IZ MOJE DUŠE

Kviz "TV Slagalica" je fenomen koji traje na RTS-u već skoro 25 godina. Prva epizoda emitovana je 22.11.1993. Toliko toga se o najpopularnijem srpskom kvizu zna, međutim, ponešto je ipak nepoznato, pogotovo mlađima.  To je kviz koji je od početka okupljao cele porodice uz ekran, pa su se i ukućani, paralelno sa takmičarima, sa druge strane ekrana "nadmetali" i u znanju i raznim veštinama nadmudrivali. Slagalicu je pre četvrt veka osmislio legendarni Nikola Nešković - doajen, pre svega, muzičkog novinarstva. Stoga nije ni čudo što se kviz u početku nije zvao kao sada, već malo složenije - "Muzička slagalica". Ubrzo je, međutim, ime promenjeno, ali je sve drugo ostalo isto

Prvu kompoziciju Vojislav Vučković, napisao je kada je bio učenik pirotske Gimnazije.

„Praktično kao jedan amater, ljubitelj, odlazi u Prag da počne studije kompozicije i za 6 godina se vraća, ne samo sa diplomom kompozicije, dirigovanja, nego i sa doktoratom“ kaže prof. dr Sonja Marinković, muzikolog.

Po povratku u Jugoslaviju radi u filharmoniji, Radio Beogradu, muzičkoj školi Stanković, novoosnovanoj muzičkoj Akademiji i neumorno komponuje.

„Napisaće mnogo toga I postaviti temelje budućem razvoju srpske muzikologije I kompozitorskog stvaralaštva,“ dodaje muzikolog Sonja.

Vojislav Ilić najveći kompozitor srpske duhovne muzike rođen je u selu Rosomač na Staroj planini 1911. godine. Muzičko obrazovanje stekao je na inicijativu patrijarha Varnave, a svoje najznačajnije delo napisao je na studijama u Berlinu.

„Napisao je jedno kapitalno delo koje je Mokranjac želeo da napiše, a nije stigao, a to je osam liturgija u svih osam glasova srpskog osmoglasnika. To je nacionalno blago” ističe prof. dr Katarina Stanković, muzikolog.

Posle Drugog svetskog rata, proveo je tri meseca u zatvoru bez optužbe i suđenja. Kada je oslobođen poslat je u Novi Sad, gde osniva Sinfonijski orkestar i operu.

„Za 20 godina koliko je radio na muzičkoj akademiji izveo je kapitalna dela horske muzike“, kaže Katarina.

Borivoje Popović, potiče iz svešteničke porodice iz pirotskog sela Krupac. Zato je njego prvobitno opredeljenje bio Bogoslovski fakultet. Ipak ljubav prema muzici je pobedila, a Srbija je dobila vrhunskog pedagoga, maestra solfeđa.

„U istoriji srpske muzičke pedagogije Borivoje Popović će ostati upamćen kao autor instruktivne literature za solfeđo, autor instruktivne I metodičke literature za muzičko vaspitanje, kompozitor, horski i orkestarski dirigent“ naglašava prof. dr Dragana Todorović, muzikolog.

„U svim njegovim delima, pogotovo u horskim kompozicijama, uvek se osećao duh Pirota i porodice“ kaže Vesna Gagić, bibliotekar Fakulteta umetnosti u Nišu.

Iako nije rođen u Pirotu, Dragutin Gostuški je svoje staroplaninsko poreklo poreklo nosio u prezimenu i srcu.

„On je studirao paralelno kompoziciju na Beogradskoj muzičkoj akademiji i istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu. Sa te dve diplome i jednim neverovatnim talentom za umetnost, za procenu umetnosti, sa jednom ogromnom erudicijom, on je bio jedan od najznačajnijih srpkih intelektualaca“, kaže prof. dr Snežana Nikolajević, muzikolog.

Velika želja Borivoja Popovića i Vojislava Ilića da Pirot dobije samostalnu muzičku školu nije ostvarena za njihovog života

„Naš grad svoju samostalnu muzičku školu dobio je tek u 21. veku“, ističe Marija Mijalković, direktorka muzičke škole dr Dragutin Gostuški u Pirotu.

U vreme kada su po oceni stručnjaka dela srpskih kompozitora klasične muzike zapostavljena, obaveza svih nas je da čuvamo tradicionalno staralaštvo i nasleđe.

Данас о Васи Ивановићу постоји тек покоја забиљешка, махом у часописима и документима из тог периода. Васини Ивановићи, са крсном славом Никољдан, према османским дефтерима, живјели су у селу Чечава, а Васини родитељи, Илија (1834-1897) и Митра (1835-1905) у другој половини 19. вијека доселили су се у село Витковци код Тешња.

Њихов старији син Васо први је напустио очев дом, а млађи Марко остао је да живи на очевом селишту, али се млад упокојио, оставши иза себе синове Симеуна и Илију. Браћа су имала и сестре Алексију и Јовану. 

Васо се око 1895. године оженио Даринком Спасојевић (1875-1921), ћерком трговца Ђорђе Спасојевића (р. 1840) из Тешња. Спасојевићи су се крајем 19. вијека преселили у Добој. Даринка и Васо добили су сина Богдана 1895. године.

Васо се послије 1890. године доселио у Добој који је у то вријеме био град у успону када је ријеч о привреди, али и културном и друштвеном животу. Заједно са својим ортаком Симом Танасићем, како је остало записано у “Bosnischer Bote” (Босанском гласнику), регистровао је 1893. године радњу “Танасић - Ивановић”. Трговина се налазила испод тврђаве, у главној улици у Добоју, а у њој су, како је забиљежио Небојша Мићић из Архива РС у Добоју, продавали гвожђе, стакло, порцелан, емајлирано посуђе, намјештај, лампе и мјешовиту робу. Касније је 1904. године, према биљешкама из гласника “Боснисцхер Боте”, Васо самостално регистровао трговину, а налазила се у приземљу двоспратног објекта. Са једне старе разгледнице, са почетка 20 вијека, сазнајемо да сИз забиљешки чувеног проте Љубомира Дучића из Добоја сазнајемо да је Васо Ивановић одмах по досељавању у Добој био активан члан црквено-школске општине у Добоју, али и борац за црквено-школску аутономију Срба.

- Општина је у свом црквеном и школском раду наилазила на многе тешкоће, а нарочито новчане. Ипак, она је кроз све то вријеме била врло активна. Њу није мимоишла ни аутономна борба у којој узимају живог учешћа: свештеник Врањешевић, Игњат Трифковић, Симо Танасић и Васо Ивановић. Они одлазе као депутати црквене и школске општине добојске у Сарајево и у Беч - записао је Дучић.Он у својим забиљешкама наводи да је Васо био предсједник црквено-школске општине Добој у периоду од 1902. до 1908. године. Залагањима Ивановића, Трифковића, Танасића и свештеника Михајла Васића 1903. године подигнута је и нова школска зграда, одмах поред цркве.

Васо је издашно помагао српску школу, српску народну читаоницу отворену 1906. године и цркву у Добоју. За школски фонд у Добоју 1897. године је, према подацима из Љетописа српске основне школе у Добоју, приложио 200 форинти.

У Босанско-херцеговачком источнику остало је записано да је често даривао новац и за разне културне и просвјетне догађаје у другим мјестима крајем 19. и почетком 20. вијека, као на примјер за Светосавску прославу, са бесједом и забавом, у корист српске школе и сиромашних ђака у селу Чечава 1893. године, забаву друштва “Слога” у Сарајеву 1896. године, Светосавску бесједу у Чечави 1897. године, Светосавску забаву у Чечави у корист српске школе 1900. године, за друштво “Просвјета” из Сарајева... Новац је приложио на забави црквено-школске општине у Тешњу 1904. године.

Излажење и рад угледног српског часописа “Босанска вила” у то вријеме подржавао је већи број “сакупљача” који су у својим срединама сакупљали прилоге и слали у Сарајево да би новине редовно могле да излазе. Управо је Васо Ивановић био “сакупљач” за часопис из Добоја.На почетку Првог свјетског рата, према наводима у књизи “Споменица 1915-1916”, Васо је одведен у таоце, а био је притвору у добојској жељезничкој станици. Католички свештеник Петар Ајвазовић оставио је вриједну биљешку о Васи у којој наводи да му је писао, на цедуљи, и послао у коверти молбу: “Оче Перо, кумим те Богом, избави ме!” Свештеник му је одговорио: “Одмах ћу се заузети. Стрпи се, драги Васо, и тјеши се оном: свака сила за времена.” Порука свештеника Петра стигла је до представника затвора, а свештеник је послан на Војни суд у Тузлу, гдје му је суђено због преписке са Васом, али је ослобођен оптужби. Суђењу је присуствовала и Васина жена.

Васо се у притвору упокојио 1. јуна 1915. године. Сахрањен је на градском гробљу Баре. Његов надгробни споменик, као и споменици десетак Срба из Добоја, били су порушени и поломљени, а гробовИ Васин син Богдан, у току Првог свјетског рата, ухапшен је и отпремљен у казамат у Арад, у Румунију, али је успио да преживи и врати се кући.

У периоду између два свјетска рата, према забиљешкама Новака и Душана Паравца из Добоја, Богдан је био наставник физичког васпитања у Добоју - радио је и у Грађанској школи и био је активни члан Соколског друштва. Дуго година је обављао дужност секретара и старјешине друштва. Као гимнастичар изводио је разне егзибиције, а као стручни учитељ многих сокола био је узор соколског нараштаја.

Бавио се и сликарством, а израдио је насловну страну књиге “Споменица 1915-1916”, која је посвећена жртвама логора у Добоју из Првог свјетског рата. Убијен је 1941. године у Загребу, а о околностима његове смрти ништа се не зна. Од личних предмета наставника Богдана, према ријечима библиотекара Народне библиотеке Добој Драгана Мићића, сачувани су чланска карта Аеро-клуба “Наша крила” из Добоја и књига “Биједни људи”.Почетком 20. вијека, према црквеним забиљешкама парохије Церовица, код Васе је у Добоју становала и његова мајка Митра, те, према забиљешкама хроничара Бранка Перића и рођак Михајло - Мика Мајсторовић (1891-1985) из Чечаве. Мика је од Ивановића завршио основну школу и трговачки занат, а касније је био оснивач соколског друштва у Теслићу и Чечави, те трговац и чувени свјетски путник.Васо Ивановић купио је кућу са окућницом у Каранфил махали (Циганлуку) од Карла Шлупека (Karlo Schlupeck) 1899. године. Касније је купио, 1905. године, кућу са ораницом и виноградом од Ларисе Вићенце (Larise Vincenza) из Горице за 1.200 круна и 1908. године кућу са окућницом у Каранфил махали од Шаћира Хајрулаховића.

Његову имовину, 1917. године, наслиједили су супруга Даринка и син Богдан. Двије куће Ивановића у Каранфил махали, 1920. године, прелазе у власништво Јоке, супруге покојног Саве Дракулића.Изложба „Захвалност прецима”, Драгана Мићића, библиотекара Народне библиотеке Добој и Небојше Мићића, архивисте из Архива Републике Српске - Канцеларија у Добоју, одржана je  у септембру 2021. године, поводов 115. година Српске народне читаонице у Добоју. Изложба је имала и за циљ да се од заборава отргну имена људи чија су дјела и данас присутна, а међу којима је и трговац Васо Ивановић.

Baletska skola koja danas nosi ime Lujo Davičo osnovana je 2 . oktobra 1947 godine u 

Beogradu kao prva drzavna baletska skola u tadasnjoj Jugoslaviji . Nastala je integracijom 

Baletskog odseka pri Muzickoj akademiji i baletskog studija Opere Narodnog pozorista sa ciljem

da se stvori drzavna ustanova za skolovanje igraca i obnovi baletski ansambl Beogradskog 

pozorista . Osnivac i direktor skole od 1947 do 1949 je Ani Radosevic balerina koreograf operski

reditelj tadasnji organizacioni rukovodilac baletskog studija Opere Narodnog pozorista . Prvi 

nastavnici bili su baletni pedagozi i eminentni umetnici Nina Kirsanova , primabalerina Milorad

Mile Jovanovic vrsni pedagog , Maga Magazinovic medju prvima otvorila skolu za ritmiku i 

plastiku , Jelena Vajs , Smilja Mojic , Sima Laketic , Olga Jakovljevic , Danica Zivanovic ,

Vjera Štambuk . Prvi nastavnici kao i ucenici Drzavne baletske skole dolaze iz ovih studija . 

Mnogi od njih su clanovi ili solisti Baleta svi oni vezbaju u skoli a medju njima su i prvi

igraci Rut Parnel i Dimitrije Parlic . Po recima Ani Radosevic ubrzo je iz skole stigla cela 

generacija koja ce godinama biti jezgro beogradskog baleta Rut Parnel , Katarina Obradovic

Milica Jovanovic , Jovanka Blagojevic , Bojana Peric , Dusan Trninic , Gradimir Hadzislavkovic,

a Duska Sifnios i Ljubinka Dobijevic zablistace u trupi Morisa Bezara .  

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Babet Bahmajer
• Miloje Vasic
• Siromasni delovi Beograda
• Kafana Dva jelena
• Srpsko - cincarsko društvo Lunjina
• Vera Nikolic
• Tetka Bibia
• Tetka Bibia
• Senćanski marcipan
• Sava Stojkov

• Generalna [785]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom