IZ MOJE DUŠE

Dok su se drugi decaci penjali po planini jureci vukove i medvede mladi Jovo sakupljao je trave

pomazuci svojoj babi Staniji cuvenoj romanijskoj vidarki u njenom nesvakidasnjem poslu . 

Romanijski vidar Jovo o kojem je snimljen film davne 1968 godine pomogao je hiljadama 

ljudi sirom bivse Jugoslavije ali i sveta . Uceci od svoje babe i drugih ljudi koji su poznavali

ljekovito bilje mladi Jovo Mijatovic postao je vidjen vidar i travar koga su poznavali i 

prizivali na sve strane . Upijao je Jovo svaku rec od svoje babe u kom delu Glasinca rastu 

najbolje trave , kada ih treba brati , kako ih susiti i cuvati . Naravno najveca tajna je bila 

kako ih mesati i sastavljati recepte za odredjene bolesti . Kada je Jovina baba umrla preuze

Jovo njen zanat i klijentelu uglavnom prijatelje i komsije sa Đedovaca i susednih sela . 

Nakon izvesnog vremena pocese stizati i oni iz grada a sa njima Jovo poce umesto kokosi 

i jaja da prima i novcane honorare . Njegova popularnost i bogatstvo su se brzo sirili pa

on ubrzo postane nadaleko cuven domacin . Dolazile su na Jovin kucni prag i mnoge 

svetske javne licnosti cak i neki americki glumci ali i mnogi bogatasi i svetski politicari . 

Ljudi potisnuti nevoljama bez para udaljeni od lekara dolazili su kod Jove trazeci da im

pomogne . On je to cinio koliko je znao i umeo . A znao je mnogo . Vremenom ljudi su

shvatili da lecenje cajevima i melemima ne moze skoditi naprotiv samo koristiti . Vestinu

lecenja romanijskim travama Jovo nije preneo ni na jednog od svojih ukucana . Zbog toga

je svoje recepte opisao u svojoj nadaleko poznatoj knjizi . Kada je Jovo 1986 godine umro

odnosno na sebe podigao ruku imao je vise godina nego sto je mislio . Ni danas niko ne 

zna zasto je skoncao na takav nacin kao oni kojima je zivot okrenuo leđa . Tajnu je odneo 

sa sobom u grob nad kojim je danas bronzani kip travara sa Romanije u prirodnoj velicini 

kojeg je Jovo Mijatovic jos za zivota sebi podigao .  

Malo je ljudi u nasoj istoriji o kojima se toliko pricalo i koji su bili toliko popularni a da su

danas gotovo zaboravljeni i skrajnuti kao sto je to slucaj sa Aleksom Kovacevicem . Ovaj 

krsni Nevesinjac bio je jedan od najpopularnijih sportista Jugoslavije a o  kome je tadasnja 

štampa pisala hvalospjeve i bajke . Aleksa je rodjen 1910 godine u nevesinjskom selu 

Grabovici od oca Janka i majke Milice . Bila je to brojna porodica Janko i Milica imali su

deswtoro dece od kojih je 6 prezivelo . Njegove najranije uspomene bile su bolne . Mnogo

hercegovackih Srba internirano je u austrougarski logor u dalekom rumunskom Aradu tokom

Drugog svetskog rata medju njima i Aleksin otac Janko . Osnovna skola je za njega bila i 

prva atletska skola . Tu se prvi put nadmetao sa vrsnjacima u raznim sportskim disciplinama

. Prvu nagradu je osvojio na seoskom takmicenju u Donjoj Trusini tokom priredbe u cast

otvaranja skole u tom selu . U dobi od nepunih 17 godina Aleksa Kovacevic postaje 

neprikosnoven bacač kamena u svom zavicaju . Čedo Milic jedan od najpoznatijih pripadnika

organizatora i misionara Sportskog viteskog udruzenja Soko osnovao je sokolske cete po 

celoj Hercegovini . Aleksa Kovacevic odmah je postao clan grabovicke sokolske cete koja

je bila jedna od najboljih u Hercegovini . Na sokolskom sletu u Beogradu 1930 godine 

Aleksa je osvojio prvo mjesto u bacanju kugle . Tu manifestaciju ce pamtiti po tome sto

je Cedo Milic licno predstavio kralju Aleksandru Karađorđevicu na sta ce biti ponosan 

celog zivota . Na tom najvecem takmicenju odrzanom 1930 godine Aleksa se okitio 

vencom pobednika i postao prava sportska zvezda u otadzbini . 1934 godine na atletskom

prvenstvu Kraljevine Jugoslavije Aleksa je odneo pobedu u bacanju kugle postavivsi novi

jugoslovenski rekord . Na tom prvenstvu pobedio je i u bacanju koplja . Nastupao je za

Konkordiju sve do proleca 1941 godine kada je zbog nacionalistickog pritiska od strane

hrvatskih ekstremista napustio Zagreb i presao da zivi u Beogradu gde je postao clan 

BSK-a . Kada se rat zavrsio umorni ratnik Aleksa nije hteo da se vraca u otadzbinu pod </

Beogradska leta uvek su bila vrela . Ne tako davno svi oni koji nisu mogli da odu na duzi 

odmor kraci predah mogli su da potraze na novobeogradskoj strani Save na delu izmedju 

Brankovog i Starog savskog mosta . Ovaj deo bio je nasut peskom jos pre Drugog svetskog 

rata , tu je nikla plaza . Ipak ona je zaista postala popularna tek 50 - tih , 60 - tih godina . 

Upravo iz ovog perioda proslog veka potice i ime plaze na mestu gde se nalazi restoran 

Usce ili danas Nacionalna klasa nekada je bila mnogo manje poznata kafana Nica . Mozda 

beograd nema more ali je Nica ipak bila prva plaza postojale su ljuljaske , ringispil ,  kao i 

kabine za presvlacenje . A onda je dosao progres od mesta za kupanje i razonodu vaznije

je postalo obezbediti mesto za stanovanje za nove generacije Beogradjana . Momci i 

devojke su skinuli kupace kostime a iz mocvare su uskoro nikli soliteri . Jednog letnjeg 

dana 70 - tih godina proslog veka i Nica je prestala da postoji pescana plaza je 

izbetonirana i danas je setaliste . Negde u tom periodu i Sava je postala zagadjena pa 

na kupanje u njoj danas retko ko pomislja . Beogradska Nica tako je zauvek otisla u 

zaborav .  

U jednom enciklopedijskom sazetku zivota Mese Selimovica ovako se sumira njegova biografija

sa otprilike njegovog 25 do 55 rodjendana . Diplomirao 1934 godine na Filozofskom fakultetu 

u Beogradu , radio je kao gimnazijski profesor u Tuzli. Za drugog svetskog rata prikljucio se

partizanima , nakon rata bio je u Sarajevu na visoj pedagoskoj skoli i docent na Filozofskom

fakultetu , umetnicki direktor Bosna filma . Kada je rec o naistaknutijim jugoslovenskim 

piscima rodjenim u cetvrtoj deceniji 20 - tog veka dobro je poznata njegova autorska 

isprepletanost sa filmskom industrijom . Danilo Kis , Mirko Kovac , Borislav Pekic , Đorđe

Lebovic , Momo Kapor svi su intezivno pisali scenarije za film . Uprkos tome po Selimovicevim

scenarijima snimalo je bar pola tuceta istaknutih jugoslovenskih rezisera od Gojka Šipovca

do Fadila Hadzica , od Save Mrmka do Zdravka Velimirovica . Najzanimljiviji detalj filmske 

biografije Mese Selimovica desio se na samom njenom pocetku . Rec je o filmu Kuca na

obali nemacko - austrijsko - jugoslovenskoj koprodukciji iz 1954 godine . Reziser je bio 

Bosko Kosanovic a film su producirali sarajevski Bosna film i Hamburska kuca J . A . 

Na scenariju su osim rezisera Kosanovica radili i Norbert Kunze , Ernest Roberts i Mesa 

Selimovic . Film je snimljen u okolini Dubrovnika i karakteristican je po tome sto u njemu

nema nijednog kadra snimljenog u studiju . U fokusu radnje je udovica Ana i njena cerka 

Marina . Obe se zaljubljuju u doktora Branka Ilica ali to nije po volji lokalnog svercera Bepa

koji je pre doktorovog dolaska nameravao da se ozeni Marinom . Film je sniman tokom 

leta 1953 godine a u decembru iste godine je uspesno prosao kroz kontrolni pregled 

partijske cenzure . Svetska premijera bila je u Oberhauzenu 22 januara 1954 godine 

prikazan je i na Berlinaleu a film je zatim u nemackim bioskopima postigao sasvim 

pristojan komercijalni odjek . U Jugoslaviji je medjutim bilo drugacije . Nakon premijere u 

Puli lokalna kritika je uglavnom bila neprijateljski raspolozena prema filmu . Iz danasnje 

vizure najveca vrednost filma su dve glavne glumice%

Runik je selo u opstini Srbica na Kosovu i Metohiji . Nalazi se u regiji Drenica i ima oko 1 . 585 

stanovnika od 2011 godine . Runik je mesto vaznog neolitskog naselja na Kosovu i siroj regiji . 

Iskopani nalazi na lolalitetu ukljucuju okarinu od pecene gline , jedan od najstarijih muzickih

instrumenata koji su postojali na Balkanu i najstariji na Kosovu . Nalaziste jedno od najstarijih

neolitskih nalazista na Kosovu do danas sadrzi artefakte iz starcevacke , kardijalske i vincanske 

kulture . Od 2020 godine dva najstarija nalazista Starceva su Crkvina kod Miokovaca Srbija

i Runik Kosovo . Na lokalitetu su pronadjeni fragmenti starcevacke i vincanske keramike 

koji datiraju iz perioda 6500 - 3500 godina prije Hrista . Pronadjena je monokroma keramika

ukrasena crvenim sjajem , zemljano posudje i keramicko posudje oslikano linearnim i 

geometrijskim motivima . Ukrasni artefakti ukljucuju spiralnu vazu od pecene gline 

toniranu okerom obojenu tamnim bojama i ukrasenu kao dlan . Okarina od pecene gline 

duga 8 centimetara poznatija kao Runik okarina najstariji je muzicki instrument pronadjen 

na Kosovu do danas .  

Hotel Vojvodina je najstariji hotel u Novom Sadu a izgradjen je 1854 godine i smesten je u

samom centru grada na Trgu slobode . Prvobitno se na njegovom mestu nalazila cuvena 

pivara Johana Hajla ali je srusena tokom bombardovanja Novog Sada u Buni iz 1849 

godine. Rusevine nekadasnje pivnice kupio je Johan Ajgler i 1854 godine zapoceo zidanje 

jednospratne zgrade novog hotela . Tokom svoje preko 150 godina duge istorije hotel je 

uvek bio steciste kulturnog zabavnog i politickog zivota grada . Nekada hotel Carice 

Jelisavete je bio prestizno mesto gde se redovno okupljala novosadska gospoda umetnici

ali i pravi boemi . Prvobitno je nazvan Hotel Carice Jelisavete po carici Jelisaveti Austrijskoj

zeni Franje Josifa . Hotel je od izgradnje jos dva puta menjao ime . Prvo 9 . maja ime

u Hotel Kraljica Marija po supruzi jugoslovenskog kralja Aleksandra Karađorđevica 

rumunskoj princezi Mariji a u cast njenog vencanja . Naredni put ime menja 1945 

godine posle Drugog svetskog rata i to ime nosi do danas . Iako je u gradu elektricno 

osvetljenje uvedeno 1910 godine hotel ga je imao jos od 1899 godine . Velika obnova

zgrade izvedena je 1927 godine kada je hotel opremljen novim namestajem i modernizovan

po najvisim standardima uvodjenjem vodovoda i centralnog grejanja . Fasada hotela je 

naredni put renovirana 1995 godine . U to vreme bilijar je bio narocito popularna igra

a za igru se cekao red . Godine 1937 izbio je strajk jer je uprava hotela podigla cenu 

jednog sata igranja na 16 dinara . Igraci su sproveli bojkot a kako bi pokazali da se ne 

sale i dali na tezini svojim zahtevima cak su i odredili i svoje pregovarace da sa upravom 

hotela postignu cenu od 12 dinara za sat bilijara . Hotel Vojvodina od samih pocetaka do

danas poseduje 61 sobu sa 98 lezaja . Kao ugostiteljski i turisticki objekat ugostio je 

mnoge putnike i slavne licnosti kao sto su Laza Kostic , Milos Crnjanski , vojvoda 

Marko Miljanov , princ Tomislav Karađorđevic , a poznati i slavni mađarski knjizevnik 

Lajos Zilahi umro je u ovom hotelu 1974 godine . Zbog toga je u cast Lajosu Zilahiju 

prolaz koji spaja ulicu Kralja Aleksandra i dvoriste hotela Vojvodina nazvan po njemu .  

Krb svestenomucenika Januarija tri puta godisnje cudotvorno prelazi u tecno stanje . To 

neobjasnjivo cudo prvi put se dogodilo 1389 godine . I od tada se dogadja svake godine . 

Ipak zabelezeno je da krv koja se cuva u ampulicama u Napulju tokom ceremonije nekoliko

puta nije presla u tecno stanje . Sveti Januarije je bio episkop u Kampanji Italijanskoj . 

Za vreme progona hriscana umro je mucenickom smrcu . Nakon sto je obezglavljen jedna

zena pokupila je njegovu krv koja i danas privlaci na hiljade vernika u Napuljsku katedralu

gde se cudesno pretvara u tecno stanje i nakon vise od sest vekova . Zabelezeno je da kad 

krv svetog Januarija nije presla u tecno stanje desavale su se katastrofe za Napulj , Italiju

i svet . Cudo je izostalo 1939 i 1940 u godinama koje su obelezile pocetak Drugog 

svetskog rata . Krv nije presla u tecno stanje ni 1943 godine kada je pocela okupacija 

Italije od strane nacista . Neobjasnjivo cudo izostaje i 1973 godine kada u Napulju izbija

epidemija kolere kao i 1980 godine kada Italiju pogadja veliki zemljotres . Srpska 

pravoslavna crkva svetog Januarija slavi 21 aprila po crkvenom a 4 maja po gregorijanskom

kalendaru .  

U Narodnoj biblioteci Desanka Maksimovic u Vlasotincu odrzano je predavanje tragedija 

porodice Ilic u senci burne istorije a povod je obelezavanje 70 godina od smrti Vlade Ilica 

cuvenog gradonacelnika Beograda . Mada su odstampana tri izdanja knjiga o Vladi Ilicu 

interesovanje za njega i njegovu porodicu ciji je rodonacelnik njegov otac Kosta Mumdzija 

ne prestaje . Upravo zato je svako novo izdanje dopunjeno novim podatcima i dokumentacijom

ali kao da autoru ovog dela Sasi Stankovicu to nije bilo dovoljno vec se namerio da pricu 

istera do kraja odnosno da prouci rodoslove Mumdzijinih potomaka sve do danasnjih 

dana . Zasto nas svet brzo nestaje , zasto skolovani i daroviti degenerisu i izumiru u

drugoj ili trecoj generaciji to je pitanje jos postavila Isidora Sekulic . Za razliku od 

knjige gde je fokus bio na istorijskom znacaju Vlade Ilica na predavanju je bilo vise 

reci o tome kako je doslo da jedna familija koja je na vrhuncu moci imala stotinjak 

clanova danas spala na manje od deset . Poznavaoci biografije Vlade Ilica znaju da 

on nije imao potomstvo . Od sestoro brace Ilica jedino je Mihajlo imao muske 

potpmke . Njegovi sinovi Uros i Tihomir ziveli su u Leskovcu a najstariji sin Svetozar 

sa porodicom se preselio u Karlovac gde su Ilici posle Prvog svetskog rata osnovali 

dve fabrike .  

Da nedelje ne bi dosadne bile , dan za spavace tuznog lika u pomoc evo TV sile i nedeljnog 

zabavnika . Ukoliko ste rodjeni u 70 - tim i ranim 80 - tim proslog veka ove reci su vam 

sigurno poznate . Njima je pocinjao svaki nedeljni zabavnik emisija tadasnjeg TV Sarajeva . 

Rec je bila o edukativnoj emisiji koju su vodili Zijah Sokolovic . Slavko Štimac te travnicki 

tandem Seid Memic Vajta i Rusmir Agacevic Rus a reditelj je bio nedavno preminuli Timothy 

Byford Britanac koji se zaljubio u tadasnju Jugoslaviju . U emisiji su gostovale mnoge tada

poznate licnosti poput Jadranke Stojakovic a donosila je priloge iz mnogih oblasti . Pogledajte

jednu od ovih emisija i vratite se u u dane detinjstva kada nam nije bilo dostupno mnogo 

kanala i kada su se nedeljna jutra zeljno iscekivala upravo kako bismo gledali ovu emisiju . 

Nemci su 05 . 12 . 1941 godine otpoceli akciju pod kodnim nazivom Mihajlovic . Akcija je imala

za cilj razbijanje cetnickih jedinica na Ravnoj gori i hapsenje generala Draze Mihajlovica . 

Kada je čiča Draza video da su nemacke stage daleko brojnije od cetnika koji su se u tom 

trenutku nalazili na Ravnoj gori naredio je da se cetnici podele u manje grupe i da se 

postepeno povlace u vise razlicitih pravaca . Jos jedan od kljucnih razloga zbog kojih je 

čiča Draza naredio povlacenje bio je i taj sto su nemacke jedinice ispred svojih tenkova 

stavile zarobljene srpske civile vecinom zene i decu . Iako je general Draza Mihajlovic 

naredio da se cetnici neopazeno izvuku iz nemackog obruca kasno popodne do njega je 

stigla informacija da se major Ivan Fregla i major Aleksandar Misic nalaze u Struganiku

u rodnoj kuci Zivojina Misica i da sa svojim manjim odredom nameravaju da pruze 

otpor mnogobrojnijim nemackim jedinicama . Cim je čiča Draza saznao za ovu informaciju

sa maniom grupom cetnika krece u selo Struganik ka svojim prijateljima i majorima 

Aleksandru Misicu i Ivanu Freglu . Pocinju sporadicna puskaranja izmedju cetnika i SS

divizija ali zbog toga sto su nemci ispred svojih tenkova stavili srpske civile kao zivi 

štit cetnici nisu mogli da dejstvuju po njima vec su morali da se povlace . Videvsi da su

u bezizlaznoj situaciji major Aleksandar Misic naredjuje svojim cetnckim komandosima 

da odvedu cica Drazu u obliznji sumarak ispred kuce i da se zamaskiraju liscem . Kada

im je prisao nemacki SS oficir i pitao ih ko su oni major Aleksandar Misic mu odgovara da

je on vodja Srpskog cetnickog pokreta general Draza Mihajlovic dok se major Ivan Fregla

predstavlja svojim pravim imenom i prezimenom . Nemcima nije dugo trebalo da shvate

da su prevareni ali i to malo vremena je bilo dovoljno da se general Draza Mihajlovic 

sa manjom grupom cetnickih komandosa izvuce iz nemackog obruca . Major Aleksandar

Misic i major Ivan Fregla odvedeni su u zatvor u Valjevo gde su ih danima ispitivali nemacki

oficiri i trazili od njih da izdaju generala Drazu Mihajlovica a da zauzvrat budu postedjeni 

i oslobodjeni . Nakon sto su odbili sve ponude nemackih oficira majora Aleksandra Misica 

i Ivana Fregla nemci osudjuju na smrt streljanjem . Ne zna se tacan datum kada su oni 

streljani ali se zna da je to bilo od 17 do 19 decembra . Posto su osudjeni oficiri imali 

pravo na poslednju zelju Misicu je dozvoljeno da mu se odvezu ruke i da odveze pertlu 

na svojoj vojnickoj cokuli dok je Ivan Fregl trazio da sam komanduje streljackim vodom . 

Za razliku od komunistickih bandita koji nemaju ni casti ni hrabrosti oficiri generala Draze

Mihajlovica su vojnicki disciplinovani , hrabri , nepotkupljivi , i predstavljaju ozbiljnu 

opasnost po nemacke trupe . O takvom kovu ljudi dovoljno govori cinjenica da smo im 

ponudili da biraju izmedju zivota i smrti i da su oni izabrali smrt .  

Tacno u podne 24 juna 2022 godine na mostu preko reke In cija jedna polovina pripada Austriji

a druga Nemackoj postavljen je spomenik srpskom petlu . Bronzanu skulpturu uradila je 

austrijska vajarka Kristina Pejsars kao deo projekta koji je osmislio Zoran Šijakovic predsednik

i osnivac umetnickog udruzenja Danica u Austriji . Prica je slojevita malo cudnovata cak i 

graficki ilustrovana malo ko bi poverovao da je istinita . Krajem juna 1918 godine kada je 

postalo prilicno jasno da Nemacka i Austrougarska gube rat sa jugoistocnog fronta vracao 

se jedan nemacki vojnik . Proveo je gotovo cetiri godine u ratu preziveo strahote ali je 

tokom ratovanja u Srbiji pronasao i prisvojio jednog pevca . Posle svih golgota kakve je 

Veliki rat podrazumevao vojnik se vracao kuci i odlucio da ponese i pevca da obraduje

majku i suorugu koje su ga cekale . Epilog vojniku je naredjeno da se vrati na austrijsku

polovinu mosta i da se petlu odrubi glava . To se i dogodilo te je srpski petao pogubljen

ne docekavsi kraj Prvog svetskog rata koji ce se dogoditi pet meseci kasnije u novembru

1918 godine . I sve ove detalje znamo iz teksta koji se 29 juna 1918 godine nasao na 

naslovnoj stanici tadasnjih austrijskih novina Welt Blatt . Austrijski novinar Valter 

Gajring pretrazivao je arhive da bi 2018 godine pisao clanak o stogodisnjici Velikog rata 

te je u uredskoj dpkumentaciji pronasao ovu pricu o srpskom petlu i o tome napisao 

tekst . Zoran Šijakovic je napravio projekat realizacija je pocela jos u vreme korone 

i eto sada srpskog petla opet na sredini mosta na reci In na granici Austrije i Nemacke 

ovekovecenog u simbol slobode i povezanosti kako je zapisano na postamentu .  

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Vera Nikolic
• Tetka Bibia
• Tetka Bibia
• Senćanski marcipan
• Sava Stojkov
• Djordje Stanojevic
• Hristifor Crnilovic
• Matija Ambrozic
• Bitka kod Sente
• Bodjos

• Generalna [780]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom