IZ MOJE DUŠE

Mihajlo Pavlović (Božurnja, 1840 — Kruševac, 1915) bio je poznati beogradski trgovac, član Uprave Narodne banke, predsednik Srpske kreditne banke i narodni poslanik . Rodio se u Božurnji, kod Topole. Posle završene osnovne škole, postao je šegrt u trgovini, a dve godine kasnije kalfa . Kasnije je prešao u Beograd i bio kalfa u trgovini Antonija Pajovića, gde je upoznao Kostu Mesarovića. Njih dvojica su se uortačili i 1865. godine otvorili firmu „Mesarović i Pavlović“ u Beogradu novu manufakturnu trgovinu na veliko. Radnja im je najpre bila smeštena u kući Mijaila Mijovića, na uglu Dubrovačke (danas Ulica kralja Petra) i Uzun – Mirkove ulice. Nešto kasnije, 1871. godine, preselili su radnju u kuću Jovana Kumanudija, na uglu Knez Mihailove i Dubrovačke ulice . Brzo je napredovao, pa je štedeći stekao veliki kapital koji mu je omogućio da 1884. godine kupi turske dućane i magaze duž Knez Mihailovoj ulici između tadašnje Dubrovačke do Rajićeve ulice, i sve ih porušio. Na tom mestu ozidao je veliku zgradu na sprat, u čijem prizemlju se nalazio prostrani dućan sa dva odeljenja i zastakljenom kancelarijom, dok je u stanu na spratu živela njegova porodica .Nakon smrti Bio je predsednik Srpske kreditne banke. Aktivno je učestvovao u radu Glavnog trgovačko -zanatlijskog odbora, a zatim je osnovao i učestvovao u radu Srpskog trgovackog udruzenja . Bio je clan napredne stranke i poslanik u Narodnoj skupstini 1882 i 1894 - 96 godine . Nalazio se u delegaciji koja je bezuspesno odvracala kralja Aleksandra od zenidbe sa Dragom Masin . U rodnoj Bozurniji podigao je zgradu skole u spomen svoje familije i roditelja . Sa suprugom Milicom imao je sina Milorada i tri cerke Vuku koja se udala za trgovca Dragomira Radulovica , Lepu udatu za vinarskog trgovca Iliju Jovičića i Zoru koja se udala za potpukovnika Kostu Hostinga . Sin Milorad je radio kao ortak u porodicnom poslu . Ozenio se cerkom carinika Dimitrija Jovanovica sa kojom je imao cetiri sina Miku trgovca , Vladu činovnika , i Milana činovnika Narodne banke . Milorad je pre smrti izgubio silan novac u nekim trgovackim spekulacijama , ostavio je za sobom majku koja je provela svoje poslednje godine u nemastini koja je umrla u domu staraca i suprugu koja je umrla u nemastini . Porodicna grobnica Mihajla Pavlovica nalazi se u Arkadama na Novom groblju u Beogradu .  

Naime, 1926. g., Crnjanski, još uvek ne toliko poznat široj javnosti, uređivao je vojni časopis pod imenom Naša krila, što je bilo izdanje specijalizovano za pisanje o letelicama. Prirodno, avioni su tih godina privlačili naročitu pažnju, jer se radilo o novom polju u kojem je tehnologija najbrže napredovala.

Rasprava je na samom početku izgledala kao najobičnija rasprava stručnjaka kakvih ima i danas kada su javne nabavke u pitanju. Razgovor se vodio o tome koje avione treba da nabavi Nacionalni avio-klub, pa se general Dušan Simović zalagao za nabavku francuskih, dok je Miloš Crnjanski ostajao pri stavu da treba da se nabave nemački avioni, koji su po njemu bili mnogo bolji. Stav Simovića je branilo 5 veteranskih oficira, među kojima je bio i Sondermajer.Kao što je poznato i dan-danas, Crnjanski je (a u mladosti pogotovo) bio prznica i prilično prek čovek, tako da je i inače imao problema u komunikaciji sa saradnicima. S druge strane, Sondermajer je bio čovek drugačijeg duha, smirena duša uglađenih manira i rado viđen gost na beogradskim prijemima. Uz to, Sondermajer je bio i heroj iz rata, jedan od najboljih pilota koje je francuska škola leta iznedrila, a koji je čak imao tu čast da bude u elitnoj jedinici Rode. Između ostalog, ta jedinica se na Zapadnom frontu borila protiv čuvenog Cirkusa, koji su činili elitni nemački piloti, a koje je predvodio famozni Crveni Baron. Treba napomenuti i da je Sondermajer iz rata izašao sa 3 potvrđene pobede iz vazdušnih bitki, u kojima je zadobio i teže rane, od kojih se, srećom, u međuvremenu oporavio.

U svakom slučaju, raspravka oko nabavke aviona između Crnjanskog i oficira je, kako je vreme prolazilo, postajala sve žučnija, a kako je Crnjanski bio nesklon kompromisima, počele su da padaju i teške reči, da bi na kraju krenule da pljušte i otvorene uvrede, a u vezi sa ratnom prošlošću koje je svako od njih nosio sa sobom. Oficiri nisu mogli da zaborave ratne strahote i izgubljene prijatelje, a činjenica da je Crnjanski dočekao kraj rata kao niži austrijski oficir ga je činilo inferiornim u njihovim očima.

U jednom trenutku, kada Crnjanski očigledno više nije mogao da podnese sve uvrede, samo je naglo ustao i pljusnuo svu petoricu oficira svojim belim rukavicama, što je značilo poziv na dvoboj. Četvorica su odbila odmah, svesni da bi izlazak na duel značio skoro sigurnu smrt Crnjanskog. Sondermajer je, međutim, prihvatio poziv. Duel se nije održao odmah, budući da su zavađene strane imale problema sa organizovanjem ovakvog dvoboja. Prvi problem je bio taj što su na teritoriji tzv. Stare Srbije dvoboji bili zabranjeni već duže vreme. Drugi problem je bio nedostatak adekvatnog oružja. Prvi problem je prevaziđen tako što se neko setio da su na teritoriji Vojvodine još uvek važili neki austro-ugarski zakoni, koji nisu zabranjivali ovakav oblik razračunavanja. Zbog toga je za mesto dvoboja odabran Vršac, a drugi problem je rešen na neobičan način - budući da je neko kontaktirao porodicu Dunđerski, za koju se znalo da je imala komplet takvih pištolja.

O tome šta se desilo na samom dvoboju postoji nekoliko različitih verzija, ali po svoj prilici je najtačnija ona koju je ispričao Milan Jovanović Stojmirović, budući da se u većom meri uklapa sa onim što je kasnije Crnjanski pričao o tome.

Duelisti su bili okrenuti leđima jedan prema drugom, odbrojali 10 koraka i okrenuli se. Kao izazivač, Crnjanski je imao prednost prvog pucnja. Pisac je nišanio i opalio, ali je, pomalo očekivano, promašio. Došao je red na Sondermajera, koji je prvo nanišanio u Crnjanskog, i stajao u tom položaju nekoliko sekundi, da bi odjednom glasno uzviknuo "Je renonce" (Odustajem, fra.), i ispalio svoj metak u vazduh. To je uradio samo da bi, po pravilima dvoboja, pokazao da je i njegov pištolj bio napunjen.

Sa današnjeg stanovišta, neobična je činjenica da je Sondermajerov gest Crnjanskog još više razbesneo. Izvori kažu da se pisac toliko naljutio da je narednih nekoliko minuta vikao na oficira, nazivajući ga svakakvim imenima i zahtevajući da mu se pištolj ponovo napuni kako bi i on pucao direktno u njega. Po sopstvenom priznanju kasnije, Crnjanskog je zapravo najviše uvredilo Sondermajerovo viteštvo. Oficir je svojim gestom je pokazao da se nije plašio da ikome izađe pred nišan, a sam nije želeo da oduzme život. Pri tom, za Sondermajera svakako niko nije mogao da kaže da se plašio pucanja u drugog čoveka posle borbi u Prvom svetskom ratu. On prosto nije želeo da ubije nekoga ako iza toga nije postojala viša vrednost, što Crnjanski nije mogao da preboli, tako da ga je takvo držanje ponizilo.

Na taj način se desilo da je u ovom dvoboju, iako su obojica učesnika ostala nepovređena, oficir ipak izašao kao pobednik, a po kasnijim rečima Crnjanskog, o ovom događaju je dugo razmišljao i analizirao ga, tako da je verovatno uticao i na njega kao ličnost, pa samim tim i na sve ono što je pisao posle toga.

- Mene je užasno vređalo što Sondemajer nije hteo da puca. Pitao sam se: da mu nije ispod dostojanstva da puca na mene?... Bio sam izvan sebe, ali moram da priznam da me je njegov gest iznenadio i zaprepastio. Bilo je u njemu nečega zbilja viteškog. Čovek je stao pred moju kuglu i dao mi je dokaza o svojoj hrabrosti, ali nije hteo da ničim dalje vezuje svoje ime za moje, a najmanje time što bi me ranio ili ubio. Mene je to bolelo i ja mu to nisam mogao nikad oprostiti jer je u tome bilo i nekog prezira i uopšte mnogo čega za analizovanje i komentarisanje – rekao je Crnjanski kasnije Milanu Jovanovicu Stojmirovicu opisujuci svoje iskustvo s ovim dvobojem . Kada se uzmu rezultati koje su njih dvojica napravili kasnije nema sumnje ishod koji se desio bio je najbolji i za njih a i za narod . Crnjanski je postao ako ne najbolji onda sasvim sigurno jedan od najboljih srpskih pisaca napisavsi romane kao sto su Seobe i Druga knjiga seoba dok je Sondermajer bio prvi pilot koji je izveo let od 15 . 000 hiljada kilometara na liniji Pariz - Bombaj cime je zadivio celu Evropu vec naredne 1927 godine . Ovaj srpski oficir takodje je 1931 godine pobedio sa jos dva jugoslovenska pilota na Medjunarodnom vazduhoplovnom takmicenju nakon cega vise niko nije dovodio u pitanje da se radi o jednom od najboljih evropskih pilota tog vremena . Što se samog dvoboja tiče reklo bi se da je on pokazao kako jedan akt viteštva zna da napravi velike pozitivne stvari koje potom nastavljaju da odjekuju u vremenu mozda zauvek .  

Prvi veći međunarodni uspeh ostvarila je na Evropskom prvenstvu, kada je pobedila u višeboju i u svim pojedinačnim disciplinama, osim u parteru gde je bila druga. Te 1975. godine je već bila proglašena gimnastičarkom godine. Titulu evropske prvakinje osvojila je još dva puta, 1977. i 1979, čime je postavila rekord. U svojoj četrnaestoj godini Komanečijeva je postala zvezda Olimpijskih igara u Montrealu 1976. Vežba na dvovisinskom razboju prva je u istoriji Olimpijskih igara ocenjena najvišom ocenom - 10. Na tim je Igrama osvojila ukupno 5 medalja, od toga zlato u višeboju, dvovisinskom razboju i gredi, srebro u ekipnom takmičenju te bronzu u vežbi u parteru. Time je postala jedna od najmlađih osvajačica olimpijskog zlata u istoriji.

Na Igrama u Moskvi 1980. ponovno je briljirala, osvojivši zlato na gredi i u parteru (u parteru je podelila prvo mesto s Neli Kim), te još dva srebra: u ekipnom konkurenciji i u višeboju. Godine 1981, za vreme egzibicione turneje po SAD Nađin trener Bela je sa suprugom prebegao i tražio azil. Po povratku u Rumuniju Komaneči je stavljena pod prismotru tadašnjeg Čaušeskuovog režima zbog bojazni da bi i ona mogla prebeći. Zabranjena su joj putovanja van zemlje, pa se posvetila treniranju rumunskih gimnastičarki.

Nađa nikad nije htela da potvrdi priče o torturama koje je trpela. Ipak je i sama pobegla 1989. i danas živi u Americi. Do tada ju je maltretirao i seksualno zlostavljao Čaušeskuov sin Niku. U novembru 1989. godine, nekoliko nedelja pre revolucije u Rumuniji, Komanečijeva je pobegla iz Rumunije. Dobila je dozvolu za boravak u Americi. Premda ju je u SAD očekivao njen trener Bela Karolj, ona mu se nije javljala. U zatočeništvu ju je držao čovek koji joj je omogućio beg iz Rumunije, uzevši joj slobodu za 5.000 dolara. Konstantin Panait, koji joj je omogućio beg, brzo je shvatio da bi u Americi mogao da zaradi na rumunskoj gimnastičarki, pa je počeo da naplaćuje njene intervjue i gostovanja u televizijskim emisijama. Pretpostavlja se da je tako zaradio 200.000 dolara, ali Nađa od toga nije dobila ništa. Nađa Komaneči se uz pomoć jednog prijatelja, godinu dana kasnije, oslobodila Penauta i nastanila u Montrealu.

Bavila se promotivnim aktivnostima, reklamirala gimnastičke sprave i treninge i radila kao foto-model. Verila se 1994. godine sa američkim gimnastičkim šampionom Bartom Konerom, kog je prvi put upoznala još 1976. godine. Svadba je bila zakazana za 26. april 1996. godine u manastiru Kašin blizu Bukurešta. Poželela je da joj venčani kum bude tadašnji predsednik Rumunije Jon Ilijesku. Političar je bio oprezan i rekao je da je Nađina želja lep gest i prema zemlji i njenim roditeljima, a da zbog svog zvaničnog položaja nije mogao da preuzme „kumovski status“ ali je bio domaćin tog događaja. Na tu „svadbu veka“ pozvani su bili Robert de Niro, Arnold Švarceneger, Džimi Konors, Jon Cirijak, Ilie Nastase i Hilari Klinton. Nađin suprug je zbog želje supruge prešao u pravoslavlje.

Nađa je dobila američko državljanstvo. Danas često putuje i propagira sport i gimnastiku u različitim delovima sveta. I dalje je aktivna u raznim sportskim sferama. Sa suprugom je otvorila privatnu gimnastičku školu u Normanu. Zajedno se takmiče u revijama i zarađeni novac daju u dobrotvorne svrhe. 

Jelena, rođena u Gornjoj čaršiji, nadomak kafane “Belo jagnje”, dobila je nadimak Lena ili Lenče, ne toliko zbog svoje lepote, koliko zbog bele puti.

Momak po imenu Milan Tasić koji je rano ostao bez oca, video je “ubavo devojče” kad je došao u Gornju čaršiju da obiđe imanje. Njegova majka je ostala sama sa petoro dece, a kako je on bio najstariji i mezimac, nazvala ga je Mile Pile.

Brigu o Miletu je preuzeo njegov deda sa očeve strane, kako bi olakšao ženi svog sina, pa je Milan odrastao i stasavao u bogatoj kući i pod budnim dedinim okom. Između Lenke i Mileta su se vrlo brzo pojavile iskre, nakon što su se upoznali u dvorištu Koste i Agnije Stamenković. O njihovoj ljubavi je ubrzo pričalo celo Vranje, pa je o njoj napisana i pesma . Kada su Jelenini roditelji čuli pesmu i zadirkivanja sa raznih strana, protivili su se ovoj ljubavi, da “ne pukne bruka” pa su joj zabranili da se sreće sa Miletom.

Kako je bila pod stalnom prismotrom, Mile nije mogao da je vidi ni iz daleka, niti da joj da pisamce, jer je Lenče, kao i većina devojaka toga doba, bila nepismena.

Jelena se ubrzo udala za Kostu Stošića, tramvajskog radnika, 1898. godine kada joj je bila 21 godina. Do 1903. živeli su u Vranju, a onda su se odselila u Beograd.

Lenka je sa svojim mužem dobila šestoro dece.

Poginula je 6. aprila 1941. prilikom bombardovanja Beograda.

Nakon godinu i po dana i Mile se oženio Ljubicom iz bogate vranjanske porodice. Sa njom je dobio devetoro dece. Ljubica je bila najlepše obučena žena u Vranju, imala je sve, ali joj je pesma narušavala bračnu harmoniju zbog čega je mužu prebacivala i u dubokoj starosti.Lenče je, kažu, žarko želela da bar svog sina oženi Miletovom kćeri.

Jednog dana došao je mladi inženjer Mihailo Stošić, da zaprosi Miletovu ćerku Persidu. Međutim, mana mu je bila što je Lenkin sin.

– Šta?! Ja sas Belo Lenče kao s priju da se ljubim? Nikad! – rekla je Ljubica.

Iako je mile vodio Ljubicu na zabave i veselja, i bio pažljiv muž, ona bi čim čuje pesmu “Otvori mi, belo Lenče”, postala je ljutita i ljubomorna i odlazili su kući kako piše profesor Momčilo Zlatanović, u knjizi “Narodno pesništvo južne Srbije”.

– Jelena je u Beogradu umrla, ali je daleko za njom ostala njena ljubavna i nežna pesma “Otvori mi, belo Lenče” koja je dolazila do izražaja, tek u kolu kad truba zasvira, a kolovođa polako, meraklijski, nogu pred nogu, poveo kolo i zapjeva tu pesmu – stoji zapisano o ovoj pesmi.Milan Tasić – Mile Pile umro je 1960. godine i prema legendi na da njegove sahrane čula se iz jedne vranjanske kafane pesma “Otvori mi Belo Lenče”.

Možda je bilo slučajno…

Kako li to izgleda kada se zaljubi i odluci na zenidbu cuveni carobnjak osmeha tvorac Sumnjivog

lica i Ozaloscene porodice , Autobiografije i jos mnogih domacih popularnih dela . Kada je 

isprosio konzulovu cerku Darinku Djordjevic postavio je pred nju tri uslova od kojih je morala da

prihvati bar jedan . Kocka , pice , ili zene . Mudra je bila Darinka ako bi izabrala kocku otisla bi

kuca , da izabere pice uz kucu ode i zdravlje , konacno je shvatila da je najbolje da izabere zene

i tako i bi . Potpisavsi da se slaze sa tim vencali su se u manastiru kod Bitolja i priredili veselje 

o kome se godinama pricalo . Darinka nije bila prva devojka koja je zarobila srce ovog 

komedijasa . Bio je zaljubljen do usiju u sestru svog druga lepu i bogatu Milicu Terzibasic . 

Slusajuci bratovljeve price i ona se zagrejala za Branislava pa je citala njegove radove kako

bi upotpunila sliku o tom divnom mladicu dok nije doslo do susreta dvoje mladih na nedeljnom

bogosluzenju a zatim i na balu . Ipak ta ljubav je imala tuzan kraj Milica se tesko razbolela 

bas u vreme njegovog odlaska u zatvor zbog pesme Dva raba . Tu ljubav je preboleo pisuci

pesme da olaksa srcu a vreme za zenidbu se priblizavalo . Brak Darinke i Branislava bio je

prepun ljubavi izrodili su troje dece Margitu , Strahinju bana i Oliveru koja je prerano 

preminula .  Mnogo godina kasnije u arhivu Jugoslavije pronadjeno je pismo koje su 1899

godine Nusic i Darinka pisali njegovim roditeljima o odluci da se razvedu . Kao glavni razlog 

navedena je njena velika tvrdoglavost i ljubomora ali je Nusic dodao da se zbog mnogo vecih

i vaznijih razloga mogao razvesti od nje odmah posle vencanja . Najduhovitiji covek Balkana

kako ga je nazivala evropska kritika izazivao je graju i smeh gde god bi se pojavio . Tako je 

jednom za vreme demonstracija hteo na konju da udje u Ministarstvo spoljnih poslova . Kada

ga je posluzitelj Jovo kumio i molio da to ne cini on mu je uzvratio More pusti Jovo nije ovo 

ni prvi ni poslednji konj koji ulazi u Ministarstvo spoljnih poslova . U svemu je nalazio razlog

za smeh . Sve do 1915 godine kada umire njegov sin Strahinja ban tada smeha u njegovom 

scru nestaje . Podigao mu je spomenik knjigom devetstopetnaesta i tako nakon 

desetak godina poceo je opet da stvara . Tada nastaju najbolji pozorisni komadi Gospodja

ministarka , Mister Dolar , Ozaloscena porodica , Dr , Pokojnik i mnogi drugi . Na premijeri 

komada Dr sredinom decembra 1936 loza sedam u parteru iz koje je Nusic pratio sve svoje

premijere bila je prazna .  Pisac je lezao tesko bolestan u kuci na Dedinju . Ali cak i u takvom

stanju radio je na svom poslednjem delu Vlast . Zavrsio je drugi cin i stavio poslednju rec 

Zavesa neposredno pred smrt . Umro je 19 januara 1938 godine iako nije zeleo da to bude 

bas usred zime pa da se svet smrzava zbog njega .  

Амиџин конак у Крагујевцу је једина сачувана зграда из комплекса дворских објеката Милошевог доба. Конак носи име и Момачки, јер је служио за смештај кнежевих момака из најближе пратње. Представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја, решењем Завода за научно проучавање споменика културе Београд бр. 446/47, од 28. октобра 1947. године, а категорисана као културно добро од великог значаја за Републику Србију 7. априла 1979.године, Службени Гласник РС, бр. 14/79.^[1]

У његовој непосредној близини се налазио конак кнеза Милоша (уништен 1941. године) и Шарени конак, конак кнегиње Љубице (изгорео у пожару 1884. године). Саграђен је у периоду од 1818. до 1822. године за дворско особље на чијем челу је био домостроитељ Кнежевог двора Сима Милосављевић Паштрмац, родом из Паштрме, засеока у Рамаћи. Милош га је звао Амиџа (тур. стриц), па је тако конак добио назив. Паштрмчева породична кућа и данас постоји, у ул. Светозара Марковића 3. Конак су градили најбољи мајстори тог времена, Јања Михаиловић, Тодор Петровић, мајстор Веселин. Рађен је у балканско-оријенталном духу, у време када је Србија још увек била под турском влашћу и тек стицала аутономију. Сам конак је саграђен на косом терену, тако да се чини као да има некакав полуспрат. Део приземља је ојачан посебном конструкцијом од камена.

На улазна врата је постављен звекир од кованог гвожђа, поред којег су смештени мали прозори, украшени кованим решеткама. На горњем делу се налази трем. Објекат је зидан бондруком, уобичајеним начином грађења у 19. веку. Ентеријер је подељен на осам просторија, које су служиле за смештај и спавање.

Почетак владавине кнеза Милоша је уједно и почетак утемељења једног новог грађења, под јаким утицајем уметности турске империје. Овакав начин градње карактерише одсуство орнамената и минимална украшеност. То се посебно односи на фасаде и прозоре на кућама, који су мање украшавани. 

Вајфертов деда се доселио у Панчево почетком 19. века, тражећи своју срећу прво као трговац, а затим и као произвођач пива. Да би ојачао своје предузеће послао је свог сина Игњата у Минхен да би радио у тамошњим пиварама и изучавао занат, што је Игњат и радио у пивари Спатенбрау. После Игњатовог повратка граде још већу пивару која постаје највећа на Балкану, и која је постојала све до 2008. године.Током 1865. године Вајфертови изнајмљују постојећу пивару у Београду, да би почели и тамо са производњом, да би избегли трошкове транспорта и царине приликом довожења панчевачког пива за Београд.

Ђорђе Вајферт је у Панчеву похађао немачку основну школу и мађарску средњу школу, после чега га отац шаље у Будимпешту у Трговачку академију на даље школовање. После тога Ђорђе одлази на усавршавање у Вајенштофен, поред Минхена, где апсолвира Велику пиварску школу. После дипломирања 1872. године, Ђорђе одлази у Београд да би помогао оцу у послу и заједно граде нову пивару на Топчидерском брду. Ђорђе Вајферт се 1873. године оженио Маријом Гиснер.

Као велики добротвори, отворили су велико панчевачко католичко гробље, где су и данас посмртни остаци чланова породице Вајферт. Такође су из свог фонда саградили панчевачку католичку Цркву Свете Ане и још многе друге јавне и добротворне установе.

Вајферт је био слободни зидар. Био је представник велике масонске ложе Југославија. Ђорђе Вајферт је отишао из Панчева (тада Аустроугарска) за Београд 1872. године и одмах се активно укључио у јавни живот поново успостављене Кнежевине Србије. Годину дана пре избијања Српско-турског рата 1876-78, Ђорђе Вајферт је поклонио новац из фонда за куповину топова за српску армију. Током рата Вајферт се придружио српској војсци као добровољац и био је у служби при коњици. За показано јунаштво у српској војсци примио је орден за храброст. По његовој жељи, од свих медаља и признања које је добијао за живота, једино је ова медаља заједно са њим отишла у гроб.

Вајферт није био члан ниједне политичке партије, увек се трудио да служи као баланс у узбурканом политичком животу тадашње Србије. Један од примера је и Тимочка буна, побуна против краља Милана Обреновића 1883. године. Велики број српских политичара је тада био ухапшен и суочен са смртном казном. Вајферт је тада тражио аудијенцију код краља и тражио да се смртне казне замене за временске, што је оправдавао престанком даљњег крвопролића у Тимоку а самим тим и у Србији.Током 1893. године Ђорђе Вајферт је основао фонд краљ Стеван Дечански, добротворну организацију која се бринула за глувонему децу и омогућавала им школовање и укључивање у редован нормалан живот. Ђорђе Вајферт је не само основао овај фонд већ је био и главни финансијер и као такав је носио титулу почасног председника.

Током Првог балканског рата, 1912. године Вајферт је платио за 60.000 векни хлеба које су биле даване најсиромашнијим породицама у Београду.

За време Првог светског рата, Србија је била окупирана од стране Аустроугара, а Ђорђе Вајферт је те ратне године провео на југу Француске, одакле је према ситуацији и могућностима слао помоћ Србији. После рата, Вајферт се вратио у Београд да помогне у поновној изградњи порушеног града.

Током 1921. године заједно са Единбуршким одбором шкотских жена и Лондонским одбором шкотских жена оснива Болницу за жену и дете у Београду, за коју је поклонио 20.000 квадрата земљишта на Топчидерском брду.Вајферт је такође поклонио земљиште за изградњу клуба Београдско женско друштво Поред осталих добротворних активности вредно је такође још поменути донацију коју је Вајферт дао за изградњу зграде Српске академије науке и уметности

Дана 9. септембра 1923. је поклонио своју нумизматичку збирку, са 14.114 комада новца. у којој је сједињена збирка његовог оца и брата, Београдском универзитету Колекцију златних, сребрних и бронзаних медаља је поклонио Народном музеју, а велику колекцију скица и старих слика Београда Музеју града Београда "Цео Београд" је обележио његову "педесетогодишњицу делања" 16. септембра 1923.Ватрогасној институцији је поклонио особиту пажњу и од 1921. је био председник Банатског ватрогасног удружења. Добитник је многих одликовања. Између осталог, био је почасни председник панчевачке Пучке банке и вршачког ватрогасног удружења. На њега данас подсећају и две зграде у Панчеву изграђене о његовом трошку: Анина црква из 1922/23. године, и портална зграда на панчевачком католичком гробљу, изграђена 1924. године.

Умро је 12. јануара 1937. године, у 17.20 часова у својој вили у Београду. Опело је одржано у панчевачкој католичкој Цркви Св. Ане 14. јануарa , а . је сахрањен на панчевачком католичком гробљу . Наследио га је сестрић Фердинанд Грамберг.

Додељен му је Орден Светог Саве, Краљевски орден Белог орла и Краљевски орден Карађорђеве звезде. Проглашен је за почасног грађанина Панчева. Преузео је пивару коју је његов отац (Игњат Вајферт) сазидао код „Мостара“ у Београду, а коју је касније јако проширио.

Купио је рудник мрког угља код Костолца, рудник бакра у Бору и рудник каменог у Подвису, чему придолази још и златни рудник у Светој Ани, те је на тај начин постао творац модерног рударства у Србији.

Након неколико година експлоатације Борског рудника, постао је један од најбогатијих индустријалаца у Србији. Део добити је усмерио на отварање пивара у Сремској Митровици и Нишу.

Један је од оснивача Народне банке Србије Од 1890. он је гувернер, те стекао великих заслуга у одржању вредности динара и олакшању кредитних послова у Србији. Гувернер је био у периоду 1890-1902 и 1912-1926, укупно 26 година. Године 1915. у Првом светском рату, комплетан трезор банке је пребацио у Марсеј, где је банка наставила да ради током рата. Извео је и претварање народне банке у емисиону установу Краљевине СХС, као и замену круна у динаре. Био је доживотни почасни гувернер банке.Био је и председник Управног одбора Самосталне монополске управе Краљевине Србије у периоду 1895—1900. година.

Волео је тркачке коње. Омиљени коњ му је био Фантаст. Улагао је доста у ергеле и коњички спорт.

Ђорђе је дарежљиви мецена културних и хуманих установа и пријатељ наука, скупљао је стари новац.

У своје време био је највећи индустријалац у Југославији . Његов лик налази се на новчаници од 1000 динара, као и на кованици од 20 динара искованој 2010. године

Некадашња Улица Огњена Прице на Врачару у Београду од 2004. године носи име по Ђорђу Вајферту.

У Костолцу је током 2022. откривена Вајфертова спомен-биста .

Branje trave ive na Ozrenu jedno je od nekoliko tradicijskih elemenata u izvornoj formi, kada stotine berača iz sela u okolini planine Ozrenu kod Doboja, Bosna i Hercegovina, odlaze na Gostilj (dio Ozrena sa nadmorskom visinom 773 metra) u branje ljekovite trave ive. Trava se koristi u narodnoj medicini zbog vjerovanja da je iva lijek za sve bolesti. Otud i poslovica "trava iva od mrtva pravi živa".

Branje se obavlja svake godine 11. septembra, na praznik Usjekovanje glave Јovana krstitelja prema pravoslavnom kalendaru. Nakon uspona na Gostilj, mještani svih društvenih, spolnih i dobnih skupina beru ivu travu, pojedinačno i u skupinama. To je vjekovna tradacija gdje ozrensko stanovništvo vjeruje da, ukoliko je ubrana na ovaj dan, iva ima skoro neograničenu ljekovitu moć. Iva se pažljivo bere i berači je pronalaze među višom travom. Preporučuje se korištenje makaza ili noža kako bi se iva sačuvala i za buduće generacije .Zbog toga berba obično traje nekoliko sati. Po završetku branja, berači se penju na vrh Gostilija i okupljaju u manje grupe, od kojih su mnogi u ozrenskim narodnim nošnjama, i nastavljaju druženje uz tradicionalnu muziku. Poslijepodne se pravoslavni sveštenici penju na vrh gdje posvećuju ivu. Trava iva (teucrium montanum) vrlo je ljekovita biljka koja raste u planinskim krajevima širom svijeta. Gdje god da se bere ta trava, barem trećinu vidljivih cvjetova treba ostaviti netaknute, jer osim što je ljekovita, korisna je i zato što izvrsno vezuje ono malo zemlje na golom kamenjaru. U Bosni i Hercegovini je malo staništa na kojim ta biljka raste, zbog čega Gostilj na planini Ozren važi za zanimljivo turističko mjesto.

Ubrana iva se suši i čuva tokom godine. Konzumira se na različite načine (kao čaj, natopljena rakijom, pomiješana s medom) kako zbog ljekovitog djelovanja, tako i preventivno. Dok se u prošlosti berba odnosila isključivo na narodnu medicinu, danas je njena uloga u društvenoj integraciji, i pomoći u očuvanju ozrenskih nošnji, pjesama i plesova koji postupno nestaju. Tradicija se prenosi spontano unutar porodice, ali i u osnovnim školama. Nekoliko lokalnih udruženja također poziva slične organizacije iz različitih regija da sudjeluju u branju, što je dovelo do uključivanja mnogih i izvan Ozrena . U cilju očuvanja te tradicije predloženo je da se branje trave ive uvrsti kao nematerijalno dobro na listu UNESCO-a. Inicijativu za zaštitu branja trave ive pokrenuli su u Sokolskom društvu iz Boljanića. To je podržao, a potom i kandidovao Muzej u Doboju i Ministarstva prosvjete i kulture Republike Srpske. Komisija Bosne i Hercegovine za saradnju s UNESCO-om nominirala je „Branje trave ive na Ozrenu“ za upis na Reprezentativnu listu svjetskog nematerijalnog kulturnog nasljeđa.^[5]

Komitet za nematerijalnu svjetsku baštinu UNESCO-a donio je 28.11.2018. god. odluku kojom je element „Branje trave ive na Ozrenu“ upisan na Reprezentativnu listu nematerijalne svjetske baštine. Oduka je donesena na sjednici Komiteta održanoj u Port Louisu, Mauricijus, a „Branje trave ive na Ozrenu“ treći je elemenat iz BiH koji je upisan, nakon Zmijanjskog veza i Konjičkog drvorezbarstva .

Drugo, francuski konzul Ijasent Ekar incident opisuje tako, kao da su perjanici po naredbi Danilovoj „naterali“ bjelopavlićke devojke da sa njima igraju kolo. Kako nekoga naterati na kolo, narodni ples koji nije "stiskavac", drugo je pitanje, ali nekakvog nasilja je moralo biti i bes Bjelopavlića je iz perspektive tradicionalnog patrijarhalnog društva svakako bio opravdan. Konačno, pitanje je i zašto bismo na reč verovali francuskom konzulu koji je imao politički interes da brani knjaza, a ne Crnogorcima koji su se smatrali oštećenom stranom. Treće, imena devojaka i njihova svedočenja ne postoje. Opet, i to je razumljivo, jer dovoljno je što im je čast jednom ukaljana, ako je do silovanja stvarno bilo došlo: njihovi očevi ne bi dozvolili da se o tome uopšte i govori, a kamoli da se daju izjave licima van porodice. Ipak, da istorija nije zabeležila nijedno jedino ime pobuđuje sumnju.

Četvrto, dve godine nakon ovog događaja perjanik je postao legendarni Marko Miljanov Popović-Drekalović iz Kuča, plemena u susedstvu sa Bjelopavlićima koje je i samo bilo meta jedne Danilove pohare (o kojoj je Marko Miljanov kasnije pisao). Da li bi ovaj vojvoda (praktično glavni teoretičar srpskog i crnogorskog etosa, „čojstva i junaštva”, neupitna ljudska gromada) nedugo nakon toga postao knjažev perjanik, da je do napastvovanja zbilja došlo i da je priča o tom zverstvu tačna? S ove vremenske distance nemoguće je odgovoriti na pitanje, koliko istine ima u priči o masovnom silovanju, ali dve činjenice ipak simptomatično stoje: prvo, knjaza Danila zvali su Zeko Maniti, što govori dosta o njegovoj naravi, a drugo, Todor Kadić, rođeni brat Danice zvane „Vilajeta”, jeste ga ubio u Kotoru. Teško da bi ga ubio iz čista mira. 

Vinski vitezovi dele zajednicke vrednosti . One su zasnovane na visokom kvalitetu proizvedenihž

vina , razumnom konzumiranju , odrzavanju tradicije druzeljubivosti i sirenju kulture i vina i 

hrane . Monah Dorotej je zajedno sa svojim sinom Danilom sagradio manastir Drenču . Njegova 

gradnja je pocela 2 marta 1382 godine onda kada je srpski knez Lazar dao dozvolu za gradnju 

a uz nju i velika imanja u Župi . U svecanim prilikama vinski vitezovi Župe nose svoju vitesku

odoru . Kod vitezova iz reda Monah Dorotej ona je sacinjena od dugackog plasta , tamno 

crvene boje protkanog zlatnim nitnama i odgovarajuce kape . Osim toga nose i lanac na kome 

je zakacen medaljon od hrastovine od koje se prave i vinska burad sa oznakom vinskog reda . 

Na pocetku je napisan tekst Zupski vinski viteski red monah Dorotej . U sredini je gravura 

manastira Drenča koji je u 14 veku sagradio monah Dorotej . Na toj gravuri je predstavljena

ala sa Zeljina dobro poznata iz narodne legende ovog kraja . Ala Zeljinska je mitski predak svih

Župljana zastitnik i dobrocinitelj , stitila je Župu od grada a bericet je sa raznih strana donosila

u Župu te je zrno grozdja bilo ko volujsko oko a klasovi zita od po jednu litru .  

Vera Jašarevic je violinistkinja prvog niskog Simfonijskog orkestra osnovanog 1960 godine . 

Rodjena je u Nisu 1922 godine iz koga je tokom muzicke karijere cesto odlazila najvise zbog

honorarskog angazovanja u inostranstvu . Kada se vratila ostala je u Nisu sve do penzije 1978 

godine koju je docekala kao zamenica vodje drugih violina . Vise puta nagradjivana uspela je 

da zahvaljujuci svojoj hrabrosti talentu i predanosti muzici zauzme istaknuto mesto u prvim 

niskim gradskim orkestrima . Na muzickoj sceni Nisa uvek su se posebno isticali Romski orkestri

u kojima su dominirali gudacki instrumenti i koji su u svom repertoaru imali sve od narodne 

do klasicne muzike . Nastupali su po kafanama ali i u pozorisnim predstavama kao muzicka 

pratnja . Uoci Drugog svetskog rata u ovim orkestrima su muzicirale i dve devojke sestre

Fevzija i Refija Jašarevic . Fevzija je svirala violinu i pevala a Refija je izvrsno svirala 

klavir . Da se ime Fevzije Jasarevic otrgne od zaborava pomogao je kulturno - edukativni 

kolektiv Zadrugarice koji je povodom Dana zena 2015 godine osmislio i objavio kalendar 

Nišlijke za nezaborav koji predstavlja deo istoimenog šireg projekta udruzenja gradjanki i 

gradjana Zadrugarice . Projekat je posvecen rehabilitaciji uspomene na neke od zena koje 

su svojim delovanjem obelezile istoriju grada Niša . Projekat je realizovan uz pomoc 

rekonstrukcije Zenskog fonda iz Beograda u saradnji sa Umetnickom skolom Niš ciji su djaci

ilustrovali stranice kalendara . Fevzija Jasarevic romska dama sa violinom ciji je zivot obelezila

muzika moze da posluzi za primer kao uzor sadasnjim i buducim generacijama zena romskog

porekla . U 2017 godini se navrsilo 95 godina od rodjenja Fevzije Jasarevic istaknute niske 

umetnice romskog porekla . Da se porodicna ljubav prema muzici nastavi potrudio se unuk 

Fevzije Vere Jasarevic poznati uspesni bubnjar cuvene niske grupe Kerber Josip Hartl .  

Primitivan je čovek u svakom putniku i prosjaku gledao eventualnu epifaniju (prerušenog apostola, sveca ili neko natprirodno biće) i zato mislio da je na “njegovu polzu” prijem svakog putnika. Kao što ga uči "Poslanica Jevrejima" : "Gostoljubivost ne zaboravljajte, jer neki ne znajući primiše anđela na konak". Ali, i kada zaslužena pohvala ili ukor nisu očigledni i trenutni, verovalo se da ove smrtnike sačekuju na onom svetu u obliku raja ili pakla. O značaju običaja i navike pružanja gostoprimstva namernicima za naš religiozni narod u prošlosti, ilustrativan je primer da je jedna od zabrana u "Zakonu za raju" iz 1635. godine bila davanje konaka i utočišta nepoznatim putnicima. I zdravim i bolesnim. I verujućim i neverujućim. I ubogim i bogatim. Za njih je bio, po tom propisu, predviđen prostor oko ili ispred ulaznih manastirskih kapija.

Obaveza je napomenuti i naglasiti da nije samo domaćin morao paziti da ne uvredi gosta i da mu se ništa nije smelo odbiti, već i obrnuto. I gost je morao biti obazriv i izbegavati svaki postupak koji bi domaćina doveo u neugodan položaj. Postojali su i propisi koji su regulisali njegovo ponašanje. Po njima se morao vladati od trenutka ulaska u gostoljubivi dom, do odlaska. U gostoprimstvu se u nekim narodima i preterivalo. Kao što je običaj gostinske obljube. Kada se gostu podvodila i neka od žena iz domaćinstva. Takva je legenda o rođenju Sibinjanin Janka, odnosno Janjoša Hunjadija - sina despota Stefana Lazarevića.

Naime, običaj se zadržao do 20. veka u pirotskom i dimitrovgradskom kraju. U bizarnom poštovanju događaja žena se ustupala gostu na telesno uživanje, neretko i predstavnicima vlasti.

Žena nije smela da se buni, a kada bi se pobunila, niko joj ne bi verovao.Domaćin je posebno morao garantovati bezbednost svom gostu ne samo od ukućana nego i od okoline. Čak je u slučaju ubistva gosta, domaćin bio obavezan da ga osveti, nezavisno od toga da li ga je ranije poznavao.

Domaćin je morao štititi gosta, čak i kad je neposredno pre toga naneo zlo nekom od ukućana ili samom domaćinu. Mogao mu je u takvim neprilikama uskratiti gostoprimstvo, ali mu nije smeo odgovoriti nikakvim zlom.

Eto takva su bila verovanja i običaji nekada.

Prvo srpsko drustvo za gimnastiku i borenje nastalo je u Beogradu u prolece 1857 godine na 

inicijativu slikara Steve Todorovica . To je bila prva organizacija takve vrste na prostoru Balkana.

Boreci se protiv konzervativne sredine Todorovic je u drustvu okupio učenike gimnazije i Liceja 

pretezno decu uglednih roditelja . Vezbalo se u magazi Save Spahije koja se nalazila kod 

danasnje saborne crkve u Beogradu sto je obelezeno spomen plocom postavljenom 1957

povodom obelezavanja stogodisnjice Prvog srpskog drustva za gimnastiku i borenje na 

zgradi skole . Sprava za gimnasiku i borenje - mačevanje Todorovic je nabavio o svom trosku .

Rad drustva je naisao na otpor patrijarhalne sredine jer je Todorovic zaveo takvu igru gde deca

mogu polomiti noge i ruke kako je grupa roditelja navela u predstavci upucenoj policiji da se

Drustvu zabrani rad . Medjutim i pored zabrane Todorovic je izdejstvovao da obnovi rad pa 

je zbog povecanog interesovanja Drustvo preselio u zgradu Turskog hana . U prolece 1860

je organizovan Gimnastičarski javni čas sto je bila prva priredba takve vrste u Srbiji . Godine 

1861 Todorovic odlazi na školovanje u Beč , pa drustvo postepeno smanjuje svoju delatnost 

da bi 1864 prestalo sa radom . U spomen na Drustvo Todorovic je naslikao sliku Gimnasticari

koja se danas nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu .  

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Srpsko - cincarsko društvo Lunjina
• Vera Nikolic
• Tetka Bibia
• Tetka Bibia
• Senćanski marcipan
• Sava Stojkov
• Djordje Stanojevic
• Hristifor Crnilovic
• Matija Ambrozic
• Bitka kod Sente

• Generalna [781]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom