IZ MOJE DUŠE

Osetivši da će i ona uskoro umreti, Vidosava je 6. jula 1978. godine u stanu u ulici Maršala Tolbuhina 81 (danas: Makenzijeva), gde su živeli poslednjih godina, sastavila testament kojim je odredila da celokupna zajednička ostavina ode na osnivanje Zadužbine Miloša Crnjanskog.^[1] Ona je odredila i tri člana Upravnog odbora buduće zadužbine: univerzitetskog profesora dr Nikolu Miloševića, književnika i književnog kritičara Borislava Mihajlovića Mihiza, kao i advokata Veljka Kovačevića.

Činim to na način kako bi to učinio i moj Miloš, s kojim sam u braku provela punih 57 godina, deleći s njim kako radosti njegove slave tako isto i gorčinu njegova stradanja. Za mene život još ima smisla i značaja samo ukoliko bih još i sama mogla doprineti da se sačuva trajna uspomena na tu retku i izuzetnu ličnost čije je delo ušlo u same vrhove srpske književnosti.

— Iz testamenta Vide Crnjanski, [1]

Kosovka devojka nije samo fenomen Kosovske bitke vec simbol koji predstavlja odbranu časti i

otadzbine . U okviru Vidovdanskih svečanosti u Gračanici odrzan je izbor Kosovske devojke a 

za najlepsu izabrana je Aleksandra Ristic iz Obilica . Andjela Gospic iz Pljevalja izabrana je za 

drugu pratilju . Program je upotpunjen nastupima kulturno umetnickih drustava i vokalnih 

solista . Danas se obelezava Vidovdan veliki nacionalni praznik , praznik kojim se izrazava 

postovanje i zahvalnost svima koji su se borili za otadzbinu . Srpska pravoslavna crkva njeni 

vernici Srbi uopste Vidovdan obelezavaju s posebnim postovanjem pre svega kao secanje na 

svesnu zrtvu kneza Lazara kosovskog mučenika i svih njegovih saboraca u boju na Kosovu 

na Vidovdan 1389 godine .  

Kao mentor za predmet televizijsko novinarstvo držala nastavu na Fakultetu političkih nauka (1991-2000).

Predstavljala je Jugoslovensku radio-televiziju na međunarodnim skupovima, kao što su seminari UNESCO-a „Žena i mediji“ (Varšava, 1984) i „Obrazovanje kadrova u kulturi“ (Beč, 1985). U ime JRT bila je član Žirija u kategoriji dokumentarnog programa na Međunarodnom TV festivalu Prix Italia, u Palermu 1990.

Kao predsednik vodila Komisiju JRT za razvoj programa (1989-1990).

Član je Udruženja novinara Srbije (bila član Suda časti Udruženja od 2009. do 2013). Predsednik je Udruženja za negovanje tradicija Druge beogradske gimnazije.

Živi u Beogradu, udata za novinara i dramskog pisca Miodraga Ilića, s kojim ima sina Uroša, ekonomistu.

Од 1897. до 1914. године живио је он у Сарајеву, а потом, до краја свог живота у Бањој Луци. Живећи у Бањалуци Боцарић се бавио и политиком; био је члан Прибићевићеве "Самосталне демократске странке" (1926). Шпиро је био директор Народног музеја у Бањалуци од оснивања 1930. године^[9] до Другог светског рата (1941).^[10] Одликован је 1940. године Орденом Св. Саве IV реда због заслуга као директор бањалучког бановинског музеја.

Убијен је и бачен у Шаранову јаму (у логору Јадовно) код Госпића 19. јулa 1941. године од стране усташа .

Kruna njene karijere bila je sezona 1975/76, kada je sa crveno-belim timom osvojila duplu krunu. U finalu Kupa protiv Industromontaže iz Zagreba (99:77) postigla je 42 poena. Proglašena je za najboljeg igraNastupala je za juniorsku reprezentaciju Jugoslavije sa kojom ima srebrnu medalju sa prvenstva Evrope za juniorke 1965. godine. Tada je postizala prosečnih 11 poena po utakmici. Za reprezentaciju Jugoslavije je nastupala od 1967. do 1976. godine. Odigrala je 110 utakmica i postigla 1129 poena (prosek 10,3 po meču). Osvojila je bronzanu medalju na šampionatu Evrope 1970. godine u Holandiji, kada je na sedam utakmica postigla 43 poena.^[3] Igrala je i na Evropskim prvenstvima 1972. i 1974. godine. Bila je drugi strelac nacionalnog tima na šampionatu Starog kontinenta u Bugarskoj 1972. (90 poena na osam mečeva, prosek 11,3 po utakmici), iza Marije Veger, dok je u Italiji 1974. zabeležila 42 poena na sedam odigranih mečeva

O njihovoj neraskidivoj vezi i beskrajnoj inspiraciji koju je Muni budila u umetniku, mogo se govorilo. Njihov poseban psiho-estetski odnos neki istoričari umetnosti porede sa antičkim mitom o Pigmalionu iz Ovidijevog dela „Metamorfoze“.Naime, zbog sveopšte nemoralnosti tadašnjih žena Pigmalion nije hteo da se ženi i živeo je samo za svoju umetnost. Međutim, čeznuo je za idealnom ženom, pa ju je prema sopstvenoj predstavi načinio od slonove kosti. Kad je boginja Afrodita slavila svoj praznik, prineo joj je u hramu sjajnu žrtvu i pred žrtvenikom izgovorio bojažljivu molbu da mu od tog kipa stvori ženu. Ona mu je ispunila želju, kod kuće ga je čekao živ kip, Galateja, piše "Vikipedija".

Nakon stvaralačke faze koju obeležavaju orijentalne žanr-scene, koje su Paji Jovanoviću donele svetsku slavu i učinile ga najmlađim srpskim akademikom čuveni slikar se upustio u period slikanja monumentalnih istorijskih kompozicija. Potom se interesuje za portrete, kao i za akt. Tad je Muni stupila na scenu.

Video ju je kao devojčicu od svega trinaest godina, kada je pomagala ocu oko uređivanja zgrade u kojoj je Paja imao atelje. Bio je 33 godine stariji od nje.Posle očeve zabrane da posećuje atelje, da ne bi smetala umetniku, Paja, čija je ruka već ovekovečila lik mlade Hermine, uz molbu dobija odobrenje od njenog oca da boravi u ateljeu kao model.

Tad počinje nešto što bi se moglo nazvati misija mlade Hermine i stvaranje dela za večnost uglednog slikara.

"Slikanje žena za Paju je uvek značilo slikanje lepote. On, jednostavno, nije želeo da ih vidi ružne i stare. Čak i kada se radilo o ne baš tako lepim ženama, uvek se trudio da pronađe lepotu u njima. Mnogi likovni kritičari su mu zamerali zbog toga, i upućivali žestoke čak i zajedljive kritike. Ali on je ostao dosledan sebi i svojoj životnoj mudrosti:Izgleda da je u Muni slikar pronašao upravo lepotu. Ona menja njegov odnos prema aktu. Paja Jovanović je, naime, tokom studija zbog ružnih i starih modela imao odbojan stav prema ovom žanru i njegov otkon prema slikanju nagog tela trajao je sve dok nije upoznao Herminu Dauber. Njihov brak dug četiri decenije trajaće do smrti Paje Jovanovića 1957. godine.

Kroz Pajina umetnička dela vidi se i sazrevanje žene koja je obeležila njegov rad i koja mu je ostala odana celog života.Njihov odnos opisuje i naziv postavke iz 2018. godine u Legatu Paje Jovanovića - „Muni umetnička inspiracija Paje Jovanovića“. Naime, tad je bilo izloženo 30 Jovanovićevih dela inspirisanih njegovom suprugom Herminom Jovanović rođenom Dauber.

Muni ne samo da je bila model za dela na kojima je ona prikazana, već je pozirala Paji Jovanoviću i za čuveni portret kraljice Marije Karađorđević. U muzeju postavljene jedna naspram druge, slike pokazuju sličnosti tela, dok je kraljica koju je narod voleo pozirala samo za glavu i lik na svom portretu, kako će vam prilikom posete objasniti kustosi. I tu kraljevsko držanje Pajine muze fascinira.

Stopala, šake, prsti, prevoji haljina i svetlosti na njima... Sve na slikama Muni odiše pokretom umetnika kome je bila više od modela - supruga, muza, životna inspiracija.

Ubistvo milionerke Drage Mitrićević bilo je jedno od najzagonetnijih koje Beograd pamti. Njeno telo nađeno je 5. februara 1933. godine, a policija je tada prvi put zvanično angažovala telepatu u pokušaju da reši slučaj.

Draga Dimitrijević-Mitrićević, početkom prošlog veka bilo je jedno od poznatijih imena u Beogradu. Otac joj je bio državni savetnik, a suprug upravitelj dvora Karađorđevića, držala se dostojanstveno i sa stilom, a sugrađani su je prepoznavali po otmenosti i lepoti, sve do trenutka kad je doznala za muževljevo neverstvo.Kada je bivši suprug preminuo još više se osamila. Niti ju je ko posećivao, niti je ona kome išla u kuću. Čak je i drva sama cepala. Uz ušteđevinu od 3 miliona dinara i dragocenosti u banci, bivša gospođa upraviteljeva sada je prihodovala od rentiranja.

Doktor Vojislav Rašiću, pravnik i diplomata takođe blizak dvoru bio je jedan od retkih prijatelja. Dece nije imala, a jedva da je govorila i s rodbinom. Beograđani su je na ulici poznali po dugom, crnom štapu, a za pojasom je uvek nosila revolver.

Iako su joj mnogi nalazili mane, niko nije slutio da se nekome mogla zameriti.

"U podrumu te prazne i zloslutne zgrade, u prašini i memli, nađeno je telo pokojne Drage. Ispod gomile nabacanih sanduka, ispod isečenih drva i letava, nađen je juče u podne njeno telo", stajalo je u izveštaju.Peto februarsko jutro godine 1933. osvanulo je uz dotad retko zaprepašćenje na licima Beograđana. Ovaj zločin postao je jedan od najzagonetnijih koje Beograd pamti. Kada je dobio zadatak da reši misteriju, Rada Popović, načelnik Odeljenja beogradske kriminalističke policije, čupao je sebi kosu od muke.

Draga je "nađena kako leži postrance, sa levom rukom ispod slabine, dok je desna bila stegnute šake ispružena ispred lica. Držala je čvrsto jedan pramen iščupane kose, što svedoči da je u borbi sa napadačem pokušala da se odbrani..."Dr Milovan Milovanović, prvi profesor sudske medicine beogradskog Medicinskog fakulteta, radio je obdukciju tela preminule Drage. Nalaz te obdukcije nikada nije saopšten javnosti. Uz fotografije sačinjene pri uviđaju, sačuvan je na Institutu za sudsku medicinu. Jednu stvar, međutim, javnost nije mogla da shvati: kako je moguće da nadležni već ranije nisu pronašli telo, kada je nestanak Dragin prijavljen nekoliko dana pre toga?

31. januara 1933. u novinama se pojavila vest: "Bogata rentijerka Draga Dimitrijević-Mitrićević je nestala!" Dr Rašić bi je ponekad viđao iza kapije njene vile, ali mu je prazno dvorište susetke nakon nekoliko dana pobudilo sumnju.Po prijavi nestanka, nadležni se odmah daju u potragu. Sumnjajući na otmicu, kriminalistička policija u tri maha pretresa Draginu kuću. Nedostatak dokaza ostavio ih je u još većoj neverici: ni jedan jedini trag nije pronađen, ništa što bi ih odvelo do usamljene udovice.

Vest o njenom nestanku za to vreme postaje senzacija koja puni stupce dnevne štampe. Pronalazak njenog tela prilično je uzdrmao prestonicu, iako će to, kako će se pokazati, samo produbiti misteriju njenog nestanka ."Nepoznati ubica morao je biti veoma hladnokrvan kad je svoje gnusno delo izvršio i dok se pripremao da ga izvede. Jer nije jedanput policija bila u podrumu, nisu jedanput detektivi i žandarmi razgledali ne bi li što našli što pada u oči. Sve je to on izveo sa takvom umešnošću da nikome ne bi ni moglo pasti na pamet da su grede i sanduci ispred tog dela podruma namerno tako nabacani da predstavljaju nemarnost”.

Način na koji je ubijena je bio pod velom misterije. Jedina logična pretpostavka odnosila se na motiv zločina: to je svakako morao biti novac .Među osumnjičenima se u jednom navratu našao Dragin nećak Vojislav Jovanović, a islednici su, uz sve raspoložive resurse, pomno proveravali svaki naredni trag. Istraga je, međutim, tapkala u mestu, sve dok se tri godine kasnije, avgusta 1936., istražitelji nisu odlučili na nesvakidašnji potez. U policijsku stanicu pozvan je gospodin po imenu Luj Rozenštajn, po zanimanju grafolog i telepata.

Nekoliko dana pre nego što joj se gubi svaki trag, Draga Mitrićević se na dvoru sastala sa kraljem Aleksandrom i direktorom banke. Razlog njene posete nikada nije obelodanjen, ali ono što se zna jeste da je njena ušteđevina od 3 miliona dinara neposredno pre toga ukradena.

Da li je stoga Dragino ubistvo tek puka slučajnost, budući da se dogodilo ubrzo nakon posete dvoru? I da li je, shodno tome, moglo biti počinjeno po nalogu nekih uticajnih ljudi, koji su za cilj imali da namerno ometaju istragu? .Ubica je imao dosta sreće, jer DNK analize, koje su danas nezaobilazni saveznik istražitelja 30-tih godina u Beogradu nije bilo ni u najavi. Stoga i mnoga pitanja u vezi zločina do dana današnjeg ostaju bez odgovora, ostavljajući beskrajan prostor za nagađanja i varijacije na temu.

84 godine kasnije, originalna dokumentacija i dalje se čuva u Institutu za sudsku medicinu "Dr Milovan Milovanović". Na mestu nekadašnjeg zločina, u kući gde je Draga provodila dane, danas je zgrada Poreske uprave.Koliko je zapravo Draga bila bogata, govori i to što je u svojoj kući imala 16 štednih knjižica, koliko je banaka tada bilo u Beogradu, toliko je knjižica imala, a u njima upisani milionski iznosi. Najveći sef u Izvoznoj banci na Terazijama bio je njen.

O bogatoj starici i njenom misterioznom ubistvu Živojin Žika Petrović napisao je knjigu "Do viđenja“ koja govori o prvom najvećem nerešenom slučaju beogradske policije, ali i po tome što je to prvi slučaj kada je policija zvanično angažovala telepatu u pokušaju da pomogne.

Од 2005. године саставни део музејске поставке чини и рударски лифт односно парна машина за превоз људи и материјала. Ова парна машина је конструсана 1872. године у фабрици „Јозеф Кереши” у Грацу у Аустрији. Од 1874. године је радила у руднику Врдник, а после продора воде и потапања те јаме 1922. године, машина је пренешена у Сењски Рудник, где и данас ради. Карактеристика ове машине је у томе што она као покретачку снагу користи водену пару, а централна осовина садржи дрвене зупце. Ова парна машина је једина тог типа у Европи која је перманентно у функцији и спушта рударе на дубину од 150 метара.Сталне поставке Музеја су:

• Зграда старог магацина адаптирана је 1980. године и од тада се користи као изложбени простор Музеја угљарства, који презентује предмете и историју Сењског Рудника и осталих рудника угља са подземном експлоатацијом који се налазе у саставу ЈП ПЕУ Ресавица. Изложени предмети датирају од антике до данашњих дана .
• Машинска радионица саграђена је 1922. године за потребе рудника. Данас представља занимљив и живописан део музејског комплекса Музеја угљарства. Свака од четири просторије машинске радионице представља једну интересантну поставку из живота рудара.

У првој просторији је представљен друштвени живот рудара између два светска рата. Године 1930. у Сењском Руднику основано је Соколско друштво у оквиру кога су осниване различите секције почевши од више спортских клубова, преко музичких и глумачких секција, до актива жена и других удружења. Изложбу аутентичних фотографија које приказују тај сегмент из живота рудара можете погледати у некадашњој столарској радионици.

Друга просторија, некадашњи приручни магацин, данас осликава домаћинство рудара из прве половине 20. века. Ту се може видети како и чиме су рударске куће биле опремљене, као и један мали део поставке који нас враћа у прву основну школу Сењског Рудника која је основана давне 1896. године.

Просторију машинске радионице данас је заменила поставка који носи назив „Жене у рудницима угља некад и сад”. Ова поставка с разлогом носи епитет најдирљивије поставке у музеју. Поставка која би још могла да носи и назив „рударске сузе, крв и зној из ока женског бића” нас води од краја 19. века, од једне тихе домаћице, супруге и мајке, до данашње модерне жене, жене рудара која раме уз раме са мушкарцима зарађује свој хлеб са седам кора дубоко у утроби земље.

Последња, али не најмање важна просторија машинске радионице је стара ковачница са две оригиналне ковачке ватре које су и данас у функцији. Поставка у потпуности реконструише некадашњи изглед ковачнице и посетиоце упознаје са начином рада најбољих мајстора ковача који су свој занат пекли баш у овој радионици.

• Парна машина је својеврсни рударски лифт за превоз људи и материјала јаме Сењски Рудник. Ова парна машина је конструисана 1872. године у фабрици Јозеф Кереши у Грацу у Аустрији. Од 1874. године је радила у руднику Врдник а после продора воде и потапања те јаме 1922. године она је пренешена у Сењски Рудник где је намонтирана и где и данас ради. Карактеристика ове машине је у томе што она као покретачку снагу користи водену пару а централна осовина садржи дрвене зупце који се праве у машинској радионици у самом Сењском Руднику од сувог грабовог дрвета. Ова парна машина је једина тог типа у Европи која је перманентно у функцији до данашњег дана апсолутно је сигурна и безбедна за превоз радника и може да ради без обзира имало електричне енергије или немало тако да рудари у сваком тренутку могу потпуно безбедно да иду у јаму и да из ње изађу. Овај рударски лифт спушта рударе на дубину од 150 метара.

Sa 10 godina prelazi u Beograd, gde je dobila novu učiteljicu Tinu Tirol. Nova učiteljica je prepoznala neverovatne ambicije mlade Anke i ubedila ju je da sa 15 godina počne da vodi dnevnik. Već sa 15 i 16 godina je tečno govorila nemački i francuski i obučena je da savršeno prevodi. Godine 1836, sa samo 15 godina, Anka je u Beogradu objavila svoju prvu knjigu "Naravnoučitelne povesti", sa 14 prevedenih pripovedaka sa nemačkog jezika, čime je postala prva srpska književnica tadašnje Srbije, odnosno treća Srpkinja književnica, uzimajući u obzir prethodne radove Eustahije Arsić i Julijane Radivojević u Vojvodini.

Jedan od najbitnijih uticaja jeste i taj da je odškrinula vrata ka obrazovanju ženske dece. Dvogodišnje vođenje dnevnika je takođe uticalo na to da je Anka obeležila početne dane književnosti u Srbiji, posedujući obrazovanje veće nego ijedna žena pre nje u Srbiji.

Da je duhom bila daleko od načela i "uobičajenog" za to vreme, govori i to da je odbacila narodnu nošnju i oblačila haljine sa dekolteom, a pored upečatljivog izgleda, Anka je rečju, svojim građanskim manirima i ponašanjem bila ravna najuglednijim evropskim damama toga vremena.Kako je rasla, broj udvarača mlade Anke se povećavao. No, jedan od upamćenijh i ozbiljnijih je Antun Mihanović, do ušiju zaljubljeni hrvatski pesnik i tvorac reči hrvatske himne. Kao austrijski konzul, ali i ugledni i učeni čovek tog vremena, sa velikim zadovoljstvom je bio gost u domu Obrenovića, prilikom njegovog dužeg boravka u Beogradu. Nije prošlo mnogo, kada ga je očarala lepota i britak um 16-godišnjeg devojčurka .Napisao joj je sonet "Viđenje" i pesmu "Kamena djeva", nakon čega je zatražio ruku Jevremove mezimice Anke. Međutim, iako bi bili polaskani da se ovakav brak dogodi, velika smetnja bila je razlika u godinama. Antun je imao 41 godinu, a Anka svega 16. Ovu neprijatnu situaciju rešio je apsolutni gospodar Srbije, knez Miloš, koji se pitao za sve, pa tako i za bračne odluke. Knez je bio neumoljiv, te je obrazložio da brak nije moguć zbog razlike u veri. Niko u to nije verovao, jer se znalo da su se Miloševa deca venčavala sa pripadnicima druge vere. Veruje se da je razlog ovog nemogućeg braka politika zaljubljenog kozula, koja je tada smetala knezu, te ga je hitno poslao nazad u Beč.Tri godine nakon odlaska zaljubljenog pesnika, Anka se udaje za temišvarskog bankara i spahiju Aleksandra Konstatinovića, sa kojim je imala četvoro dece. Kada je knez zbačen sa vlasti, porodica beži u izgnanstvo, a Anka i Aleksandar smestili su svoj dom u Rumuniji. Anka je svog muža smatrala dosadnim, a brak nije dugo potrajao -  Aleksandar je umro 1858. godine.Ubrzo, Anka utehu pronalazi u jednom neobičnom udvaranju. Očarao ju je suprug njene preminule sestre Simke, ugledni trgovac Jovan Germani. Ovo je obeleženo kao veliki ljubavni skandal, o kome se mesecima govorilo po čaršiji. Još je veći šok bio kada se iz te afere rodila ćerka, kojoj su dali ime po Ankinoj pokojnoj sestri, a Jovanovoj pokojnoj supruzi- Simeona zvana  Simka. Ni kriva ni dužna, obeležena je žigom zabranjene ljubavi.

Anka je Jovana odbijala za brak, a ćerku je poslala u nemački internat. Anka je i dalje imala razne udvarače, između ostalih, jedan od njih bio je i učitelj njene ćerke Katarine, koji se ubio zbog neuzvraćene ljubavi.

Volela je kocku, luksuz, bogatstvo, lagodan život, a najviše državne spletke. I upravo je jednu od njih, najsmrtonosniju od svih, počela da smišlja u svom salonu i da povlači poteze koji će vremenom dovesti do gašenja loze kneza Miloša, ali ne i njene sopstvene.Ono o čemu se, malo-malo pa govorilo jeste i njen neobično blizak odnos sa bratom, knezom Mihailom.

Kada je ona imala 10 godina, a Mihailo osam, njihov odnos rastao je u zaljubljivanje. Kažu da je patrijarhalna Ljubica bila veoma uznemirena kada je saznala da se njen sin i ćerka njenog devera "vole". Tako, potrudila se da to što pre spreči i da udalji potencijalne pretnje, u čemu je i uspela. Razdvojila ih je, Anka je ubrzo dobila brojne udvarače, a Mihailo se okrenuo pisanju setnih pesama svojih ljubavi.

Knez Mihailo je dolaskom na vlast bio u nesrećnom braku sa Julijom Hunjadi. Osluškujući nezadovoljstvo čaršije, a i gajeći svoje ambicije da bar nekoga od svojih dovede na presto, ako već ne može sama da se uda za kneza, Anka počinje da spletkari protiv Julije.Anka je odlučila da za svog pijuna u ovoj misiji izabere najstariju ćerku Katarinu. Upoznaje Mihaila sa njom i  on se, očaran lepom Katarinom, razvodi od Julije. Bio je odlučan da ide protiv svih, pa i samog mitropolita koji nije odobravao brak dvoje bliskih rođaka, iako su ga svi upozoravali na opasnost koja vreba. Razlog nije bila samo razlika u godinama, srodstvo, već i očigledan i fatalan uticaj Anke na kneževu politiku.

Međutim, 10. juna 1868. godine knez Mihailo, Tomanija Obrenović, te Anka i Katarina Konstatinović uputili su se na Košutnjak. Zaljubljeni par uz pratnju Anke i bake Tomanije, šetali su parkom. Dok su se peli uz zadnju stranu staze, pored njih su prošla tri gospodina i pozdravila kneza. Kada je knez krenuo njih da pozdravi, jedan od njih trojice je izvadio revolver i ubio Mihaila. Anka se, kasno, bacila pred kneza Mihaila kako bi zaštitila sĆerka Katarina, ranjena u Košutnjaku, kasnije se više puta udavala i živela podjednako skandalozan život kao i majka, dok se mlađa ćerka, Simka, udala se za rumunskog vladara Aleksandra Lahovarija i postala najuticajnija žena Rumunije posle kraljice.

Zaostavština Ankinog jedinog sina Aleksandra traje i do danas. Iz braka sa Milenom Opuić dobio je ćerku Nataliju. Natalija se kasnije udala za crnogorskog princa Mirka, što ih je posle smrti kralja Aleksandra I Obrenovića stavilo u poziciju prvog pretedenta na srpski presto. Ipak, odluka je pala da na presto dođe kralj Petar I Karađorđević. Potomci Mirka i Natalije i danas žive u Francuskoj.

O ironiji koju samo sudbina može da priredi, govori i to da je nasleđe Anke Obrenović nadzivelo sve Obrenovice i one koji su bili protiv ljubavi kneza i nje 

Дом породице Павловић се налази у Београду, у улици Господар Јевремовој 39 и представља непокретно културно добро као споменик културе.^[1]

Кућа је подигнута 1882. године као приземна породична кућа Косте Ст. Павловића, тадашњег начелника Министарства унутрашњих послова и бившег управника нишке вароши по ослобођењу од Турака. Пре изградње, Коста Павловић заједно са професором Љубом Ковачевић и генералом Јованом Мишковићем (потоњи председници Српске краљевске академије) купује плацеве у низу, на дунавској падини. До данас је сачуване ,,сведоџбе“ тадашњег градоначелника Ж. М. Блазнавца о куповини плацева Међу првим грађанским кућама у Јевремовој улици конципираних у проевропском архитектонском маниру, била је кућа Косте и Анке Павловић, подигнута 1882. године. У то време била је то једна од највећих парцела на Дунавској падини коју је Коста, први управник нишке вароши и начелник министарства унутрашњих послова, купио миразом своје супруге Анке рођене Аћимовић. Поред њих, плац је купио Љуба Ковачевић, професор Велике школе и политичар, и генерал и академик Јован Мијушковић. Била су то три највећа плаца у Јевремовој улици пошто је урађено пресецање и уређење квартова београдских према првом урбанистичком плану Емилијана Јосимовића. Коста је на месту управника Града Ниша, 1878. године, донео Указ о организацији града, и по доласку у Београд посебну пажњу посветио је уређењу не само сопственог дома већ и улице у којој живи, те је тако радио на сређивању терена, рабаџије су на својим колима доносиле земљу са Теразија како би поравнао нагиб парцеле са улицом, калдрмисао је тротоар испред куће што се сматра првим приватним улагањима у инфраструктуру града. До Првог светског рата била је то мирна стамбена улица са дрворедима без скоро и једне трговачГрађена је поступком карактеристичним за крај 19. века, опеком у кречном малтеру са масивним зидовима премошћеним плитким пруским сводовима. Споља је била обликована у класицистичком маниру. Имала је пет соба и велико предсобље. У сутеренском делу била је кухиња и још једно одељење. Кућа је у Првом светском рату оштећена, а потом обновљена је 1927. године када је дозидан спрат са мансардом према пројекту архитекте Александра Секулића, складно уклопљен у постојећи архитектонски концепт објекта. Фасаде су обновљене једнообразно, у духу академизма са декоративним елементима у виду пиластера, конзола, венаца, и прозорских оквира. Вертикалност фасаде постигнута је каменим квадерима дуж ивица зграде, средишњим ризалитом и прозорима који су изведени у виду врата са декоративном гвозденом оградом попут француског балкона. Главни колски улаз, који је из времена изградње, састоји се из два слободна ступца и гвоздене капије. Улаз у кућу је из дворишта на бочној фасади. Са дворишне стране изведена су одређена проширења према пројекту арх. Драгомира Тадића.^[7] Башта породице Павловић проглашена је 2004. године за једну од најлепше уређених башти на Општини Стари град која представља праву цветну оазу у центру Београда.ке радње, са приземницама које одликује дух европске архитектуре и стила живота. Грађена је поступком карактеристичним за крај 19. века, опеком у кречном малтеру са масивним зидовима премошћеним плитким пруским сводовима. Споља је била обликована у класицистичком маниру. Имала је пет соба и велико предсобље. У сутеренском делу била је кухиња и још једно одељење. Кућа је у Првом светском рату оштећена, а потом обновљена је 1927. године када је дозидан спрат са мансардом према пројекту архитекте Александра Секулића, складно уклопљен у постојећи архитектонски концепт објекта. Фасаде су обновљене једнообразно, у духу академизма са декоративним елементима у виду пиластера, конзола, венаца, и прозорских оквира. Вертикалност фасаде постигнута је каменим квадерима дуж ивица зграде, средишњим ризалитом и прозорима који су изведени у виду врата са декоративном гвозденом оградом попут француског балкона. Главни колски улаз, који је из времена изградње, састоји се из два слободна ступца и гвоздене капије. Улаз у кућу је из дворишта на бочној фасади. Са дворишне стране изведена су одређена проширења према пројекту арх. Драгомира Тадића.^[7] Башта породице Павловић проглашена је 2004. године за једну од најлепше уређеУ репрезентативним салонима Дома породице Павловић организовани су сусрети чланова Краљевског дома и дипломатског кора, уметника и научника међу којима су: Стојан Новаковић, Јован Цвијић, Јеврем Грујић, Сима Лозанић, Никола Пашић, Миленко Веснић, Михајло Петровић Алас, Бета Вукановић, Тома Росандић, Иван Мештровић, Јован Дучић, Милан Ракић и други. Након Другог светског рата наступио је тежак период за предратну буржоазију и интелектуалну елиту. Породица је ипак успела да сачува кућу од претварања у друштвену имовину. Поред тога, у поткровљу куће одржаване су редовне седнице најстаријег ликовног удружења „Лада“ на којима присуствују Петар Лубарда, Михајло Томић, Цуца Сокић, Зуко Џумхур, Влада Величковић и други. После Другог светског рата, на првом спрату, организовани су скупови конзерватора културног наслеђа Србије и чланова међународног комитета за народно градитељство ICOMOS и UNESCO.Познати чланови породице Павловић који су својим радом и друштевним залагањима обележили културни и политички живот Србије били су Коста Ст. Павловић, градоначелник Ниша, његова жена Анка, оснивач и први председник Женског друштва у Нишу; њихов син Стеван Павловић, правник и дипломата, помоћник министра спољних послова, носилац звезде Легије части, председник Друштва пријатеља Француске; унук Коста Павловић, дипломата и шеф кабинета председника владе Душана Симовића и Слободана Јовановића, књижевник и историчар; праунук Стеван К. Павловић, професор емеритус балканске историје на универзитету у Саутемптону и сарадник Краљевског историчарског друштва;^[8] унука Лепосава – Бела Павловић, академски сликар, професор француског језика, лектор и сарадник САНУ и доживотни председник „Ладе”^[9]; унук Доброслав - Бојко Павловић, проф. др арх. конзерватор, један од оснивача Друштва конзерватора у земљи, носилац ордена Св. Саве I реда.

Породица Павловић је део свог уметничког блага даривала институцијама културе и образовања, Народном музеју у Београду, Галерији Бељански и Матици Српској у Новом Саду, и већи део библиотеке Шумадијској епархији у Крагујевцу. Данашњи потомци су конзерваторским приступом очистили тробојни четрворолист и годину 1882. који су уклесани у подни мозаик улазног хола у приземљу 2003. године.

Почетком двехиљадитих, у подруму Дома, отворен је Културни центар са сталном изложбеном поставком која представља богату збирку уметничких и етнолошких предмета и докумената шест генерација породице Павловић коју су чинили, и даље чине: дипломате, министри, правници, преводиоци и уметници. Збирка обухвата богату архиву, старе фотографије са посветама, дипломе, ордење и указе, признања, делове старе градске одеће, живописне ношње, архаично покућство и друге предмети из свакодневног живота 19. и прве половине 20. века.

Bio oženjen Darinkom, ćerkom novosadskog trgovca Đure Vulpea, sa kojom je imao sinove Đorđa i Arsu, koji je nasledio štampariju, knjigoveznicu i papirnicu, i kćeri Sofiju i Ankicu.^[1]

Umro je u Novom Sadu i sahranjen je na Uspenskom groblju .

Restoran Prolece je popularni restoran domace kuhinje otvoren 1950 godine u centru Beograda

na uglu ulica Vuku Karadzica i Carice Milice . Od 1962 godine nalazi se pod upravom preduzeca 

Varos kapija koje je nastalo udruzivanjem veceg broja ugostiteljskih objekata . Restoran je 

renoviran 1979 godine i od tada ima svoj prepoznatljivi idetitet . Na mestu na kojem je otvoren

restoran nekada se nalazila dzamija . Taj deo grada nazivao se Varoš kapija po jednoj od cetiri

kapije kroz koju se ulazilo u Beogradsku varos . Varos kapija obuhvata deo grada koji se spusta

prema Brankovoj ulici a omedjena je Obilicevim i Kosančicevim vencem kao i Pop Lukinom 

ulicom . U tom delu grada nalazilo se i mnostvo laguma u kojima se čuvala roba dovezena u

pristaniste na Savi koje je stanovnistvo koristilo kao skloniste za vreme Drugog svetskog rata. 

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Kafana Dva jelena
• Srpsko - cincarsko društvo Lunjina
• Vera Nikolic
• Tetka Bibia
• Tetka Bibia
• Senćanski marcipan
• Sava Stojkov
• Djordje Stanojevic
• Hristifor Crnilovic
• Matija Ambrozic

• Generalna [782]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom