IZ MOJE DUŠE

U filmu Stivena Spilberga Park iz doba jure iz 1993 godine filmski lik pogledao je smrti 

u oci kada se susreo sa dilofosaurusom . Ne visi od coveka radoznali dinosaurus pretvara 

se u pravu opasnost kada mu se na vratu rasire dve kreste i pocne da sisti i pljuje na

coveka . Dilofosaurus u ovakvom izdanju kao iz ove scene postao je ikona pop kulture

osim sto se ispostavilo da pravi predator iz doba jure nije bas poput onog u filmu . 

Za dilofosaurusa kazu da je najpoznatiji nepoznati dinosaurus kaze Adam Marš 

paleontolog iz Nacionalnog parka Petrifajd forest u Arizoni koji je vodio sveobuhvatno

istrazivanje ovog dinosaurusa ciji su rezultati objavljeni 7 . jula u časopisu Journal of 

Paleontology . Nova analiza ukljucila je dva prethodno neistrazena uzorka fosila iz

Arizone sto sada pruza jasniju sliku o tome kako je dilofosaurus izgledao dok je 

setao zemljom . Ispostavilo se da je da umesto malog dinosaurusa koji se oslanjao 

na trikove poput otrova i kresti koje iskacu iz vrata kako bi uhvatio svoj plen . 

Jedan pripadnik naroda Navaho po imenu Dzesi Vilijams pronasao je prve fosile 

dilofosaurusa 1940 godine koja pripada njegovom narodu u blizini Tuba Sitija u 

u Arizoni . Naknadna istrazivanja zasnovana na tim radovima dovela je do zabune 

u vezi sa tim da li je dilofosaurus blize povezan sa manjim mesojedima iz perioda 

trijasa ili je pripadao kasnijim vecim jurskim vrstama poput ceratosaurusa ili 

alosaura . Jednostavno posle 1984 nije bilo jasno da li je rec o pravoj anatomiji 

ili o delovima od gipsa . Kako bi ispravili greske Marš je proveo sedam godina 

istrazujuci svaki od tri najkompletnija skeleta dilofosaurusa koja su u vlasnistvu

naroda Navaho . Kosti kreste su bile ispunjene nekom vrstom vazdusnih dzepova

u obliku saca sto ih je cinilo jačima .  

Mnogo pre nego sto je krenula na svoj osvetnicki put Marija Oktjabrskaja je odrasla 

u siromasnoj ukrajinskoj porodici sa desetoro dece u Kijevu . Tokom mladosti postala je

veran komunista i radila je kao telefonski operater pre nego sto se udala za sovjetskog 

oficira 1925 godine . Nakon sto je Hitler prekinuo sporazum sa Staljinom i pokrenuo 

operaciju Barbarosa dve trecine vojne snage Treceg Rajha je napalo Marijinu domovinu

. Ona je evakuisana u Sibir ali je njen suprug mobilisan . Na kraju Nacisti su stigli do

Kijeva i Marijin muz je poginuo u krvoprolicu koje je usledilo . Udovica je prodala sve 

sto je imala i donirala sav svoj novac oko 50 . 000 rubalja sovjetskoj vojsci . Imala je 

samo jedan uslov da joj naprave tenk . Marija je trazila da jedan T - 34 bude nazvan

Borbena devojka i da ga ona vozi na prvim linijama fronta . Sve nedoumice koje 

su sovjetski oficiri imali o Marijinim vestinama nestale su nakon prvog susreta sa 

nacistima . Tokom svoje prve bitke ova izuzetna zena je zbrisala vise desetina 

nemackih vojnika unistila anti tenkovsko naoruzanje protivnika i bila prva koja je 

probila neprijateljsku liniju odbrane . Poslednja borba Marije Oktjabrskaje odigrala

se sledece godine . Hrabra sovjetska narednica je vodila svoju jedinicu duboko u

nacisticku liniju vatre sa takvom vestinom da se probila preko dva neprijateljska 

rova pre nego sto su njen tenk zaustavili neprijateljski metci . Poslednji put je Marija

uskocila da popravi stetu . Dok je radila neprijateljska artiljerijska granata eksplodirala

je u blizini i hrabru udovicu je udario srapnel koji ju je poslao u trenutnu komu . 

Dva meseca nakon poslednje bitke borbene devojke narednica Marija Oktjabrskaja 

se pridruzila svom suprugu . Pet meseci posle posthumno je proglasena za heroja 

Sovjetskog Saveza .  

I pored velikih politickih tenzija trgovina izmedju Turske i Austrougarske tokom 18 i 

19 veka je cvetala a samim tim i protok robe i ljudi . A da putnici namernici sa sobom

nebi preneli i najtezu posast tog vremena kugu brinula se vojska koja je sa osmatracnica 

kontrolisala prelazak . Kako se bolest ipak sirila Beč je odlucio da radikalizuje borbu 

protiv epidemije i napravi zastitnu zonu koja bi stitila Monarhiju . Na prostoru danasnjeg

Zemunskog parka od 1730 do 1881 godine postojao je karantin - kontumac 

nezaobilazna stanica za sve koji bas na ovom mestu ulaze u Habzbursku monarhiju . 

Putnici roba i zivotinje su bili zaustavljeni kako bi se izvrsio detaljni pregled 

i zadrzavanje onih koji imaju i najmanji simptom bolesti . Sam karantin je bio opasan

visokim zidom i dubokim kanalom punim ustajale vode . O posetiocima su brinuli 

lekari a bio je zabranjen svaki kontakt s putnicima . Zadrzavanje u karantinu je prvih

godina trajalo do 42 dana ali je potom period smanjen na 3 nedelje . Sva roba je 

tokom izolacije odlagana u posebne odaje a ista pravila su vazila i kada je rec

o posti koju su sanitetski radnici dezinfikovali sircetnom parom . U toku postojanja 

karantina u njemu su boravile mnoge znacajne istorijske licnosti prilikom njihovog

prelaska iz Beograda koji je tada bio u Turskoj u Zemun koji je tada bio u 

Austriji . Ovde je 1833 boravio i francuski knjizevnik Lamartin a 1842 danski 

knjizevnik i putopisac Hans Kristijan Andersen . Naravno u karantinu su zadrzavane

i licnosti bez kojih je danas nemoguce zamisliti srpsku istoriju - Karađorđe , Joakim 

Vujic kao i Vuk Karadzic . Gasenje karantina pocelo je 1883 godine posle perioda 

od 150 leta . Tada su imovina i zemljiste na ovom prostoru predati Zemunskom 

Magistratu i Ugarskoj finansijskoj direkciji . Po odluci vlasti podignuta je cetvorogodisnja

skola Realka i Velika sedmogodisnja skola . Tada je na delu nekadasnjeg karantinskog

prostora izgradjen takozvani Mali park koji se s vremenom sirio sve dok nije poprimio 

danasnje dimenzije .  

Izgledali su identicno , zvali su se gotovo isto i obreli su se u istom zatvoru . Njihova 

prica podstakla je pocetak utvrdjenja identiteta uzimanjem otisaka prstiju u Americi . 

Jedan od njih se zvao Vil Vest a drugi Vilijam Vest i obojica su sluzila kaznu u zatvoru

u Kanzasu pre oko stotinu godina . Kada je 1903 godine u zatvor stigao Vil Vest 

zatvorski sluzbenik M. V. Meklogri bio ubedjen da je istog zatvorenika primio dve

godine ranije i upitao ga da li je bio u zatvoru . Kada je dobio negativan odgovor 

zatvorski sluzbenik je uz pomoc metoda antropometrije ispitao da li je rec o istoj 

osobi . Medjutim Meklogri je pronasao identicnog zatvorenika koji je vec sluzio 

zatvorsku kaznu . Izmedju ove dvojice nije postojala nijedna razlika pa cak ni

u Bwrtijonovim merama . Ubrzo nakon ovog dogadjaja koji je ukazao na 

nepouzdanost tadasnjih nacina identifikovanja u Americi je zapocelo utvrdjivanje 

identiteta na osnovu otisaka prsta . Ipak to nikako nije bila novina u to vreme . 

Procedura uzimanja otisaka prstiju zapocela je jos 1858 . godine u Indiji kada je 

Ser Vilijam Haršel insistirao da njegovi saradnici poslovne ugovore potpisuju otiskom

dlana . Čini se da je on imao najjasnije predpostavku o fizickim karakteristikama 

koje nas cine jedinstvenima iako njegov metod nije bio utemeljen na nauci .  

Borba protiv zaraznih bolesti traje vekovima . I 1930 - tih za sirenje zaraze krivili su 

se kontakti a posebno rukovanje . Rukovanje je vrlo opasan nehigjenski obicaj . 

Italijani preporucuju fasisticki pozdrav . U Sjedinjenim Americkim Drzavama , Italiji 

i Švedskoj javio se u novije vreme ozbiljan pokret da se rdjava navika rukovanja 

ukine . Svet treba da se odluci od te opasne navike a ako lepa rec ne pomogne 

treba rukovanje zakonom zabraniti . Sam Duče je vec ranije preporucivao svojim

podanicima da se okrenu stiskanju ruke u znak prijateljskog pozdravljanja . 

Sada se ovaj pokret prosirio i na celu Italiju . I sam futuristicki pesnik Mariteli 

stavio se u sluzbu propagande protiv rukovanja . Rukovanje je zastarelo . 

Ni fasisticki nacin pozdravljanja nije nov ali je to lepa uspomena na klasicni 

Rim . Pored toga fasisticko podizanje ruke u vis u rastojanju od dva metra 

pokazuje vise postovanja prema prijatelju i nije nehigjenska navika . 

U Americi je pokret protiv rukovanja takodje veoma jak . U krugovima vise 

cetiri stotine rukovanje je sasvim ukinuto . Americki milijarder ne pruza vise 

nikome ruku u znak prijateljskog pozdrava . Akcija protiv rukovanja uzima 

sve jače razmere i u mnogim zemljama se javljaju glasovi koji traze ukidanje 

stiskanja ruku kao skroz nehigjenske i stetne navike . Rukovanje je toliko 

duboko ukorenjena navika svih ljudi , ono ima svoje simbolicno znacenje 

tako da ce ovaj obicaj u istinu vrlo tesko iskoreniti . Ali sa rukovanjem ce biti isto 

kao i sa poljubcem . Vekovima se ljudi bore protiv poljubca kao rdjave i nezdrave

pojave . Pa ipak nikakvi higjenski propisi i zakoni nisu bili u stanju da iskorene 

poljubac .  

Stotine ucenika proslo je kroz veste ruke profesora muzicke skole Stankovic . Neki od 

njih i ucenici i profesori stekli su svetsku slavu . Prvi direktor skole bio je Stanislav 

Binički . Pa ipak istorija dvospratnice na adrezi kneza Milosa 1a pocinje jos i pre 

osnivanja prestizne muzicke institucije . A ako je verovati tracevima i abrovima 

beogradske carsije s pocetka 20 veka ona je bila itekako interesantna . 

Prvobitna kuca je podignuta 90 - tih godina 19 veka kao prizemni stambeni objekat . 

Ovo nije moguce sa sigurnoscu tvrditi ali legenda kaze da je kuca prvo pripadala 

Filipu Hristicu tadasnjem predsedniku Vlade . Ipak ono sto se u njoj dogadjalo 

na pocetku 20 - tog veka svakako je mnogo interesantnije . Prica kaze da je 

zgrada tada sluzila kao ljubavno gnezdo kralja Aleksandra Obrenovica i udovice

inzenjera Mašina - Drage Lunjevice Mašin . S vremena na vreme Draga bi predvece

u zatvorenom fijakeru i pod velom noci dolazila do kuce a kralj bi od dvora 

koji se nalazio preko puta pristizao obucen u obicnog zandarma . Pratnju bi mu 

činio samo njegov lični sobar Italijan čija je duznost bila da za zaljubljeni par 

donosi cvece , cokoladu i druge đakonije . Osim njega u kucu je pristup imala 

i izvesna gospođa Šneder koja se diskretno brinula da ljubavnici uvek imaju sve 

sto im je potrebno . Priča Aleksandra i Drage se iz kneza Milosa 1a 1900 godine

preselila na dvor i postala zvanicna . Njihova svadba bila je kruna ljubavi koju je

osudio najveci deo Srbije . Sve se zavrsilo velikom tragedijom samo tri godine 

kasnije kada je grupa oficira ubila kralja Aleksandra Obrenovica i kraljicu 

Dragu . Kraljevo ljubavno gnezdo kupljeno je 1911 godine od strane muzickog 

drustva Stankovic i ukazom novog kralja Petra Karađorđevica proglasena 

muzickom skolom . Zdanje je nadogradjeno izmedju 1913 i 1914 godine po

projektu arhitekte Petra Bajalovica . Bas kao sto muzika nadogradjuje ljubav .  

Prema anketi iz 2013 preko 83 odsto Amerikanaca pije jutarnju kafu . Prosecni gradjanin

pije po nekoliko soljica dnevno . Industrija kafe je teska 30 milijardi dolara a velike 

kompanije poput Starbaksa potrosile su pozamasne sume novca kako bi privolele 

ljude da je piju sto vise . Uprkos svemu tome najskuplja kafa ne moze se naci po 

kaficima u centru grada . Ona se nalazi u stomaku azijskih cibetki palmasica . 

Ukoliko Indonezanina zamolite za kopi luvak on ce shvatiti da zelite cibetsku kafu

pice koje se pravi od zrna kafe koja se dobijaju iz izmeta azijske cibetke . 

Azijske cibetke palmasice su mala dlakava stvorenja dugog repa koja se penju po

drvecu i uglavnom su aktivna nocu . Pripadaju sisarima i zive u juznoj i jugoistocnoj

Aziji . Ishrana im se sastoji od bobica , voca , i semena . Omiljene su im crvene 

bobice u kojima se nalaze po dva zrnca kafe . Cibetke ne mogu da vare zrna 

kafe unutra pa ih izbacuju izmetom . Tada nastupaju iskusni sakupljaci koji 

pronalaze izmet odvajaju zrna kafe , peru i suse . Prica o otkricu kopi luvaka 

ima korene u dugoj evropskoj istoriji i kolonijalizmu . Kako su Španija , Engleska , 

Portugalija i Holandija dolazile do Azije drzavljani ovih zemalja najcesce su se 

naseljavali na tlu bogatom prirodnim resursima i na farmama . Holandjani su postali

prvi veci izvoznici kafe kada su je pronasli u Jemenu . Pocetkom 17 . veka 

Holandjani su poceli da izvoze kafu iz Jemenu uprkos zabrani izvoza nacionalnih

dobara . Zasadili su zrna na ostrvima Java i Sumatra njihovim indonezanskim 

kolonijama . Strucnjaci za kafu smatraju da ukus ovakve kafe dolazi od dve 

stvari pazljive selekcije koju cibetke prave i procesa varenja . Cibetke pazljivo 

biraju najbolje bobice , ona prolazi kroz digestivni trakt i na tom putu upija 

kiseline i enzime . Fermentacija dovodi do stvaranja specificnog ukusa 

blagog cokoladnog a napitak ne stvara opor ukus u ustima nakon konzumacije . 

Druga strana medalje je malo drugacija . Naime farme na kojima se proizvodi 

kopi luvak cesto bodu oci aktivistima%2

Za nju su govorili da je velika dama nepresusnog bogatstva , inteligentna obrazovana 

prodorna ostrog jezika , nezaustavljiva i neogranicene ambicije . Ćerka najpoznatijeg 

Srbina pravog naslednika krune nesudjena srpska vladarka Sara Sarka Anastasijevic 

Karadjordjevic . Rodjena je 1836 godine u Beogradu . Od ranog djetinjstva vazila je 

za zivahno i promucurno dete rodjena za velike stvari . Kada je prerasla guvernante 

i Beograd skolovanje je nastavila na zenskom koledzu u Parizu . Za njenu ruku borili

su se domaci i strani knezevi , princevi , grofovi , sinovi iz uglednih porodica . 

Ipak njen ambiciozni otac imao je za nju druge planove . Ruku 20 - godisnje 

Sare namenio je potpukovniku Đorđu Karađorđevicu unuku po staroj grani 

samog Karađorđa i adjutantu kneza Aleksandra Karađorđevica . 

Vencanje je upriliceno 1856 a iz ovog braka Sara izrodice dva sina Aleksija i 

Bozidara i cerku koja umire u ranom detinjstvu . Koliko su suprug i sinovi bili 

neambiciozni toliko je Sara Karađorđevic bila nezaustavljiva . Ostalo je zabelezeno 

da je jedini Karađorđevic koji je prekrisio zabranu povratka u Srbiju posle ubistva

kneza Mihaila 1868 . godine . Naime kada je saznala da joj je majka tesko 

bolesna odlucila je da se vrati u Srbiju uprkos zabrani . Kada su vlasti cule za njen

povratak uputili su odred zandarmerije da je uhapsi . Pred kraj zivota odustala je 

od svog povratka na presto te se okrece humanitarnom radu pomazuci svesrdno 

rad Univerziteta . Takodje do same smrti zalagala se za prenos posmrtnih ostataka 

svog oca Mise iz Rumunije u Beograd ali u ovome nije uspela . I sam kraj zivota

nesudjene vladarke Srbije obelezen je izdajom i prevarom . Naime pred sam kraj 

zivota kneginja je ovlastila svog sekretara Ziku Rankovica da joj kupi grobnicu na 

Pariskom groblju Per Lašez . Grobnicu Rankovic kupuje na svoje ime i pet godina 

posle kneginjine smrti 1936 je prodaje . Posmrtni ostatci kneginje Karadjordjevic 

su potom iseljeni iz grobnice i pohranjeni u zajednicki grob za siromahe gde i danas

pociva .  

Svaka zemlja ima svoje legende koje se prepricavaju godinama . No ove jezive price koje

nam dolaze iz Japana dovoljne su da se zapitate da li ste sami . 

1 . Teke Teke 

To je zapravo zvuk lakta tog stvorenja kada se krece . Kako prica glasi skolarka je pala 

na šine i voz je prepolovio a njen duh sada gmize okolo noseci pilu ili kosu kako bi 

svoje zrtve prepolovila tako da nebi bila sama . 

2 . Lutka Okiku 

Misteriozna lutka koja je posedovala duh deteta vec decenijama golica mastu Japanaca 

, zapravo je to lutka koja nosi kimono i ima upecatljive crne oci i kosu koja raste . 

Nazvana je prema svom vlasniku . Jos od 1938 godine ova lutka je ostavljena u 

Mannenji hramu u gradu Iwamizawa . Kako oni tvrde lutka je na pocetku imala 

kratku kosu koja je vremenom porasla 25 centimetara do njenih koljena .  Iako je 

redovno sisaju kosa ponovo raste . Veruje se da ju je kupio decak Eikicki Suzuki 

u Sapporou 1918 godine za 2-godisnju sestru Okiku . No ona je naredne godine 

umrla od prehlade . Stoga je porodica ostavila lutku i molila joj se svaki dan no

ubrzo su primetili da joj kosa raste . 

3 . Aka Manto 

Aka Manto je duh koji proganja skolsko kupatilo . Ako sedite na solji on ce vas upitati

da li zelite crveni ili plavi papir . Ako birate crveni on ce vas izrezati u komade dok 

vam odeca ne pocrveni a ako izaberete plavu daviti ce vas dok ne poplavite . 

Ako kazete neku drugu boju odvest ces vas u Netherworld a jedini odgovor je bez 

papira - ostavice vas na miru . 

4 . Hitobashira 

Hitobashira je oblik ljudske zrtve u nekadasnjem Japanu kada su ljudi zakopavani

zivi ispod brana , zgrada , dvoraca kao zamjena za temelj . Najpoznatiji slucaj 

vezan za ovu legendu dolazi iz Matsue Castle . Kada je gradjen u isto vreme se 

odrzavao i Bon Festival . Strazari su sisli do mesta gde se odrzavao festival doveli

najlepsu plesacicu ubili je i njeno telo smestili u zidine . Od tada kada god bi lepa

devojka plesala dvorac bi se t

Pravilo strana kojima se vozi varira od perioda do perioda i od zemlje do zemlje ali je uglavnom

tokom istorije korisceno pravilo leve strane . Tek nedavno svet je poceo da primenjuje 

pravilo desne strane . Prvi stvarni arheoloski dokaz pravila leve ili desne strane potice iz

Rimskof carstva sto ne iznenadjuje toliko imajuci u vidu da su rimljani gradili mnogo 

vece i veoma opterecene puteve sirom Evrope . Koju stranu su koristili Rimljani . 

Arheoloski dokazi ukazuju da je za rimljane bilo uobicajeno da voze levom stranom 

puta . To je prvi put otkriveno 1998 kada su u rimskom kamenolomu u Svindonu u 

Engleskoj uoceni useci u putu koji ide iz kamenoloma sa leve strane a koji su bili znatno

dublji od onih sa desne strane . Istoricari veruju da je pravilo leve strane usvojeno 

zbog toga sto ako ste konjanik i to desnoruki a u susret vam ide neprijateljski 

nastrojena druzina mozete izvuci oruzje koje obicno stoji sa leve strane i desnom 

rukom ga mozete brzo potegnuti ka osobi koja vam se suprotstavlja sa vase desne 

strane . Pravilo leve strane je bilo toliko uobicajeno da je 1300 godine papa 

Bonifacije VIII izdao dekret da svi hodocasnici koji dolaze u rim odakle god da idu

moraju da se drze pravila leve strane tokom putovanja . To se potom primenjivalo 

sirom tadasnjeg sveta do kasnih 1700 - tih .  

Na pomen stare Grcke prva asocijacija koja se javlja obicno su cuveni filozofi a zatim 

umetnost , epovi o junacima i slavna istorija . Medjutim kao i mnoge druge drevne 

civilizacije i ovo drustvo je imalo mracnu stranu poprskanu krvlju . Jedna od tih mracnih

epizoda svakako je prica o farmakosu neobicnom ritualu koji se izvodio jednom godisnje

od XVIII do V veka pre nase ere , najcesce u periodima kada je narod pokusavao da se 

izbori s bolestima i nestasicom hrane . 

Farmakos je podrazumevao gradjani izaberu najruznijeg - farmakosa sto je uglavnom

podrazumevalo da ta osoba bude siromasna , rob , osudjeni kriminalac ili osakaceni 

gradjanin . Farmakos bi najpre dobijao hranu od svojih sugradjana i to najcenjeniju

u to doba sir , smokve , kolac od jecma . Medjutim nakon izvesnog vremena on 

bi posao gradom ponudjen svakome da bude kao zrtva . 

U zavisnosti od regije u kojoj su ziveli farmakosi bi ponegde bili prebijani , kamenovani

paljeni a potom se njihov pepeo prosipao u okean ili bacani s litica . U atini je ovaj 

ritual sprovedjen najcesce prvog dana Targelija svetkovine koja je odrzavana u doba 

godine koja se poklapa s majem a u njoj su zrtvovana po dva farmakosa . 

Ovaj ritual smatran je nacinom da se drustvo procisti i zaleci a iz njegovog imena 

 je izvedena rec pharmaeia koja znaci lek . Tako su farmakosi bili i otpadnici iz 

drustva nosioci svih njihovih grehova i krivci za zlo koje je pogodilo ovo drustvo 

ali i jedini koji su kako su verovali mogli da ga spasu nevolje . Neki strucnjaci ovaj

fenomen povezuju sa ostrakizmom koji je podrazumevao da  ugledni Atinjani 

glasaju da se neki politicar progna na odredjeno vreme iz grada . 

Ipak konacnost farmakosa je ono sto ove obicaje cini razlicitima .  

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Portret jedne ljubavi
• Istorijske greske u crtacima
• Tajni zivot Koko Šanel
• Grofica Batori
• Ruski deda mraz
• Legenda o Dedu Mrazu
• Filmska kradja
• Aleksandar Tirnanic Tirke
• Kako je ukradena Mona Liza
• Nesalomivi doktor

• Generalna [479]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom