IZ MOJE DUŠE

Hugo Ferdinand Bos je jedan naocigled obican nemacki gradjanin koji je nasledio familijarni

biznis donjeg vesa u rodnom gradu Mecingenu i potom je ispunio svoje duznosti prema 

drzavi odsluzivsi vojni rok . Usledila je mobilizacija 1914 . godine . Bos je 1924 godine 

otvorio kompaniju za proizvodnju radne i sportske odece . Ali sta je Boss naucio tokom 

Prvog svetskog rata . Da je rat najbolji biznis . Rast popularnosti nacionalsociijalisticke 

partije i najava Drugog svetskog rata poklopili su se sa losim poslovanjem kompanije koja 

se nasla pred bankrotom . Gde ces bolji momenat za onaj dobro poznati samo smo 

pratili naredjenja izgovor samo sto su jedna naredjenja koja je on pratio dolazila iz 

dubine njegove zatrovane nacisticke duse sto je i dokazao ulaskom u partiju 1931 .

godine . Tako se gotovo momentalno uzdigao iz svih finansijskih poteskoca 

potpisivanjem ekskluzivnog ugovora kao proizvodjac uniformi . U pocetku su to bile 

braon uniforme za jednu od paravojnih formacija stranke , potom odela za nacisticku

omladinu a zatim i crne uniforme za Schutzstaffel poznatiji kao SS . Kao i vecina tada 

i on je bio samo mali radnik umobolnog rezima u koji je i sam verovao te se u znak 

lojalnosti itekako dobro opario . Sama ideja i dizajn je evoluirala iz predjasnjih 

pruskih vojnih uniformi koje su modifikovane od strane izvesnog Karla Diebitscha 

inace umetnika i oficira SS-a kojem je pri ulasku u partiju dodeljen broj 1436 relativno

visok u odnosu na broj 508 . 889 koji je pripadao Bosu . A malo manja cast je pripala 

i nekolicini nesrecnih zarobljenika , da budemo precizni 140 Poljaka i 40 Francuza . 

koji su bili prinudno dovedeni u fabriku kako bi šili uniformu koje su bile poslednje sto

ce sinovi , cerke , ocevi i majke videti pred ocima . Navodno su bili sitno placeni za svoj

rad nekom sitnom svotom novca i bili su u boljem polozaju od zarobljenika u logoru . 

Ipak kamp za radnike se nalazio u sklopu fabrike , mozda nije bio uredjen kao logor 

ali je bio dovoljno prljav i mizeran da proklinju dan kad su se rodili . Kako po obicaju 

biva nakon smrti kompaniju je nasledio njegov sin Siegfrid Bos koji je mozda dao

i najgljuplju izjavu u istoriji izjava Naravno da je moj otac pripadao Nacistickoj 

partiji ali ko nije pripadao u to vreme . Ko zna mozda se prvobitna svrha ovog brenda

vrati u upotrebu kada dodje vreme da se uniformisu neki novi zaludjenici jer biznis 

je biznis i valja mu se prilagoditi .  

Na razmedji opstina Vracar i Vozdovac ususkano je jedino beogradsko brdo koje ima dva 

imena . I oba su u upotrebi skoro pa ravnopravno . Uske ulice kojima se provlaci trola 

trosne sivkaste kuce i komsije koje jos jedni drugima govore dobar dan , miris lipa i

mirnoca kraja ocaraju svakoga ko se uspe od Dusanovca ili se ovde spusti od 

Crvenog krsta . Ali mnogi pomisle da se kada se kaze Pašino ili Lekino brdo misli 

na dva naselja . Onaj ko ne poznaje ovaj kraj tesko moze lepo da prepozna gde brdo 

pocinje a gde se zavrsava . I inace nekako tajnovit i skriven ovaj kraj dubletom svog 

imena daje narocitu zagonetku . Kako to obicno biva sa starim naseljima neko licno ime

postane njegov znak prepoznavanja i odvoji se od licnosti po kome je zapravo nastala . 

Ipak Leka nije deo neke davne istorije i premda Lekino brdo zvuci simpaticno kada tome

dodamo prezime neki ce definitivno odluciti da koriste stari naziv Pašino brdo . 

Rec je naravno o Aleksandru Leki Rankovicu . Uhapsen je bas u ulici ovog brda 1941

godine od strane Specijalne policije i zbog svega toga istorijske uloge i vaznosti Rankovica

u novom sistemu uspostavljenom od 1945 godine posle rata citav kraj dobio je novo ime

Lekino brdo . To se ime urezalo pa ga ljudi i danas koriste . Kraj je dobio na znacaju 

tokom Prvog srpskog ustanka . Kraj izvora zvanog Šarena česma ustanici su sustigli

beogradskog Sulejman Pasu . Naravno on je sa svojom nemalom pratnjom ubijen .

Pokusao je da predje u Carigrad ali vecno secanje na njega ostalo je tamo gde je 

odbrojao poslednje minute - u Beogradu . Česma je tako dobila naziv po paši a onda i

brdo . Mada mesto gde se nalazi cesma ne pripada u danasnje vreme naselju Pašino 

brdo . Iako je bilo pusto i van grada kada je on podpadao pod ruke naseg naroda danas 

ovo naselje zaista izgleda staro . To ne treba da cudi buduci da je naseljavanje pocelo 

pre vise od 100 godina . Banke su otkupljivale poljoprivredna imanja usledila je parcelacija

formirane su ulice i placevi su se nudili kupcima pod finim uslovima . Tako nastaje mirno

beogradsko naselje poput drugih vozdovackih , zvezdarskih , i palilulskih naselja . Naselje

je dobilo prve kaldrmisane ulice u kojima je cak i kanalizacija bila sprovedena jos tridesetih

godina 20 . tog veka . Najveca nasreca Pasinog / Lekinog brda desila se u prolece 1944 

godine kada su saveznicki bombarderi izrucili smrtonosni tovar po celom kraju pogresivsi

u nisanjenju na Savski most . Mnoge kuce su bile sravnjene sa zemljom a ono najteze 

ljudske zrtve bile su brojne . Danas je ovaj kraj jedan od najatraktivnijih za izgradnju

modernih stambenih zgrada a novi stanari dolaze privuceni ne samo starom slavom 

Brda i njegovim ulicama vec i zbog neke posebne atmosfere kojom odise citav kraj . 

A dilemu s pocetka teksta dali Pasa ili Leka razresice jedino vreme .  

Ela Harper je rodjena sa retkim stanjem zbog kojeg su joj kolena bila okrenuta unazad . Od 

tog njenog stanja napravljen je spektakl . Bilo joj je najudobnije da hoda na sva cetiri uda 

a ne na dve noge a zbog fascinacije Amerike to je bilo dovoljno da postane cirkuska 

atrakcija . Nazvana je devojka kamila a hiljade ljudi je dolazilo da je vidi . Ela Harper je 

rodjena 5 . januara 1890 godine u Henderssonvilu . Lekarima je odmah bilo jasno da 

pati od urodjenog genu recurvatum sto znaci zakrivljeno stopalo . Americki kako su ih

nazivali nakaza šouovi postali su uspesni nekoliko decenija ranije dok su evropski vec

postojali od 1700 - tih . Redak deformitet koji je imala Ela bio je nesto sto gledaoci 

do tada nisu imali priliku da vide . Sa 12 godina nasla je posao u maloj frik sou grupi

i ubrzo je krasila cirkuske pozornice od Sent Luisa do Nju Orleansa . Njena predstava

podrazumevala je izlazak na scenu sa pravom kamilom a gledaoci bi imali priliku da 

ih porede a Eli nazivaju i drugim pogrdnim imenima . Ona je bila rekvizit koji je 

zadivljena publika poredila sa kamilom . Štampa ju je nazivala najcudesnijom nakazom

prirode od stvaranja sveta . Oni koji su je videli govorili su da na zemlji ne postoji 

nista slicno njoj tvrdile su jedne novine 1886 godine dodajuci da je Ela Harper bila

nista drugo do mlada zena prijatnog lica cija su kolena okrenuta unazad umesto 

napred . Zbog rata debelog creva Ela Harper zena koju je istorija zapamtila kao devojku

kamilu najcudesniju nakazu prirode se svojoj maloj deci pridruzila na nebu 19 . 

decembra 1921 . godine  

18 februara obelezava se Svetski dan ispijanja vina . Ovo pice sa dugom tradicijom 

oduvek se smatra picem bogova . Zene su bolji degustatori jer imaju jace culo mirisa 

nego muskarci . Zene pre udari vino nego muskarce jer u zeludcu imaju manje enzima 

koji su potrebni za razgradnju alkohola . Crveno vino dobro je za zdravlje jer smanjuje

sanse za dijabetes 30 posto ali sva vina su dobra jer su bez masnoce i holesterola . 

Najveci potrosac vina je Amerika najveci potrosac vina po glavi stanovnika je Portugal . 

Najstarija boca vina koja moze da se kupi je Rudesheimer Apostelwein 1727 i kosta 

200 000 dolara . 

Najskuplji sampanjac je Moet Chandon Espirit du Siecle Brut . Sto boca je podeljeno 

slavnim licnostima sirom sveta a ostatak je pusten u slobodnu prodaju . Jos uvek se

moze pronaci u nekim svetskim vinotekama po cenama od 11 . 500 - 14 . 500 evra . 

Da bi se napravila jedna casa vina potrebno je oko jedan kilogram grozdja . U 

Vijetnamu mozete naruciti vino ciji je osnovni sastojak kobrina krv . Naime konobar 

ce na licu mesta ubiti kobru i i procediti njenu krv u času .  

Protokol kaze da sve zene koje dolaze na privatnu audijenciju kod pape morale su da

nose crninu . Obavezan je cak i veo osim ako imaju kratku kosu . Postoji samo sedam 

zena svetu koje pred poglavarom katolicke crkve smeju da se pojave u belom . U 

katolickoj tradiciji crno predstavlja poboznost i poniznost . Zato je tradicija nalagala da 

se prilikom privatne audijencije kod pape zene pojavljuju u dugim crnim haljinama visokih

okovratnika , dugih rukava i crnim mantilom . Ipak odredjene katolicke kraljice i princeze

tradicionalno su bile izuzete od nosenja crne odece pred crkvenim poglavarom . Ova

privilegija zove se le privilege du blanc na francuskom tj il privilegio del bianco na 

italijanskom jeziku . Nije najjasnije kako je napravljena lista plemkinja koje su izuzete

od pravila jer ono ne vazi za sve katolicke princeze i kraljice vec samo iz odredjenih

drzava . 

- Kraljica Leticija od Španije - supruga kralja Filipa 

- Kraljica Sofija od Španije majka kralja Filipa supruga bivseg kralja Huana Karlosa I 

- Kraljica Matilda od Belgije - majka kralja Filipa 

- Kraljica Paola od Belgije majka kralja Filipa i supruga bivseg kralja Alberta II 

- Kraljica Sarlin od Monaka supruga Alberta II trenutnog kneza Monaka 

- Vojvotkinja Marija Tereza od Luksemburga - supruga velikog vojvode Anrija trenutnog

monarha Luksemburga 

- Princeza Marina Doria od Napulja supruga Vitoria Emanuela di Savoje sina poslednjeg 

kralja i kraljice Italije  

Ne znam dali vam je ikada privuklo paznju ali maramice se uvek proizvode u obliku 

kvadrata . Bilo da su napravljene od papira ili tkanine maramice su uvek jednake duzine

i sirine . Naravno ovo nije slucajno . Istorija maramica je zasnovana na zakonima . 

Maramica je u Francuskoj po zakonu morala da se proizvodi u obliku kvadrata . U proslosti

maramica nije bila namenjena nosenju u dzepu i brisanju necega . Tada su maramice bile

simbol pripadnosti drustvene klase . Upravo iz tog razloga se vremenom razvio da tako

kazemo jezik maramice . 

- Maramica kojom se mahalo dok se oprasta od dragog znacilo da ce vam draga biti 

odana 

- Maramica koja je visila sa prozora znacila je da je draga trenutno pod prismotrom

porodice 

- Kada bi zena ili muskarac videvsi osobu koja mu se svidja slucajno ispustio maramicu

ispred sebe to bi znacilo da njeno ili njegovo srce misli na nekog drugog ili drugu . 

- Maramica bacena sa prozora je otvoreno izjavljivanje ljubavi a osoba koja bi uzela

maramicu je morala da odgovori na tu ljubav . 

U Osmanskoj imperiji boja maramica je bila veoma vazna . 

- Bela maramica je znacila mnogo te volim 

- Maramica sa ljubicastim rubovima je znacila veliki si zenskaros 

- Maramica sa plavim rubovima je znacila danas sam veoma tuzna 

- Maramica sa zutim rubovima je znacila bolesna sam  

Pre tacno 80 godina 12 februara 1942 godine grupa najhrabrijih logorasa odvazila se da 

organizuje prvo bekstvo iz jednog nacistickog logora u Evropi . Bilo je to bekstvo iz 

koncentracionog logora na Crvenom krstu u Nisu osnovanog samo pet meseci ranije . 

Zato je ovaj proboj postao simbol prkosa , sloge jedinstva ali i velikog stradanja . U njemu 

je za vreme Drugog svetskog rata bilo zatoceno oko 35 000 ljudi a vise od 10 000 je 

streljano . Koncentracioni logor u Nisu formiran je krajem septembra 1941 godine i u 

njemu je zatocen veliki broj Srba , Jevreja i Roma , zarobljenih Partizana i simpatizera 

Narodnooslobodilacne borbe koje su Nacisti zatvorili kao taoce i u znak odmazde 

dnevno odvodili i streljali na Bubnju . Od 1967 godine logor na niskom Crvenom 

krstu postao je memorijalni kompleks 12 februar do danas verno pokazuje delove

nase proslosti iz Drugog svetskog rata . Povodom secanja na hrabre logorase 

nizom akcija niski Narodni muzej ove godine obelezava osam decenija od ovog 

velikog dogadjaja . Prema istorijskim podatcima u logoru je svakog dana posle 

dorucka sprovodjeno maltretiranje ratnih zarobljenika . Terali su ih da trce i da 

obavljaju beskorisne poslove . Jedni su prevozili pesak i kamen istovarali ga a drugi

su isti materijal istog momenta vracali na mesto odakle je uzet . Kopali su jame , rake , 

i razne rupe da bi ih odmah zatrpavali . Danima se isti posao ponavljao .  

Macor iz crtaca kome je dosadio iritantni mis u njegovom domu , smislja plan kako da 

ga se resi misolovkom punom sira . Mis svestan tog plana bezbedno uklanja poslasticu 

i odlazi punog stomaka . Verovatno mozete i da predpostavite sta se dalje desava . 

Prica se zavrsava skoro kao i uvek sa macorom koji jauce od bola dok mu se jos jedan 

plan obija o glavu . Zaplet je mozda poznat ali prica koja stoji iza njega mozda i nije . 

Ovako su najpoznatiji macak i mis Tom i Dzeri koji danas pune 81 godinu postali jedan

od najpoznatijih crtanih parova uz koje su odrastale generacije malisana sirom sveta . 

Prva epizoda prikazana je 10 februara 1940 godine a nazvana je Puss Gets the Boot - Maca

je dobila otkaz . Tada je cak ovaj crtac bio nominovan za oskara ali ga nije dobio ali

je osvojio srca sirom sveta . Tom se u prvoj epizodi zvao Kasper a Dzeri je bio Dzinks . 

Iako vise puta kritikovan zbog nasilja ni u jednoj epizodi crtanog filma nije prikazana 

krv . Mnogi sporedni i gostujuci likovi govore ali Tom i Dzeri skoro nikada . Tom i Dzeri

su sa velikog platna presli na male ekrane kao serijal 1965 godine . Prvi dugometrazni

film Tom i Jerry the Movie pusten je 1992 godine a premijera drugog ostvarenja bila je 

2021 godine . Popularni crtani film svakodnevno se prikazuje u Argentini , Jermeniji ,

Brazilu , Kolumbiji , Cileu , Egiptu , Indiji , Kazahstanu , Libanzu , Meksiku , Pakistanu, 

Venecueli , Rumuniji , Hrvatskoj , Srbiji zatim na Bliskom istoku i u nekoliko zemalja 

jugoistocne Azije .  

Svakog 6 . februara evo vec 64 godine svet se seti jedne od najvecih tragedija u svetu 

sporta . Na danasnji dan 1958 godine ekspedicija Mancester Junajteda koja se vracala 

sa utakmice sa Crvenom Zvezdom u Beogradu , dozivela je avionsku nesrecu u kojoj je

poginulo 23 ljudi a 19 ih je povredjeno . Taj mladi i supertalentovani tim koji je pazljivo

selektovao i vodio legendarni Mat Bezbi vracao se iz Beograda gde je dan ranije 5 . 

februara odigrao revans utakmicu cetvrtfinala Kupa sampiona sa Crvenom Zvezdom . 

Posto je u prvom mecu bilo 2 - 1 za Engleze a u nezaboravnoj fudbalskoj predstavi na

stadionu JNA 3-3 plasman u dalje takmicenje izborio je Mancester Junajted . Medju 

tragicno nastradalima bilo je i osam fudbalera Mancester Junajteda . Dankan Edvards , 

Dzef Bent , Rodzer Birn , Edi Kolman , Mark Dzouns , Dejvid Peg , Tomi Tejlor , i 

Lajam Vilan zivot su okoncali u strasnoj minhenskoj tragediji . Put Bezbijevih beba 

kako su nazivali tu generaciju Mancester Junajteda prekinut je na najsuroviji nacin . 

Bilo je jutro, 25. januar 1966. i bio je državni praznik. Kako je bilo pretoplo da pešače, deca su ušla u autobus koji ih je za oko 5 minuta dovezao do plaže. Trojka je iskočila iz autobusa i - zauvek nestala bez traga! . Nensi je očekivala da se deca vrate oko podneva. Kada nisu stigla ni autobusom koji je prošao u 2 sata, zabrinula se i kada je sa posla došao njen muž Džim koji je radio kao taksista, odmah mu je rekla da se odveze do plaže da ih potraži.

Nakon što se Džim vratio bez vesti o deci, on i Nensi su krenuli da obilaze kuće prijatelja i tragaju za mališanima po ulicama na potezu između njihove kuće i plaže, ali ništa nije vredelo. Oko 5.30 popodne obavestili su policiju.

Inspektori su brzo organizovali potragu, ali izgledalo je kao da su Džejn, Arna i Grant nestali sa lica zemlje. Ustanovljeno je da su deca tog dana do plaže ukupno nosila čak 17 predmeta uključujući odeću, peškire, torbe, ali nikada nije pronađen nijedan od njih! . Na dan nestanka, nekoliko svedoka na plaži je videlo troje dece sa visokim muškarcem plave kose i ispijenog lica, starog između 30 i 40 godina. Činilo se da deca opušteno pričaju sa čovekom, izgledalo je da uživaju na plaži, pa su svi pretpostavili da se od ranije poznaju. Nije bilo znakova da su tu protiv svoje volje.

Jedna žena je rekla policiji da je, oko podneva, dok je sedela na klupi na plaži videla troje dece kako istrčava iz okeana, tušira se na obližnjim tuševima da spere slanu vodu i onda odlazi po svoje peškire. Odmah pored njih ležao je sredovečni čovek i deca su uskoro počela da se igraju sa njim. Kada je ona ustala i otišla sa klupe, tvrdila je, grupa je i dalje bila na plaži.

Momak i devojka koji su ležali na peškirima nedaleko, potvrdili su priču žene sa klupe, ali su dodali i da su oni videli kada je čovek obukao decu i kada su svo četvoro otišli u pravcu autobusa. Taj detalj su zamaptili jer su pomislili kako najstarija devojčica izgleda dovoljno odraslo da može i sama da se obuče i da je neobično što to čini neko drugi. U svakom slučaju, ništa nije ukazivalo na to da deca ne poznaju čoveka ili da ne odlaze dobrovoljno sa njim.

Problem sa ovim svedočenjima je taj što niko od svedoka nije sa sigurnošću mogao da tvrdi da su deca koju su videli zapravo deca Bomon. Reč je mogla biti o bilo koje dve devojčice i dečaku sličnih godina koji su tog dana bili na plaži.

Nensi i Džim svoju decu su opisali kao stidljivu. Da razgovaraju sa nepoznatom osobom, a kamoli da se igraju, izgledalo im je nezamislivo! Policija je spekulisala da su deca čoveka možda upoznala prilikom prethodnih odlazaka na plažu i da su tako stekla poverenje u njega.

Ovo je počelo da izgleda naročito verovatno nakon što se Nensi setila da joj je, nedugo pre nemilog događaja, Arna u šali rekla kako Džejn “ima dečka na plaži”. U tom trenutku majka je mislila da je reč o drugu sa kojim se igraju i nije obraćala pažnju na to sve do posle nestanka.

Ipak, roditelji su tvrdili da su decu učili da ne razgovaraju sa nepoznatima i da, čak i da to jesu učinila, nema šanse da bi dopustila da ih taj stranac oblači. Kako nisu pronašli nijedan trag koji bi otkrio šta se dogodilo sa decom, policija je pozvala javnost ponudivši nagradu onome ko javi informaciju koja bi dovela do pronalaska mališana. I, uskoro su im telefonske linije bile usijena.

Bomanove su videli u pekari kako kupuju pitu… Troje dece viđeno je kako na uglu nedaleko od lokalnog marketa stoji i razgovara sa tri odrasle osobe… Drugi su se kleli da su deca jela sladoled nedaleko od plaže… Treći su ih spazili kako pešače pored puta u pravcu kuće…

Slučaj je ubrzo izišao van granica Australije. U novembru iste godine holandski parapsiholog Žerar Kroaset tvrdio je da može da pomogne i doputovao je u Australiju kako bi bio bliže događaju. Ispostavilo se da nije od pomoći jer je menjao priču iz dana u dan.

Policija je zbog njega istražila kanalizacione cevi jer su se, prema Kroasetovim tvrdnjama, tu nalazila tela poginule dece. Nije pronađeno ništa.

Nakon toga Kroaset je tvrdio da “vidi” ostatke dece skrivene ispod novosazidane zgrade nedaleko od kuće Bomanovih. U vreme nestanke tu se nalazilo gradilište i on je verovao da su tela devojčica i dečaka skrivena ispod betonske ploče.

Vlasnici zgrade, naravno, nisu bili radi da ruše zgradu kako bi proverili navode parapsihologa, ali su popustili pod pritiskom javnosti koja je sakupila 40 hiljada dolara samo da se zgrada demolira. Nisu pronađena ni tela, ni nikakvi tragovi da su deca ikada bila tu, a Holanđanin je posramljen otišao nazad u domovinu. Potpuni stranci slali su pisma Bomonovima u kojima su pisali da znaju gde su njihova deca. Oko dve godine po nestanku primili su pismo od čoveka koji se predstavio kao “staratelj” koji je tvrdio da su deca kod njega, da ih je čuvao i da je sada spreman da im ih vrati.

Nensi, Džim i policija otišli su na zakazano mesto, ali se niko nije pojavio.

Nakon ovoga stiglo je još jedno pismo, koje je navodno napisala Džejn u kome kaže da je “staratelj” želeo da ih vrati ali da je, kada je video “odvratne detektive” zaključio da su Bomanovi izdali njegovo poverenje i odustao.

Pisma od njega više nisu stizala. Godine 1992. kada je tehnologija dovoljno uznapredovala, otkriven je identitet čoveka koji ih je pisao. Reč je bila o 41-godišnjem muškarcu koji je u vreme nestanka bio tinejdžer i sve je smislio kao šalu. Zbog protoka vremena, naknadno nije osuđen zbog ovog dela.

Sadržaj jednog drugog pisama prenio je Alan Vitiker u knjizi “Potraga za decom Bomonovih”.

– Vaša deca su živa. O njima se dobro brina jedna starija gospođa koja dosta loše govori engleski – pisalo je u anonimnoj dojavi.

Ipak, na kraju, nijedno od pisama nije donelo bilo kakve konkretne tragove ili informacije. Australijska policija nikad nije prestala da traži decu Boman. Nekoliko serijskih ubica iz te države bilo je osumnjičeno za njihovu otmicu, ali nikada nisu uspeli da ih povežu sa slučajem.

Usprkos decenijama koje su prošle, policija u Adelejdu kaže da otprilike na svaka četiri dana dobiju poziv sa navodnim informacijama o troje nestale dece. 2018. raspisana je nagrada od milion australijskih dolara za svakoga ko donese informacije koje bi dovele do rešavanja ovog starog slučaja.

Uvek se brzo ispostavi da je reč o lažnoj uzbuni.

U godinama koje su usledile Džim i Nensi su se razveli pod pritiskom tuge. Nijedno više nije imalo dece. Iako stručnjaci veruju da su Džejn, Arna i Grant odavno mrtvi, oboje su ostali da žive u istom gradu, u nadi da će im se deca jednoga dana vratiti.

Nensi je umrla u septembru 2019. kada su joj bile 92 godine. Džim je još uvek živ.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Vera Nikolic
• Tetka Bibia
• Tetka Bibia
• Senćanski marcipan
• Sava Stojkov
• Djordje Stanojevic
• Hristifor Crnilovic
• Matija Ambrozic
• Bitka kod Sente
• Bodjos

• Generalna [780]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom