IZ MOJE DUŠE

Nakon moždanog udara Niče počinje da piše neobična pisma svojim prijateljima i da ih potpisuje sa “Dionis” iako se na nekima od njih nalazi i “der Gekreuzigte”, što znači “Raspeti”. Kratka pisma poznata i kao “Pisma ludila”, slao je Kozimu Vagneru i Jakobu Burkhartu.

– Stavio sam Kajafa u okove. Takođe, prošle godine sam bio razapet od nemačkih lekara na vrlo tegoban način. Vilhelm, Bizmark, i svi drugi antisemiti su ukinuti – napisao je bolesni Niče svom bivšem kolegi Burkhartu.

U dodatku je naredio nemačkom caru da ode na put u Rim, gde će ga streljati, i pozvao sve evropske sile da preduzmu vojnu akciju protiv Nemačke.

Njegova mentalna bolest prvobitno je dijagnostikovana kao tercijarni sifilis, u skladu s medicinskim saznanjima tog vremena. Iako većina istoričara Ničeovih dela smatra da nervni slom nije bio vezan za njegovu filozofiju, pojedini je dovode u vezu s rivalstvom koje je imao s Rihardom Vagnerom.

– Svi vrhunski ljudi su neodoljivo privučeni tome da odbace bilo kakav teret moralnosti i uokvire nove zakone, a ako već nisu stvarno ludi, nema alternative nego da sami sebe izlude ili se pretvaraju da su ludi – napisao je Niče.

Razmišljanja po kojima je Niče svakako najpoznatiji odnose se na njegovu kritiku hrišćanstva za koje je verovao da propada. Kovanica “Bog je mrtav” svakako je ostala kao najpoznatiji moto Ničeove filozofije. Verovao je da, zbog napretka u doba prosvetiteljstva, Bog više nije verodostojan izvor apsolutnih moralnih principa.

Jedno od objašnjenja njegovog ludila jeste i rast retroorbitalnog menigioma, što može da bude uzrok demencije. S druge strane, pojedini stručnjaci tvrde da ludilo može da bude rezultat trovanja živom, koja se tada koristila za lečenje sifilisa. Većina stručnjaka za opis Ničeovog stanja danas navodi “manijakalnu depresiju sa periodničnim psihozama praćenim demencijom”. Niče je 1898. i 1899. pretrpeo bar dva moždana udara, koji su ga ostavili paralizovanog, nesposobnog da hoda ili govori. Nakon što je oboleo od upale pluća, doživeo je još jedan moždani udar i preminuo u avgustu 1900. godine.

Sestra Elizabeta ga je sahranila pored njihovog oca u crkvi kod Licena, a njegov prijatelj Gast prorekao je u posmrtnom govoru da će njegovo ime biti “svetinja generacijama koje dolaze”.

Rođena je 1835. godine u domu mandžurijskog službenika. Kada joj je bilo 16 godina odvedena je u Zabranjeni grad da učestvuje na izboru za konkubinu kineskog cara Ksijanfenga. Bila je jedna od odabranih devojaka , a 1856. godina umnogome će odrediti njenu sudbinu - Ciksi je caru Ksijanfengu rodila sina, što joj je donelo titulu carske pratilje.  Već 1861. godine Peking su tokom Drugog opijumskog rata pokorile britanske i francuske snage. Loše vesti su do te mere uzdrmale Ksijanfenga da je ubrzo preminuo. Bila je to prava prilika za Ciksi! Ironično, careva konkubina približila se upravo zvaničnoj Ksijanfengovoj ženi - carici Sijan. 

Pre nego što će napustiti ovaj svet, Ksijanfeng je naredio regentima da upravljaju carstvom, sve do punoletsva njegovog naslednika koga je Ciksi rodila. Ovakav obrt je zvaničnu pratilju ohrabrio da sklopi još jači savez sa caricom. Podmićivanje službenika i spletkarenje je moćnim ženama pomoglo da zajedno izvedu državni udar protiv namesnika. Nakon što ovaj puč nije uspeo, jer nisu uspele da preuzmu kompletnu kontrolu nad Zabranjenim gradom, Ciksi je jednostavno sklonila u stranu i pustila "zvaničnu" caricu da preuzme svu krivicu. Izmenjena situacija je uzdrmala položaj carice Sijan, pa je nadzor nad naslednikom prestola poverila komitetu sastavljenom od ljudi koji su joj bili bliski. Takav rasplet nije odgovarao Ciksi, pa se majka budućeg cara potrudila da oko sebe okupi sve moćnije i značajne ministare.

Ubrzo je sastavila zvanični dokument u kome je navela mnogobrojne prevare i obamne izvedene u režiji caričinog komiteta što je bio dovoljan razlog za pogubljenje trojice članova. Život same carice je bio pošteđen, ali je Ciksi nakon toga postala jedna od najvažnijih osoba u carstvu. Godina 1875. donosi veliki udarac za Ciksi obzirom da je njen sin i naslednik prestola preminuo. Carstvom su se širile glasine da je počinio samoubistvo zbog nesrećne ljubavi.

Ciksi nije gubila vreme. Žalost je potisnula, i prigrabila svu vlast. Sijang je uveliko bila nezainteresovana za državne poslove, a već 1881. i ona iznenada umire. Nakon toga, Ciksi više nije imala nijednu prepreku na putu ka svom imenovanja za caricu. 

Ako se neko i pitao ko će naslediti caricu jednom kada umre to pitanje nikada nije izgovarao na glas jer je bilo poznato da Ciksi na sam pomen novog naslednika doživljava napade besa i da je "lake ruke" kada je u pitanju donošenje smrtnih kazni. Carica Ciksi bila je suočena sa jako komplikovanom situacijom u svojoj carevini. Na svim njenim granicama stajale su kolonijalne sile, večno željne plena, a unutrašnja podela među stanovnišvom bila je višestruka.

Njenu vladavina će ostati poznata po stodnevnoj reformi čiji je glavni cilj bio unapređenje kineskog društva u političkom i ekonomskom smislu. Reforma nije uspela, jer je Kina bila pod prevelikim uticajem Konfučija i njegove misli, ali pokušaj je bio vredan hvale. Za vreme njene vladavine Kina je poražena u ratu s Japanom 1894—95. godine, izgubila nominalni suverenitet nad Korejom i bila je prisiljena na niz ponižavajućih ugovora koji su izazvali kratkotrajni Bokserski ustanak.

Ciksi je umrla 15. novembra 1908. na samrtnoj postelji za naslednika izabravši dvogodišnjeg rođaka Pu Jia. Sahranjena je u Istočnoj carevoj grobnici, pored cara Ksijanfenga i njegove prve žene.  Tri godine nakon njene smrti Kina je postala republika.

Tradicionalni pogled na vladavinu carice Ciksi je smatra despotom i tiraninom. Međutim, postoji i druga grupa autora koja smatra da su njeni postupci bili racionalni i razumne reakcije na situaciju u kojoj se tada nalazila Kina.

Neke grupe ističu i uticaj sredine i Konfučijanskog stava raširenog u to doba da uticajne žene donose probleme i da im se ne sme verovati. Međutim, dok su ostale žene iz tog perioda stekle naklonost savremenih istoričara i kritičara, negativna slika o Ciksi još postoji.

Ono o čemu u tom trenutku nije mogla ni da sanja bilo je da će, samo dve godine kasnije, biti u prilici da mu to kaže u lice! . Beti Džoun Parski će do 1944. postati izuzetno tražen model, a tada će dobiti i šansu da se oproba kao glumica, istina pod drugim imenom– Loren Bakol.

Za poznatu manekenku organizovano je test snimanje i odmah je dobila ulogu u adaptaciji čuvenog Hemingvejevog romana “Imati i nemati”. Ono što u prvi mah nije znala bilo je da će joj partner u filmu biti upravo onaj “neseksipilni, precenjeni i prenaduvani glumac” Hemfri Bogart.

Da stvar bude gora, ni Bogart se nije mnogo potrudio da, jednom kada ga je upoznala, promeni sliku o sebi. Na snimanja je dolazio mamuran, neraspoložen i izmoren svađama u svom trećem, nesrećnom braku sa glumicom Mejo Methot koji se tih dana bližio konačnom kraju.

Paparaci su ga pratili u stopu, a žuta štampa uveliko pisala o razvodu, njegovoj paranoidnoj ljubomori koja je za to kriva i teškom obliku alkoholizma od koga Bogart pati.

Otvoreno neprijateljski stav mlade Loren nije pomogao raspoloženju na setu, pa je Bogart za mladu glumicu navodno izjavio da je “lutkica bez talenta” i da nikada neće uspeti u Holivudu.

A onda se u stvarnosti dogodio “filmski preokret”! . Kako je vreme na setu odmicalo Bogart je postao opčinjen šarmom mlade glumice, a i Loren je počela da hvata sebe kako sve češće razmišlja o tom “neharizmatičnom i dosadnom” zavodniku.

Film “Imati i nemati” postao je klasik, a kritika je naročito blagonaklona bila prema lepoj Loren koja je, po oceni većine, stvorila “izuzetno karakteran i seksipilan lik”. Čak ni iskusni Bogart nije mogao da ostane imun na strasnu scenu u kojoj Bekol izgovara čuveno: “Znaš da zvizdiš? Zar ne? Samo sastavi usne i duvaj”. Nakon snimanja ove scene Bogart je prišao Bekol, strasno je poljubio i otvoreno joj stavio do znanja da je zaljubljen u nju.

Ni njegov problem sa alkoholom, ni brak u agoniji, ni činjenica da je njoj bilo samo 19, i da je on bio stariji punih 25 godina od nje, nakon ovoga nisu bili važni!

Istog dana par je izašao na večeru. Nakon nje, Loren je Hemfriju napisala svoj broj telefona na kutiji šibica. Bogart je ovaj komadić kartona do smrti čuvao kao uspomenu. Kolege i prijatelji na sve načine su pokušavali da stave do znanja Loren da Bogart nije za nju. Imao je već tri propala braka iza sebe, 25 godina više, sve veće probleme sa alkoholom i važio je za nepopravljivog ženskaroša.

Ništa od ovoga Loren nije bilo važno.

– Samo gledanje u njega učini da sva ustreptim. A kada uzme moju ruku u njegovu osetim podrhtavanje duboko u stomaku. Ruka mu je topla, zaštitnička i puna ljubavi. Prvo što mi kaže na početku dana je “Hello, Baby”. Kada sam ga upoznala bila sam nevina. Bio je moj učitelj i mentor. Ljubav mog životu. Pamtim svaku reč koju mi je izgovorio – rekla je jednom prilikom.

Nakon što se konačno razveo od supruge 1945. Bogart je odmah organizovao venčanje sa Loren. I, dok im je ceo svet prognozirao skori razvod, oni su ostali zajedno “dok ih smrt ne rastavi”.

Imali su skladan brak i dvoje dece, a strast koju su osećali jedno prema drugom preneli su i na veliko platno zahvaljujući filmovima u kojima su zajedno igrali - “Veliki san”, “Dva čoveka iz Milvokija” i “Tamni prolaz”, piše portal Vintagenews.

Na kraju, njihovu sreći prekinula je smrt. Nakon 12 godina braka Hemfri Bogart je umro 1957. godine. Loren Bekol ga je nadživela za skoro 60 godina - umrla je 2014. Neposredno pred smrt medijima je izjavila: “Još nije napisana romansa kakvu smo imali Hemfri i ja”.

Njegova ćerka Marija je kasnije bila u zatvoru kao pripadnica Vojske spasa. Budući da su bili hrišćanska humanitarna organizacija, a s obzirom da su delovali u vreme kraljevine, ona je kao njihova predstavnica imala susrete sa kraljicom Marijom. Komunisti su nakon Drugog svetskog rata rekli da u našoj državi ne treba pored narodne vojske da postoji još jedna, ma kakva bila, i zbog toga je bila osuđena na tri godine robije. I to na procesu koji se, čudnim spletom istorijskih okolnosti, vodio u zgradi gde se sada nalazi nemački Gete institut (u Knez Mihajlovoj). Presudom joj je bilo zabranjeno da poseduje i čita sveto pismo dok je na robiji. Inače, osuđena je zbog deljenja humanitarne pomoći, jer je na taj način kršila ugled FNRJ i strancima pokazivala da je ona potrebna. I jeste bila potrebna, ali pošto je u njenom slučaju sve išlo preko crkve, a ne države, bila je proglašena i državnim neprijateljem

Prevodio je sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog, a zahvaljujući njemu su “Alisa u zemlji čuda” Luisa Kerola i “Doživljaji Toma Sojera” Marka Tvena, po prvi put mogli da se čitaju i na srpskom jeziku. Ovo su samo neka od dostignuća čuvenog Stanislava Vinavera, koji je za sobom ostavio veliki trag . Rođen je u Šapcu 1. marta 1891. godine u porodici imućnog jevrejskog lekara Josifa Vinavera, koji je u ovaj gradić u Mačvi došao iz Poljske i doneo rendgen aparat, pa ga učinio prvim rendgenološkim centrom na Balkanu.

Stanislav Vinaver je osnovnu školu završio u Šapcu, gimnaziju je učio u Šapcu i Beogradu, a onda su ga roditelji poslali na čuvenu Sorbonu u Parizu gde je učio matematiku, fiziku i muziku.

Prve znake svog velikog rodoljublja, zbog koga će ga mnogi zapamtiti kao “srpskog rodoljuba koji nije imao ni kapi srpske krvi”, pokazao je kada se 1912. godine vratio iz Francuske da bi učestvovao u Balkanskim ratovima. U tom periodu je izdao tri knjige, među kojima je i zbirka simbolističke poezije “Mjeća”, posvećena rano preminuloj sestri. U balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu Vinaver je učestvovao kao dobrovoljac, jedan od 1300 kaplara. Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu, prešao je golgotu povlačenja preko Albanije zajedno sa majkom Ružom, dok mu je otac preminuo od malarije 1915. godine, a na Krfu se angažovao kao urednik “Srpskih novina” i radio kao službenik Državnog presbiroa. Zatim odlazi u Rusiju, gde skuplja južnoslovenske dobrovoljce za Solunski front i tu ga zatiče boljševička revolucija. Kao svedok tih dešavanja objaviće svoja sećanja u feljtonima, esejima, kao i knjizi “Ruske povorke“. Iz Moskve je otišao na neverovatan način tako što je sa grupicom Jugoslovena prepešačio do Istanbula, odakle su se prebacili u Beograd. O njegovom patriotizmu govorio je i njegov sin Vuk otkrivajući da je Stanislav ručak uvek završavao usklikom “Živela velika Srbija“. Ratna tragedija iznedrila je veliki boj mladih pisaca koji su bili antiratni raspoloženi i hteli da poruše neke ustanovljene principe i dogme – rađala se avangarda! . U takvoj klimi Stanislav Vinaver u listu “Progres” 1921. godine objavljuje “Manifest ekspresionizma” u kojem izjavljuje: “Svi smo mi ekspresionisti!” i na taj način se osniva i taj pokret.

Najoštrije se zalagao za raskid s tradicionalnim umetničkim izrazom i osporavao dotadašnje “patriotske i deseteračke kanone“ koje su bili postavili dotad neprikosnoveni književni kritičari Jovan Skerlić i Bogdan Popović.

Iste godine, zajedno sa Todorom Manojlovićem, osnovao je čuvenu biblioteku “Albatros“, u kojoj su se, pored “Dnevnika o Čarnojeviću“ Crnjanskog i Rastkove “Burleske gospodina Peruna, boga groma“, pojavile i Vinaverove knjige – “Gromobran svemira“ i prevod Poovih “Priča tajanstva i mašte“. Smatrali su ga osnivačem moderne i “lucidnim prevodiocem”, koji je još 1911. godine napisao “Mjeću“ kojom je započeo prevazilaženje srpske moderne. Parodijske pesme poput “Evdoksije“ subverzivnog su karaktera i suštinski su početak srpske avangarde.

Najpoznatija Vinaverova dela su: “Priče koje su izgubile ravnotežu”, “Misli”,”Varoš zlih volšebnika”, “Gromobran svemira”, “Čuvari sveta”, “Ikarov let”, “Ratni drugovi”, “Evropska noć”, “Jezik naš nasušni” i kao kruna njegovog razmišljanja o srpskom jeziku – “Zanosi i prkosi Laze Kostića”. Vinaver je postao stalni saradnik Vremena, čiji je vlasnik bio doktor književnosti Kosta Luković. Kao novinar, Vinaver je bio koncizan, kratak i jasan. Njegovi savremenici su govorili da je umeo u vest da sažme ono što je najbitnije. Bio je vešt u ocenama i siguran u procenama. O svemu je bio obavešteniji od ostalih i donosio je vesti do kojih drugi nisu mogli doći.

Svoje znanje stranih jezika i svakodnevno iščitavanje dnevne i strane štampe, stavio je na raspolaganje, pa je zahvaljujući tome, ovaj list odisao neophodnim svetskim duhom i njegovim pikanterijama, oplemenjenim vinaverovskim stilom.

Godine 1926, iz beogradskog Hotela Palas, kao akreditovani novinar Vremena, izveštavao je sa Svetskog kongresa masona. Ritualno zasedanje, koje je bilo otvoreno za javnost, otvorio je industrijski magnat i bankar Đorđe Vajfert.Po svedočenju njegovog sina, Stanislav Vinaver je Drugi svetski rat dočekao kao penzionisani činovnik Centralnog pres-biroa, ali ga to nije sprečilo da pođe u borbu kako bi branio svoju zemlju i “poginuo kao oficir”, kako je rekao jednom kućnom prijatelju koji je pokušao da ga odgovori od tog poduhvata.

Ipak, nije mu se dalo da pogine na frontu, već je zajedno sa hiljadama drugih oficira, uglavnom Srba, odveden kao zarobljenik u nemačke logore. O tome je svedočio u knjizi “Godine poniženja i borbe”. Njegovu majku Ružu, čuvenu profesorku klavira, ubio je Gestapo u, po beogradske Jevreje, strašnoj 1942. godini. Kada se vratio iz logora Vinaver je svoje rodoljublje ispoljavao tamo gde je i najviše bilo potrebno – u kulturi. Pariski đak filozofa Anrija Bergsona, ali i čuvene pijanistkinje Vande Landovski, muzičar, matematičar i fizičar, Vinaver je u doba socrealističkog jednoumlja širio vidike naše kulture. Bio je stalni gost kafana u hotelima “Moskva” i “Mažestik” u kojima su se u to vreme okupljali najveći srpski intelektualci, pisci, novinari, a po priči njegovog sina Konstantina u dokumentarnom filmu, koji je o Stanislavu Vinavetu snimio RTS, bio je omiljeni gost koga su svi slušali kada je govorio. Poslednjih deset godina života proveo je u Beogradu radeći kao književnik, satiričar i prevodilac sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog jezika. Umro je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. u 64. godini života.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Tragedija u fabrici Grmeč
• Restoran Trandanfilovic
• Sima Nesic
• Djojleni
• Vandjel Toma
• Kleopatra Karadjordjevic
• Golub Janjic
• Babet Bahmajer
• Miloje Vasic
• Siromasni delovi Beograda

• Generalna [792]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom