IZ MOJE DUŠE

Mirjana Marić je rođena 22. maja 1938. godine. Diplomirala je 1964. godine na Akademiji za primenjenu umetnost, odsek tekstil, a zatim je i magistrirala kombinovano tekstil i modu na Rojal koledžu u Londonu. Položiti i dobiti visoku ocenu na tom koledžu bila je garancija i potvrda kvaliteta. Na polaganju je bilo neophodno poznvati ceo proces od tkanja i štampanja tekstila, preko izrade šablona za krojenje, šivenja i pakovanja u kutiju. Ta kutija bi se potom, anonimno i pod brojem, predavala žiriju koji je bio sastavljen od ljudi koji su bili najstručniji i najupućeniji u svet mode i koji bi potom odlučivali da li je rad u kutiji za „visoku preporuku“ ili nije. Mirjanino prvo zaposlenje usledilo je dve godine nakon magistrature i to u štampariji „Tekstil kolor“ u Babušnici. Tu se zadržala dve godine da bi zatim neko vreme radila kao profesor u školi za industrijski dizajn. Zaposlila se u čuvenoj firmi „Jugoeksport“ 1970. godine, gde je danonoćno bila posvećena poslu i izvojevala jednu od najvećih pobeda onda kada ih je ubedila da im je neophodna proizvodnja, uprkos uvreženom mišljenju da to njima nije bilo potrebno jer su bili dovoljno imućni i moćni da su mogli sve da kupe. Mnogo godina kasnije, Mirjana je počela da radi u radionici za visoku modu, za odane kupce koji cene i vole njene kreacije baš zbog njenog insistiranja na modernom i klasičnom stilu. Prema njenim rečima, zbog razmišljanja u množini i svojevremenog „mi“, ostala je bez sopstvenog prodajnog prostora.

Danas kupci mogu da pronađu njene modele u elitnim prodavnicama kao što je „Ateks”, ali, iako se modeli prodaju, velikog profita nema. No, Mirjana se nikada nije žalila zbog toga jer je stava da u današnje vreme modu više ne diktiraju Rim, Milano ili Pariz, već Amerika sa svojim velikim tržištem koje stvara modu. Pored firme „Jugoeksport” Mirjana je radila i za „Modu” iz Velikog Gradišta.

Imala je preko sedmdeset modnih revija širom sveta. Svojim radom je uspela da prešiša granice nekadašnje Jugoslavije, a na njenim revijama su prisustvovali članovi kraljevskih porodica i predsednici vlada. Te revije su bile ne samo predstavljanje „Jugoeksporta”, već i njenog rada.

Kao što je to uradio i Aleksandar Joksimović, tako je i Mirjana Marić osvojila Pariz svojom revijom o kojoj su brujale Francuske novine, što složićemo se, nije mala stvar. Ona je brendirala svoje kolekcije pod imenom MM, koje su se prodavale u buticima od Velenja do Tetova. U Ljubljani su postojale dve prodavnice u kojima su se prodavali isključivo njeni modeli, isto tako u Zagrebu, Beogradu i u svim većim gradovima bivše Jugoslavije.

Oznaka MM je bila garancija za kvalitet, visoku modu, dobar modni ukus, ali i pokazatelj prestiža tadašnjih pripadnica dobrostojećeg društva. Jovanka Broz se u javnosti pojavljivala isključivo u kreacijama Mirjane Marić i Aleksandra joksimovića. Nažalost, potencijal koju je imao MM brend nije bio u potpunosti iskorišćen i propuštena je šansa . Prema rečima Mirjane, uvek bi zakazali kada je bio u pitanju odnos sa zainteresovanim kupcima, kada im je trebalo ponuditi uslove, cene i rokove, jer je komercijala uvek kaskala za ostatkom tima i kasnila. Tako su, na primer, svojevremeno šeici i bogataši sa Bliskog istoka silno želeli da kupe njihove modele ali nije bilo nikoga da im da makar najosnovnije podatke. Takav je bio pravi „Jugoeksport“, spolja sjaj, a iznutra trulež. Zato je sve i propalo. Njen pokojni muž Milojko Marić, koji je i nagovorio da magistrira u Londonu, oduvek je savetovao da bi trebalo da shvati da su to njena dela, njene kreacije i modeli. Da je ona autor, a ne „mi“ i da je vreme da pređe na „ja“. Ono što mnogi možda ne znaju jeste i da je ova poznata modna kreatorka jedna od zaslužnih za uspeh manekenke Ljiljane Tice. Mirjana joj je ponudila posao nakon što je videla jednu njenu sliku, a Ljiljana je svoju prvu modnu reviju odradila sa njom u Parizu.

Takođe, tokom istraživanja, našla sam jednu zanimljivu knjigu pod nazivom „My Mom, Style Icon“ i sliku žene koja nosi venčanicu Mirjane Marić. Ono što je zanimljivo jeste da je venčanica napravljena od tanke bele kože. Koža je bila veoma popularna tokom sedamdesetih godina, a Mirjana je volela da radi sa njom i da je uvrsti u svakodnevne ženske odevne predmete poput sakoa i jakni, ali i venčanica. Prema rečima žene koja je haljinu nosila, bila je veoma udobna i efektna. Kao što vidimo, iako možda ne možemo da zavirimo u svaki detalj njenog stvaralaštva i da popunimo sve rupe u priči, ono što znamo jeste da je ova modna kreatorka svakako obeležila jednu našu modnu eru. Iako će vam kada u pretraživač ukucate njeno ime i prezime izaći više oglasa umesto članaka o njoj, nama je bilo zadovoljstvo što smo možda doprineli tome da neke buduće generacije ne zaborave ko je bila Mirjana Marić. 

Devet meseci kasnije rođena je Luiza. Lesli se porodila u carskim rezom u bolnici u Oldemu, na severoistoku Engleske. Beba je bila teška 2.6 kilograma, potpuno zdrava i - prelepa.

Njeno rođenje dalo je nadu milionima parova širom sveta koji su se decenijama borili za pravo da se ostvare kao roditelji. Procenjuje se da je do sada između postupkom vantelesne oplodnje do sada rođeno između 6 i 8 miliona beba. Čak i Lesli i Džon kasnije su dobili još jednu ćerku - Natali, takođe začetu vantelesnim putem.

Ali – Luiza je bila prva! . Luiza je bila apsolutno savršena devojčica i ni po čemu se nije razlikovala od beba začetih prirodnim putem koje su tog dana došle na svet. Ipak, nije je zaobišla gorka “cena slave”.

U prvih nekoliko meseci po njenom rođenju njeni roditelji bili su bombardovani pismima punim mržnje. Stizale su i hartije poprskane krvlju, ljudi su pisali da će čitava porodica goreti u paklu, beba Luiza je nazivana čudovištem…

Jezivi komentari nisu zaobišli ni medicinski tim koji je izveo proceduru. Naučnici, političari i deo crkve kritikovali su doktore govoreći da je i sama ideja “uvreda za prirodu”. 

– Bilo je preteće i strašno i, uzimajući u obzir vreme koje je ljudima bio potrebno da to sastave i pošalju preko sveta jednoj tromesečnoj bebi, rekla bih da je to bio bolesni čin nekih bolesnih umova – ispričala je Luiza u intervjuu za “The Telegraph”, 2015. godine.

Ipak, bilo je tu i podrške. Zajedno sa ovim pismima stizala su i ona prepuna ljubavi, naročito od parova koji su, kao i njeni roditelji, godinama bezuspešno pokušavali da dobiju bebu. Iako je došla na svet “pod svetlošću reflektora” Luiza je vremenom pala u prijatnu anonimnost. I, tako joj odgovara. Danas živi povučeno u Bristolu sa mužem Veslijem i dvoje dece začete prirodnim putem. Radi na brodogradilištu.

Poslednji put izjave za medije davala je povodom svog 40. rođendana tj. povodom četiri decenije od prve vantelesne oplodnje. Tada je u šali rekla da bi volela da je njen rođendan njena privatna stvar ali i da joj je jasno da je njeno rođenje obeležilo novu eru u razvoju medicine i da joj je drago zbog toga.

Iako je, povodom četiri decenije od ovog događaja, izjavila da bi joj bilo draže da je njen rođendan njena lična stvar, jasno joj je da je njenim rođenjem počela istorija koju do danas proslavlja između 6 i 8 miliona beba rođenih postupkom vantelesne oplodnje, sve njihove porodice, nauka i naročito medicina.

Iako je danas skoro potpuno zaboravljena, Stanislava Valasjevič bila je veliki sportski fenomen početkom 20. veka. Takmičila se u atletskim disciplinama, košarci, softbolu, čak i klizanju. Osvojila je zlato u trci na 100 metara na Olimpijskim igrama 1932. i srebro četiri godine kasnije. Postavila je čak 20 svetskih rekorda u vreme kada je ženama jedva bilo dozvoljeno da izlaze iz kuće.

Nakon što se penzionisala radila je kao sportski trener u Klivlendu pre nego što je tragično nastradala 1980. godine slučajno u banci prilikom pljačke. Javnost je bila šokirana, ali je pravo iznenađenje usledilo kada su objavljeni rezultati autopsije i kada je otkrivena tajna sa kojom je Stela decenijama živela. Stanislava Valasjevič je rođena u Poljskoj, ali je kao mala sa roditeljima otišla u SAD, gde je rano počela da se bavi atletikom, naročito trčanjem. Za svoj 21. rođendan, promenila je ima u Stela Volš i uzela američko državljanstvo nastanjujući se u Klivlendu. Ipak, bez obzira na to, na Olimpijskim igrama se takmičila za svoju rodnu Poljsku, piše portal Allday.com.

Stela Volš je uskoro postala poznata širom sveta kao “najbrža žena na svetu”. Tokom ’30-ih suvereno je vladala u većini trkačkih disciplina osvojivši zlato na Olimpijadi u Los Anđelesu 1932. godine u trci na 100 metara sa rezultatom 11,9 što je bio novi svetski i olimpijski rekord. Učestvovala je i u disciplini bacanje diska, gde je osvojila 6. mesto sa 33,60 metara.

Nakon toga ređali su se uspesi i nije bilo većeg svetskog takmičenja na kome ova sportistkinja nije učestvovala – Evropska prvenstva, Svetska prvenstva, Olimpijske igre… Osim što je dominirala u trkačkim disciplinama Stela je pobeđivala i u bacanju diska i koplja, skoku udalj, softbolu, a oprobala se i u klizanju. Oborila je 51 rekord Poljske, 18 svetskih i 8 evropskih rekorda.

Posle decenije ispunjene trijumfima Stela Volš se povukla iz takmičenja i počela da radi ako sportski trener. Kratko je tokom 1947. godine bila udata za američkog boksera Nila Olsona.

U kasnijim godinama Stela se zaposlila u jednom baru u Klivlendu. Iako već zagazila u sedmu deceniju života i dalje je imala atletski građeno telo i bila u punoj kondiciji. Ipak, kosa je počela da joj opada i nosila je periku.

Njen život tragično je okončan 4. decembra 1980. godine kada se slučajno zadesila u banci prilikom pljačke. Bio je ovo šok za sve poštovaoce ove sportistkinje. Međutim, pravo iznenađenje tek je sledilo… Tokom cele karijere Stele Volš kružile su priče o njenoj seksualnosti, ali su se one više odnosile na neverovatna dostignuća i činjenicu da je izgledala muškobanjasto. Nikakvi dokazi koji bi potvrdili da ona vara zapravo nisu postojali.

A onda se dogodio šok! Na autopsiji je ustanovljeno da Stela Volš ima muške polne organe, ali i neka ženska obeležja! Reč je bila o genetskom poremećaju poznatom kao mozaicizam prilikom kog u organizmu postoje obe kombinacije hormona XX i XY.

Islednik Semjuel Gerber je kontatovao da je Volš imala vaginu i mali nerazvijeni i nefunkcionalan penis i da nije imala matericu. Kako bi suzbio veličinu skandala koji je ovo otkriće izazvalo u javnosti, Greber je pokušao da objasni ovaj neobičan medicinski fenomen. Društveno, kulturno i pravno, Stela Volš je bila prihvaćena kao žena 69 godina. Živela je u umrla kao žena – istakao je islednik.

Ipak, kontroverze su ostale sve do danas. Pokrenuta je dugogodišnja diskusija o brisanju Stele Volš sa spiska nosilaca olimpijskih medalja, ali su kasnije savremenija medicinska ispitivanja pokazala da osobama rođenim sa mozaicizmom nije moguće odrediti biološki pol već da je presudno to kako su odgajane.

Meri Vulstonkraft je rođena u Londonu 1759. godine. Detinjstvo je provela u strahu od oca koji je zbog loših poslovnih ulaganja tonuo u alkoholizam, a sa njim i čitavo porodično bogatstvo. Živeći u atmosferi konstatnog straha, Meri se sama starala o sestrama i majci koja se zbog narušenog zdravlja nije mogla suprostaviti suprugu.

Kao tinejdžerka, odlučuje da napusti porodicu i postane pratilja bogate ledi Doson. Nezadovoljna svojom životnom situacijom, tumarala je odajama njenog raskošnog doma ali se, suočena sa fatalnom bolešću majke, vratila kući kako bi joj olakšala poslednje dane.

Tokom boravka u porodičnom domu, Meri je saznala za tešku depresiju svoje sestre Elize, čiji je uzrok bio loš brak. Odlučila je da joj pomogne po svaku cenu i nju i njenu bebu iz pakla koji je polako ali sigurno odvukao u bolest. Već tada se suočila sa osudom okoline zbog mešanja u tuđe porodične odnose. Zajedno sa sestrom i svojom prijateljicom Frensis Blad, Meri je osnovala školu i počela da se bavi izdavačkim poslom, živeći u svojevrsnoj feminističkoj utopiji. Ipak, posle nekoliko godina, Frensis se udaje i odlazi u Portugal, a Meri se seli u Irsku gde ponovo radi kao guvernanta u bogatoj porodici ledi Kingsboro.

Potištena činjenicom da veliki broj inteligentnih ljudi zarađuje za život kroz poslove u kojima se ne može iskazati potencijal i talenat, spoznaje pogubni uticaj emotivne osetljivosti i senzibiliteta koji je, po njenom mišljenju, svojstven ženama, a direktna je posledica izoštrenih čula.

Meri u jednom od svojih prvih eseja govori upravo o ženskom senzibilitetu kao moćnom oružju ali i velikom hendikepu. Posebno je poguban prilikom podele društvenih uloga, u slučaju da su zasnovane na polnim odlikama.

Radeći kod lejdi Kingsboro, analizirala je ekonomske i socijalne prilike u Irskoj. U kritici nije štedela ni osobu koja ju je angažovala, a u njenom ponašanju prepoznala je neke od najvećih ženskih mana. Prema Meri Vusltonkraft, u ponašanju “uglednih porodičnih žena” toga vremena dominirala je apsolutna zavisnost od muškaraca, kao glavni razlog nedostatka socijalnog identiteta. Za razliku od njih, Meri je sama zarađivala za život još od tinejdžerskih dana. Posle nekoliko godina preovedenih u teškoj depresiji, Meri napušta ovaj posao. Tada se dešava krucijalni momenat u njenom spisateljskom i filozofskom radu. Znajući za interesovanja ali i čitajući njene eseje, ugledni izdavač Džozef Džonson joj upućuje poziv, da mu se pridruži kao saradnik za njegov filozofsko-analitički časopis.

Odmah je napustila posao u Irskoj, priključila se Džonsonu, a ubrzo će krug intelektualaca u kome se nalazila, postati širi i širi. Kako je napredovala kao spisateljica, polako je shvatala da za njenu tragičnu sudbinu nisu odgovorni poreklo niti duševno stanje, već ustaljeno shvatanje tada uspešnih i privilegovanih ljudi, da treba “redukovati obrazovanje i autonomiju žena”.

Tokom rada u ovom časopisu, nastala su dela koja su izazvala mnogo polemika. Najpre “Odbrana prava muškaraca”, kao odgovor na Berkova nostalgična i konzervativna razmišljanja o Revoluciji u Francuskoj, a  zatim  i “Odbrana prava žena” u kojoj se dobro pozabavila Rusoovim tezama o značaju ženske emancipacije iznetih u delu “Emil” . Oba ova autora je žestoko kritikovala, a iako do revolucionarnih zbivanja nije odlazila u Francusku, ovaj jezik je govorila i razumela perfektno.

U kasnijim delima se bavila i “površnošću” svoje bivše gazdarice Lejdi Kingsboro. Sa prezirom je pisala o tadašnjem položaju žena u korumpiranoj aristokratiji, gde najveći broj gaji iluziju da je “koketiranje sa muškarcima” jedini put ka društvenom ugledu. Obrazovanje i inicijativa je zapostavljena radi “sitnih zadovoljstava”, a novac i status njihovih životnih pratilaca, uljuljkao ih je do te mere da ne žele ništa više od toga.

One su najvećim delom uspešne majke, ali u isto vreme opsednute sopstvenim izglednom i banalnim detaljima koji ih kao vrhunac trivijalnosti daju samo polnu dimenziju njihovom identitetu. Meri je insistirala na značaju materinstva u životu svake žene, ali ni materinstvo ne bi imalo mnogo smisla bez obrazovanja, nezavisnosti i stalne borbe. Tokom postrevolucionarnog perioda, Vulstonkraft se obrela u Parizu gde je svojim delovanjem tokom društvenih previranja pokušala da utiče na bolji položaj žene u budućnosti čitave Evrope.

Upravo u Parizu, Meri je upoznala biznimsena i liberala američkog porekla Gilberta Imlaja. Romansa sa njim bila je burna i kratka, a iz ove veze je dobila ćerku Fani.

U trenutku kada je ljubav bila na vrhuncu, odnosi između Engleske i Francuske su se zaoštrili pa je sa svojim budućim suprugom napustila Pariz i otišla u Avr. Uskoro će se proglasiti Imlajevom poslovnom saradnicom iako nikada nije postala njegova zvanična supruga.

Tragajući za izgubljenim tovarom srebra koji je bio u Imlajevom vlasništvu, Meri odlazi u Skandinaviju. Turbulentni period u svom životu opisala je u delu “Pisma iz Švedske”. 

Dok piše o svom putovanju, Meri je pokušala da opravda jaku seksualnu želju žene u društvu kojim vladaju muškarci, a ključ za opstanak jeste samokontrola. Kao jedan od izvora moći u socijanim odnosima između polova, navodi veštinu zavođenja koju ljudska bića imaju ili nemaju.

– Smatram da su takvi umovi jaki i originalni jer izazivaju mentalne predstave koje deluju kao jak stimulans čulima – napisala je Meri. Pisma iz Švedske” ali i drugi njeni spisi, zadivili su engleskog romansijera i pisca poliitičke teorije Vilijama Godvina, koga je Meri upoznala još u periodu dok je bila član Džonsonovog intelektualnog kruga. Postali su bliski prijatelji, a potom i ljubavnici. Uskoro je Meri sa svojim novim izabranikom čekala svoju drugu bebu.

U strahu da će biti javno žigosana kao žena sa dvoje nepriznate dece različitih očeva, Meri je predložila Godvinu da je oženi, što je on i prihvatio.

Nažalost, 1797. godine, samo deset dana pošto je rodila ćerku Meri, umrla je Meri Vulstonkraft. Tako je podelila sudbinu mnogih žena, koje su u to vreme umirale zbog komplikacija izazvanih porođajem. Njena mlađa ćerka Meri Šeli, postaće čuvena autorka horor romana “Frankenštajn”.

Vilijam Godvin je posthumno objavio Merin nedovršeni roman “Maria, or The Wrongs of Woman”  čija je udarna tema brak i tegobna sudbina junakinje u ugovorenom braku. Ovo delo je protumačeno kao nastavak “Odbrane prava žena”, a između ostalog, reč je o priči žene po imenu Marija, koja na samrti, istinski veruje da odlazi na drugi svet, gde nema braka.

Njihova ljubav brzo je planula i bila iskrena, žestoka i… kratka.

Uz blagoslov roditelja i podršku sredine Žanet je rešila da se uda za, daleko bogatijeg i uglednijeg plemića, gardijskog kapetana Karla fon Greta.

Betoven je bio očajan, ali pravi emotivni slom nastupio je kada je čuo da njegova prva ljubav odlazi sa suprugom u najjužniju i verovatno najnegostoljubiviju pokrajinu Austrougarskog carstva – Vojvodinu.

Kapetan Fon Gret dobio je prekomandu na samu granicu carstva i smeštaj u malom sremskom selu Golubincima u dvorcu Šlos.

Ali, ovo nije bio kraj ljubavne priče kompozitora i lepe plemkinje! . Iz Beča u Golubince, i istim putem uzvodno, uskoro je krenula tajna ljubavna prepiska . Puno srce daje slabiji zvuk. Prazno odjekuje iz svih tonova. Oseća se, ipak, njegova žudnja i ah! Razume se njegova nema čežnja – pisao je Betoven svojoj dalekoj plamkinji istovremeno pretačući svoju žudnju u note i neke od najlepših kompozicija koje će ikada uraditi.

– Mene od tebe rastaviše, to je prevelik bol za moje srce – odgovarala je Žanet, otkrivajući da i ona nije ravnodušna i da se, možda, pokajala zbog svog izbora.

Samo odabrane i odane poštonoše prenosile su ovu prepisku od Golubinaca do Beča. Svoja ljubavna piskaranja i kompozitor i dvorska dama su retko potpisivali, verovatno iz straha da ne padnu u pogrešne ruke, ali ih je rukopis ipak izdavao. Obimna kolekcija pisama danas se nalazi u Betovenovom muzeju u prestonici Austrije. Ne zna se sa sigurnošću šta je na kraju bilo sa dvoje ljubavnika i njihovom romansom. Njihova prepiska verovatno je vremenom zamrla, a strast se ohladila. Žanet je tako nestala sa istorijske scene, a Betoven sa svojim vanvremenskim kompozicijama i delima koja i danas obožavaju milioni, zauvek na njoj ostao.

Ipak, jedno pismo sačuvano u Beču možda može da da prigodan kraj ovoj priči. U njemu Žanet detaljno opisuje i crta put do Golubinaca i dvorca Šlos. Romantičari veruju da je ovo dokaz da je, makar jednom, tajno, kompozitor došao u Srem i još jednom video svoju nikada prežaljenu draganu.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Tragedija u fabrici Grmeč
• Restoran Trandanfilovic
• Sima Nesic
• Djojleni
• Vandjel Toma
• Kleopatra Karadjordjevic
• Golub Janjic
• Babet Bahmajer
• Miloje Vasic
• Siromasni delovi Beograda

• Generalna [792]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom