IZ MOJE DUŠE

Марија Мага Магазиновић (1882—1968) била је српска филозофкиња, кореографкиња, активисткиња и новинарка. Говорећи о далекосежном значају рада Маге Магазиновић, прве модерне српске плесачице и теоретичарке плеса, Јелена Шантић, приређивачица њене аутобиографије, констатује да је она изградила себе као особу са снажним интегритетом и великим интелектуалним, педагошким и креативним потенцијалом, да је припадала интелектуалним и уметничким круговима Београда који су донели нов европски дух и да је прва донела модернистички приступ уметности чиме је допринела и модернизацији српског патријахалног друштва уопште . У монографији о два века српског новинарства (1791—1991), међу сто најзначајнијих новинара уврштене су само три жене - Мага Магазиновић, Деса Глишић и Милица Јаковљевић - Мир Јам . Мага Магазиновић је рођена у Ужицу, а од 1896. године је са породицом живела у Београду где јој је отац радио у кројачници Народног позоришта. Имала је изузетно узбудљив и професионални и приватни животни пут, а како није потицала из материјално обезбеђене породице често се сусретала са економским потешкоћама, које је најчешће решавала сопственим трудом и залагањем. Изузетно упорна у процесима образовања, као и на професионалном плану уопште, пионирски је крчила пут на различитим пољима: од освајања права на редовно универзитетско образовање девојака, преко добијања послова у којима је била прва жена на тим радним местима, до иновативних модерних плесних техника које је „увезла“ из Европе, доприносећи модернизацији српског друштва и којима је подучавала генерације плесачица .  Приватни живот јој је био изузетно турбулентан, а посебно током Балканских ратова и Првог светског рата. У том периоду Мага Магазиновић се удаје за Герхарда Геземана, умире јој мајка, гину јој браћа, сели се у Крагујевац, ангажована је као болничарка. Такође, у истом периоду Газеман се повлачи са српском војском преко Албаније, Мага Магазиновић добија посао редовне професорке у Првој женској реалној гимназији, а 1915. године рађа сина Харалад-Рајка (који 1916. умире), па потом путује у Швајцарску где у Луцерну 1917. године рађа ћерку Рајну и где се незванично растаје од Геземана. Са ћерком се 1918. године вратила у Београд где живи и ради до смрти 1968. године. Њен супруг Герхард Геземан био је чувени слависта, универзитетски професор и издавач Ерлангенског рукописа, једне од најзначајнијих збирки народног стваралаштва Срба и Хрвата, настале на подручју некадашње Војне границе. Упознала га је 1909. године у Берлину, а 1914. су се венчали, да би се 1917. године раздвојили због Геземановог неверства, а 1923. и званично развели. Након овог развода није се поново удавала. После веома тешког ратног периода Мага Магазиновић ће много више бити посвећена професионалном плану свог живота, него приватном.^[4] Од ћерке Рајне (1917-2006) имала је три унука: хирург проф. др Милош Поповић (1941-2012), Зоран Поповић (1943) и сарадник Народне опсерваторије Бранислав Геземан (1951-2014) . Школовала се у Ужицу и Београду, где је након Више девојачке школе студирала филозофију као ванредна од 1898. до 1902, а од 1902. до дипломирања 1904. године као редовна студенткиња. Током студија се залагала за право девојака на редовно студирање. Почетак 20. века за Магу Магазиновић представља период обележен социјалистичком борбом и залагањима за права жена. Била је активна у настојањима да се изборе што већа права жена, међу којима се највише говорило о изједначавању мушкараца и жена у погледу права на школовање, права на запослење изван куће и на једнаке плате. Основала је 1903. године Клуб студенткиња чије су чланице активно преводиле текстове социјалисткиња и филозофкиња Елен Кеј, Лили Браун, Кларе Цеткин и других. Тада се у Београду формира веома занимљива културна и интелектуална клима: долази немачка феминисткиња Кете Ширмахер, данска књижевница поборница женских права Карин Мухаелис, као и енглеске суфражеткиње. У настојањима да се избори за право жена на универзитетско образовање Мага Магазиновић је поред Филозофског, уписала и Правни факултет, као прва студенткиња овог факултета. Након дипломирања на Филозофском факултету код професора Бране Петронијевића, напустила је студије права сматрајући да је отворила врата Правног факултета женама и тиме испунила своју мисију. Поред активизма обележеног феминистичким и социјалистичким тенденцијама, Мага Магазиновић се током студија и непосредно након њих активно бавила преводилачким радом. Преводила је Максима Горког, Хенрика Сјенкјевича и друге писце углавном за потребе Народног позоришта . Суочена са недостатком новца настојала је увек да има запослење, што уопште није било једноставан подухват за жену почетком 20. века. Радила је као практиканткиња у Народној библиотеци, као наставница на Вишој девојачкој школи, писала је за Политику (1905—1906), где је посебно била ангажована у рубрици Женски свет и као уредница Фељтона. Мага Магазиновић је била прва запослена жена, како у Народној библиотеци, тако и у редакцији Политике. Њен први напис у листу био је полемичан, а објављен као уводник, потписан пуним именом и презименом, и буром је потресао патријархални Београд.  Тадашњем друштвеном идеалу жене-заселнице, којој се животна снага исцрпљује у бризи око тоалете, док им стране гувернанте васпитавају децу, супротставила је идеал образоване матере ”неопходан за правилно васпитавање подмлатка у једној нацији” (Политика, 20. 8. 1905).^[8] Рубрику Женски свет је, по сопственом сведочењу, снабдевала актуелностима из женског покрета показујући читаоцима и читатељкама Политике новости на том пољу, које су долазиле превасходно из Енглеске и Немачке.^[9] Пишући аутобиографију Мој живот осврнула се и на богате трпезе добростојећих варошана у Ужицу крајем 19. века.^[10] Мага Магазиновић је једна је од свега три жене (поред Милице Јаковљевић - Мир-Јам и Десе Глишић) које су се нашле међу сто најзначајнијих српских новинара у монографији Два века српског новинарства  . Међутим, преломна година за професионални развој Маге Магазиновић била је 1909. када је отпутовала у Минхен са намером да докторира. Ипак, већ раније изузетно заинтересована за плес, посебно након гостовања чувене канадске плесачице Алан Мод у Београду, своја интересовања усмерава ка театру и плесу. У Минхену, а касније и у Берлину, похађа различите курсеве глуме и плеса, попут школе Макса Рајнхарта, великог реформатора позоришта 20. века, и балетске школе Исидоре Данкан. Похађајући и глумачко-позоришне и плесне школе, схвата да њен израз није класично позориште, већ модеран, слободан плес, који се базира на техникама које подразумевају игру као процес самоисказивања и као приказивање несвесног дела личности . По повратку у Србију, 1913. године, у Балканском рату, Мага постаје добровољна болничарка. Записивала је пакао ратне болнице, кроз који је пролазила. Касније, своје записе објавила је у аутобиографији „Мој живот . Касније, вративши се у Београд, са Зором Прицом основа школу за ритмичку гимнастику, која ће постојати наредних 35 година и извести на пут велики број плесачица . Након првог боравка у Минхену уследиће током друге и треће деценије 20. века низ путовања на којима је Мага Магазиновић упознавала најзначајније људе свог времена који су се бавили плесом и стицала најсавременија знања из ове области. Сва знања је, у најбољем педагошком маниру, преносила у Београд: текстовима које је објављивала у тадашњој периодици, јавним предавањима које је држала и школама које је основала и водила. Постепено је стицала све већу подршку у домаћој и иностраној јавности. Паралелно са стицањем теоријских знања, поставља низ кореографија и концерата. Између осталог, поставила је и балете инспирисане хероинама народне поезије и прва стилизовала српско фолклорно наслеђе обогативши га елементима савременог таласа: Јелисавка, мајка Обилића, Молитва Косовке девојке и Смрт мајке Југовића. У периоду до пензионисања 1941. године Мага Магазиновић се интензивно бавила плесом, кореографским послом, гостовањима по европским фестивалима и позориштима. Након Другог светског рата радила је у друштву „Абрашевић“, водећи фолклорну секцију и предавала је у балетској школи фолклор, ритмику и историју игре .Ипак, контоверзан период њеног живота представља време Другог светског рата када објављује неколико текстова у периодици, којима заступа ксенофобичне ставове и промовише концепт аријевске расе остављајући могућност да се њена активност тих година тумачи у контексту колаборационистичке пропаганде. Посебно је необично овакво писање, с обзиром на изузетно антимилитаристичке и социјалистичке ставове које је заступала како у младости, тако и у својој аутобиографској књизи, писаној неколико деценија након Другог светског рата. Овај недовољно осветљен и уопште ретко помињан период живота Маге Магазиновић представља поље које нужно подлеже даљим истраживањима и констатацији мотива датог тренутног и необичног идеолошког заокрета . У биоскопу Балкан отворена је 7. марта 2023. изложба „Слободан лет: Мага Магазиновић, кроз временску и просторну дисперзију . Поред низа чланака и предавања објавила је књиге Телесна култура као васпитање и уметност (1932), Вежбе и студије из савремене гимнастике, пластике, ритмике и балета (1932), Историја игре (1951). Припремила је књигу Уџбеник из ритмике, који је „Просвета“ откупила, али није штампала, такође је написала аутобиографски текст Мој живот, који је објављен постхумно 2000. године . 

 Dželati su, ne tako davno, uživali status državnih službenika. Karlo Dragutin Hart na poslu je uvijek nosio frak, cilinder i rukavice, bio je predmet stalnog interesovanja javnosti, često je govorio za novine i bio svojevrsna estradna zvijezda... U prošlosti dželati su imali „važnu“ državnu funkciju egzekucije zlih i neposlušnih, ali su u isto vrijeme bili i društveno izopšteni, a svaki fizički kontakt sa njima smatrao se nečasnim. Međutim, od polovine 19. vijeka ovaj posao postaje priznato zanimanje, pa se krvnici počinju voditi kao obični „državni službenici“. I pored toga, oni su i dalje bili marginalizovani i tabuizirani, zbog čega počinju da „ukrštaju familije“ i vjenčavaju se između sebe, što dovodi do stvaranja čitavih dželatskih dinastija, naročito u centralnoj Evropi. Tadašnje države su ih najčešće regrutovale među strvoderima (šinterima), a krajem 19. i u prvoj polovini 20. vijeka oni postaju prave estradne zvijezde! Njihovi memoari prodaju se u ogromnim tiražima, a njihov svakodnevni život privlači pažnju nezasitih medija.

Javnost je prema njima osjećala kombinaciju prezira, straha i morbidne znatiželje, a lik dželata posjedovao je neke stereotipne osobine – najčešće sklonost ka alkoholu, ali i skrivenu „unutrašnju dobrotu“ koja je duboko potisnuta zbog posla kojim se bavi. Dželat starog kova prikazivan kao mišićavi lik sa sjekirom i vrećom na glavi, dok se moderni dželat već pojavljuje u fraku, sa polucilindrom i bijelim rukavicama...

Najčuveniji krvnik Kraljevine Jugoslavije, sa 108 obješenih osuđenika, bio je Karlo Dragutin Hart, koji je svoj zanat naučio od svojih prethodnika Alojza Sajfrida i Florijana Mauznera.Karlo Dragutin Hart rođen je 28. jula 1879. u srezu Karlin u današnjoj Češkoj. U Sarajevu se obreo poslije Prvog svetskog rata kao demobilisani austrougarski vojnik, a svoje ime Karlo kasnije je “posrbio” u Dragutin.  Odmah poslije rata u Sarajevu je počeo da povremeno asistira tadašnjim samostalnim dželatima – Sajfridu i Mauzneru (od kojih je svaki držao svoj „rejon“ - Mauzner je radio u Mostaru, a Sajfrid u Banjaluci), da bi 1922. postao zamjenik dželata. Nakon Mauznerove smrti, Hart je postavljen na njegovo mjesto, a nakon što je i Sajfrid umro Karlo Dragutin Hart je postao glavni egzekutor Kraljevine Jugoslavije.

(Inače, Hartov prethodnik i „idol“ Alojz Sajfrid bio je veoma živopisan i neobičan lik – volio je umjetnost, svirao je citru, slikao akvarele, a najnevjerovatniji podatak u njegovoj biografiji je da je vršio posao dželata kako u Austrougarskoj, tako i u kraljevini Jugoslaviji! Postavljen za privremenog krvnika (provisorischer Scharfrichter) za BiH 1886. godine, da bi nakon deset godina bio unaprijeđen u stalnog krvnika. Dok je primao platu od Austrougarske, između ostalih, pogubio je trojicu učesnika Sarajevskog atentata Veljka Čubrilovića, Miška Jovanovića i Danila Ilića. Posljednju egzekuciju prije penzije obavio je 1922. godine kada je objesio Aliju Alijagića, člana Socijalističke radničke partije Jugoslavije. Banjalučki pisac Ranko Risojević objavio je 2004. godine roman „Bosanski krvnik“, inspirisan pričom o Alojzu Sajfridu, a ova knjiga prevedena je na nekoliko svjetskih jezika.) Dragutin Hart u svemu je podražavao svog velikog učitelja Sajfrida – sa sobom je uvijek nosio kofer sa crnim frakom, bijelim rukavicama i cilindrom, koji je naslijedio od Sajfrida. Ispod uredno složenog odijela bili su spakovani konopac i crna maska za osuđenika. Najviše pogubljenja obavio je na vješalima Kazneno-popravnog zavoda u Sremskoj Mitrovici. Nakon što bi nekoga objesio žrtvi bi se poklonio i izgovorio: „Ja nisam kriv za tvoju smrt!”

„Lijevom rukom držim osuđenika, desnom mu omču prebacujem oko vrata i crnu masku preko glave. Apsolutna je tišina, svi prisutni skidaju šešire. Pomoćnik tada izbije stolicu ispod osuđenika, hvata ga za noge i trzajem povlači ka zemlji. Stojim iza merdevina i povlačim omču. Uzimam pogubljenog za ruku. Pratim puls i kada ustanovim da srce više ne kuca, skidam rukavice, bacam ih pod noge obješenog i kažem: 'Ja nisam kriv za tvoju smrt!'“, opisivao je Hart.

Ostalo je zabilježeno da je Karlo Dragutin Hart, kao pomoćnik Alojza Sajfrida asistirao 1925. u Osijeku na pogubljenju čuvenog razbojnika Jove Stanisavljevića Čaruge i njegovog saradnika Pavla Prpića "Velikog". Čaruga se, kako je kasnije Hart pričao, u početku držao hrabro, ali je tokom čitanja presude postajao sve nervozniji i uplašeniji, da bi dželat na kraju morao da ga vuče do vješala, jer se žestoko opirao. U privatnom životu Hart se nije mnogo razlikovao od bilo kog činovnika. Bio je oženjen i imao četvoro djece. Uvijek se u javnosti predstavljao kao brižan roditelj, pa je jednom, po povratku u Sarajevo iz Zagreba gdje je 1929. objesio četvoricu razbojnika, prekinuo razgovor s novinarom da bi djeci kupio igračake i slatkiše. Inače, na toj četvorostrukoj Zagrebačkoj egzekuciji Hart je bio vidno nervozan, pa mu je jedan od osuđenika Mijo Vrbanić, prije nego što ga je Hart objesio, rekao: „Drhću ti ruke, daj da ja tebe objesim“.

U jednom intervjuu Dragutin Hart je novinarima priznao da ne podnosi da gleda krv i da mu se koža naježi kada ga žena natjera da kolje piliće. „Kod kuće bavim se domaćinstvom. Imam lijepu kućicu, a oko nje baštu sa cvijećem. Vidite, ja mnogo volim cvijeće“, rekao je Hart.

Svoj posao zvaničnog krvnika obavljao je sve do njemačke okupacije Jugoslavije 1941. godine, a od tog momenta njegovo ime skoro bez ikakvog traga iščezava iz medija. Desetak godina nakon rata dao je još jedan intervju dopisniku Politike, da bi se upokojio u dubokoj starosti, na internom odjelu koševske bolnice u Sarajevu. 

Anica Savić Rebac uz Isidoru Sekulić i Kseniju Atanasijević samtra se jednom od najumnijih žena u Srbiji. Iza nje stoji veliki intelektualni rad, ali pored toga, i priču o samoubistvu zbog velike ljubavi sa Srbinom muslimanske veroispovesti, Hasanom Repcem.

Anica Savić Rebac, rođena je u Novom Sadu, u građanskoj porodici. Njen otac bio je književnik i prevodilac Milan Savić, a majka Julijana bila je domaćica. Odrastala je uz Uroša Predića, Jovana Jovanovića Zmaja, Lazu Kostića, Simu Matavulja. Na univerzitetu u Beču Anica je studira klasičnu filologiju, a u proleće 1921. Anica se udala za Hasana Repca, Srbina muslimanske veroispovesti iz Mostara, koji je diplomirao orijentalne jezike na Sorboni. Pre toga bio je komita, dobrovoljac u balkanskim ratovima i sa srpskom vojskom prešao je Albaniju.

U jesen 1930. Hasan Rebac biva premešten u Skoplje. On je, u stvari, bio degradiran, smenjen sa položaja načelnika Ministarstva vera u Beogradu i postavljen za upravnika muslimanskih vakufskih imanja. Kraljevina Jugoslavija slala je u Vardarsku banovinu i u Skoplje, mnoge istaknute predstavnike političke, umetničke i intelektualne elite da šire ideju jugoslovenstva. Anica i Hasan bili su ubeđene pristalice te jugoslovenske ideje.

Anica se nadala da je posle odbranjene doktorske disertacije na Filosofskom fakultetu u Beogradu pred njom akademska karijera: na skopskom Filosofskom fakultetu bilo je upražnjeno mesto docenta za klasičnu filologiju. To se, međutim, nije ostvarilo. Dobila je profesorsko mesto u skopskoj Ženskoj realnoj gimnaziji, na Velikoj medresi kralja Aleksandra, radila je kao profesor latinskog, grčkog, nemačkog i francuskog jezika, a na fakultetu je predavala grčki i latinski samo honorarno. Prepreke, osporavanja, zavist… Nikad, u stvari, nije mogla da ostvari karijeru dostojnu njenog dela i sposobnosti.

U leto 1941. Hasan i Anica postaju izbeglice, vraćaju se u Srbiju. Hasan nije uspeo da se pridruži partizanima.

Po povratku u Beograd Anica i Hasan bili su bez posla (oboje prevremeno penzionisani) i bez stana. Jedno vreme „stanuju“ u jednoj učionici Filosofskog fakulteta koju rano ujutro napuštaju da bi mogla da služi svojoj nameni.

U martu 1945. Anica je postavljena za profesora Četvrte ženske gimnazije u Beogradu, a već u oktobru je premeštaju u Sarajevo. Ni posle Drugog svetskog rata nije odmah mogla da dobije posao na fakultetu. Najzad, oktrobra 1946. postavljena je za vanrednog profesora Univerziteta u Beogradu na predmetu Istorija rimske književnosti i latinski jezik. Hasan Rebac postaje poslanik u Saveznoj skupštini. Tada dobijaju stan.

Međutim, na Beogradskom univerzitetu Anica Savić Rebac nije dočekana raširenih ruku. Njene kolege smatrale su da je posao dobila preko veze, politički, što nije bilo istina. Sa druge strane, gotovo svi njihovi prijatelji i poznanici govorili su o velikoj uzajamnoj ljubavi Anice i Hasana .

,,Razmenjivali su samo ljubav za ljubav", bila je opaska Zuke Džumhura.

Početkom pedesetih Hasan Rebac je teško oboleo. Priprema se za rastanak sa Anicom, u oproštajnom pismu je rekao da se još jednom rodi, samo bi nju voleo…

Iste noći kad je Hasan umro, Anica je prerezala vene. Samoubistvo nije uspelo jer je sebi dala injekciju morfijuma, što je usporilo krvarenje, tako da je preneta u bolnicu i spasena. Od namere o samoubistvu nije odustajala: čitala je literaturu o antičkim samoubistvima.

Prijatelji su je odvraćali, ali je ona svoje uverenje branila argumentima antičkih koncepcija o samoubistvu, a posebno ideju da će „mudrac sam sebi oduzeti život, radi spasenja otadžbine i radi prijatelja, i ako ga obuzme suviše jaka bol, bilo zbog osakaćenosti, bilo zbog neizlečive bolesti".

Neposredno pre nego što će se ubiti hicem iz pištolja, Anica Savić Rebac obavila je sve formalnosti u vezi s grobom, sahranom, zajedničkim spomenikom… Sastavila je testament, podelila prijateljima drage predmete, knjige, slike, nakit, stari porcelan, srebro, nameštaj… Po paradoksalnoj logici, Aničino samoubistvo, iako ga je ona sama najavila, izazvalo je, kad je postalo realnost, zaprepašćenje. Dugo i metodično pripremano, ono je pobudilo izuzetno zanimanje, kao kraj života vredne osobe na vrhuncu tvoračkih moći… Aničino samoubistvo bilo je, po mnogočemu, neobično, pa i po svojoj ekstravertiranosti. Ono je bilo ne samo puki kraj života poznate osobe, nego i dramatično javno ispovedanje životne filozofije…", piše autorka knjige o Anici Savić Rebac, Ljiljana Vuletić.

Anica i Hasan sahranjeni su na Novom groblju u Beogradu. 

У Београду је Нађа Регин завршила Седму женску гимназију, а затим и два факултета:^[ Глумачку академију и Филозофски факултет. На академији је била у класи професора Јоже Рутића и асистента Бранка Плеше, заједно са Павлом Минчићем, Дејаном Чавићем, Цигом Јеринићем, Јеленом Јовановић-Жигон, Петром Банићевићем и још тридесетак студената. Дипломирала је 20. маја 1954. године улогом Анке, у представи Љубавници непознатог аутора из 16. века, у Београдском драмском позоришту . Глумачку каријеру започела је још на студијама, да би почетком 60-их дебитовала и у иностранству, где је наставила да игра у многим филмовима и серијама. До завршетка каријере снимила је чак 40 наслова у Енглеској и Немачкој . У Србији је била позната под именом Нађа Подерегин . У Кану је срела свог будућег супруга Мајкла Шрајбера, лондонског индустријалца, са којим је добила кћерку Тању. Њена сестра Љоља удала се за Холанђанина са којим је добила сина Андреја. Касније су се обе развеле и наставиле да живе у Лондону.^[1]

Нађа се опробала и као издавач, а пред крај живота и као писац. Са сестром Љољом, која је била професор славистике, 1980. године основала је издавачку кућу Ханиглен паблишинг (Honeyglen Publishing). Ова издавачка кућа објављивала је углавном биографије и лепу књижевност. Међу њиховим издањима је и енглески превод романа Свитање, који је написала њихова мајка Милка Бајић Подерегин. Почетком деведесетих година 20. века издавачка кућа Ханиглен паблишинг учествовала је и на Сајму књига у Београду. Године 2016. објавила је роман Жртве и будале . Нађа Регин умрла је 6. априла 2019. године у Лондону . Глумачку каријеру Нађа је започела још као студент, 1949. године. Дебитовала је у домаћем остварењу Прича о фабрици, режисера Владимира Погачића. Током студија Нађа је снимила још два филма: Чудотворни мач и Фросина, оба у режији Војислава Нановића. По дипломирању снима Ешалон доктора М. у режији Жике Митровића и копродукцијски филм Кућа на обали, режисера Бошка Косановића.

Своју каријеру у иностранству Нађа је започела 1963. године, улогом у другом наставку авантура Џејмса Бонда - Из Русије с љубављу, улогом девојке негативца Карима, док је наредне године, у трећем наставку - Голдфингер, улогом Боните постала и једна од Бондових девојака. Сарадња са глумцем Шоном Конеријем отворила јој је широм врата у свету глуме. Глумила је и у телевизијским серијама Светац, са Роџером Муром, Осветници и Опасан човек . Крајем шездесетих Нађа Регин се повукла са сцене. Пензију је стекла радећи као сценариста на Би-Би-Си-ју.^[4] Писање је било важно за Нађу. Довршила је роман „Свитање”, који је њена мајка Милка оставила незавршен у рукопису. Писала је према белешкама које су остале за Милком после њене смрти, 1971. године је иза ње оставила непотпун рукопис за први роман кад је умрла 1971. Рад на завршетку овог романа сматрала је „најважнијим делом које је икад урадила . Године 2016. објавила је и сопствени роман Жртве и будале, под именом Нађа Регин. Реч је о бурној, ратом разореној романси између идеалистичког песника Марка Боздана и лепе плесачице Марије Марић.^[8] Радња романа одвија се током кратког поновног сусрета главних јунака у Лондону. Прича се заснива на контрастима живота у Енглеској и Југославији седамдесетих година 20. века, произашлих из политичких околности насталих после Другог светског рата . Нађа Подерегин је као гимназијалка била хапшена „по питању Резолуције ИБ-а”. У притвору је провела неколико месеци, јер је растурала летке „антиреволуционарне садржине”. На летку је писало да је „Тито издао циљеве комунизма, јер је почео да скупља аутомобиле као играчке”. Причало се да је групу коју су чинили Нађа, Лепосава Милошевић, касније удата за писца Антонија Исаковића, и Милана Илић неко пријавио Удби, али се никада није сазнало ко. У време НАТО агресије на СР Југославију, 1999. године, Нађа и Љоља организовале су протесте у Лондону. 

Jovan Milenko Grčić je srpski pesnik i doktor medicine rodjen u Čerevicu 9 decembra 1846 godine a umro je 10 juna 1875 godine . Otac mu je Teodor Grcki bio je trgovac ali je umro mlad ostavivsi zenu Anu rodjenu Barako sa troje dece . Osnovnu skolu je zavrsio je u Čereviću . Pet razreda gimazije zavrsio je u Novom Sadu zavrsna tri razreda u Segedinu i Požunu u Bratislavi tada vec pod prezimenom Grčić . U Beču je studirao medicinu kao stipendista Matice Srpske 1867 - 74 . Zbog tuberkuloze koja mu je od detinjstva pretila prekinuo je studije i vratio se majci koja ga je smestila u šumsku tisinu Beočinskog manastira gde je i umro . Sahranjen je uz manastirsku crkvu sa Zmajevim stihovima na spomeniku Gora ti čuva telo a spomen Srpstvo celo . Njegovi zaostali rukopisi izgoreli su u ratu 1914 godine . 

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Srpsko - cincarsko društvo Lunjina
• Vera Nikolic
• Tetka Bibia
• Tetka Bibia
• Senćanski marcipan
• Sava Stojkov
• Djordje Stanojevic
• Hristifor Crnilovic
• Matija Ambrozic
• Bitka kod Sente

• Generalna [781]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom