovnici ovog naselja su gotovo iskljucivo bili Romi medju kojima je bilo dosta i izbeglica 

sa prostora bivse Jugoslavije . U zavisnosti od izvora broj stanovnika se kretao od 986 

koliko je utvrdjeno popisom iz avgusta 2007 godine . Procene pre popisa stanovnistva su 

ukazivale da u naselju ima 237 domacinstava . Naselje se prostiralo u blokovima 18 i 18 a 

izmedju Savskog nasipa i ulice Vladimira Popovica sa jedne strane i naselja Staro Sajmiste 

i starog zeleznickog mosta sa druge strane . Kao potpuni kontrast sa druge strane mosta 

se nalaze Sava Centar , hotel Kontinental i hotel Hajat ridzensi . Karton siti je raseljen 31

avgusta 2008 godine posle vise godina bezuspesnih pokusaja . Prvi pokusaj raseljavanja 

stanovnika ovog naselja desio se 2006 godine ali su se stanovnici bloka 45 samoinicijativno

organizovali i svakodnevno odrzavali proteste negodujuci zbog odluke da romi iz ovog 

naselja postanu njihove nove komsije . Plan da se stanovnici rasele u Ovču naisao je na 

protivljenje tamosnjeg stanovnistva koji su tvrdili da bi se ovim urusio etnicki sastav 

ovog naselja sa znacajnom rumunskom manjinom i da u Ovči ni za postojece stanovnike 

ne postoji odgovarajuca infrastruktura . Tokom avgusta 2007 godine poceo je popis 

stanovnistva kao prvi korak u zbrinjavanju zitelja ovog dela Beograda . Do kraja projekta 

trebalo je da vecina stanovnika Karton sitija dobije adekvatan smestaj i priliku za zaposlenje

bar jednog clana porodice . U maju 2009 godine je odluceno da ce Karton siti biti raseljen 

do kraja juna a porodice su obavestene da ce biti raseljene iz centra grada u roku od 

45 dana . Porodice sa prebivalistem u Beogradu njih 112 bice privremeno raseljene po 

kontejnerima koji ce biti postavljeni po svim beogradskim opstinama dok ce preostale 

62 porodice biti vracene u mesta iz kojih su dosli i o njima ce brinuti republicke vlasti .  

 Светислав–Тиса Милосављевић је рођен 7. септембра 1882. у Нишу. На Митровдан, 8. новембра 1929. године закорачио је у Бању Луку и отпочео управљање Врбаском бановином, као њен први бан. Наиме, стицајем разних историјских околности, Бања Лука је те 1929. године постала сједиште новостворене Врбаске бановине – једне од девет таквих покрајина у Краљевини Југославији. Бан Милосављевић је у нашим крајевима затекао веома тешку ситуацију – по свим критеријумима, Врбаска бановина је била најнеразвијенија од свих девет. Међутим, то га није поколебало. Напротив… Милосављевић је био велики борац и визионар. Одмах је „засукао рукаве“ и отпочео са гигантским подухватима, какви у цијелој бановини, а нарочито у нашем граду, нису запамћени. За свега четири и по године његове управе у Врбаској бановини су изграђене стотине основних школа, мостова, километри и километри путева, отворене многе привредне, културне и спортске институције и установе…Општи напредак нарочито се осјетио у банском средишту – Бањој Луци – која је за те четири и по године добила многе репрезентативне објекте, који су и данас њен понос. Већ до 1. децембра 1931. године изграђена је Банска палата, данашња зграда Административне службе града Бања Лука. Непуну годину касније, на Митровдан 1932. године, свечано је отворен Бански двор. Године 1930. основани су Позориште и Музеј Врбаске бановине, који су четири године касније добили зграду садашњег Народног позоришта Републике Српске, храм културе који и данас краси наш град.

За вријеме управе бана Милосављевића, сазидано је седам палата за чиновнике у данашњој Алеји светог Саве и код главне бањолучке поште. Тих тридесетих година прошлог вијека изграђен је и хотел „Палас“, а дограђен и модернизован хотел „Босна“. Такође, уређен је Градски парк, у којем је откривен споменик Петру Кочићу, изграђени су и Соколски дом и Хигијенски завод… Бања Лука је добила прве асфалтиране улице, основано је Централно бановинско удружење за туризам, покренуте „Врбаске новине“…Бан Милосављевић је током свог боравка у Бањој Луци много помогао да се заврши Храм Свете Тројице, који je, на старом мјесту, обнoвљен 2009. године под називом Храм Христа Спаситеља.

Први бан Врбаске бановине напустио је Бању Луку вечерњим возом 22. априла 1934. године, отишавши за Београд, на мјесто министра саобраћаја у Краљевској влади. Локалне власти су планирале да му организују свачани испраћај, али је он – онако скроман, какав је био – то одбио, а новац који је био предвиђен за трошкове тог испраћаја дат је (по његовој жељи) у хуманитарне сврхе. Приликом његовог одласка се, ипак, спонтано окупило око 10.000 Бањолучана, који су од Банског двора до Жељезничке станице (данашњег Музеја савремене умјетности) направили почасни шпалир. О том величанственом растанку писале су многе београдске, загребачке и бањолучке новине. Било је и суза.Колико је данас познато, Светислав-Тиса Милосављевић је још само једном посјетио Бању Луку. Било је то на Спасовдан, 18. маја 1939. године, када се у Бањој Луци окупило око 20.000 грађана, који су били одушевљени што су поново имали прилику да виде свог драгог бана.

Светислав Милосављевић је умро у Београду 28. јула 1960. године, у 78. години живота

Ono što svakog posjetioca Bijeljine ostavlja bez daha je priča o tragičnoj ljubavi između Magdalene Mage Živanović, prve pjesnikinje iz Bijeljine i jednog od najvećih srpskih pjesnika i književnika Jovana Dučića. Krenete li tragom ove priče, put će vas odvesti u ulicu Svetog Save, nedaleko od crkve Svetog Georgija i nekadašnje zgrade Gimnazije, do male, oronule kuće obrasle u korov i zaborav vremena i ljudi. U ovoj kući, svoju prvu i jedinu ljubav pronašlo je dvoje mladih, Magdalena Maga Živanović i Jovan Dučić. Nekada je ova kuća bila najljepša u Bijeljini, a danas svjedoči o našoj nemarnosti i nebrizi. Sa malim balkonom, urušena nakon požara i godinama prepuštena sama sebi, ova kuća odoljeva zubu vremena i svjedoči o jednoj velikoj i tragičnoj ljubavi, čekajući da joj vrate stari sjaj i da zauzme pravo mjesto koje joj vijekovima i pripada.

U jesen 1893 godine Dučić stiže u Bijeljinu, koji je u julu te godine završio Učiteljsku školu u Somboru. Nakon toga dobio je dekret Zemaljske vlade kojim se postavlja za učitelja Srpske osnovne škole u Bijeljini. Odmah po dolasku, smješta se u kuću poznatog trgovca Pere Živanovića, zapravo njegovog zeta Jove Nikolića..

Tako je unuka Pere Živanovića i kćerka Jove Nikolića, Magdalina, zvana Maga imala priliku da odmah upozna novog učitelja.

Odmah po dolasku, Dučić se smjestio u najljepšu kuću u gradu. „To ti je kuća gazda-Pere Živanovića. Iz protina sokaka, kako od Dašnice ideš, ima uzan sokak što vodi prema Živkovića kući. Kraj tog sokaka ograda je njegova i njegov odađžiluk, đe šljive suši. Otud se pređe u bašču, iz bašče u avliju.“

Upoznavši Magdalenu-Magu Živanović Dučić je bio impresioniran njenom ljepotom, a vremenom je upoznavao i druge njene osobine.

Dučić je sa svojim vršnjacima u Bijeljini-trgovcima, ostalim zanatlijama i rijetkim namještenicima osnovao dramsku amatersku grupu koja je pripremala i davala pozorišne predstave raznih komada sa romantično nacionalnim sadržajima, kojih je tada naročito u srpskoj književnosti bilo zaista u velikom izboru i od raznih pisaca. Ti mladi predstavnici novonastale građanske klase grada tražili su puniji i kulturniji život sa ličnom afirmacijom u kulturi. I u tom smislu bila je zapažena velika javna priredba u velikoj Sali novoizgrađenog Hotela Drina, na praznik Svetog Save 1894. god. Jovan Dučić je pripremio najveći dio ovog programa sa svojim amaterima iz grada, režirao je tragediju „Svetislav i Mileva“ Jovana Sterije Popovića i bio tumač uloge nesrećnog Svetislava. Ovo se sve zasniva na realnoj pretpostavci, jer je Dučić imao posebnu ljubav i naklonost prema književnosti još dok je bio u školskoj klupi. Te godine je procvjetala romantična pjesnikova ljubav, koju će cijelog svog života nositi kao nezaraslu i neugaslu ranu na srcu, koja je ostala sve vrijeme mladosti usamljena i ranjena, bez iscjeljenja.

„Ljubav, kašalj i siromaštvo ne mogu se sakriti“, pisao je Andrić, te se o ljubavi između Živanovićeve unuke Mage i siromašnog učitelja iz Trebinja sve više pričalo. Čaršije je čekala šta će se dogoditi i kako će reagovata čuvena porodica.

U pričanjima starijih stanovnika Bijeljine, Dučić i Maga su se morali rastati jer on kao mladoženja nije odgovarao takvoj djevojci. Moglo bi se pretpostaviti da su protiv Dučića bili Magin otac Jovo Nikolić i njen brat Stevo, koji je sam pokušavao da piše.

U mjesecu novembru Dučić i Maga obećali su se jadno drugom. Godinu dana kasnije u pismu Magi Dučić je podsjeća na to: „ Ja ti nisam dao prsten, ali sam ti dao nešto što više vrijedi nego komadić zlata, dao sam ti riječ. Prsten je samo formalnost, a glavno je poštena riječ.“

Jovan Dučić nije odgovarao njenom bogatom ocu koji nije želio da mu se ćerka jedinica uda za čovijeka iz nepoznate daljine, nego je tražio prijatelja sebi ravna po bogatstvu i položaju. Kao dobro vaspitana patrijahalna ćerka, poslušala ga je i nije se udala za Dučića, ali ni za „nađenog“ bogatog tgovca Brčaka, Paranosova, koga je otac svesrdno svojoj jedinici preporučivao.

U maju 1894.god. izvršen je pretres Dučićevog stana po nalogu Kotarskog predstojnika Černija, i tom prilikom nađene su dvije pjesme „Oj Bosno!“ i „Otađžbini“. Riješenjem zemaljske vlade od 10. jula 1894. god. pod brojem 1872 Dučiću se zabranjuje vršenje učiteljske dužnosti na srpskim školama u Bosni i Hercegovini. Nakon toga Dučić je napustio Bijeljinu. Maga je stegla srce kada se rastajala od svog voljenog. U jednom pismu, kasnije, Dučić će joj zamjeriti što nije pustila suzu prilikom njihovog rastanka, ali lijepa i gorda Maga znala je da krije svoj bol. Tako su dvije Dučićeve pjesme pridonjele da on napusti Bijeljinu.

Bijeljinski Romeo i Julija su tako zauvijek razdvojeni, voljom starijih koji su uništili jednu iskrenu ljubav: on je ostao neoženjen, a ona Magdalena Živanović neudata iz prkosa zbog zabranjene ljubavi. Magdalena Živanović, kćerka bogatog bijeljinskog trgovca Jovana Nikolića, nesrećna velika Dučićeva ljubav ostala je u porodičnoj kući u sjenovitom hladu zaboravljena i napuštena, usamljena i nepovjerljiva, u svijetu svojih uspomena iz mladalačkih dana gdje je proživljela svoje dane, ispunjena tugom i bolnim sjećanjem. Vjerna obećanju koje je pred oltarom dala ocu da se neće udati za Dučića, umrla je 2. januara 1956.godine u dubokoj starosti, u svojoj 80.toj godini života. Kratkotrajni boravak u Bijeljini i ljubav prema Magi, ostaće neizbrisivi i u pjesnikovom sjećanju. Duboko urezane nosiće ih u svom srcu do kraja života, skrivajući tajnu o jednoj djevojci i jednoj ljubavi. Jer Maga je dio Dučićevog života, a Bijeljina je legendarno mjesto njegove mladosti. Zametak novog, drugačijeg Dučića potekao je iz Bijeljine. I zato se Bijeljina može ponositi što je njenim ulicama, jedno vrijeme koračala takva veličina kao što je Jovan Dučić

Danas o Vasi Ivanoviću postoji tek pokoja zabilješka, mahom u časopisima i dokumentima iz tog perioda. Vasini Ivanovići, sa krsnom slavom Nikoljdan, prema osmanskim defterima, živjeli su u selu Čečava, a Vasini roditelji, Ilija (1834-1897) i Mitra (1835-1905) u drugoj polovini 19. vijeka doselili su se u selo Vitkovci kod Teslica . Njihov stariji sin Vaso prvi je napustio očev dom, a mlađi Marko ostao je da živi na očevom selištu, ali se mlad upokojio, ostavši iza sebe sinove Simeuna i Iliju. Braća su imala i sestre Aleksiju i Jovanu. 

Vaso se oko 1895. godine oženio Darinkom Spasojević (1875-1921), ćerkom trgovca Đorđe Spasojevića (r. 1840) iz Tešnja. Spasojevići su se krajem 19. vijeka preselili u Doboj. Darinka i Vaso dobili su sina Bogdana 1895. godine.

Vaso se poslije 1890. godine doselio u Doboj koji je u to vrijeme bio grad u usponu kada je riječ o privredi, ali i kulturnom i društvenom životu. Zajedno sa svojim ortakom Simom Tanasićem, kako je ostalo zapisano u “Bosnischer Bote” (Bosanskom glasniku), registrovao je 1893. godine radnju “Tanasić - Ivanović”. Trgovina se nalazila ispod tvrđave, u glavnoj ulici u Doboju, a u njoj su, kako je zabilježio Nebojša Mićić iz Arhiva RS u Doboju, prodavali gvožđe, staklo, porcelan, emajlirano posuđe, namještaj, lampe i mješovitu robu. Kasnije je 1904. godine, prema bilješkama iz glasnika “Bosnischer Bote”, Vaso samostalno registrovao trgovinu, a nalazila se u prizemlju dvospratnog objekta. Sa jedne stare razglednice, sa početka 20 vijeka, saznajemo da se iza ulaza u radnju nalazio veliki ćirilički natpis “Vaso Ivanović”. Iz zabilješki čuvenog prote Ljubomira Dučića iz Doboja saznajemo da je Vaso Ivanović odmah po doseljavanju u Doboj bio aktivan član crkveno-školske opštine u Doboju, ali i borac za crkveno-školsku autonomiju Srba.

- Opština je u svom crkvenom i školskom radu nailazila na mnoge teškoće, a naročito novčane. Ipak, ona je kroz sve to vrijeme bila vrlo aktivna. Nju nije mimoišla ni autonomna borba u kojoj uzimaju živog učešća: sveštenik Vranješević, Ignjat Trifković, Simo Tanasić i Vaso Ivanović. Oni odlaze kao deputati crkvene i školske opštine dobojske u Sarajevo i u Beč - zapisao je Dučić.On u svojim zabilješkama navodi da je Vaso bio predsjednik crkveno-školske opštine Doboj u periodu od 1902. do 1908. godine. Zalaganjima Ivanovića, Trifkovića, Tanasića i sveštenika Mihajla Vasića 1903. godine podignuta je i nova školska zgrada, odmah pored crkve.

Vaso je izdašno pomagao srpsku školu, srpsku narodnu čitaonicu otvorenu 1906. godine i crkvu u Doboju. Za školski fond u Doboju 1897. godine je, prema podacima iz Ljetopisa srpske osnovne škole u Doboju, priložio 200 forinti.

U Bosansko-hercegovačkom istočniku ostalo je zapisano da je često darivao novac i za razne kulturne i prosvjetne događaje u drugim mjestima krajem 19. i početkom 20. vijeka, kao na primjer za Svetosavsku proslavu, sa besjedom i zabavom, u korist srpske škole i siromašnih đaka u selu Čečava 1893. godine, zabavu društva “Sloga” u Sarajevu 1896. godine, Svetosavsku besjedu u Čečavi 1897. godine, Svetosavsku zabavu u Čečavi u korist srpske škole 1900. godine, za društvo “Prosvjeta” iz Sarajeva... Novac je priložio na zabavi crkveno-školske opštine u Tešnju 1904. godine.

Izlaženje i rad uglednog srpskog časopisa “Bosanska vila” u to vrijeme podržavao je veći broj “sakupljača” koji su u svojim sredinama sakupljali priloge i slali u Sarajevo da bi novine redovno mogle da izlaze. Upravo je Vaso Ivanović bio “sakupljač” za časopis iz Doboja. Na početku Prvog svjetskog rata, prema navodima u knjizi “Spomenica 1915-1916”, Vaso je odveden u taoce, a bio je pritvoru u dobojskoj željezničkoj stanici. Katolički sveštenik Petar Ajvazović ostavio je vrijednu bilješku o Vasi u kojoj navodi da mu je pisao, na cedulji, i poslao u koverti molbu: “Oče Pero, kumim te Bogom, izbavi me!” Sveštenik mu je odgovorio: “Odmah ću se zauzeti. Strpi se, dragi Vaso, i tješi se onom: svaka sila za vremena.” Poruka sveštenika Petra stigla je do predstavnika zatvora, a sveštenik je poslan na Vojni sud u Tuzlu, gdje mu je suđeno zbog prepiske sa Vasom, ali je oslobođen optužbi. Suđenju je prisustvovala i Vasina žena.

Vaso se u pritvoru upokojio 1. juna 1915. godine. Sahranjen je na gradskom groblju Bare. Njegov nadgrobni spomenik, kao i spomenici desetak Srba iz Doboja, bili su porušeni i polomljeni, a grobovi oskrnavljeni u proljeće 1989. godine, prema pisanju novina “Glas komuna”. I Vasin sin Bogdan, u toku Prvog svjetskog rata, uhapšen je i otpremljen u kazamat u Arad, u Rumuniju, ali je uspio da preživi i vrati se kući.

U periodu između dva svjetska rata, prema zabilješkama Novaka i Dušana Paravca iz Doboja, Bogdan je bio nastavnik fizičkog vaspitanja u Doboju - radio je i u Građanskoj školi i bio je aktivni član Sokolskog društva. Dugo godina je obavljao dužnost sekretara i starješine društva. Kao gimnastičar izvodio je razne egzibicije, a kao stručni učitelj mnogih sokola bio je uzor sokolskog naraštaja.

Bavio se i slikarstvom, a izradio je naslovnu stranu knjige “Spomenica 1915-1916”, koja je posvećena žrtvama logora u Doboju iz Prvog svjetskog rata. Ubijen je 1941. godine u Zagrebu, a o okolnostima njegove smrti ništa se ne zna. Od ličnih predmeta nastavnika Bogdana, prema riječima bibliotekara Narodne biblioteke Doboj Dragana Mićića,Početkom 20. vijeka, prema crkvenim zabilješkama parohije Cerovica, kod Vase je u Doboju stanovala i njegova majka Mitra, te, prema zabilješkama hroničara Branka Perića i rođak Mihajlo - Mika Majstorović (1891-1985) iz Čečave. Mika je od Ivanovića završio osnovnu školu i trgovački zanat, a kasnije je bio osnivač sokolskog društva u Tesliću i Čečavi, te trgovac i čuveni svjetski putnik. sačuvani su članska karta Aero-kluba “Naša krila” iz Doboja i knjiga “Bijedni ljudi”. Početkom 20. vijeka, prema crkvenim zabilješkama parohije Cerovica, kod Vase je u Doboju stanovala i njegova majka Mitra, te, prema zabilješkama hroničara Branka Perića i rođak Mihajlo - Mika Majstorović (1891-1985) iz Čečave. Mika je od Ivanovića završio osnovnu školu i trgovački zanat, a kasnije je bio osnivač sokolskog društva u Tesliću i Čečavi, te trgovac i čuveni svjetski putnik.Vaso Ivanović kupio je kuću sa okućnicom u Karanfil mahali (Ciganluku) od Karla Šlupeka (Karlo Schlupeck) 1899. godine. Kasnije je kupio, 1905. godine, kuću sa oranicom i vinogradom od Larise Vićence (Larise Vincenza) iz Gorice za 1.200 kruna i 1908. godine kuću sa okućnicom u Karanfil mahali od Šaćira Hajrulahovića.

Njegovu imovinu, 1917. godine, naslijedili su supruga Darinka i sin Bogdan. Dvije kuće Ivanovića u Karanfil mahali, 1920. godine, prelaze u vlasništvo Joke, supruge pokojnog Save Drakulića.Izložba „Zahvalnost precima”, Dragana Mićića, bibliotekara Narodne biblioteke Doboj i Nebojše Mićića, arhiviste iz Arhiva Republike Srpske - Kancelarija u Doboju, održana je  u septembru 2021. godine, povodov 115. godina Srpske narodne čitaonice u Doboju. Izložba je imala i za cilj da se od zaborava otrgnu imena ljudi čija su djela i danas prisutna, a među kojima je i trgovac Vaso Ivanović.

Bosko Drljic nezavisni naucnik istrazivac i prorok , covek u plavom mantilu tj ČUPM kako on 

samog sebe ponekad naziva , Veliki plavi mag sa naucnim priznanjem GANDOR koje je dobio u

Oktobru 1986 godine preko TIPON-a Tihe poruke neba rodjen je 1940 godine u blizini 

Kozarske Dubice . Do 1986 godine zivi u Sarajevu kada prodaje stan i polazi u potragu za 

NIRDALOM apokaliptickom dzinovskom zmijom . U pocetku se nastanjuje u Lazarevca ali 

vrlo brzo prateci ovu neman Bosko dolazi da zivi u sumama u okolini Gornjeg Milanovca . 

Cim je dosao u Milanovac Bosko se upoznaje i postaje blizak prijatelj sa osnivacima Bijesova 

Zoranom Marinkovicem i Goranom Maricem . Od 1991 godine kada Bijesovi intenziviraju 

svoju koncertnu aktivnost Bosko cesto nastupa sa njima da bi 1993 godine na 27 

Zajecarskoj gitarijadi svojim ucescem u takmicarskom performansu Bijesova sigurno jako 

doprineo njihovoj maestralnoj pobedi . Bosko Drljic se pojavljuje u vise spotova grupe 

1994 u spotu za pesmu Ime , 1997 u Daru , i zadnji put 2009 u spotu za pesmu Laku 

noc . Scene sa Boskom Drljicim Zoran Marinkovic je snimio na jednoj livadi 2006 u selu

Mlakovac . Bosko je na istom mestu 19 . 06 . 2006 napustio ovaj svet tako da Projekat 

Nirdala i lovna operacija Tringer najverovatnije nikada nece ni biti zavrseni .  

Kazuo Tanaka u Jugoslaviju je dosao 1961 godine u vreme kada je Ivo Andric dobio Nobelovu

nagradu za knjizevnost . Nije ni sanjao da ce kasnije na japanski jezik prevoditi Andrica , 

Njegosa , i mnoge druge srpske pisce . U Jugoslaviji je stekao prijatelje sa kojima je odrzao

kontakt i po povratku u Japan . Svoje mostove gradio je i sa prijateljem Hiosijem Jamasakijem

Vukelicem napravili su prvi japansko - srpskohrvatski rijecnik . Na Balkan se vratio 2003 

godine nakon procitane reportaze u japanskim novinama o Likovnom saborovanju u 

Visegradu u vreme rata u BIH . Njegova veza sa Jugoslavijom nije prestala ni nakon smrti . 

Tokio , Beograd i Visegrad postali su trajni cuvari njegovog pepela .  

Ima mesta u kojima ljudi ne izbegavaju teska pitanja . Takvo je Ljubinje cuje sve glasove vidi

sve prolaznike i ima taj manir posmatranja sa predumisljajem . Ako ste dovoljno iskreni ako

ste dobronamerni onda cete u Ljubinju sve sto je vazno i dobro znati . A Ljubinje samo po 

sebi ima visak istorije i manjak buducnosti . Videli smo cudesni zeleni dub - hrast koji se 

ponasa kao da je zimzelen a ne listopadan pa zeleno lisce ima i tokom zime . Nekropola stecaka

u selu Vlahovici smatra se jednom od najlepsih i najinteresantnijih od svih nastalih u periodu 

od 14 do 16 veka . Tu je prva crkva posvecena knezu Lazaru iz 15 veka a svuda naokolo 

catrnje kameni rezervoari za vodu nekada uslov opstanka za sve zivo u ovom hercegovackom

krsu pod zarkim suncem . Sada su tu vredni i mudri ljudi reseni da opstanu da proizvode 

najbolje od onoga sto im je priroda dala i da se ne zale nikome .  

Ivan Jakovljevic poznat kao i Ivo Car zivi u selu Mutanj na planini Rudnik u Srbiji a zbog svojih

neobicnih ideja mnogi ga smatraju cudotvorcem . Zbog toga su ga prozvali Čarobnjakom iz 

Mutnja . Ivo je prije 10 godina i na brdu iznad Ibarske magistrale napisao natpis Srpski 

HOLYWOOD . Kredit je dvije godine vracao od plate koju zaradjuje radeci kao nocni cuvar u

flotaciji Rudnik . Godinu dana kasnije nakon natpisa Srpski HOLYWOOD napravio je adrenalin

ljuljasku kako bi odrasli u trenutku dok se ljuljaju mogli da se vrate u detinjstvo . Prosle godine

pored pored te ljuljaske postavio je jos vecu . Ova ljuljaska sigurno najveca u Srbiji visoka je 

pet godina a duzina lanca iznosi 4 , 7 metara . Dvoje odraslih moze da se na njoj ljulja uz 

prelijep pogled na Rudnik , Ostrvicu i Ibarsku magistralu . Ivo je i veliki zaljubljenik u film 

i filmsku umjestost pa zajedno sa svojim mjestanima snima amaterske filmove koje 

prikazuju na festivalu OFF Filma koji se krajem jula odrzava u Mutnju na poljani kod 

Srpskog Holivuda . Ovaj festival iz godine u godinu privlaci sve vise posjetitelja . O Ivi i

njegovim cudesima banjalucki reziser Branko Lazic snimio i dokumentarni film cija se 

premijera ocekuje na nekim od vecih svjetskih festivala dokumentarnog filma .  

Pri manastiru Draganac jedinom zenskom manastiru u Kosovskom Pomoravlju nedavno je 

odrzana prva Novobrdska mala letnja skola Dragana Hrebeljanovic . Cilj pokretanja ove skole

bilo je povezivanje dece enklava sa decom iz drugih delova Srbije i dijaspore , ocuvanje 

srpskog kulturnog i dugovnog nasledja i obnova prosvetiteljskog zivota Novog Brda sa 

okolinom . Školu je pohadjalo ukupno 15 dece uzrasta od 6 do 16 godina iz Klokota , Poneša,

Šilova , Leposavica , Beograda , Podgorice , Skoplja , i San Franciska . Svoja znanja i vestine

tokom jednonedeljnog boravka u manastiru razvijali su kroz cetiri radionice Knjizevnu , 

Likovnu , Radionicu veronauke , i radionicu poslasticarstva , kao i kroz dopunski program 

Muzicku radionicu i Radionicu bioetike . Novoosnovana skola sada je ponela ime po 

Dragani Hrebeljanovic kceri cara Lazara po kojoj je i sam manastir Draganac po predanju

dobio ime . Rad skole blagoslovio je Vladika novobrdski i iguman manastira Draganac 

otac Ilarion .  

Diploma za Zivotu dokumentarni film u produkciji RTS-a o Zivoti Vranicu studentu i saradniku

instituta za nuklearnu energiju u Vinci koji je tragicno nastradao 1958 godine inicirao je obnovu

Fonda u Uzickoj gimnaziji . U znak postovanja i secanja na mladog naucnika iz tog fonda bice

nagradjivani najbolji ucenici . Fond su jos 60 - tih godina obnovili njegovi skolski drugovi ali

je ugasen kada je inflacija obezvredila ulozena sredstva . Prvu nagradu iz obnovljenog fonda 

Zivota Vranic urucio je Zivotin najbolji prijatelj i kolega , prvi covek u istoriji medicine kome

je transplantirana kostana srz . Diploma za Zivotu je svedocanstvo iskustvo onih koji zele 

da se istina ne zaboravi neguje plemenitost i postice zelja mladih za usavrsavanjem i 

pomeranjem granica naucnih saznanja .  

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Tragedija u fabrici Grmeč
• Restoran Trandanfilovic
• Sima Nesic
• Djojleni
• Vandjel Toma
• Kleopatra Karadjordjevic
• Golub Janjic
• Babet Bahmajer
• Miloje Vasic
• Siromasni delovi Beograda

• Generalna [792]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom