IZ MOJE DUŠE

Koliko ste puta procitali broj sa licne karte a pitanje da li ste uocili da se preko njega nalazi

zig i u njemu zenska statua . Kada bi vas neko pitao sta se nalazi na vrhu kupole zgrade 

Vlade Srbije u Nemanjinoj ulici u Beogradu moguce je da se ne biste setili iako ste mnogo 

puta upravo tu bili u saobracajnom skripcu . Statua koja nosi naziv Srbija nalazi se na 

vrhu Vlade Srbije i nalazi se i na nasim novcanicama i na zigu licne karte . Bronzana 

statua na vrhu zgrade Vlade jedno je od najstarijih dela vajara Đorđa Jovanovica visoko 

tri metra i tesko skoro tonu a izlivena je 1927 godine u Pragu . Nekada je ova zgrada 

izgradjena po projektu cuvenog arhitekte Nikolaja Krasnova pripadala Ministarstvu 

finansija Kraljevine Jugoslavije . Zato je doskora postojala dilema da li je pravi naziv

statue Jugoslavija ili Srbija . Pitanje zvanicnog naziva znate to je skulpturolosko delo

koje ukrasava jedno arhitektonsko delo ali posto je postavljeno u vreme Kraljevine 

Jugoslavije onda je verovatno jer bilo bi neobicno da se govorilo Srbija . Godine 

1938 dozidan je sprat na Ministarstvu finansija sa kupolom i na vrh je postavljena 

statua sa likom zene koja u desnoj ruci drzi krunu .Nema tacnih podataka o tome 

ko je ona ali se predpostavlja da je Zagorka Cvjeticanin bila model vajaru Đorđu 

Jovanovicu . Sama skulptura olicava personifikuje Srbiju u punom znacaju i smislu , 

zemlju , narod , sve sto cini Srbe Srbima i Srbiju Srbijom . Ovo umetnicko delu nije 

oduvek ovako izgledalo . Prema poznatoj prici komunisti su posle Drugog svetskog 

rata isekli skulpturu odesekli devojci ruku i umesto krune zavarili drugu ruku koja drzi

baklju . Zbog toga ova bista podseca na Kip slobode u Njujorku .  

Medju stanovnicima Boke Kotorske oduvek se na vest o pojavi delfina reagovalo s radoscu . 

Medju mestanima ove morske zivotinje su posebno drage pa se ne kaze za dzabe sto je 

covjek na kopnu to je delfin u moru . Ipak delfini su dolazili i odlazili iz naseg zaliva ali 

nijedan nije ni upola popularan kao delfin Joca . Delfin Joca je u Boku doplivao 1987 . 

godine . Kao velika turisticka atrakcija ovaj mezimac je odlukom Skupstine opstine Kotor 

iste godine zasticen kao i svi delfini u akvarijumu koji pripadaju opstini . Joca je bio posebno

druzeljubiv i razdragan . Nije bilo neobicno da se pridruzi plivacima na kupalistima posebno

deci . Cesto bi se pojavio uz ribarske barke trazeci ljudsku paznju i neznost . Tih godina 

nije bilo gosta koji iz Boke nije odneo Jocinu fotografiju a deca su gorela od zelje da se 

fotografisu bas sa njim . Sa njima se Joca vrlo cesto i igrao . Joca je zaista bio omiljen

delfin mestana cak i ribare bi pratio koji ga nisu mrzeli iako im je i ribe cesto rasterivao . 

Kada se neocekivano pojavio Joca je tako i otisao . Nestao je krajem jula 1992 godine 

a ni dan danas niko ne zna zbog cega . Brojne price su se prepricavale a jedna je bila i

da su ga ubili . Mada se i dan danas ne zna njegova sudbina jedno je sigurno Joca je 

bio i ostao ponos i maskota Bokokotorskog zaliva .  

Danas se u cijelom svijetu obilježava Svjetski dan knjige i autorskih prava. Ovaj dan se obilježava od 1995. godine, kada je usvojena odluka o obilježavanju dana koji slavi knjige.

Ovaj datum je odabran jer su tog dana 1616. godine umrli velikani Miguel de Cervantes i William Shakespeare. Međutim, sama ideja ovog dana zasniva se na katalonskom običaju darivanja knjiga i ruža na dan Svetog Juraja, koji također pada na ovaj datum.

UNESCO je proglasio Dan knjige kao izraz poštovanja svim piscima koji su doprinijeli kulturnom razvoju čovječanstva i kako bi se mladi podstakli na čitanje.   Istorija knjige stara je više od 7 000 godina i tokom tog vremena često je mijenjala oblik zbog materijala i načina pisanja te umnožavanja. Ali, oduvijek je bila dragocjeni instrument za prenošenja poruka, svjedočanstvo događaja, dio kulture jednog naroda. Mnogi će se složiti da je knjiga jedini pravi i iskreni prijatelj. I, stoga, čestitamo vam Svjetski dan knjige i autorskih prava koji se obilježava 23. aprila

Prica o decaku iz Nedodjije nastala je pre vise od jednog veka . Remek delo decije knjizevnosti

potice iz pera Škotskog pisca Dzejmsa Metju Barija koju su vise puta ekranizovale razlicite 

produkcije . Ono nas uci vaznim lekcijama o porodicnim vrednostima . Inspiracija su mu bili

decaci iz njegovog zivota . Prema originalnoj prici Petar odlazi od kuce jer misli da onda nece

morati da odraste . Odlazi u Nedodjiju verujuci da ce mu majka uvek otvoren prozor Petar

se bezbrizno igrao bez straha da ce izgubiti njenu naklonost . Ali onda je odlucio da se 

vrati . Medjutim srce mu je bilo slomljeno kada je na prozorima video da njegova majka

ima jos jednu bebu . Shvata da je ljubav njegove majke bila uslovna i da ga je ona 

zamenila . U originalnom scenariju nije bilo vilinske prasine ona je dodata kasnije iz

bezbednosnih razloga . Petar i druga deca su mogli da lete kad god pozele . Medjutim

nakon sto je stiglo nekoliko izvestaja o deci koja su se povredila dok su pokusavala da 

lete Bari je dodao vilinsku prasinu bez koje likovi nikako nisu mogli da lete . Bari prvi

put pominje Petra Pana u Maloj beloj ptici iz 1902 godine romanu zasnovanom na 

istinitoj prici . Naime radilo se o bebi koja je mogla da postane ptica a vile su je naucile 

da londonskim bastama . Veruje se da su dva dogadjaja iz Barijevog zivota inspirisala

Petra Pana . Prvi dogadjaj se odnosi na smrt njegovog starijeg brata Dejvida koji je

poginuo sa 13 godina dok je klizio po zaledjenom jezeru . A inspiracija za ostale likove 

su deca njegovih prijatelja . Bari je 1897 godine upoznao bracni par Artura Levelina 

Dejvisa i Silviju du Morije koji su imali troje dece Dzordza Dzona i Pitera . Tri godine

kasnije stigao je cetvrti sin Majkl a 1903 godine rodjen je Nikolas . Kada je ovaj bracni

oar preminuo Bari je preuzeo brigu o deci . Dzordz je poginuo boreci se u Prvom 

svetskom ratu a uprkos bolu Bari je uspeo da prevazidje gubitak kako bi nastavio da 

brine o drugim decacima . Medjutim poseban odnos koji je imao sa decacima cesto je 

smatran nemoralnim cak i kad su decaci poricali optuzbe . Nesrece nisu

Sveti Jakov Tumanski nije bio samo monah podviznik vec i veoma obrazovan covek , doktor

prava i filozofije , diplomata . Bio je jedan od najvecih svetaca koji su hodali cudotvornim 

manastirom Tumane . Jakov je bio jedan od onih ljudi koji su svi voleli . Bio je hriscanin i 

srbin za primer komunisti mu to nisu oprostili . Odmah nakon dolaska na vlast 1946 su 

ga utamnicili a onda i misteriozno pretukli do smrti momentalno nakon njegovog izlaska 

iz zatvora . Sluge đavolje nisu mogle da gledaju u njegove blage i slobodarske oci . Rodjen

je kao Radoje Arsovic 1884 na Ravnoj gori . Školovao se u Srbiji a kasnije doktorirao na 

Sorboni . Tamo je kao ucen covek radio i kao diplomata u Ambasadi Kraljevine . Bio je 

izrazito otmen covek koji je svaki dan menjao odela . Medjutim kada da svoj zivot 

posvetio Bogu odelo koje mu je sestra Ivanka poklonila ponudio je prvom prosjaku na

koga je naisao . Veliki uticaj na njegov podviznicki put imao je vladika Nikolaj pa je

sveti Jakov uz vladiku i zapoceo svoje podvizavanje u manastiru Zica . Na svoju 

doktorsku titulu je potpuno zaboravio . Ziveo je vrlo skromno i cutljivo isao je u 

pohabanoj odeci i cistio djubrivo iz stale pored manastira . Anegdote u vezi sa njegovim

podviznickim zivotom prepricavale su se van Zice i Kraljeva . Bio je cudotvorac . Sveti

Ava Justin Popovic zapisao je da je sveti Jakov predvideo nemacko bombardovanje 

Beograda i nasa stradanja u tom ratu a da je pred rat vodeci volove upregnute u jarmu

po Kraljevu upozoravao narod da ga ceka teska patnja i ropstvo . Nakon izlaska iz zatvora

i torture 1946 pripadnici Udbe na putu izmedju Pozarevca i Rabrova pretukli ga i naneli 

mu teske telesne povrede od kojih je ubrzo preminuo . Zvanicni razlog je bio 8 .000 

primeraka Oce nas koje je nesebicno podelio narodu na zeleznickoj stanici u Pozarevcu . 

Prema licnoj zelji sahranjen je u njegovom manastiru Tumane . Za sveca je kanonizovan

na Svetom arhijerejskom saboru 2017 . godine  

U manastiru Sukovo Sveti Hristofor je oslikan sa magarecom glavom , a Bogorodica ima 

krila . U Visokim Decanima na fresci Hristovog raspeca nalaze se dva neidentifikovana 

leteca objekta . U crkvi svetog Petra i Pavla Isus je celav . Na prostorima danasnje Srbije 

zivi se vec hiljadama vekova . Zbog toga mnoge tajne jos cekaju da budu otkrivene i

objasnjene . Neke od ovih misterija kriju i mnogobrojni manastiri rasuti sirom nase zemlje . 

Manastir svete Bogorodice u narodu je poznat i kao Sukovo . Nalazi se ispod brega Carev

kamen nedaleko od Pirota . Tajne i legende o njegovom nastanku sezu jos u doba Rimljana

kada je ovo navodno bilo sveto mesto . Zvuci neverovatno ali u Sukovu se nalazi freska 

sveca koji je prikazan sa zivotinjskom glavom . U pitanju je sveti Hristofor . Jedna od 

legendi vezanih za njegovo ime kaze da je on poticao iz plemena ljudozdera takozvanih

psoglavih . U jednom ratnom pohodu rimska vojska naisla na ove neobicne ljude 

uhvatila jednog mladica i poslala ga u Rim . Tamo se mladic upoznao sa hriscanstvom i 

pri krstenju dobio novo ime Hristofor . U istom manastiru krije se jos jedna misterija 

Sukovo je dom Bogorodice sa krilima . Pravila o tome ko u hriscanskoj ikonografiji 

moze da se prikaze sa krilima su veoma striktna to su samo arhandjeli i Sveti Jovan 

Krstitelj kao onaj koji je najavio dolazak Isusa Hrista . Zbog toga je veoma cudnovato 

sto u ovom manastiru postoji freska na kojoj krila ima i Bogorodica . Crkva svetog Petra

i Pavla pored sela Rsovci na Staroj Planini u pecini brda Kalik poznata je i kao pecinska 

crkva . U njoj se nalazi freska celavog Isusa jedinstvena u pravoslavnom freskoslikarstvu . 

Nema preciznih podataka kako je ova neobicna freska nastala ali se predpostavlja da 

je to bilo u vreme kneza Lazara i da su je naslikali isposnici iz Sinaja koji su boravili u

pecini . Visoki Decani na jugu Srbije su zaduzbina kralja Stefana Decanskog i cara 

Dusana . Gradnja je zavrsena 1335 a freske oko 1350 godina . Manastir se nalazi na 

spisku UNESKO - ve Svetske bastine zajedno sa jos tri manastira pod imenom 

Srednjovekovni spomenici na Kosovu i Metohiji . Upravo jedna od ovih fresaka 

decenijama je predmet debata i sporenja izmedju onih koji misle da je upravo ona dokaz

da su vanzemaljci vec posetili ove prostore i onih koji tvrde da je rec samo o umetnickoj

slobodi . Naime tu se nalazi freska Isusovog raspeca sa dva neidentifikovana objekta 

u levom i desnom uglu . Rec je o dva neobicna predmeta u obliku suza sa zracima u

kojima se nalaze osobe . Zraci stvaraju utisak kretanja pa oni koji stvarno vjeruju u 

NLO tvrde da je rec o vanzemaljskim letelicama .  

Lazarice su devojke stasale za udaju koje su vekovima svojom pesmom i ritualima cuvale

ognjista kod Srba od zlih sila . U srpskom narodu se za Vrbicu vezuje poseban obicaj koji

izvode devojke koje se zovu Lazarice . One igraju i pevaju obredne pesme sa ciljem da 

zastite ljude od zlih sila . Obicaj vuce poreklo jos iz prehriscanskih vremena a povezan je 

sa budjenjem vremena . Kod dvoje predvodnice tzv Lazara devojke se okupljaju u cetvrtak

uvece gde se za njih sprema vecera i kod nje noce i od nje krecu u pohod koji se zavrsavao

u Lazarevu subotu . Broj ucesnica ove povorke morao je biti neparan . Clanice povorke su 

bile devojke stasale za udaju i na neki nacin ovo je za njih bio neki nacin inicijacije tj 

prikazivanja selu . Obicaj je nalagao da ako se devojka ne uda mora da ucestvuje bar 

tri puta u ovoj povorci da bi izbegla nesrecu . Jedna od devojaka prema tradiciji oblaci

musku odecu predstavljajuci Lazara . Na glavi je nosila kalpak ili sesir dok je ostatak 

cinio stap , jatagan ili marama . Povorka bi kretala u ranu zoru . A ispred svake kuce su

Lazar i Lazarica morali da izvedu poseban ples ostale ucesnice su ih pratile nekom od 

pesama zeleci domacinu srecu i napredak . Zauzvrat bi od domacina dobile jaja i posne

kolace na poklon . Brisanje ruku o duvak je takodje predstavljao ritualni obred koji se

moze povezati s narodnim verovanjem  da se ruke vise nece znojiti ako ih protrljamo 

zmijskom kosuljicom . Zbog svih ovih obicaja koji su uglavnom praktikovani na prostorima

bivse Jugoslavije i Bugarske veruje se da su preuzeti od starosedelaca balkanskog 

poluostrva . Veruje se da paljenjem snopova kukuruza granja i slame kao i njihovo 

preskakanje rasteruje zle duhove vestice i bolest . Onaj koji uspe da preskoci vatru 

cisti grehove sa sebe . Tokom ovog rituala prociscenja sluzi se obicna gozba .  

Danas svi uzivamo na poznatom beogradskom moru - Adi Ciganliji a do pre samo nesto vise

od pola veka to je bilo ozloglaseno mesto . Srpski Sing Sing ili Kazamat na Adi bio je 

zloglasni zatvor na tadasnjoj periferiji Beograda . U stvari u vreme kada je radio od 1920

do 1954 godine Ada je bila divlje recno ostrvo na Cukarici nanaseljena i utociste za tek 

ponekog ribara ili begunca od zakona u cijim sikarama su trazili sigurnost . Price o Adi bile

su strasne posto u pocetku nije bilo zidova zatvorenici su mogli da se vide s obale kako 

hodaju u okovima . Videla su se i vesala koja su cekala one najteze slucaje . Nije to bio 

samo politicki zatvor iako je po tome postao poznat . Neki od laksih poslova koje su radili 

takozvani slobodnjaci pred izlazak iz zatvora su bili kopanje, razbijanje kamenja , i priprema

hmelja za stoku . Jedinstven kolor film iz 1940 godine u vlasnistvu Jugoslovenske Kinoteke

na kome su snimljene vezbe inzenjerijskih jedinica vojske Kraljevine Jugoslavije na 

Čukarici u sebi krije nekoliko kadrova ovog strasnog zatvorskog kompleksa . Zatvor se 

nalazio blizu mesta gde je danasnja zgrada uprave kupalista . Sravnjen je sa zemljom 

par godina po prestanku funkcije bez ikakvog traga . Konacno svrha celog ovog 

podrucja postaje humana ljudi se rekreiraju , priroda caruje a postoje cak i jedinstvene 

pecurke koje rastu samo na adi . Naime Ada je 1915 godine cak bila prozvana i Ostrvo

smrti . Bila je velika grobnica srpskih vojnika koji su tu vodili bitku sa Nemcima i 

Austrougarima za odbranu Beograda .  

Verovatno je zaboravljeno a ,mnogima nepoznato da se u srednjem veku protiv kuge branilo

i borili crkvenim zvonima , zvona su zvonila svaki dan najmanje sat vremena . Zvona nisu

zvonila zbog aktiviranja Bozije volje vec iz prakticnog razloga , sto je verovatno u srednjem

veku bilo nepoznato ali danas vise nije . Naime zvuk zvona ima infra zvuk onaj deo koji se 

ne cuje ali deluje na celijskom nivou . Na osnovu vrsenih eksperimenata pre pedeset godina

utvrdjeno je da se odredjenim zvukom odnosno frekvencijama vrlo efikasno deluje i na viruse

i na bakterije . Ubija ih . Iako u srednjem veku nisu imali ova saznanja uvideli su da u 

gradovima u kojima su zvonila zvona nije bilo kuge . Postavlja se pitanje koji je razlog da

Patrijarh i sveti Sinod nisu doneli odluku i naredili da svaki dan sat vremena zvone zvona

u svim crkvama i manastirima .  

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Tragedija u fabrici Grmeč
• Restoran Trandanfilovic
• Sima Nesic
• Djojleni
• Vandjel Toma
• Kleopatra Karadjordjevic
• Golub Janjic
• Babet Bahmajer
• Miloje Vasic
• Siromasni delovi Beograda

• Generalna [792]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom