IZ MOJE DUŠE

Jalda je drevni iranski festival koji se odrzava prve zimske noci . Iranci slave pobedu 

svetlosti nad tamom odnosno dobra nad zlom jer od sledeceg dana obdanica biva sve 

duza a noci krace . Tradicionalno za sab e jalda - noc jalde se okuplja cela porodica . Kao

i za druge praznike ukrasava se trpeza odnosno sofra . Sofra tokom noci jalde sadrzi 

lubenice , nar , japanske jabuke , orasasto voce , jabuke , . Na svecanoj sofri obavezna je 

i knjiga sa stihovima pesnika Hazefa koje ukucani recituju . Staro verovanje kaze da ce 

osoba koja pojede lubenicu u noci Jalde postati otporna na hladno zimsko vreme kao i 

vrucinu sledeceg leta . U stara vremena letnje lubenice su zakopavane ispod granja 

i lisca na hladnom mestu da bi bile sveze do Jalde . U nekim delovima Irana porodica

mladozenje salje dobro ukrasenu lubenicu sa raznim svezim i suvim vocem kao i 

poklone i nakit u dom njegove buduce neveste .  

Milioni dece širom sveta i generacija ljudi koji su odrasli na Diznijevim crtaćima možda bi se i obradovali mogućnosti da tvorac Miki Mausa i Paje Patka “magično” oživi i ponovo bude među nama, ali istina je da se to neće dogoditi i da je reč ipak samo o - urbanoj legendi. Volt Dizni bio je strastveni pušač još od Prvog svetskog rata. U godinama koje su usledile zaposleni u kompaniji su uvek znali kada on dolazi jer bi se čuo karakteristični suvi kašalj, a poslednje godine života bio je i vidno iznemogao i iscrpljen.

Dugo je bolovao od hronične opstruktivne bolesti pluća, kao i od teškog oštećenja kičme usled pada sa konja dok je igrao na holivudskom polo turniru ‘30-ih godina prošlog veka.

Početkom novembra 1966. Dizni je počeo da se žali na jak bol u vratu i nogama zbog kog mu je postalo teško da radi. Rendgenski snimak grudnog koša otkrio je tumor veličine oraha u levom plućnom krilu, a onkološki hirurzi su preporučili hitno uklanjanje većeg dela levog pluća. Operacija je izvedena 6. novembra iste godine. Dizni se žalio na kratak dah, ali jednom kada su hirurzi pristupili operaciji otkrili su da je pravi problem to što se rak pluća već proširio na limfne čvorove i druge delove tela.

Uvek energičan, Dizni je nakon operacije postao senka čoveka kakav je bio, a hemoterapija je činila da se oseća joć nemoćnije. Iako je silno želeo da se vrati na posao, nikada više nije kročio u svoj voljeni studio. Dve nedelje nakon operacije Volt Dizni je hitno vraćen u bolnicu. Umro je 15. decembra 1966. Bilo mu je 65 godina.

Volt Dizni je kremiran dva dana nakon smrti, a urna u kojoj je bio njegov pepeo je sahranjena u porodičnom mauzoleju na groblju Forest Lavn u Glendejlu u Kaliforniji. Bila je to mala privatna služba kojoj su prisustvovali samo njegova žena Lilijan, njegove ćerke i njihovi muževi i deca. Po Diznijevoj zričitoj volji, nije organizovana javna sahrana. Teško je tačno odrediti kada su i kako tačno počele glasine o tome da je Dizni zaleđen. Početkom 1967. godine, samo nekoliko nedelja nakon njegove smrti reporter tabloida “The National Spotlite” tvrdio je da se ušunjao u bolnicu u kojoj je Dizni proveo poslednje dane i video čuvenog umetnika u kriogenom metalnom cilindru!

Tabloid je kasnije priznao da je vest izmislio, podstaknut pričama o “zamrzavanju ljudi” koje su tih dana bile aktuelne (dve nedelje nakon smrti Volta Diznija zaleđen je prvi čovek ikada), ali je priča nastavila da živi.

Godine 1969. francuski časopis “Ici Paris” i američki magazin “The National Tattler” proširili su glasine predviđajući da će Dizni biti “odmrznut” 1975. Neki su otišli toliko daleko da su tvrdili da je komora u kojoj “spava” pohranjena ispod vožnje “Pirati sa Kariba” u Diznilendu u Kaliforniji.

Neki su nagađali da je Dizni čitao knjigu Roberta Etingera iz 1964. godine, “Perspektiva besmrtnosti”, koja je na jednom mestu govorila o verodostojnim i manje verovatnim aspektima nauke o krionici.

Ta knjiga, i mnoge druge slične njoj, koje su se pojavile dugo nakon Diznijeve smrti, predviđale su dan kada će medicina biti dovoljno napredna da izleči bolesti zamrznutih i uspavanih osoba dozvoljavajući stručnjacima za krioniku da ih odmrznu i tako “vrate u život”.

Ipak, nema dokaza da je Dizni ikada čuo, a kamoli čitao ovu knjigu. Jedna od njegovih ćerka, Dajan je 1972. javno dematovala glasine.

- Nema apsolutno nikakve istine u tome da je moj otac, Volt Dizni, želeo da bude zamrznut. Sumnjam da je moj otac ikada čuo za krioniku - istakla je ona.

Ipak, priče o tome da Dizni “spava” i čeka da bude probuđen nastavile su da žive. Tokom ‘90-ih ove urbane legende su navedene kao “stručni citati” u nekoliko manje nego pouzdanih Diznijevih biografija, a nakon pojave interneta proširile su se svetom neviđenom brzinom.

I - mit je rođen!

Rijec o vjerovatno najhladnokrvnijem zenskom ubici svih vremena . Madam Popova mozda

s polja jeste izgledala kao slatka bakica ali jednom kada bi ste se nasli na njenoj listi za 

odstrel nista vas nije moglo spasiti . Malo se zna o ranom zivotu Alekse Katarine Popove 

kasnije poznatije kao madam Popove . Veruje se da je rodjena u Samari u Rusiji sredinom 

19 . vijeka . Prema kasnijem pisanju novina bila je udata a brak je opisan kao veoma 

nesrecan sto ju je i navelo da razmislja o oslobodjenju zena od loseg supruga konceptu koji

je u Rusiji u to vrijeme bio fakticki nepoznat . Popova je bila uznemirena ponasanjem koje 

su muskarci u brakovima ispoljavali prema svojim suprugama u neposrednoj blizini . 

Verovala je da su mnoge zene u svojim domovima tretirane kao seljak u zarobljenistvu

od strane muzeva koji su ih tukli i ponizavali svakodnevno . Veruje da ju je upravo ovo

na kraju i navelo da zapocne svoj zloglasni posao . Sta je bilo sa muzem madam 

Popove nije poznato . Tek ona u nekom momentu se pojavljuje kao slobodna zena i 

diskretno vodi svoj biznis placenog ubice specijalizovanog za ubijanje ali samo losih 

muzeva . Popova se medju zenama procula kao neka vrsta njihove zastitnice a uspesno

je poslovala 30 godina u rasponu od 1879 do 1909 godine sve dok se jedna od njenih 

poslodavki nije pokajala sto je unajmila Popovu da joj ubije muza . Nakon priznanja 

policija je uhapsila Popovu . Kada se saznalo za sta je optuzena javnost je bila zgrozena . 

Bijesna rulja sastavljena vjerovatno vecinski od muskaraca dosla je ispred njene kuce 

prijeteci joj da ce je spaliti na lomaci a policija je morala da intervenise kako bi madam

sprovela do celije . Popova u zatvoru nije pokazala kajanje objasnivsi da je ubijala 

muskarce koji su svoje supruge tretirali kao robinje da su njeni postupci bili dio 

milosrdja te da nikada nije ucinila nista nazao nijednoj zeni . Sudjenje i presuda bili su 

brzi . Madam Popova je proglasena krivom za ubistva i osudjena na smrt strijeljanjem . 

Pogubljena je u Sankt Peterburgu 1909 godine . Mnoge zene koje su angazovale Popovu

takodje su optuzene i proglasene krivim za saucesnistvo u ubistvu ali su do trenutka kada 

su dosle do suda vec umrle ili prebegle u Ameriku .  

Obredi zrtvovanja su se izvodili na mnogo nacina i iz mnogo razloga . A da li je nacin ubijanja

staraca postojao i u srpskom narodu . Obicaji zrtvovanja ljudi spadaju u najstrasnije i 

najtajanstvenije djelalatnosti u istoriji civilizacije . Ako razmisljamo o ovim jezivim 

dogadjajima obicno ih povezujemo s drustvima vrlo razlicitim od naseg i udaljenim 

hiljadama kilometara u prostoru ili stotinama cak i hiljadama u vremenu . Iako je zrtvovanje

jeziv dogadjaj sam po sebi tradicija ubijanja ljudi u zavisnosti od uzrasta ili drugih 

karakteristika nosi jos mracniju dimenziju . Istorija prati ubijanje staraca jos od starog

veka kada su po kazivanju antickih pisaca Hesioda , Herodota , ili Strabona mnogi narodi

ubijali stare ljude na razlicite nacine . Ubijanje staraca negdje se podrazumjevalo 

jednostavno izopstavanje iz zajednice i ostavljanje u sumi gdje su ovi umrli od gladi . 

Neki autori poput Svetislava Prvanovica smatraju da se ovaj obicaj na nasim prostorima

zadrzao do kasnog veka i to na oblastima istocne Srbije , makedonskoj Torbesiji i delovima

Crne Gore . Starce su ubijala njihova djeca i to uglavno sjekirom ili stapom . Pre nego sto 

bi smrtonosni udarac bio izveden na glavu zrtve se polagao smotuljak vune ili parce proje

preko kog se udaralo . Kako je isti autor primetio trebalo je ipak objasniti i zasto je tako

plemeniti obicaj napusten . Narodna masta ni ovdje nije zatajila .  U prvoj prici 

ostareli otac savetuje sina kako da se ponasa i cuva kada ode u rat . Sin odlazi u rat i

prateci oceve savete uspeva da se sacuva . Iskustvo i mudrost starijih pokazuju se kao

izrazito vredni za zajednicu i od tada praksa ubijanja staraca prestaje . Ono u sta mozemo

biti sigurno da su autori ovih legendi mozda i zeleli da poruce jeste vaznost zivotnog 

iskustva koji stariji clanovi naseg drustva posjeduju . Prica o lapotu takodje na svoj nacin 

podsecaju mladje generacije da vrijeme neumoljivo koraca i da ce i sami jednom biti starci

i starice koji ce zavisiti od pomoci i dobrote drugih .  

Aleksej Maresjev je rođen 1916. godine, neposredno pre boljševičke revolucije u Rusiji. Odrastao je u Kamišinu, na obalama Volge, a kako je bio bolešljiv i sitan, smatrali su ga najslabijim od četvoro braće i sestara. Imao je stalne bolove u zglobovima i praktično je morao da bude nošen u školu. Na sve to tokom detinjstva nekoliko puta je bolovao i od malarije i u jednom trenutku je bio blizu smrti.

Njegova komunistička omladinska organizacija poslala ga je na ruski daleki istok da radi na izgradnji novog grada 1932. Vreme koje je proveo tamo mu je verovatno pomoglo da preživi iskušenja sa kojima se susreo deset godina kasnije. Jer, suočivši se sa teškim uslovima na dalekom istoku, naučio je da živi u hladnoj i i negostoljubivoj prirodi.

Uprkos zdravstvenim problemima, Aleksej je očajnički želeo da bude pilot. Novo okruženje je poboljšalo njegovo zdravlje i naučio je da leti. Pridružio se sovjetskom vazduhoplovstvu. U početku je Maresjev radio kao tehničar. Potom je 1940. završio Vojnu vazduhoplovnu školu i postao profesionalni pilot. Nemci su izvršili invaziju na Sovjetski Savez u junu 1941. i Maresjev je poslat na front kao borbeni pilot. Aleksej Maresjev je prvi put bio u akciji u avgustu 1941. Nadmoćni avioni nemačke proizvodnje oborili su mnoge ruske avione na početku sukoba, što je rezultiralo velikim gubicima. Uprkos lošim izgledima, Maresjev nije bio jedan od njih! Ostao je u vazduhu i na opšte iznenađenje oborio šest nemačkih aviona u roku od šest meseci, piše portal Allthatsinteresting.

Aleksejeva srećna zvezda se ugasila završila 5. aprila 1942. godine, kada je tokom teških borbi, njegov avion oboren i pao u šumu iza nemačkih linija. Letelica je bila u komadima, ali je Maresjev ostao živ, iako teško povređen.

Prilikom pada su mu stradale noge. Maresjev je pokušao da hoda, ali je bio primoran da puzi i sakrije se pre nego što su nemačke kopnene snage pronašle razbijeni avion.

Zvuči neverovatno, ali uprkos otvorenim ranama na notama, malo hrane i hladnoći, Aleksej Maresjev je puzao još 18 dana sve dok nije stigao na sigurno, na teritoriju pod ruskom kontrolom. Jeo je koru sa drveta i šišarke da bi preživeo, a jedina prednost koju je imao bile su reke sa slatkom, pijaćom vodom koje su mu utolile žeđ.

Nakon što su ga Rusi pronašli odmah je prebačen u bolnicu u Moskvi. U bolnici, konastatovano je da su Maresjevu obe noge promrzle i da ih je zahvatila gangrena. Tamo su pokušali da ih spasu, ali uprkos njegovim molbama, lekari su bili primorani da amputiraju obe Aleksejeve noge.

Pilot je dobio proteze i rečeno mu je da je njegova letačka karijera gotova. Ali Maresjev je ipak ostvario svoj san da se vrati u kokpit!

Izdržao je mesece rehabilitacije i treninga kako bi naučio da hoda sa veštačkim nogama. Zatim je pola godine proveo u pilotskoj školi i pola godine učeći da upravlja novim avionom.

Upornost se isplatila. U junu 1943. Maresjev je ponovo dobio dozvolu za let. Rusiji je nedostajalo dobrih borbenih pilota. Sada je sve što je trebalo da uradi bilo da ubedi svoje kolege pilote da je i dalje sposoban. U početku, komandant Maresjevljeve vazdušne baze ostao je oprezan u pogledu njegovog slanja u aktivnu borbu. Umesto toga, nekoliko meseci mu je bilo dozvoljeno da leti samo daleko od linije fronta i sa drugim avionima koji su mu u blizini.

Međutim, ubrzo se i to promenilo, a Maresjevu nije trebalo mnogo da se dokaže. U bici u avgustu 1943. sam je oborio tri nemačka lovca, a svojim veštim manevrima je spasao i živote drugih ruskih pilota. Kasnije te godine, Maresjev je dobio Zlatnu zvezdu Heroja Sovjetskog Saveza. To je bilo najviše vojno odlikovanje u zemlji.

Njegova ukupna dostignuća u Drugom svetskom ratu bila su impresivna. Aleksej Maresjev je izvršio 86 borbenih letova. Potvrđeno je da je oborio 11 nemačkih aviona mada je ta brojka možda i veća. Još dok je Drugi svetski rat trajao Aleksej Maresjev je postao popularna ličnost u Sovjetskom Savezu. Ljudi širom zemlje želeli su da upoznaju ratnog heroja.

Jedan reporter intervjuisao ga je i to ga je inspirisalo da napiše i knjigu pod nazivom “Priča o pravom čoveku”. Nekoliko godina kasnije knjiga je pretočena u film koji je prikazivan širom Sovjetskog saveza. Napravljena je i opera zasnovana na životu Maresjeva. Bilo je to poslednje delo proslavljenog Sergeja Prokofjeva.

Nova slava zasmetala je odlikovanom pilotu. On je ostao skroman celog života, a pohvale su ga zbunjivale i činile da se oseća neprijatno. Insistirao je da u onome što je postigao nije bilo ničeg neobičnog.

Do 1944. Maresjev je oslobođen letećih misija. Ostao je u vojsci i postao instruktor za obuku novih pilota do kraja rata. 1946. Maresjev se konačno povukao iz vazduhoplovstva. Maresjev je ostao aktivan do kraja života. Bio je u formi i redovno je trčao i plivao. Oženio se i dobio dva sina. 1952. stekao je i univerzitetsku diplomu, a doktorirao je istoriju 1956. godine.

Nakon toga, Aleksej je radio u Sovjetskom komitetu ratnih veterana gde se zalagao za prava invalida iz Drugog svetskog rata. Na kraju je postao član Vrhovnog sovjeta, ruskog parlamenta.

Stotine ljudi okupilo se da oda počast Alekseju Marejevu u Centralnom ruskom pozorištu armije na njegov 85. rođendan 19. maja 2001. Nažalost, on to nije stigao da vidi.

Ranije tog dana, bivši pilot doživeo je srčani udar. Umro je ubrzo nakon toga. U pozorištu je usledio trenutak ćutanja kao poslednja počast ratnom heroju.

Robert Džejms “Bobi” Fišer rođen je 1943. u Americi u porodici poprilično neverovatnog porekla.

Fišerova majka Redžine Vender bila je poljska Jevrejka rođena u Švajcarskoj koja se preselila u Čikago. Udavala se dva puta, a to ko je je od njenih muževa Bobijev otac misterija je koja je sve do danas ostala nerešena. Naime, Redžina je prvo bila u braku sa nemačkim biofizičarem Hans-Gerhardom Fišerom sa kojim je imala i ćerku Džoan.

Od njega se razvela 1939. i posle je dovođena u vezu sa sjajnim mađarskim fizičarem Polom Nemenjijem koji je radio u Nevadi na projektu Menhetn tj. na proizvodnji prve atomske bombe.

Redžina nije videla Fišera pune četiri godine, a sina je dobila 1943. pa bi logično bilo da je Nemenji dečakov otac, a on je i plaćao izdržavanje za Roberta za vreme detinjstva i dečaštva. Ipak, kako je od Fišera zvanično razvela tek 1945. dečak je verovatno zbog toga nosio prezime Fišer.

Kako bilo, Redžina je i sina i ćerku podizala kao samohrana majka, a Fišer je do kraja života negirao da ima jevrejske korene (iako mu je bar jedan roditelj bio Jevrejin). Mladi Bobi je naučio da igra šah kao dečak, a onda je u ovom sportu jednostavno “eksplodirao” i ubrzo stigao do vrha. Sa 15 godina bio je prvak SAD, pobeđivao je neverovatnim rezultatima i sa Jugoslovenom Svetozarom Gligorićem Gligom počeo je da bude smatran za najboljeg šahistu van SSSR-a.

Bilo je to vreme kada su Sovjeti dominirali igrom na 64 polja - Botvinik, Smislov, Talj, Petrosjan, Spaski, Korcnoj, Keres... Fišer se žestoko odupirao njihovim izazovima i počeo da pobeđuje jednog po jednog. Igrao je fantastično i 1971. stigao do bitke za prvaka sveta. U četvrtfinalu je pobedio Tajmanova sa neverovatnih 6-0, u polufinalu snažnog Larsena sa istim rezultatom. Svet je bio zaprepašćen!

Amerika je odmah politizovala Fišerove blistave pobede. Iako on sam nikada nije iskazivao preterani patriotizam niti da se bori za naciju, u toku je bio Hladni rat i to je bio adut koji se nije smeo ispustiti. Bobi Fišer je proglašen najboljim sportistom sveta. Na Islandu ga je čekao meč za prvaka sveta sa Borisom Spaskim, naravno, igračem iz Rusije. Na hiljade novinara se sjatilo u Rejkjavik, a kuriozitet ovog meča je i to što je vodeći komentator bio upravo naš igrač Svetozar Gligorić Gliga, kao najomiljeniji šahista sveta i čovek kome su svi, pa i nepoverljivi Fišer, verovali.

Umesto za nekoliko hiljada dolara, Fišer se izborio da iznos za pobednika bude 250.000 zelenih novčanica (što bi danas bio iznos od oko 1,4 miliona dolara). Bila je to najveća suma do tada ponuđena za šampiona u šahu.

Bobi Fišer je dobio Borisa Spaskog sa 12,5- 8,5 i postao prvak sveta!

Zahvaljujući njemu šah je dobio kultni status i u Zapadnom svetu, a Bobi Fišer je postao planetarna zvezda. Uglavnom su ga progonili mediji, ali on je intervjue davao retko i isključivo ako su prenošeni uživo.

Interesantno je da je od svih zemalja sveta, Bobi Fišer najviše voleo Jugoslaviju i često je Beogradu ukazivao čast svojim dolaskom. Bio je blizak prijatelj sa šampionom Svetozar Gligorićem i uglavnom je prilikom poseta i boravio kod njega.

Ali sva ta slava imala je i svoju “mračnu stranu . Za Fišera su pričali da je hirovit, čudan, čak i psihički oboleo, a i njegovo ponašanje s vremena na vreme samo je pothranjivalo te glasine. Eksperimentisao je sa svojom religiskom pripadnošću, a i izjave su mu vremenom postajala sve čudnije.

Sa profesionalne strane, Fišer je tražio idealne uslove za igru kako bi on, ali i njegovi rivali, mogli duboko da razmišljaju. I oko toga nije želeo da pravi kompromise!

Bilo je predviđeno da brani titulu protiv izazivača Anatolija Karpova 1975. godine. Nakon što organizatori nisu ispunili dva njegova zahteva, oba vezana za način određivanja pobednika, Fišer se odrekao titule u telegramu juna 1974. godine .

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Vera Nikolic
• Tetka Bibia
• Tetka Bibia
• Senćanski marcipan
• Sava Stojkov
• Djordje Stanojevic
• Hristifor Crnilovic
• Matija Ambrozic
• Bitka kod Sente
• Bodjos

• Generalna [780]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom