IZ MOJE DUŠE

Između 1950. i 1982. 15 puta bio je jugoslavenski predstavnik na olimpijadi, osvojivši 12 medalja u ekipnom plasmanu: jednu zlatnu na olimpijadi 1950., 6 srebrnih i 5 bronzanih. Na prvenstvu Jugoslavije 1. mjesto osvojio je 12 puta.

Poznat je i po svojoj novinarskoj karijeri. Bio je stalni dopisnik časopisa Chess Review i Chess Life. Napisao je i veliki broj knjiga o šahu.

Omiljene replike iz “Nevena” ostale su sve do danas čuvene: “Pitam se, pitam se” i “Ih, ta nemojte kasti”, u izvođenju “kuvarica” Olivere Marković i Dragana Zarića, te su postale dio opšte kulture i razgovora, kao dio odrastanja brojnih generacija mališana.U čast pokojnom Timotiju Džonu Bajfordu snimljen je i dokumentarni film “Pitam se! “Pitam se! Ko je Džon Bajford?” u produkciji RTS-a i Studija B. Bajford je bio britanski režiser, scenarista i glumac koji je dobar dio svog života i karijere proveo u Srbiji radeći brojne projekte na domaćim televizijama. Osim “Nevena”, režirao je i druge serije za djecu, “Poletarac” i “Nedeljni zabavnik”, te ostavio značajan trag na domaćoj  kulturnoj sceni.

Porodica Badžak živela je u Mladenovcu ali je redovno obilazila i svoju porodičnu kuću u Jagnjilu na Straževici, veliku staru brvnaru sa dva ulaza i šest soba, sa ognjištem u sredini, gde je živela domaćica kuće baba Kata (Dimitrijević) i dva-tri momka koji su radili imanje. Pored kuće je bila velika dvospratna konjušnica u kojoj je uvek bilo dvadesetak konja. Zanimljivo je da su kod Badžaka oduvek radili momci iz „preka“, tako u popisu iz 1863. upisani su dvoje slugu iz Austrije (i jedan iz Turske), a na groblju na Straževici sahranjeni su Badžakovi radnici Erharti, otac Jovan (koji je 1919. ubijen od komita zbog para) i njegov sin George (Đura Švaba) koji je primio pravoslavnu veru. Jova je dobio imanje od Badžaka na kome je sagradio kuću. Posebno svečani porodični odlazak Badžakovih u Jagnjilo bio je za seosku litiju Spasovdan, kada je cela familija stizala u selo otvorenim fijakerom. Posle proterivanja porodice Badžak, staru Badžakovu kuću u Jagnjilu prisvojila je zadruga a danas u njoj stanuju izbeglice.I na Seltersu je bila jedna lepa i veoma stara Badžakova brvnara i nekoliko manjih drvenih objekata koji su svi izgoreli za vreme borbi oktobra 1944. godine. U toj kući živela je familija Badžak pre nego što se potpuno preselila u Mladenovac. Iz te kuće je Janko pošao u prvi razred osnovne škole u Međulužju školske 1906/7. kod učitelja Milana Maksimovića. Iza kuće je bio i teniski teren od crvene šljake koji je najviše koristila Simka sa svojim društvom. Na ulazu u imanje bila je kapija, a preko puta kapije, preko druma na strani banje bila je pored puta jedna nadstrešica gde su se smenjivali ciganski karavani. Na Badžakovom imanju se uvek mnogo kuvalo i uvek je ostajalo mnogo hrane. Po tu hranu uveče su dolazili Cigani i nosili je na svoju vatru koja je po ceo dan i noć gorela pored čerge i leti i zimi. Poslovođa na imanju je i ovde bio Velimir Vićentijević, jedan od momaka je bio Velimir Stanković, a iz varoši dolazio je Ilija Mašić na triciklu s kantama da preuzme mleko. Pred kraj II sv. rata, kada su učestala ubistva po okolini, Badžakovu kuću i imanje su noću čuvali žandari a na Seltersu su boravili i četnici. Priča se da je tamo u avgustu 1944. boravio i sam Nikola Kalabić s nekoliko stotina svojih četnika. Danas  (2000) Badžakovo imanje na Seltersu koristi Rasadnik koji je izgradio tamo nove objekte.Pred rat 1940. Janko Badžak je započeo gradnju velike vile poniže klanice (danas Zavod za zapošljavanje), koju je završavao za vreme rata. Vilu je projektovao arh. Ivan Belić brat posleratnog predsednika SANU Aleksandra Belića. Kada su Janka Nemci isterali iz kuće u centru grada, preselio se u kućicu na uglu kraj vile u izgradnji, a u vilu prelazi godinu dana kasnije kad je dovršenje vile poodmaklo. Godine 1942. u vilu se useljavaju izbeglice iz Beograda: Miloševići, Stanojevići, Farčići, Bugarčići.., koji su plašeći se bombardovanja u vili samo spavali, a ceo dan su provodili na Badžakovom imanju na Seltersu. Gosti su ujutro u nekoliko tura kolima prevoženi na Selters, gde su se pripremali obroci za tridesetak duša, a uveče su kolima vraćani u vilu. U Badžakovoj vili nameštaj je već bio luksuzniji, a jedna prostorija je bila kancelarija klanice s telefonom. U vili su živeli za vreme okupacije Janko i supruga Seka, a Milan i Simka sa svojim porodicama bili su u ili Beogradu ili na Seltersu. Pamti se da je jedan rođendan sinovca Ljubomira slavljen u vili. U Badžakovoj vili posle rata dugo godina je bio komitet. Priča se kako je Raka, šef mladenovačke UDB-e nekoliko godina posle rata otkrio u plakaru 40 flaša rakije koje je gazda Janko uvek imao spremne za poklon kada mu neko dođe u goste. Posle rata iz obližnje osnovne škole deca su često silazila do Badžakove vile i igrala se u dvorištu. Posebna je bila hrabrost među dečacima provući se podzemnim hodnikom, koji je verovatno urađen radi evakuacije ukućana u slučaju ratnih opasnosti.Najpotresniji događaj u varoši Mladenovac za vreme okupacije bila je velika racija u novembru 1942. zbog ranjavanja dva Nemca posle napada partizanke Živke. Skoro da nema familije u Mladenovcu koja nije posredno ili neposredno bila ugrožena tim događajima. Nemci su u toj raciji uhapsili 127 talaca i zatvorili u kafanu „Central“ (žene) koja se nalazila na mestu današnje apoteke u Pijaceti i kafanu „Makedonija“ (muškarce) koja je bila na mestu današnje apoteke Max kod taksi stanice.

Ključnu ulogu u spasavanju talaca odigrao je Janko Badžak koji se, po brojnim svedočenjima meštana, poneo kao veliki zaštitnik varoši. O tome kako je došlo do racije i kako se završila ima mnogo svedočenja.

Počelo je sve na sastanku Okružnog povereništva KPJ za Mladenovac u Duboni. Članica tog povereništva 23-godišnja Živka Damnjanović iz Ćuprije (rodom od Smedereva), ubila je jednog jutra sa dva hica iz pištolja Jovu Krajišnika, takođe člana tog povereništva. U tom trenutku ostali članovi su bili u susednoj sobi. Živka je rekla da joj je Jova priznao da je oženjen i da ima decu i pošto je s njim imala ljubavnu vezu u afektu je pucala u njega. Živku su odmah vezali i poslali kurira u Beograd da donese odluku iz pokrajinskog komiteta o njenoj daljoj sudbini. Kurir je doneo presudu – smrt streljanjem. Kada je Živka to doznala ona je u pogodnom trenutku zamolila sekretara Jura Sarića (za koga se priča da joj je takođe bio ljubavnik) da je oslobodi i da joj da pištolj, a ona će svoj život iskupiti u borbi kao prava partizanka. Tako je Živka stigla u Mladenovac, ranila dva Nemca koji su dokoličarili kod Šamota (potporučnika Koniga i dr Engelhardta) i ubila četničkog vojvodu Jocu Vojinovića iz Koraćice, koji je čuvši pucnjavu pošao za njom, a zatim se poslednjim metkom ubila iz svog pištolja u jednom useku ispred kovačnice Blagoja kovača. Nemci su odmah blokirali grad i konjima gonili narod koji je bežao izvan grada. Mrtvo telo partizanke Živke doterali su kolima u kafanu „Central“ gde su bile zatvorene žene, tražeći od njih identifikaciju. Živku su kasnije izložili na ulici između železničke stanice i načelstva.Janko je ručao u vili sa porodicom kada se čula pucnjava. Koji trenutak kasnije neko je protrčao današnjom Bisinom ulicom i vikao da su izginuli Nemci. Janko je odmah ostavio ručak, uzeo gunj i šubaru i otrčao u klanicu. Držao je radnike klanice pet dana i noći po kancelarijama plašeći se, da će ako se vrate svojim kućama biti pohapšeni. Isto je uradio i Rakić sa radnicima džakare. Janko Badžak, koji je i sam bio pod pretnjom da će biti uhapšen, tih dana je neprekidno intervenisao kod Nemaca, ukazujući na činjenicu da je Živka došla sa strane, da nije iz Mladenovca i da zbog toga ne bi trebalo da stradaju Mladenovčani. Uspeo je da se već sutradan oslobode žene s decom. Na kraju zadržano je deset talaca iz Mladenovca i okoline (Kostica Nenadović, Branka Antonijević, poštareva kći, Voja, kelner kod Šicka i više Roma iz Senaje, Đurinaca i Šepšina koje su Nemci pohvatali po putevima u okolini) koji su zajedno sa 40 logoraša dovedenih sa Banjice streljani na Seltersu 23. nov. 1942. na mestu zvanom „pozajmište“, odakle je džakara uzimala zemlju za izgradnju svojih objekata. Po svedočenju rodbine Janko se te noći zaključao u sobu i celu noć plakao.Godine 1938. udruženje CEPRAD iz Novoga Sada počinje da gradi veliku industrijsku klanicu u Mladenovcu, čiji je najveći akcionar bio Janko Badžak. Klanica će svoju proizvodnju započeti 1940. godine. Borba u vladi oko lokacije klanice završila se u korist Mladenovca zahvaljujući tradicionalno brojnim proizvođačima stoke u Kosmajskom kraju. Čuveni vašari na Tresijama decenijama su okupljali proizvođače stoke iz cele Šumadije. Osim toga Mladenovac se nalazio na raskrsnici pruga i puteva, a to je motivisalo i Paju Jovanovića da uloži kapital i sagradi jednu od prvih industrijskih klanica u Srbiji baš u Mladenovcu još godine 1907, koja će biti srušena za vreme I sv. rata. Badžakova klanica je sagrađena poviše lokacije Pajine klanice, takođe uz prugu, a posle II sv. rata preimenovana je u „7. Juli“ (danas je obnovljena pod firmom „Damjanović“). Badžakova klanica zapošljavala je pred rat i za vreme okupacije oko šezdesetak ljudi, koji su obrađivali po 300-400 grla stoke. Preko CEPRAD-a (Centralnog proizvođačkog udruženja) vršen je i izvoz stoke. Vagoni na tri sprata odvozili su svinje sa mladenovačkog perona put Austrije i Nemačke.Oko hapšenja Janka Badžaka 1945. godine najčešće se čuje priča da je Janko po nadiranju Rusa i partizana krajem leta 1944. otišao četnicima, ali kako tamo posumnja da će ga likvidirati on pobegne u Brđane kod Čačka, tada zabačen kraj, gde je neko vreme čuvao ovce. Jednoga dana, po priči, pošalje pismo u Jagnjilo ali to pismo otvori prvo cenzura. Kada je OZN-a stigla kod Badžaka zatekla ga je kako čuva ovce. Rekao je: „Ne pucajte, ja sam Janko Badžak.“ Po dolasku u Mladenovac sprovođen je u pratnji dva oficira OZN-e (Odeljenja za zaštitu naroda). Video ga je Mika Daničić i obradovan izljubio se s njim. Sutradan je Mika imao problema s načelnikom mladenovačke OZN-e Radovanom Maksimovićem iz Velike Ivanče.Po drugoj verziji Janko se kolima koja su vukle dve dobre kobile odvezao sa dvojicom svojih najpoverljivijih ljudi u Belu Crkvu, blizu Valjeva, kod jednog svog bogatog prijatelja. Dogovorio se s njim da će mu neko vreme čuvati ovce, što je stvarno i počeo da radi. Druga dvojica su gazda Jankovim kolima čak vozili i neke svadbe u Beloj crkvi. U proleće pošalje Janko njih dvojicu da ispitaju situaciju u Mladenovcu, pa ako je prošla opasnost da se i on vrati. Verovao je da ni zbog čega nije kriv i da nema razloga da beži iz zemlje i ostavi svoju dedovinu, iako je imao priliku da se ukrca u avion na Ravnoj gori. Međutim, u Mladenovcu Badžakove radnike dočeka OZN-a i „zapita“ ih gde im je gazda. Posle dva dana otišao je džip iz Mladenovca u Belu Crkvu. Zatekli su Janka kako čuva ovce.A po trećoj, najverodostojnijoj priči rođaka i Jankovog šofera Radomira Jankovića, Janko je u junu 1944. bio petnaest dana kod Draže na Ravnoj gori, zbog čega je po povratku proveo dva meseca u Gestapou (po drugoj verziji priveden je i zbog komunističke ćelije koja je postojala u klanici). Bio je zatvoren u bivšem Ratničkom domu u Beogradu (danas Dom armije iza Narodnog pozorišta). Platio je velike pare i uz pomoć Ike Paranosa, direktora DIRIS-a, uspeo da se izbavi iz zatvora (po žandarmerijskoj arhivi od 23. marta 1944. Janko Badžak je bio u zatvoru, prijavili ga ljotićevci u vreme kada su Kovačevčani i Kršljani išli su kod Ljotića sa zahtevom da se za sreskog načelnika postavi njihov čovek; tada je bio abar u varoši da je nemačka komisija utvrdila velike zloupotrebe J. Badžaka na štetu Nemaca). Po povratku iz zatvora, u avgustu 1944. Janko se odvezao automobilom kod svog bogatog prijatelja u Brđane. Za njim su došla dvojica njegovih najpouzdanijih radnika. Ta dvojica su bili Mijailo kočijaš i Dragomir Srekić obojica od Milovanovića iz Jagnjila, koji su u Brđane doterali i karuce (otvoreni fijaker) koje je vukao jedan snažan konj. Ova dvojica su se posle nekoliko meseci jedan za drugim vratili, ali su prijavljeni od komšija u Jagnjilu, pa su odmah uhapšeni i dovedeni u Mladenovac. Nije prošlo ni nekoliko dana i ova dvojica su pušteni, a Janko je pronađen i uhapšen. Mnogo godina kasnije jedan od te dvojice se žalio da je žestoko mučen od komunista. Takođe se zna da je Mijailo odlazio kod Seke u Beograd i kleo se da on nije Janka izdao i da mu je Seka verovala. Zanimljivo je i da nijedan od njih dvojice nije pozivan kao svedok kada je Badžaku suđeno. Dvojica Jagnjilaca su godinama posle rata pričali, da su karucama stigli do Goračića kod Guče u Dragačevu. Kola su bila puna Nedićevih para. Meštani tog sela su te jeseni imali svadbe pa su molili Mijaila da im pozajmi lepa kola nudeći da mu plate. Mijailo, koji nije znao ni šta će sa svojim „ludim“ parama, rekao im je da će im pozajmiti konje i kola, a oni neka mu samo doteraju malo sena. Gazda Janko, koji se pred meštanima po izgledu nije mnogo razlikovao od ove dvojice, davao im je za takve prilike po džakče para (koje su ubrzano gubile vrednost) pa su dva Jagnjilca bili „glavni“ kod pevaljki na tim svadbama. Kasnije su sve pare podelili seljacima. Janko je u tom selu bio gost i kod popa s kojim se dogovorio da će mu čuvati ovce, ne bi li se tako prikrio. Postoje i priče da je Janko bio i okolini Kraljeva, nastojeći da se približi Bosni, odakle se očekivalo da će doći saveznici, a pominje se i Belanovica, Ljig i druga mesta. Kada bi hteli da povežemo sve verzije Jankove bežanije mogli bi pretpostaviti da nije boravio samo na jednom mestu, nego je zavisno od situacije menjao mesta boravka tokom tih nekoliko meseci velikog ratnog previranja u Srbiji.Kada je Janko Badžak uhapšen januara 1945. Danica Gostenčnik je sakupljala potpise po Mladenovcu da se on oslobodi. Sakupila je oko 150 potpisa najviše od onih koji su 1942. bili zatvoreni kao taoci od Nemaca. Desa Simić je potpisala i zbog toga je imala problema sa OZN-om. Dala im je obrazloženje: „Kada je on intervenisao kod Nemaca za nas, što ja ne bih intervenisala za njega kod naših.“ I Milja Grujić je bila jedna od potpisnica. Iz Klanice je bilo 27 potpisnika među njima Milan Mandelc i Katarina Milošević. Svi su pohapšeni pre suđenja i odvedeni na Badžakovo imanje na Seltersu na prinudni rad. Neki od potpisnika i neki od radnika klanice bili su uhapšeni i zatvoreni dve noći u sreskom odboru da bi bili izvedeni na Badžakovo suđenje kao svedoci, a mnogi ugledni varošani za koje se pretpostavljalo da su naklonjeni Badžaku, bili su tokom suđenja zatvoreni u staroj robnoj kući. Danica Gostenčnik je zbog peticije i svedočenja na sudu u korist Jankovu provela šest meseci u zatvoru.Janko je po hapšenju prvo odveden u Beograd u Tiršovu ulicu gde je desetak dana ispitivan najviše u cilju prikupljanja podataka protiv Draže Mihajlovića. Simka ga je pronašla i posetila i tada je poslednji put videla svog brata. Odatle je Janko sproveden u Mladenovac i zatvoren u Žitarkinu kuću (današnji MUP). Rajkova Kosa Katanić odmah mu je odnela jorgan i jastuk što su stražari primili. Za vreme suđenja bio je zatvoren zajedno sa drugim „neprijateljima naroda“ u komandi mesta, to jest predratnom sreskom načelstvu, u podrumu dvorišne zgrade preko puta Žitarkine kuće. Posle suđenja zatvoren je u ćeliju 3. takozvanu „smrtnu sobu“ u istom podrumu. Ta soba nije otvarana tri dana posle Jankovog streljanja ne bi li se zavarali mogući svedoci. Na jednoj šetnji zatvorenika u dvorištu načelstva Janko se obratio poznaniku do sebe: „Ja znam da ću biti streljan, evo ti uzmi moj zlatni sat za uspomenu.“ Zatvorenik nije smeo da primi ponuđeni poklon znajući da je pod prismotrom. Po drugoj verziji, Janko se nadao do poslednjeg trenutka da će biti spašen, uzdajući se u poznanstva s komunistima u samom vrhu nove vlasti (moguća veza je bila preko Milorada Mišića, sam Ćeća Stefanović, zamenik ministra unutrašnjih poslova). Međutim, najrealnija je pretpostavka da je Janko bio „idealista“, verovao je da ga niko neće dirati jer nikoga nije pokrao ni ubio, a za vreme rata više puta je pomagao i spasavao komuniste iz Klanice (o čemu postoji mnogo svedočenja). Simka je po Jankovom hapšenju išla kod Kike, koju je poznavala još dok su bile devojke, sa zahtevom da joj puste brata. Kada je Kika rekla: „Neka narodni sud odluči“, Simka je ćutke ustala sa stolice i izašla napolje. Znala je da je ta rečenica bila smrtna presuda njenom bratu.Janku Badžaku je sudio Vojni sud Kragujevačke vojne oblasti i sudija Drag. Sabljarević 4. i 5. aprila 1945. u mladenovačkoj kafani „Kasina“, u narodu poznatijoj kao „Glišina kafana“, koja se nalazila na mestu današnje Pijacete (Borovo). Na suđenju u Kasini najrevnosniji u izvikivanju smrtne presude i pljuvanju bili su upravo oni kojima je Badžak najviše pomogao. Suđenje je trajalo dva dana, a drugi dan je suđeno i Dragi Saviću, predsedniku opštine za vreme okupacije. Kada je Janko izveden iz Žitarkine kuće u pratnji Radovana i stražara, cela ulica od Takova do Glišine kafane i ceo Žitni trg bili su puni naroda. Među narodom su bili organizovani komunistički aktivisti koji su skandirali tražeći Jankovu smrt, a svi varošani za koje se pretpostavljalo da bi na suđenju bili na Jankovoj strani bili su zatvoreni u „Staru robnu kuću“. Janko i stražari išli su sredinom ulice koja je bila rasklonjena i ušli u salu koja je bila mala da primi sve koji su želeli da prisustvuju suđenju. Janko je prvo stajao a zatim sedeo na bini u svom grombi kaputu i sa šeširom na glavi. Glišina kafana je bila krcata. Publika je na svaku tužiočevu optužbu, uglas psovala i pljuvala Janka i svedoke koji su govorili u njegovu korist. U jednom trenutku Janko se, prepoznavši glas trgovca kome je pomogao da otvori radnju, okrenuo vezan na stolici, prema poznatom glasu i rekao: „Zar i ti…“ Više svedoka koji su prisustvovali suđenju je čulo da je Miša apotekar nepovoljno svedočio protiv Janka. Kada su posle veoma dugog Mišinog iskaza upitali Janka šta ima da kaže, samo je izgovorio: „Neka gos’n. apotekaru služi na čast sve što je rekao.“ U Jankovu korist su svedočili Jozef i Danica Gostenčnik, Blagoje Ćurčinović, koji je posle suđenja uhapšen zbog potpisivanja peticije i izjave da Janko nije pucao u partizanku Živku, zatim po priči jednog starog Jagnjilca, svedočili su i Leka Jovanović Vunjer, Milosav Popović i Živko Simić Živkić, svi iz Jagnjila, koji su takođe bili pohapšeni posle suđenja. Niko nije smeo da zastupa Janka Badžaka, ni svi oni poznati beogradski advokati koji su za vreme okupacije boravili kod Badžakovih u Mladenovcu, pa je za njegovog advokata došao njegov zet, Simkin muž, Dejan Građanski, mladi doktor prava iz Sombora. I Dejan i svedoci koji su pozitivno svedočili, udarani su motkama, pljuvani i psovani dok su dolazili i odlazili sa suđenja. Sam Janko, po navodima jednog od skojevaca u pratnji, nije bio udaran, međutim drugi svedoci tvrde da je i on dobio udarce po licu. Advokat Dejan je mogao da vidi Janka samo na suđenju. Za vreme procesa rulja organizovana od komunistikih aktivista napolju je sve vreme skandirala: „Da se strelja, da se strelja, na smrt, na smrt.“ Janko je na kraju suđenja saslušao presudu dostojanstveno.O smrti Janka Badžaka i mestu gde je sahranjen ispredaju se u Mladenovcu decenijama razne priče. Često se govori da je streljan pored Serave (danas garaža Laste). Vlasnik placa pored Serave našao je plitko zakopanog čoveka pored same vode čija je noga virila i s koje je skinuo čarapu. Jankova žena Seka, po njegovoj priči, potvrdila je da je to Jankova čarapa. Po istoj priči, sledećeg dana prolećna bujica je ponela njegovo telo i izbacila kod Ćirinog mosta na Lugu, gde su ga njegovi Jagnjilci noću sahranili (ili samo neki aktivista po zadatku). Po svedočenju čobanice koja je u blizini mosta čuvala ovce, tog jutra je osvanuo dugačak grob (Janko je bio visok čovek) pored mosta i pored groba iscepana fina košulja kakvu nose gospoda. Pogledaa sam to mesto pored bedema na Lugu ispod Keramike, kako nam je označila čobanica i videli da je danas obraslo gustim šibljem. U nastavku te priče, Janko je tu ležao plitko zakopan samo par dana, pa kada su njegovo telo počeli da otkopavaju kučići, ponovo su ga njegovi Jagnjilci noću otkopali, odneli i pristojno sahranili. Ne zna se ko su bili ti ljudi i gde su ga sahranili. Međutim, po priči jednog starog Jagnjilca, Badžakovog radnika, koji je bio zajedno sa Jankom zatvoren u Žitarkinoj kući i zatim kao „narodni neprijatelj“ godinama bio u zatvoru, dakle čoveka koji je ceo život bio živo zainteresovan za ovu priču, Janko je baš ubijen i zakopan na tom mestu, gde se oslanja Ćirin most na obalu Luga, ispod nasipa na Bataševskoj strani i nije nikad čuo ni za kakvo ponovno sahranjivanje od svojih seljana iz Jagnjila.Po drugoj, možda verodostojnijoj verziji, Janko Badžak i Draga Savić izvedeni su jedno jutro iz zatvora u načelstvu u fijakeru koji se uputio prema Vlaškoj. Sa njima u fijakeru sedeli su stražari sa automatima u rukama a iza fijakera jahao je na konju oznaš Šarac. Više varošana svedočilo je o prolasku tog fijakera, poslednji put viđeni su kod ringlova u Rajkovcu, tako da je moguće da su streljani u peskani u Vlaškom polju gde su likvidirane i mnoge druge žrtve komunističkog terora iz našeg kraja (pri gradnji saobraćajne petlje kod Stanojevca tu su otkrivane ljudske kosti).Koliko je u narodu mladenovačkog kraja duboko usađeno  sećanje o dobročinstvima Badžaka potvrđuju i priče koje su počele da se pronose po Mladenovcu u vreme tromesečnog bombardovanja Jugoslavije 1999, dok se pod strepnjom iščekivalo da li će i na Mladenovac pasti neka bomba. Pričalo se u nekoliko verzija da sin ili unuk Milana Badžaka ima jake veze sa Klintonom ili Pentagonom, u ovom ili onom svojstvu, i stalno interveniše da se na Mladenovac ne šalju projektili. Danas, ova najnovija legenda o Badžaku izgleda kao buket cveća položen na njegov grob.Danica Badžak je posle smrti muža Ljubomira J. Badžaka izgradila 1921. na mladenovačkom groblju porodičnu grobnicu i kapelu. U kripti kapele su uzmeđu dva rata sahranjeni Ljubomir i Danica Badžak i njihova rano preminula kći Kruna. Posle Drugog svetskog rata kapela je dugo stajala zapuštena a sedamdesetih godina je pretvorena u magacin pogrebne opreme komunalnog preduzeca .Simka Badžak je tih godina preko advokata podnela zahtev da se kapela vrati njenoj porodici da bi ona mogla da je ustupi Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Taj zahtev je dugo stajao ad-akta sve do 1990. kada su zemljište i kapela dodeljeni Crkvi. Crkva tada formira crkveno-građevinski odbor za obnavljanje kapele u koji su ušli Predrag Čokić, Zoran Milinković, Milan Gavrilović (predsednik), Branko Korać (nadzorni organ), Slobodan Radojević (ekonomista), dr Sava Đorđević i sveštenici Draga Rakić, Žika Marić i Žarko Jeremić. Glavni sponzor je bio Predrag Čokić, veliki prilog je dao i Zoran Milinković i njihova imena se nalaze na mermernoj ploči na ulazu u današnji hram na groblju. Sponzori su bila i skoro sva mladenovačka preduzeća, a bilo je i mnogo pojedinačnih priloga. Hram je osvetio episkop šumadijski Sava 18. oktobra 1992, a tom činu je prisustvovalo nekoliko stotina građana. Niko se nije protivio izgradnji Hrama, a na osvećenju bili su i predstavnici tadašnje vlasti Radmilo Gajić, Radivoje Jovanović, Miloš Bojović i predstavnici opozicije Milan Komnenić, Miroslav Milutinović, Dragomir Acović i dr. Posle osvećenja priređen je ručak u velikoj sali na Seltersu. Na svečanom ručku govorili su dr Toma Mališić, Radmilo Gajić, Milan Komnenić, paroh Žarko Jeremić i episkop dr Sava Vuković. Tom prilikom Predrag Čokić je dobio iz ruku episkopa Save, orden Svetog Save I stepena, najviše odlikovanje Srpske pravoslavne crkve. Svirali su Seltersi, bilo je veselo a ceo događaj je zabeležen i video-kamerom. Osvećenje Hrama, uz poziv za prisustvo tom činu, oglasio je celoj Srbiji, sa skupštinske govornice, narodni poslanik Miroslav Milutinović.

Njegov Pariz nije bio romantičan, već je na obalama Sene živeo sa drugim slikarima, prostitutkama, prosjacima . Život crnogorskog slikara Uroša Toškovića bio je, blago rečeno, neobičan. Uvek ekscentričan, kako u izgledu i ponašanju, tako i u slikarstvu, ovaj umetnik je stvorio zaseban identitet kroz poseban pristup umetnosti, modelima i svakodnevnim situacijama koje je, pre svega, crtao.

Prikazivao je mračne likove, još mračnije prikazane u atmosferi izgubljenosti, po svaku cenu želeći da predstavi svoje viđenje stvarnosti i nihilizma. Rođen je 19. novembra 1932. godine u "kamenoj pustinji" Bratonožića na Pelevom Brijegu. Iz Crne Gore je došao u Beograd na studije, gde je upisao Akademiju likovnih umetnosti. Diplomirao je u klasi profesora Marka Čelebonovića.

Godine 1956. dobio je stipendiju francuske Vlade i otišao u Pariz gde je živeo sve do 1979. Tamo se družio sa Belmondom, De Sikom, Sartrom, a radio je i sa Pikasom, Dalijem, Joneskom i drugima.Navodno, jednom prilikom veliki Pikaso želeo je da kupi jedan njegov crtež, a Uroš je u svom stilu rekao: "Izvini, ja sam skup za tebe".

U Beogradu, bio je jedan od osnivača društva prijatelja "Baltazar", zajedno sa Leonidom Šejkom, Sinišom Vukovićem, Mirom Glavurtićem, Oljom Ivanjicki i drugima. Ova ekipa je kasnije postala umetnički pokret "Mediala", a Tošković je s njima počeo da izlaže od 1960. godine.Tošković je često cele dane i noći provodio radeći, trudeći se da usavrši svoj stil, ujedno se okrenuvši asketskim motivima. Pojedini savremenici su tad nezvanično rekli da je Uroš, kad se selio za Pariz, ostavio pun kamion crteža za sobom. Sa najvišom ocenom je završio francusku Školu lepih umetnosti u klasi profesora Morisa Brijasona.

U Parizu nije živeo romantično, već na obalama Sene sa drugim slikarima, pStalno je menjao mesto boravka, odbacujući sve pogodnosti savremenog sveta. Iako su se za njegov rad interesovali ozbiljni kolekcionari, jedva je uspevao da sakupi novac kako bi preživeo.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Miloje Vasic
• Siromasni delovi Beograda
• Kafana Dva jelena
• Srpsko - cincarsko društvo Lunjina
• Vera Nikolic
• Tetka Bibia
• Tetka Bibia
• Senćanski marcipan
• Sava Stojkov
• Djordje Stanojevic

• Generalna [784]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom