IZ MOJE DUŠE

Nedodirljiva lepotica

dobojka | 03 Oktobar, 2021 21:22

Njeno “ubistvo” u filmu “Psiho” ostaće upamćeno kao jedna od najstrašnijih filmskih scena, a Dženet Li kao jedina “Hičkokova glumica” koja nije bila plavuša. Osim glume, bavila se i pevanjem, igranjem i pisanjem, a svoj umetnički debi imala je na radiju. Rođena je 6. jula 1927. godine u Kaliforniji kao Dženet Helen Morison. Baba i deda sa majčine strane su joj bili imigranti iz Danske, a imala je i škotsko i nemačko poreklo. U prvo vreme Dženet uopšte nije ni razmišljala o glumi. Bila je naklonjena umetnosti i počela da studira muziku i psihologiju, sve dok je u glumačke vode nije uvela glumica Norma Širer, čiji je suprug bio jedan od čelnika produkcijske kuće MGM. Ona je predstavila Dženet lovcu na talente Liju Vasermanu, a ubrzo nakon toga je potpisala svoj prvi ugovor. Kao i druge holivudske dive i Dženet Li je u nekom trenutku dobila “umetničko ime”. Međutim, to baš i nije bio lak posao, s obzirom na to da je ono koje je odabrano suviše ličilo na Vivijen Li, tada već poznatu glumicu. U pokušaju da se izbegne poistovećivanje sa njom, u jednom trenutku je predstavljana svojim pravim imenom – Dženet Morison, ali je ubrzo shvaćeno da je ono prvobitno mnogo efektnije. Dženet Li se prvi put udala kada je imala samo 15 godina za tri godine starijeg momka u Nevadi. Rastali su se samo četiri meseca posle. Sledeći brak je potrajao četiri godine, a sklopila ga je kada je imala 18 godina. 

U junu 1951. godine udala se za glumca Tonija Kertisa sa kojim je dobila dve ćerke – Keli i Džejmi Li. Obe su krenule roditeljskim stopama i postale uspešne glumice. Dženet i Toni su bili zajedno 11 godina, a nakon razvoda 1962. godine glumica je upoznala berzanskog brokera Roberta Branta sa kojim je živela punih 42 godine, do svoje smrti. Svoj debi na filmu je imala sa 20 godina u visokobudžetnom ostvarenju “The Romance of Rosy Ridge” posle kojeg su se ređali drugi manje ili više popularni filmovi.

Ipak, Dženet slavu duguje majstoru za strah i napetost Alfredu Hičkoku, koji joj je ponudio ulogu Marion Krejn u filmu “Psiho” snimljenom 1960. Za nju je nagrađena Zlatnim globusom za najbolju sporednu ulogu, a bila je i nominovana za Oskara.

Mnogi su bili iznenađeni izborom slavnog režisera, s obzirom na to da su glumice u njegovim prethodnim filmovima sve bile plavuše.Nakon objavljivanja “Psiha” javnost je spekulisala da li je Dženet Li u sceni pod tušem bila gola. Holivudski cenzori film su sasekli, a i Dženet je “popila” svoju dozu kritika i bila proglašena “nemoralnom i lakom” glumicom. Naknadno je otkriveno da je imala kostim koji je samo simulirao golotinju.

Takođe, otkriveno je da je umesto krvi korišćen sirup od čokolade, a da su zvuci probadanja noža kroz telo Marion Kejn, zapravo bili ubodi sečiva u lubenicu.

– Dženet je bila drugačija u tom smislu što je bila udata za Tonija Kertisa i imala je troje dece, tako da ona nije potpuno upadala u onu kategoriju “čuvenih plavuša”. Li je zaista bila nedodirljiva, zato što je bila žena i majka i bila je zabavna, seksi, sigurna u sebe i ona je sa Hičkokom imala neku vrstu prijateljstva – objasnila je Skarlet Johanson pre nekoliko godina kada je igrala lik Dženet Li u filmu “Hičkok”.

U svojoj knjizi “Psiho: Iza kulisa klasičnig trilera” Dženet Li je otkrila kako joj je snimanje te uloge bilo lako do poslednjih 20 sekundi, kada je morala da izrazi sav užas neposredno pre nego što Norman Bejts izbode njen lik nožem. Dženet Li je se sa svojom ćerkom Džejmi Li Kertis pojavila u dva horor filma – “Magla” i “Noć veštica”, a poslednji u kom se pojavila je ” Bad Girls from Valley High”.

Tokom života napisala je četiri knjige, od kojih su njeni memoari pod nazivom “There Really Was a Hollywood”, koje je prve napisala, proglašeni bestselerom.

Umrla je 3. oktobra 2004. godine. u svojoj kući u Los Anđelesu u 77. godini, a njeno telo je kremirano.

Progon iz secanja

dobojka | 19 Septembar, 2021 12:39

Tog 7. septembra 1995. u 72. godini života preminuo je slavni i kontroverzni televizijski, pozorišni i filmski reditelj i komediograf Radivoje Lola Đukić. "Slavni" iako njegovo ime danas malo znači mlađim gledaocima u Srbiji. "Kontroverzni" jer je reč o umetniku čija NIJEDNA, od preko 200 emisija koje je radio za televiziju Beograd, nije sačuvana. Zvanično, desilo se tako slučajno. Nezvanično, politika je po ko zna koji put umešala svoje prste. Verovatno da nije bilo čoveka u Jugoslaviji koji subote uveče davne 1959. godine nije provodio kraj (malobrojnih) malih ekrana, pažljivo gledajući i iščekujući “događaj večeri”. Razlog? Uživo se emitovala prva domaća humoristička serija “Servisna stanica”, a gledaoci “od Vardara do Triglava” grupno su pratili doživljaje gazda Jordana i v.d. Rake.

Serija je mega-popularnim učinila jednu generaciju vrsnih komičara – Miodraga Petrovića Čkalju, Miju Aleksića, Đokicu Milakovića, Miodraga Popovića Debu, Dragutina Gutu Dobričanina… a scenaristi, reditelju i idejnom tvorcu projekta Radivoju Loli Đukiću donela epitet neprikosnovenog majstora televizijske i filmske komedije u Jugoslaviji 60-ih godina prošlog veka.

Međutim, Lolini filmovi i serije nisu bili “samo” komedija. Za gledaoce koji su išli dalje od smejanja vicevima i komičnim situacijama u kojima su se nalazili glavni likovi, sadržale su i “zrnce gorčine”, realistički pogled na svakodnevni život običnog, “malog” čoveka u onovremenoj, socijalističkoj državi.

Upravo ova kritičnost Radivoja Lolu Đukića koštala je mnogo… Radivoje Lola Đukić rođen je 3. aprila 1923. u Smederevu. Studirao je slikarstvo na Likovnoj akademiji, ali je pre diplomiranja shvatio da je režija ono čime želi da se bavi.

Najpre je radio kao urednik Dečjeg i Dramskog programa, kao i Zabavnog programa Radio Beograda, a nakon osnivanja televizije Beograd 1959. godine bio je pomoćnik direktora produkcije i glavni urednik kulturno-umetničkog programa.

Bio je osnivač Humorističkog pozorišta 1951. godine koje je u međuvremenu preraslo u pozorište na Terazijama, a i najveći deo svojih aktivnosti na televiziji posvetio je humorističkom programu.  

Režirao je više igranih filmova, a snimao je i dokumentarne, nastavne i lutka-filmove. Pisao je pesme i pozorišne komade za decu.

Ipak, najpoznatiji je kao televizijski umetnik. Lola Đukića bio je autor preko 200 serijskih humorističkih emisija i TV komedija i satira koje je najčešće sam režirao – “Servisna stanica”, “Ogledalo građanina Pokornog”, “Licem u naličje”, “Sačulatac”, “Deset zapovesti”… kao i filmova – “Nema malih bogova”, “Sreća u torbi”, “Na mesto, građanine Pokorni!”, “Bog je umro uzalud”…

Ali, ako ste pripadnik mlađih generacija, velika je verovatnoća da se ne sećate nijednog od ovih naslova i da vam ime Radovija Lole Đukića ne znači ništa. Zašto? Zato što je reč o umetniku čije je gotovo celokupno delo potpuno uništeno! . Priča je zvanično išla ovako – 1976. godine Lola Đukić je uradio seriju “Nevidljivi čovek”. U njoj su igrale onovremene velike glumačke zvezde Mića Tatić, Dragutin Dobričanin, Predrag Tasovac, a radnja je trebalo da prati trojicu članova uprave državnog preduzeća koji, kako bi sakrili svoje mutne poslove, planiraju da svaku svoju “muljavinu” pripišu - nevidljivom čoveku.

Interesovanje za seriju je bilo veliko, ali emitovanje je bez objašnjenja prekinuto posle prve epizode. Skoro sigurno, politika je umešala svoje prste, a nakon ovoga Lola Đukić je prevremeno penzionisan u 53. godini.

O razlozima svog odlaska sa televizije u čijem je nastanku učestvovao Lola nije voleo da govori. U jednom razgovoru za “TV Novosti” sedamdesetih rekao je samo da je “bilo vreme”.

– Kаd decа poodrаstu, dobro je dа se roditelji sklone, dа ne smetаju mlаđimа. Zаto sаm i jа otišаo sа televizije – kratko je rekao Đukić “bez imalo gorčine”, kako navodi tadašnji novinar.

Kome god da se Lola Đukić zamerio, ovo nije bio kraj “osvete”.

Od svih serijа, sа blizu 200 epizoda, nа TV Beogrаdu nije sаčuvаnа nijednа! 

Mаgnetoskopske trаke su prebrisаne i upotrebljene zа druge svrhe što jeste bila praksa onovremene televizije, ali je do danas ostalo kao neobična slučajnost činjenica da je to urađeno sa tako mega-popularnim serijama i BAŠ CELOKUPNIM televizijskim stvaralaštvom Lole Đukića.

Tako je faktički uništeno celokupno životno delo jednog od najpopularnijih umetnika bivše Jugoslavije. Potpis nаlogodаvcа nа svim kutijаmа bio je nažvrljan i nije ga bilo moguće pročitati.

Što se tiče tekstovа po kojimа su snimаne, otprilike polovinu je spаsilа i donelа kući Lolinа suprugа Jelenа, novinarka zaposlena na televiziji Beograd, slučаjno ih zаpаzivši među gomilаmа stаre hаrtije spremljene zа bаcаnje, navodi se u starom tekstu “TV Novosti”.

Upravo ovo, epizode poneke serije sačuvane u drugim izvorima, kao i filmski radovi Lole Đukića, jedino je što svedoči i talentu i delima ovog umetnika. I Lolina supruga Jelena je iskoristila mogućnost da se prevremeno penzioniše i ode sa televizije, a o svojim razlozima bila je malo jasnija od supruga.

– Mojа je životnа poslovicа “Dа nemа vetrа, pаuci bi nebo premrežili”, а u mojoj redаkciji vlаdа devizа “Veži konjа gde ti gаzdа kаže”… Otišlа bih još prošle godine, аli bi mi penzijа tаdа bilа nepunih jedаnаest milionа, pа sаm ostаlа dа mаlo poprаvim prosek – izjavila je u intervjuu za “TV Novosti” iz 1987. godine.

Radivoje Lola Đukić preminuo je 1995. godine u Beogradu. Supruga Jelena je nakon toga čuvala sećanje na njega i učinila je sve da rad ovog pionira srpske televizije ne padne u zaborav.

“Ako čovek pošteno i objektivno porazmisli o življenju, doći će do zaključka da su dani samo hodanje kroz sate pune besmislenog i jednolikog posla, da su noći i spavanje obična nesvestica u kojoj i ne postojimo i da je, za svakog čoveka, jedino pravo i značajno ono vreme pred san, oni trenuci kad sanjarimo o sebi i ljudima oko nas!

Kad legnete, pa u mašti počnete da listate stranice svojih želja, pa evidenciju ostvarenja, pa da zamišljate kako ćete učiniti ono što morate učiniti, kako ćete očarati osobu koja je za očaravanje, ili pljunuti svog neprijatelja i reći mu ono što se niste setili, ili usudili, da mu kažete…

Tek u tim večernjim sanjarenjima čovek živi svoj pravi život. I nikada ne možete zaista upoznati čoveka, ako ne saznate šta on prevrće po glavi dok ne zaspi.”

Stara stvar u Novom Bečeju

dobojka | 17 Septembar, 2021 17:30

Kaže legendarni Đole Balašević u jednoj svojoj pesmi: "Stara stvar u Novom Bečeju slava je za Gospojinu..." Novi Bečej je bogat kulturno-istorijskim znamenitostima, prirodnim bogatstvima i prelepom arhitekturom. Ovaj mali grad se nalazi na levoj obali reke Tise, na severozapadu srednjeg Banata. Novi Bečej stariji je od Starog! Ovo nije nikakav štos, a ni kafanska doskočica. Prvi pisani pomen o Novom Bečeju datira iz 1091. godine, što znači da u ovom veku Novi Bečej puni 1000 godina postojanja, što je dokaz da ime ume i da zavara.

Posle rušenja Bečejske tvrđave 1701. godine i napuštanje Banata od strane austrijskih trupa, a prema odredbama Karlovačkog mira iz 1699. godine, Srbi koji su se još zatekli u banatskom Bečeju, prešli su u Bačku i tamo osnovali bački Bečej. Nakon Petrovaradinske bitke i proterivanja Turaka iz Banata, jedan deo stanovništva, vraća se u banatski Bečej i ponovo izgrađuje napušteni grad.

Srednjovekovni banatski Bečej, stariji od bačkog Bečeja dobija ime Novi Bečej, zbog adminstativne procedure, jer je posle pada banatskog Bečeja od strane Turaka, osnovan bački Bečej. Prvi stanovnici Novog Bečeja su se naselili u okolini današnjeg manastira u Novom Bečeju, neposredno pored reke Tise, a prvi pisani trag na ovaj gradić datira iz 1091. godine. Vranjevo se prvi put spominje u 14. veku. Kako pre Kosovske bitke, tako i nakon nje se Banat sistematski naseljava Srbima. Taj proces je postao intenzivniji za vreme despota Stefana Lazarevića i Đurađa Brankovića.

Prva mesta koja su Srbi naselili u Banatu su Bečej i Vranjevo (današnji Novi Bečej), Bečkerek (današnji Zrenjanin), Veliku Kikindu (današnju Kikindu) i Bašaid.

Između dva svetska rata Novi Bečej i Vranjevo su bili dve posebne administrativne opštine. Stvaranjem banovina u Kraljevini Jugoslaviji 1929. godine se došlo na ideju da se svuda, tamo gde je, pre svega,ekonomski bilo opravdaano, dođe do spajanja naselja. Udruženje trgovaca i industrijalaca na čelu sa industrijalcem Gigom Jovanovićem, najuglednijim građaninom tog doba u Novom Bečeju je iznelo predlog da se Novi Bečej i Vranjevo spoje u jedno mesto.

Uži odbor Udruženja je u junu 1929. godine formulisao predlog i sa tim predlogom izašao pred lokalnu skupštinu u Novom Bečeju. Razlozi koje je navodilo ovo Udruženje bili su višestruki. Neki od razloga su bili da su Novi Bečej i Vranjevo jedna geografska celina koju razdvaja jedan mali kanal, da imaju zajedničku železničku i parobrodsku stanicu.

Nadalje je istaknuto, da ekonomski, kulturni i uopšte društveni život ove dve opštine čini jedinstvenu celinu, navodeći činjenicu da postoji jedinstvena pijaca u Novom Bečeju, a da je Vranjevčani nemaju, da se sve veće trgovine nalanje u Novom Bečeju, a u Vranjevu samo par malih bakalnica. Jedan od argumenata je bio da su viđeniji Vranjevčani osnovali žitni magacin blizu reke Tise, a da su svoj novčani zavod pod naziv Vranjevačka srpska štedionica a.d. registovali u Novom Bečeju.

Udruženje na čelu sa Gigom Jovanovićem je ukazivalo i na činjenicu da bi spajanjem ove dve opštine došlo do uštede opštinske administracije, kao i to da je nacionalni interes spajanje Vrranjeva i Novog Bečeja. U Vranjevu je živelo 9.159 stanovnika, od toga 7.900 Srba, a u Novom Bečeju 7.679 stanovnika od toga samo 2.088 Srba. Dominantnu većinu stanivništva u Novom Bečeju je činio mađarski živalj.

Vranjevčani su kategorički odbili ujedinjenje sa Novim Bečejem. Razlozi su bili istorijski, nacionalni i ekonomski. Oni su se ponosili svojim precima koji su bili vojni graničari, kao i time da je njihov meštanin ober kapetan Lazar Popović bio u delegaciji 1750. godine u bečkom Dvoru na kome je rešen njihov status oko razgraničenja.

Ekonomski razlozi su bili da je Vranjevo u Kikindskom dištriktu bilo značajan centar u Monarhiji za izvoz banatskog žita, kao i to da ima posebnu električnu centralu, svoje parno kupatilo, fabriku cigalai crepa, dva mlina, višestruko obradivog poljoprivrednog zemljišta i izgrađen put do Beodre (današnjeg Novog Miloševa) još od sredine 19. veka.

Nacionalni razlog je bio taj da je Vranjevo srpska opština i da je nacionalni interes da se srpske opštine u Vojvodini ne zapostavljaju, već unapređuju.

Višegodišnji politički sukob Novobečejaca i Vranjevčana je stigao do Kraljevske banske uprave Dunavske banovine i predsednika Ministarskog saveta i ministra unutrašnjih poslova divizijskog đenerala Petra Živkovića.

Kraljevska administracija nije uspela da reši ovaj višegodišnji problem, i ostavila je mogućnost ujedinjenja ove dve opštine kada se steknu uslovi za to.

Do spajanja ove dve opštine došlo je posle Drugog svetskog rata, 1946. godine, prvo pod nazivom Vološinovo (po Sovjetskom generalu), a kasnije, Novi Bečej. Kako su Vranjevčani volšebno promenili mišljenje ne postoje jasni istorijski podaci, ali se po Novobečejskim i Vranjevačkim kuloarima spominje da su posle Drugog svetskog rata došle neke čike iz Beograda u kožnim mantilima i da nije bilo puno demokratije i slobodnog izbora. Prvo naseljavanje Mađara u Novi Bečej je počelo još pre Beogradskog mira 1739. godine. Tokom 18. veka se sve više naseljavalo Mađara u Novi Bečej, pa je krajem 19. veka broj naseljenih Mađara trostruko nadmašio broj naseljenih Srba.

Naseljavanje Jevreja u Novom Bečeju desilo se krajem 18. veka, a Roma u prvoj polovini 19. veka. Njih je bilo i u Vranjevu i u Novom Bečeju.

Za vreme bune 1848./49. godine u Novom Bečeju i Vranjevu odigrale su se dve velike bitke između Srba i Mađara. Iako su u početku i Srbi i Mađari bili na istim pozicijama, splet događaja koji je opredelio vojvođanske Srbe, uticao je, što je i sasvim normalno u takvim okolnostima, i na lokalno stanovništvo Novog Bečeja i Vranjeva. Bilo je obostranog stradanja.

Posle bune i ukidanja Bahovog apsolutizma, a naročito posle austro-ugarske nagodbe 1867. godine došlo je do velikih promena u ovom krajevima, što je bilo od bitnog značaja kako za Novi Bečej, tako i za Vranjevo. Ukinut je Velikokikindski dištrikta čime je Vranjevo izgubilo svoj nekadašnji značaj u trgovini žitaricama, koji je imao u sklopu ove oblasti, ali je zato Novi Bečej mnogo više dobio izgradnjom železničke pruge Veliki Bečkerek-Kikinda. Novi Bečej je zvanično promenio naziv u Turski Bečej 1896. godine, dok je Vranjevo osam godina ranije postalo Arača. Ovi nazivi su ostali sve do 1919. godine kada su im vraćeni stari.

Za vreme Prvog svetskog rata, nalazeći se u Austrougarskoj, muško stanovništvo Novog Bečeja i Vranjeva mobilisano je u austrougarsku vojsku. Posle proboja Solunskog fronta i dolaskom srpske vojske u ove krajeve 21. novembra 1918. oslobođeni su Novi Bečej i Vranjevo. Nakon Trijanonskog ugovora 4. aprila 1920. godine zajedno sa ostalim krajevima Banata, Bačke, Srema i Baranje, i formalno su ušli u sastav Kraljevine Jugoslavije. Ovaj grad kroz čiji centar protiče reka Tisa imao veoma bogata kulturu, istoriju, tradiciju, a i znamenite istorijske ličnosti. Bitno je napomenuti da se u Novom Bečeju nalazi srednjovnjkovna crkva Arača, zavičajni muzej "Glavaševa kuća", dvorac "Sokolac" koji je izgradio Lazar Dunđerski.

Novi Bečej je danas prepoznatljiv i po specijalnom rezervatu prirode Slano Kopovo i Bisernom ostrvu koje je poznato po autohtonoj vrsti grožđa od koje se pravi kvalitetno i čuveno vino u kojem se krije istina Muskat krokanu i zamku grofa Geodona Rohoncija na Bisernom ostrvu.

Da Tisa nije lepa samo u pesmama "Čamcem plovim sam po Tisi..." i "Tu noć kada je Tisa nadošla" svedoči fenomen dobrućudnog insekta Tiski cvet, koji sredinom juna meseca cveta iz Tise i živi samo jedan dan. Novobečejci veruju da se u tom vremenskom dobu puštanjem ekoloških sveća u obliku srca u Tisu, ljubavne želje ostvaruju.

Novi Bečej je poznat po svojoj gradskoj slavi, Velikogospojinskim danima. Oni su poznati po Velikogospojinkoj litiji, vašaru, fijakerijadi (konji su specifična pasnija Vranjevčana koji imaju svoj konjički klub), a u novijem vremenu koncertima rok, pop i folk zvezda.

Sve ove kulturno-istorijske znamenitosti i prirodna bogatstva su neposredno ili posredno uticale na nastanak i razvoj ovog prelepog grada na levoj obali Tise.

Nervni slomovi Vivijen Li

dobojka | 15 Septembar, 2021 14:30

Glumica je često silom priključivana na elektrošok terapiju ili su joj davane velike količine sedativa. Ono što je bilo za divljenje jeste da je čak i posle takvih terapija izlazila na scenu i igrala datu ulogu najbolje što je mogla . O tome ću misliti sutra", izgovorila je glumica Vivijen Li u kultnom filmu "Prohujalo sa vihorom", koji je postao ženska biblija mnogo pre "Seksa i grada". Skarlet O’Hara bila je idol dvadesetog veka, a i danas je smatraju jednom od najintrigantnijih filmskih likova ikada. Ova Britanka koju opisuju najlepšom damom sa Ostrva od najranijih dana bila je žena granica koja je u svakoj situaciji davala sve od sebe, piše Story.rs.

Volela je strasno i po svaku cenu, nije prezala od prezira okoline i imala hrabrosti da se suoči sa svima. Međutim, ono čemu nikako nije mogla da parira bilo je psihičko oboljenje. Na samom početku karijere dijagnostikovan joj je bipolarni poremećaj zbog kojeg je izgubila mnoge velike projekte, prijatelje, dostojanstvo i ljubav svog života. Vivijen Meri Li je rođena 5. novembra 1913. u Dardžilingu, u Britanskoj Indiji, u porodici Ernesta Hartlija, britanskog oficira u indijskoj konjici, i Gertrude Robinson, Irkinje jermenskog porekla. Bila je jedinica i to joj je i omogućavalo da ima potpunu podršku roditelja. U Indiji je sa porodicom živela do svoje šeste godine, a nakon toga preselila se u Britaniju. Vivijen se prvi put pojavila u pozorištu sa tri godine recitujući pesmicu u majčinoj glumačkoj amaterskoj grupi. Roditelji su je već 1920. godine poslali na školovanje u manastir u Engleskoj.

Pored zanimanja za književnost, ona je igrala balet, svirala čelo, klavir i aktivno učila i govorila strane jezike. Otac joj je pomogao da se upiše na Kraljevsku akademiju dramskih umetnosti u Londonu. Krajem 1931. upoznala je Herberta Lija Holmana, trinaest godina starijeg advokata. Venčali su se 20. decembra 1932. godine, ona je napustila studije i ubrzo je rodila ćerku Suzan Ferington. Ove promene nisu je sputale u glumačkim planovima. Ubrzo nakon porođaja, Vivijen se vratila na započete studije glume koje je završila u rekordnom roku. Prijatelji su je predložili za manju ulogu u filmu "Stvari izgledaju bolje", što je bio njen filmski debi, a nakon toga je svoje ime Vivijen Holman promenila u Vivijen Li. Nakon uloge u predstavi "Maska vrlina" 1935. godine, Li je dobila sjajne kritike, a tada su usledili intervjui i novinski članci. Ovom ulogom očarala je i mladog, oženjenog glumca koji je harao londonskim pozorišnim scenama prvenstveno zbog svoje lepote i talenta - Lorensa Olivijea. Ljubav se, i pored svih objektivnih prepreka, rasplamsala. Čak i pre nego što ga je upoznala, govorila je kako će postati njegova žena, iako je već bila u braku. Dok su glumili ljubavnike u filmu "Vatra iznad Engleske", između Olivijera i Vivijen razvile su se simpatije, a posle snimanja započeli su i vezu. Svedoci tog vremena tvrde da su njih dvoje bili najlepši i najzaljubljeniji par. U tom periodu, ona je pročitala roman Margaret Mičel "Prohujalo sa vihorom" i rekla agentu da je predloži za ulogu. Posle je isticala: "Sama sam se angažovala za ulogu Skarlet O'Hare". Toliko se pričalo o filmu pre samog snimanja da je pitanje izbora glumaca postalo gotovo od društvenog značaja. Ipak je uspela da trijumfuje na kastingu, a lik je uvežbavala tako što je satima pred ogledalom ponavljala replike. Nakon premijere koja je bila pravi hit, mnoge žene su je oponašale, neki su je oslovljavali sa Skarlet, a ona sama je zbog ove uloge postala mit. Kritičari i reditelji koji su davali komentare poput Lepotica čija je zanosna lepota često znala zaseniti njene vrtoglave uspehe kao glumice i Potpuna glumica sprečena lepotom. Ona sama je govorila: "Ljudi misle da ako izgledaš prilično zgodno, ne znaš da glumiš, a budući da je meni stalo jedino do glume, mislim da lepota ne može biti veliki hendikep ukoliko stvarno želiš da izgledaš kao lik kojeg tumačiš, a koji nije kao ti". Bilo kako bilo, ovo je bila njena životna uloga, a u isto vreme Olivije je igrao u "Orkanskim visovima". U tom periodu njih dvoje su vladali svetom. Među deset Oskara koje je osvojio film "Prohujalo sa vihorom", bila je i nagrada za najbolju glumicu koju je osvojila Vivijen. Četrdesetih godina počele su da se dešavaju situacije koje su loše uticale na njeno duševno zdravlje. Menjala je raspoloženja i ubrzo stekla reputaciju teške i nerazumne osobe. Čak je bila hirovita i na snimanju Vihora. Na to je uticao i loš odnos sa suprugom koji nije hteo da joj da razvod. Sama je smatrala da nikada neće moći potpuno da uživa u svojoj sreći koja je izgrađena na dve tuđe nesreće. Ipak, Lari je bio uz nju u svakom trenutku kako bi joj dokazao da se, bez obzira na sve, vredi boriti za svoju sreću. U prilog građenju njihovog bračnog života išlo je i ponašanje njene ćerke i Lorensovog sina, koji su prihvatili svoju maćehu, odnosno očuha kao prave roditelje. Olivije i Vivijen su počeli da žive zajedno, iako su Holman i Olivijeova žena, glumica Džil Esmond, i dalje odbijali da im daju razvod. U međuvremenu, Vivijen je rešila nesuglasice sa Holmanom kome je često pisala iz Amerike: "Prezirem Holivud... nikad se neću navići na ovo - kako mrzim filmsku glumu!" Prohujalo sa vihorom doneo je Vivijen slavu, ali ona je tvrdila: "Ja nisam filmska zvezda - ja sam glumica. Biti filmska zvezda, samo filmska zvezda, to je tako lažan život koji se povodi lažnim vrednostima i publicitetom. Glumice dugo traju i uvek se nađe divnih uloga". U februaru 1940. godine, Džil je dala razvod Olivijeu, a i Holman je potpisao papire o sporazumnom raskidu braka. Posle toga, Olivije i Li venčali su se u Kaliforniji, a na svečanosti su bili prisutni samo njihovi kumovi Ketrin Hepbern i Garson Kanin. Sledećih godina bračni par je obilazio kastinge na kojima je Olivije dobijao uloge, ali je ona bivala odbijana. Zato su zajedno postavili pozorišnu predstavu "Romeo i Julija" na Brodveju, u nju su uložili svu ušteđevinu, a neuspeh je doneo i finansijsku katastrofu. Vratili su se u Englesku, a Vivijen je 1943. godine putovala severnom Afrikom nastupajući pred vojnicima. Posle nekoliko meseci, usled ogromnih fizičkih napora kako bi zaradila što više novca, razbolela se od tuberkuloze. Ni to je nije nateralo da se smiri, pa je u proleće počela da snima film "Cezar i Kleopatra". Tada je otkrila da je trudna, ali je ubrzo pobacila. Gubitak bebe doveo je do pada u tešku depresiju. Oni koji su se bavili njenim likom i delom, često su isticali kako je ona žarko želela dete sa Olivijeom, ali da to nikada nije priznavala. Tada su počeli da je muče nervni slomovi koje su kasnije psiholozi definisali kao maničnu depresiju. Glumica je često menjala raspoloženja, patila je od nesanice, paničnih napada, bila je često vrlo gruba prema bliskim osobama, vređala ih i čak fizički nasrtala na njih, a zatim im se pokorno izvinjavala šaljući poklone, pisma i cveće sa molbama za oproštaj. Dešavalo joj se čak da je imala seksualne odnose sa potpunim strancima, ljudima koje bi bukvalno pokupila s ulice. Neadekvatno lečenje samo je pogoršavalo situaciju . Glumica je često silom priključivana na elektrošok terapiju ili su joj davane velike količine sedativa. Ono što je bilo za divljenje jeste da je čak i posle takvih terapija izlazila na scenu i igrala datu ulogu najbolje što je mogla. Njen muž je pričao da je ponekad bila u toliko lošem stanju da su je uloge koje je igrala opsedale, naročito lik Blanš Duboa. Vivijen je igrala u pozorišnoj verziji kultne drame "Tramvaj zvani želja". Nakon 326 nastupa, angažovana je i za filmsku verziju. Izjavila je za Los Angeles Times: "Devet meseci sam u pozorištu bila Blanš Duboa. Sada ona upravlja mnome". Ova uloga joj je donela drugog Oskara za najbolju glumicu, a kasnije je isticala da ju je igranje Blanš odvelo u ludilo. Za vreme snimanja ovog filma pričalo se da je Marlon Brando u tajnoj vezi sa Vivijen. Posle izjave Dejvida Nivena da je video Branda i Lorensa kako se ljube u bazenu njihove porodične kuće, šaputalo se da su njih dvojica u vezi. Li je navodno znala za njihovu aferu. U svojoj autobiografiji, Brando je napisao: "Nikada ne bi spopadao Larijevu piletinu jer je Lari bio izuzetno dobar momak . Baš u vreme kada su se borili sa teškom situacijom, Olivije je proglašen vitezom, a ona mu se pridružila u Bakingemskoj palati na inauguraciji. Postala je Lejdi Olivije, titula koju je nosila sve do smrti. Olivije je 1948. godine postao i član Saveta reditelja pozorišta Old Vic, a nakon svečanosti on i Vivijen zaputili su se na turneju po Australiji i Novom Zelandu kako bi prikupili sredstva za pozorište. Članovi glumačke družine kasnije su se prisećali nekoliko svađa između para, a najdramatičnija je bila ona kada Vivijen nije htela da izađe na pozornicu. Olivije ju je ošamario, a ona mu je uzvratila i opsovala ga pre nego što je otišla na scenu. Pri kraju turneje, oboje su bili iscrpljeni i bolesni, a Olivije je rekao novinarima: "Možda ne znate, ali razgovarate sa parom hodajućih leševa." Kasnije je rekao kako je u Australiji izgubio Vivijen. U januaru 1953. godine Vivijen je snimala film "Slonovski hod" sa Piterom Finčom. Ubrzo nakon početka snimanja, doživela je nervni slom, pa ju je na setu zamenila Elizabet Tejlor. Olivije ju je vratio u njihov dom u Engleskoj, gde mu je priznala za svoju aferu sa Finčom. "Zaljubila sam se u njega", rekla je prevarenom mužu koji je uprkos povređenom egu odlučio da ostane s njom i pomogne joj da se oporavi. Za to su bili potrebni meseci, a zbog te epizode mnogi njihovi prijatelji su saznali za njene probleme. Lariju je čaša bila prepuna, posle dvadeset godina braka i ogromne ljubavi želeo je da stavi tačku na njihovu sve samo ne normalnu vezu. Nije više mogao da podnese sebe pored nje, borbu sa maničnim stanjima svoje Vivijen, a ni sukobe sa prijateljima koji su ga osuđivali što sve to trpi. Iako rešen, ipak nije mogao da je ostavi. Odlučio je da ostane, samo još ovaj put. Nedugo potom Vivijen je zatrudnela po drugi put, ali se scenario ponovio, opet je pobacila. Pala je u depresiju koja je potrajala mesecima. Kada se oporavila, pridružila se Olivijeu na evropskoj turneji koja je prekinuta zbog njenih čestih izliva besa. Bio je to i kraj njihove romanse. Po povratku u London, njen prvi muž Herbert Li Holman, koji je imao veliki uticaj na svoju suprugu, ostao je pored nje kako bi pokušao da je smiri. Vivijen je 1958. otpočela vezu sa glumcem Džekom Merivalom koji je znao za njeno zdravstveno stanje i uverio je Olivijea da će se brinuti o njoj. Dve godine kasnije, ona i Lorens su se razveli, a on se oženio mladom glumicom Džoan Plourajt. Vodili su miran život, imali tri sina, ali Džoan nije mogla da parira Vivijen ili da je zameni. Bila je suviše jednostavna. Iako nikada više nisu bili zajedno, najlepša Britanka kako je novinari često nazivaju, jednom je rekla: "Radije bih proživela kratak život sa Larijem, nego se suočila sa dugim bez njega". Do svoje smrti uz sebe je nosila sliku iz mladosti svog drugog supruga. Njihova ljubav je bila fatalna, verovatno kobna, ali večna. U maju 1967. godine zdravstveno stanje joj se znatno pogoršalo, a tuberkuloza uznapredovala. Nepunih mesec dana kasnije, u noći 7. jula muž Merival ju je, kao i mnogo puta do tada, ostavio kod kuće kako bi nastupio u predstavi, a kada se u ponoć vratio, zatekao ju je kako spava. Sve je delovalo uobičajeno, međutim kada se pola sata kasnije vratio u spavaću sobu, pronašao ju je mrtvu. Njeno beživotno telo ležalo je na podu pored njihovog kreveta. Pre smrti, ustala je i pokušala da ode u kupatilo, ali kako su joj se pluća bila ispunjena tečnošću, srušila se i ugušila. Merival je odmah pozvao Olivijea koji je, iako je u tom periodu primao tešku terapiju zbog raka prostate, odmah dojurio u rezidenciju bivše supruge. U svojoj autobiografiji, Olivije je opisao gorku patnju kad je shvatio da je više nema. Prisetio se da je zatekao Merivala koji je premestio njeno telo na krevet. Pošto se oprostio od voljene žene pomogao je Merivalu da sredi sve oko sahrane. U jednom delu Londona, nakon bolnog saznanja o odlasku dive pogasila su se sva svetla. Vivijen je kremirana, a njen pepeo je prema njenoj želji rasut po jezeru kod kuće u kojoj je živela u Istočnom Saseksu, u Engleskoj. Lorens je nadživeo Vivijen tačno dvadeset i dve godine, ali ni to nije bilo dovoljno da je zaboravi I preboli. Lijeva je i posle razvoda ostala Baronica Olivije, a njeni prijatelji su govorili da je do kraja života volela bivšeg supruga. Godine 1987. porodični prijatelj Olivijeovih je zatekao Lorensa kako plačući gleda jedan stari film sa Vivijen. Kada ga je ugledao, Lari je kroz suze rekao: "Ovo je bilo ono pravo. Ovo je bila ljubav."

Smrt čoveka koji je lajao na boga

dobojka | 28 Avgust, 2021 17:15

Tog 25. avgusta 1900. u 55. godini života umro je Fridrih Niče, nemački filozof, jedan od najoštrijih kritičara zapadne civilizacije, kulture i hrišćanstva. Kao prvobitna dijagnoza smatrao se tercijarni sifilis. Ipak, postoje i druge hipoteze, a nakon filozofove smrti proširila i jedna neobična priča... Slavni nemački filozof Fridrih Niče je 3. januara 1889. u Torinu doživeo potpuni nervni slom. Šta ga je tačno poruzrokovalo nije poznato, ali priča koja se proširila nakon njegove smrti govorila je kako je Niče prisustvovao šibanju jednog konja na trgu Karla Alberta u Torinu. U jednom trenutku je pritrčao nesrećnoj životinji, zagrlio je oko vrata, a zatim se samo srušio na zemlju, piše portal Vintage news.

Nakon moždanog udara Niče počinje da piše neobična pisma svojim prijateljima i da ih potpisuje sa “Dionis” iako se na nekima od njih nalazi i “der Gekreuzigte”, što znači “Raspeti”. Kratka pisma poznata i kao “Pisma ludila”, slao je Kozimu Vagneru i Jakobu Burkhartu.

– Stavio sam Kajafa u okove. Takođe, prošle godine sam bio razapet od nemačkih lekara na vrlo tegoban način. Vilhelm, Bizmark, i svi drugi antisemiti su ukinuti – napisao je bolesni Niče svom bivšem kolegi Burkhartu.

U dodatku je naredio nemačkom caru da ode na put u Rim, gde će ga streljati, i pozvao sve evropske sile da preduzmu vojnu akciju protiv Nemačke.

Njegova mentalna bolest prvobitno je dijagnostikovana kao tercijarni sifilis, u skladu s medicinskim saznanjima tog vremena. Iako većina istoričara Ničeovih dela smatra da nervni slom nije bio vezan za njegovu filozofiju, pojedini je dovode u vezu s rivalstvom koje je imao s Rihardom Vagnerom.

– Svi vrhunski ljudi su neodoljivo privučeni tome da odbace bilo kakav teret moralnosti i uokvire nove zakone, a ako već nisu stvarno ludi, nema alternative nego da sami sebe izlude ili se pretvaraju da su ludi – napisao je Niče.

Razmišljanja po kojima je Niče svakako najpoznatiji odnose se na njegovu kritiku hrišćanstva za koje je verovao da propada. Kovanica “Bog je mrtav” svakako je ostala kao najpoznatiji moto Ničeove filozofije. Verovao je da, zbog napretka u doba prosvetiteljstva, Bog više nije verodostojan izvor apsolutnih moralnih principa.

Jedno od objašnjenja njegovog ludila jeste i rast retroorbitalnog menigioma, što može da bude uzrok demencije. S druge strane, pojedini stručnjaci tvrde da ludilo može da bude rezultat trovanja živom, koja se tada koristila za lečenje sifilisa. Većina stručnjaka za opis Ničeovog stanja danas navodi “manijakalnu depresiju sa periodničnim psihozama praćenim demencijom”. Niče je 1898. i 1899. pretrpeo bar dva moždana udara, koji su ga ostavili paralizovanog, nesposobnog da hoda ili govori. Nakon što je oboleo od upale pluća, doživeo je još jedan moždani udar i preminuo u avgustu 1900. godine.

Sestra Elizabeta ga je sahranila pored njihovog oca u crkvi kod Licena, a njegov prijatelj Gast prorekao je u posmrtnom govoru da će njegovo ime biti “svetinja generacijama koje dolaze”.

Prljave igre u Zabranjenom gradu

dobojka | 18 Avgust, 2021 15:24

U Zabranjeni grad stigla je kao devojka skromnog porekla, ali je umešno koristila specifičnu mešavinu britkog uma i neobične fizičke lepote, karakter, ljubaznost, dostojanstvo i skromnost. Ove osobine Ciksi su preporučile za novi harem cara Ksijanfenga. To joj je pomoglo da se uzlaznim putem probije do samog vrha Kine. Tada je poželela da sama ispiše makar jednu stranicu istorije slavnog carstva... i u tome je uspela! . U istoriji kineskog carstva Ciksi je upamćena kao jedna od poslednjih vladarki, jer je sa njom počeo kraj velike imperije koja je na tlu Azije opstajala vekovima. 

Rođena je 1835. godine u domu mandžurijskog službenika. Kada joj je bilo 16 godina odvedena je u Zabranjeni grad da učestvuje na izboru za konkubinu kineskog cara Ksijanfenga. Bila je jedna od odabranih devojaka , a 1856. godina umnogome će odrediti njenu sudbinu - Ciksi je caru Ksijanfengu rodila sina, što joj je donelo titulu carske pratilje.  Već 1861. godine Peking su tokom Drugog opijumskog rata pokorile britanske i francuske snage. Loše vesti su do te mere uzdrmale Ksijanfenga da je ubrzo preminuo. Bila je to prava prilika za Ciksi! Ironično, careva konkubina približila se upravo zvaničnoj Ksijanfengovoj ženi - carici Sijan. 

Pre nego što će napustiti ovaj svet, Ksijanfeng je naredio regentima da upravljaju carstvom, sve do punoletsva njegovog naslednika koga je Ciksi rodila. Ovakav obrt je zvaničnu pratilju ohrabrio da sklopi još jači savez sa caricom. Podmićivanje službenika i spletkarenje je moćnim ženama pomoglo da zajedno izvedu državni udar protiv namesnika. Nakon što ovaj puč nije uspeo, jer nisu uspele da preuzmu kompletnu kontrolu nad Zabranjenim gradom, Ciksi je jednostavno sklonila u stranu i pustila "zvaničnu" caricu da preuzme svu krivicu. Izmenjena situacija je uzdrmala položaj carice Sijan, pa je nadzor nad naslednikom prestola poverila komitetu sastavljenom od ljudi koji su joj bili bliski. Takav rasplet nije odgovarao Ciksi, pa se majka budućeg cara potrudila da oko sebe okupi sve moćnije i značajne ministare.

Ubrzo je sastavila zvanični dokument u kome je navela mnogobrojne prevare i obamne izvedene u režiji caričinog komiteta što je bio dovoljan razlog za pogubljenje trojice članova. Život same carice je bio pošteđen, ali je Ciksi nakon toga postala jedna od najvažnijih osoba u carstvu. Godina 1875. donosi veliki udarac za Ciksi obzirom da je njen sin i naslednik prestola preminuo. Carstvom su se širile glasine da je počinio samoubistvo zbog nesrećne ljubavi.

Ciksi nije gubila vreme. Žalost je potisnula, i prigrabila svu vlast. Sijang je uveliko bila nezainteresovana za državne poslove, a već 1881. i ona iznenada umire. Nakon toga, Ciksi više nije imala nijednu prepreku na putu ka svom imenovanja za caricu. 

Ako se neko i pitao ko će naslediti caricu jednom kada umre to pitanje nikada nije izgovarao na glas jer je bilo poznato da Ciksi na sam pomen novog naslednika doživljava napade besa i da je "lake ruke" kada je u pitanju donošenje smrtnih kazni. Carica Ciksi bila je suočena sa jako komplikovanom situacijom u svojoj carevini. Na svim njenim granicama stajale su kolonijalne sile, večno željne plena, a unutrašnja podela među stanovnišvom bila je višestruka.

Njenu vladavina će ostati poznata po stodnevnoj reformi čiji je glavni cilj bio unapređenje kineskog društva u političkom i ekonomskom smislu. Reforma nije uspela, jer je Kina bila pod prevelikim uticajem Konfučija i njegove misli, ali pokušaj je bio vredan hvale. Za vreme njene vladavine Kina je poražena u ratu s Japanom 1894—95. godine, izgubila nominalni suverenitet nad Korejom i bila je prisiljena na niz ponižavajućih ugovora koji su izazvali kratkotrajni Bokserski ustanak.

Ciksi je umrla 15. novembra 1908. na samrtnoj postelji za naslednika izabravši dvogodišnjeg rođaka Pu Jia. Sahranjena je u Istočnoj carevoj grobnici, pored cara Ksijanfenga i njegove prve žene.  Tri godine nakon njene smrti Kina je postala republika.

Tradicionalni pogled na vladavinu carice Ciksi je smatra despotom i tiraninom. Međutim, postoji i druga grupa autora koja smatra da su njeni postupci bili racionalni i razumne reakcije na situaciju u kojoj se tada nalazila Kina.

Neke grupe ističu i uticaj sredine i Konfučijanskog stava raširenog u to doba da uticajne žene donose probleme i da im se ne sme verovati. Međutim, dok su ostale žene iz tog perioda stekle naklonost savremenih istoričara i kritičara, negativna slika o Ciksi još postoji.

Naduvenko i lutkica

dobojka | 14 Avgust, 2021 18:49

Njihova romansa nije bila “ljubav na prvi pogled”. Ona je njega smatrala “precenjenim naduvenkom”, on nju “lutkicom bez talenta”. Ipak, jedan susret bio je dovoljan da sve to promeni… i stvori jednu od najlepših ljubavnih priča Holivuda svih vremena. Te 1942. “Kazablanka” je bila veliki hit. Milioni Amerikanaca hrlilo je u bioskop da uživa u romansi u senci nacizma, a među njima je bila i grupa mladih manekenki. I dok su sve one bile potajno zaljubljene u lik Rika, jedna od njih - sedamnaestogodišnja Beti Džoun Parski nije mogla da razume zašto se “pravi tolika frka” oko Hemfrija Bogarta, glumca koji “nema nikakav seksipil, precenjen je i prenaduvan”.

Ono o čemu u tom trenutku nije mogla ni da sanja bilo je da će, samo dve godine kasnije, biti u prilici da mu to kaže u lice! . Beti Džoun Parski će do 1944. postati izuzetno tražen model, a tada će dobiti i šansu da se oproba kao glumica, istina pod drugim imenom– Loren Bakol.

Za poznatu manekenku organizovano je test snimanje i odmah je dobila ulogu u adaptaciji čuvenog Hemingvejevog romana “Imati i nemati”. Ono što u prvi mah nije znala bilo je da će joj partner u filmu biti upravo onaj “neseksipilni, precenjeni i prenaduvani glumac” Hemfri Bogart.

Da stvar bude gora, ni Bogart se nije mnogo potrudio da, jednom kada ga je upoznala, promeni sliku o sebi. Na snimanja je dolazio mamuran, neraspoložen i izmoren svađama u svom trećem, nesrećnom braku sa glumicom Mejo Methot koji se tih dana bližio konačnom kraju.

Paparaci su ga pratili u stopu, a žuta štampa uveliko pisala o razvodu, njegovoj paranoidnoj ljubomori koja je za to kriva i teškom obliku alkoholizma od koga Bogart pati.

Otvoreno neprijateljski stav mlade Loren nije pomogao raspoloženju na setu, pa je Bogart za mladu glumicu navodno izjavio da je “lutkica bez talenta” i da nikada neće uspeti u Holivudu.

A onda se u stvarnosti dogodio “filmski preokret”! . Kako je vreme na setu odmicalo Bogart je postao opčinjen šarmom mlade glumice, a i Loren je počela da hvata sebe kako sve češće razmišlja o tom “neharizmatičnom i dosadnom” zavodniku.

Film “Imati i nemati” postao je klasik, a kritika je naročito blagonaklona bila prema lepoj Loren koja je, po oceni većine, stvorila “izuzetno karakteran i seksipilan lik”. Čak ni iskusni Bogart nije mogao da ostane imun na strasnu scenu u kojoj Bekol izgovara čuveno: “Znaš da zvizdiš? Zar ne? Samo sastavi usne i duvaj”. Nakon snimanja ove scene Bogart je prišao Bekol, strasno je poljubio i otvoreno joj stavio do znanja da je zaljubljen u nju.

Ni njegov problem sa alkoholom, ni brak u agoniji, ni činjenica da je njoj bilo samo 19, i da je on bio stariji punih 25 godina od nje, nakon ovoga nisu bili važni!

Istog dana par je izašao na večeru. Nakon nje, Loren je Hemfriju napisala svoj broj telefona na kutiji šibica. Bogart je ovaj komadić kartona do smrti čuvao kao uspomenu. Kolege i prijatelji na sve načine su pokušavali da stave do znanja Loren da Bogart nije za nju. Imao je već tri propala braka iza sebe, 25 godina više, sve veće probleme sa alkoholom i važio je za nepopravljivog ženskaroša.

Ništa od ovoga Loren nije bilo važno.

– Samo gledanje u njega učini da sva ustreptim. A kada uzme moju ruku u njegovu osetim podrhtavanje duboko u stomaku. Ruka mu je topla, zaštitnička i puna ljubavi. Prvo što mi kaže na početku dana je “Hello, Baby”. Kada sam ga upoznala bila sam nevina. Bio je moj učitelj i mentor. Ljubav mog životu. Pamtim svaku reč koju mi je izgovorio – rekla je jednom prilikom.

Nakon što se konačno razveo od supruge 1945. Bogart je odmah organizovao venčanje sa Loren. I, dok im je ceo svet prognozirao skori razvod, oni su ostali zajedno “dok ih smrt ne rastavi”.

Imali su skladan brak i dvoje dece, a strast koju su osećali jedno prema drugom preneli su i na veliko platno zahvaljujući filmovima u kojima su zajedno igrali - “Veliki san”, “Dva čoveka iz Milvokija” i “Tamni prolaz”, piše portal Vintagenews.

Na kraju, njihovu sreći prekinula je smrt. Nakon 12 godina braka Hemfri Bogart je umro 1957. godine. Loren Bekol ga je nadživela za skoro 60 godina - umrla je 2014. Neposredno pred smrt medijima je izjavila: “Još nije napisana romansa kakvu smo imali Hemfri i ja”.

Prvi beogradski prodavac Biblija

dobojka | 12 Avgust, 2021 11:11

Vilhelm Lutenberger bio je rođen 1844. godine u Nemačkoj, a u Beograd je 1868. došao sa 24 godine i ostao sve do svoje smrti 1923. Ovde je postao pobednik srpske krune, kako je sam za sebe govorio, izrodio 8 dece, od kojih su mu tri sina bila u srpskoj vojsci u balkanskim ratovima i Prvom svetskom. Najmlađi sin Peter je poginuo sa šajkačom na Drini u leto 1914. boreći se za Srbiju. Njegova supruga Franciska bila je 1944. godine uhapšena od komunista i držana u zatvoru tri nedelje, da bi ubrzo posle puštanja umrla 1945. Bila je optužena da je nemački špijun, a imala je u tom trenutku 98 godina. Spasilo je to što je imala potvrdu da je njen sin poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu . Lutenberger je slao izveštaje svojoj centrali – Britanskom inostranom biblijskom društvu – gde je napisao da je od 1869. do 1871. godine uglavnom putovao po Turskoj, jer su gradovi Niš, Vranje, Leskovac, Pirot, Prokuplje i Kuršumlija tada još uvek pripadali Otomanskoj Turskoj. Osim njih je obilazio i Skoplje, Veles, Prištinu, Prilep, Kumanovo. Kada se danas govori o tim lokacijama, treba znati da su pre samo 150 godina svi ti gradovi bili deo Otomanske carevine. Interesantan je i podatak da kada je otišao u Niš 1869. godine, morao je da čeka četiri dana dozvolu od Turaka jer u to vreme nije smeo da prodaje Biblije bez dozvole, onda bi ljudi kaparisali svoje primerke tako što su donosili marame i u njih uvezivali knjige. Kad bi mu dali dozvolu onda bi kupci došli i uzeli je sa svojom maramom.

Njegova ćerka Marija je kasnije bila u zatvoru kao pripadnica Vojske spasa. Budući da su bili hrišćanska humanitarna organizacija, a s obzirom da su delovali u vreme kraljevine, ona je kao njihova predstavnica imala susrete sa kraljicom Marijom. Komunisti su nakon Drugog svetskog rata rekli da u našoj državi ne treba pored narodne vojske da postoji još jedna, ma kakva bila, i zbog toga je bila osuđena na tri godine robije. I to na procesu koji se, čudnim spletom istorijskih okolnosti, vodio u zgradi gde se sada nalazi nemački Gete institut (u Knez Mihajlovoj). Presudom joj je bilo zabranjeno da poseduje i čita sveto pismo dok je na robiji. Inače, osuđena je zbog deljenja humanitarne pomoći, jer je na taj način kršila ugled FNRJ i strancima pokazivala da je ona potrebna. I jeste bila potrebna, ali pošto je u njenom slučaju sve išlo preko crkve, a ne države, bila je proglašena i državnim neprijateljem

Rodoljub bez kapi srpske krvi

dobojka | 02 Avgust, 2021 11:01

Stanislav Vinaver je ostavio veliki trag u srpskoj kulturi, pre svega kao osnivač ekspresionizma i veliki borac za ukidanje dogmi koje su vladale u doba socrealističkog jednoumlja. Imao je bogatu novinarsku karijeru, preveo je neke od najpopularnijih knjiga, bio veliki rodoljub i omiljeni član beogradskih intelektualnih krugova. Za sebe je govorio da je novinar koji se bavi književnošću. Studirao je matematiku, fiziku i muziku na Sorboni. Začetnik je ekspresionizma u Srbiji, koji se dvadesetih godina prošlog veka razvijao uporedo sa ostalim zemljama u Evropi.

Prevodio je sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog, a zahvaljujući njemu su “Alisa u zemlji čuda” Luisa Kerola i “Doživljaji Toma Sojera” Marka Tvena, po prvi put mogli da se čitaju i na srpskom jeziku. Ovo su samo neka od dostignuća čuvenog Stanislava Vinavera, koji je za sobom ostavio veliki trag . Rođen je u Šapcu 1. marta 1891. godine u porodici imućnog jevrejskog lekara Josifa Vinavera, koji je u ovaj gradić u Mačvi došao iz Poljske i doneo rendgen aparat, pa ga učinio prvim rendgenološkim centrom na Balkanu.

Stanislav Vinaver je osnovnu školu završio u Šapcu, gimnaziju je učio u Šapcu i Beogradu, a onda su ga roditelji poslali na čuvenu Sorbonu u Parizu gde je učio matematiku, fiziku i muziku.

Prve znake svog velikog rodoljublja, zbog koga će ga mnogi zapamtiti kao “srpskog rodoljuba koji nije imao ni kapi srpske krvi”, pokazao je kada se 1912. godine vratio iz Francuske da bi učestvovao u Balkanskim ratovima. U tom periodu je izdao tri knjige, među kojima je i zbirka simbolističke poezije “Mjeća”, posvećena rano preminuloj sestri. U balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu Vinaver je učestvovao kao dobrovoljac, jedan od 1300 kaplara. Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu, prešao je golgotu povlačenja preko Albanije zajedno sa majkom Ružom, dok mu je otac preminuo od malarije 1915. godine, a na Krfu se angažovao kao urednik “Srpskih novina” i radio kao službenik Državnog presbiroa. Zatim odlazi u Rusiju, gde skuplja južnoslovenske dobrovoljce za Solunski front i tu ga zatiče boljševička revolucija. Kao svedok tih dešavanja objaviće svoja sećanja u feljtonima, esejima, kao i knjizi “Ruske povorke“. Iz Moskve je otišao na neverovatan način tako što je sa grupicom Jugoslovena prepešačio do Istanbula, odakle su se prebacili u Beograd. O njegovom patriotizmu govorio je i njegov sin Vuk otkrivajući da je Stanislav ručak uvek završavao usklikom “Živela velika Srbija“. Ratna tragedija iznedrila je veliki boj mladih pisaca koji su bili antiratni raspoloženi i hteli da poruše neke ustanovljene principe i dogme – rađala se avangarda! . U takvoj klimi Stanislav Vinaver u listu “Progres” 1921. godine objavljuje “Manifest ekspresionizma” u kojem izjavljuje: “Svi smo mi ekspresionisti!” i na taj način se osniva i taj pokret.

Najoštrije se zalagao za raskid s tradicionalnim umetničkim izrazom i osporavao dotadašnje “patriotske i deseteračke kanone“ koje su bili postavili dotad neprikosnoveni književni kritičari Jovan Skerlić i Bogdan Popović.

Iste godine, zajedno sa Todorom Manojlovićem, osnovao je čuvenu biblioteku “Albatros“, u kojoj su se, pored “Dnevnika o Čarnojeviću“ Crnjanskog i Rastkove “Burleske gospodina Peruna, boga groma“, pojavile i Vinaverove knjige – “Gromobran svemira“ i prevod Poovih “Priča tajanstva i mašte“. Smatrali su ga osnivačem moderne i “lucidnim prevodiocem”, koji je još 1911. godine napisao “Mjeću“ kojom je započeo prevazilaženje srpske moderne. Parodijske pesme poput “Evdoksije“ subverzivnog su karaktera i suštinski su početak srpske avangarde.

Najpoznatija Vinaverova dela su: “Priče koje su izgubile ravnotežu”, “Misli”,”Varoš zlih volšebnika”, “Gromobran svemira”, “Čuvari sveta”, “Ikarov let”, “Ratni drugovi”, “Evropska noć”, “Jezik naš nasušni” i kao kruna njegovog razmišljanja o srpskom jeziku – “Zanosi i prkosi Laze Kostića”. Vinaver je postao stalni saradnik Vremena, čiji je vlasnik bio doktor književnosti Kosta Luković. Kao novinar, Vinaver je bio koncizan, kratak i jasan. Njegovi savremenici su govorili da je umeo u vest da sažme ono što je najbitnije. Bio je vešt u ocenama i siguran u procenama. O svemu je bio obavešteniji od ostalih i donosio je vesti do kojih drugi nisu mogli doći.

Svoje znanje stranih jezika i svakodnevno iščitavanje dnevne i strane štampe, stavio je na raspolaganje, pa je zahvaljujući tome, ovaj list odisao neophodnim svetskim duhom i njegovim pikanterijama, oplemenjenim vinaverovskim stilom.

Godine 1926, iz beogradskog Hotela Palas, kao akreditovani novinar Vremena, izveštavao je sa Svetskog kongresa masona. Ritualno zasedanje, koje je bilo otvoreno za javnost, otvorio je industrijski magnat i bankar Đorđe Vajfert.Po svedočenju njegovog sina, Stanislav Vinaver je Drugi svetski rat dočekao kao penzionisani činovnik Centralnog pres-biroa, ali ga to nije sprečilo da pođe u borbu kako bi branio svoju zemlju i “poginuo kao oficir”, kako je rekao jednom kućnom prijatelju koji je pokušao da ga odgovori od tog poduhvata.

Ipak, nije mu se dalo da pogine na frontu, već je zajedno sa hiljadama drugih oficira, uglavnom Srba, odveden kao zarobljenik u nemačke logore. O tome je svedočio u knjizi “Godine poniženja i borbe”. Njegovu majku Ružu, čuvenu profesorku klavira, ubio je Gestapo u, po beogradske Jevreje, strašnoj 1942. godini. Kada se vratio iz logora Vinaver je svoje rodoljublje ispoljavao tamo gde je i najviše bilo potrebno – u kulturi. Pariski đak filozofa Anrija Bergsona, ali i čuvene pijanistkinje Vande Landovski, muzičar, matematičar i fizičar, Vinaver je u doba socrealističkog jednoumlja širio vidike naše kulture. Bio je stalni gost kafana u hotelima “Moskva” i “Mažestik” u kojima su se u to vreme okupljali najveći srpski intelektualci, pisci, novinari, a po priči njegovog sina Konstantina u dokumentarnom filmu, koji je o Stanislavu Vinavetu snimio RTS, bio je omiljeni gost koga su svi slušali kada je govorio. Poslednjih deset godina života proveo je u Beogradu radeći kao književnik, satiričar i prevodilac sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog jezika. Umro je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. u 64. godini života.

Kraljica mode stare Jugoslavije

dobojka | 29 Jul, 2021 19:20

Sinonim za kvalitet i besprekoran ukus, imala je preko sedamdeset revija širom sveta i osvojila Pariz, učinila je za našu modu podjednako velike stvari. Ipak, kada ukucate njeno ime u internet pretraživaču videćete i sami koliko je malo informacija o ovoj kraljici mode. Ljubitelje mode rastužila je vest da je preminula čuvena modna kreatorka Mirjana Marić. Podsećamo se njene životne priče...

Mirjana Marić je rođena 22. maja 1938. godine. Diplomirala je 1964. godine na Akademiji za primenjenu umetnost, odsek tekstil, a zatim je i magistrirala kombinovano tekstil i modu na Rojal koledžu u Londonu. Položiti i dobiti visoku ocenu na tom koledžu bila je garancija potvrda kvaliteta. Na polaganju je bilo neophodno poznvati ceo proces od tkanja i štampanja tekstila, preko izrade šablona za krojenje, šivenja i pakovanja u kutiju. Ta kutija bi se potom, anonimno i pod brojem, predavala žiriju koji je bio sastavljen od ljudi koji su bili najstručniji i najupućeniji u svet mode i koji bi potom odlučivali da li je rad u kutiji za „visoku preporuku“ ili nije. Mirjanino prvo zaposlenje usledilo je dve godine nakon magistrature i to u štampariji „Tekstil kolor“ u Babušnici. Tu se zadržala dve godine da bi zatim neko vreme radila kao profesor u školi za industrijski dizajn. Zaposlila se u čuvenoj firmi „Jugoeksport“ 1970. godine, gde je danonoćno bila posvećena poslu i izvojevala jednu od najvećih pobeda onda kada ih je ubedila da im je neophodna proizvodnja, uprkos uvreženom mišljenju da to njima nije bilo potrebno jer su bili dovoljno imućni i moćni da su mogli sve da kupe. Mnogo godina kasnije, Mirjana je počela da radi u radionici za visoku modu, za odane kupce koji cene i vole njene kreacije baš zbog njenog insistiranja na modernom i klasičnom stilu. Prema njenim rečima, zbog razmišljanja u množini i svojevremenog „mi“, ostala je bez sopstvenog prodajnog prostora.

Danas kupci mogu da pronađu njene modele u elitnim prodavnicama kao što je „Ateks”, ali, iako se modeli prodaju, velikog profita nema. No, Mirjana se nikada nije žalila zbog toga jer je stava da u današnje vreme modu više ne diktiraju RimMilano ili Pariz, već Amerika sa svojim velikim tržištem koje stvara modu. Pored firme „Jugoeksport” Mirjana je radila i za „Modu” iz Velikog Gradišta.

Imala je preko sedmdeset modnih revija širom sveta. Svojim radom je uspela da prešiša granice nekadašnje Jugoslavije, a na njenim revijama su prisustvovali članovi kraljevskih porodica i predsednici vlada. Te revije su bile ne samo predstavljanje „Jugoeksporta”, već i njenog rada.

Kao što je to uradio i Aleksandar Joksimović, tako je i Mirjana Marić osvojila Pariz svojom revijom o kojoj su brujale Francuske novine, što složićemo se, nije mala stvar. Ona je brendirala svoje kolekcije pod imenom MM, koje su se prodavale u buticima od Velenja do Tetova. U Ljubljani su postojale dve prodavnice u kojima su se prodavali isključivo njeni modeli, isto tako u Zagrebu, Beogradu i u svim većim gradovima bivše Jugoslavije.

Oznaka MM je bila garancija za kvalitet, visoku modu, dobar modni ukus, ali i pokazatelj prestiža tadašnjih pripadnica dobrostojećeg društva. Jovanka Broz se u javnosti pojavljivala isključivo u kreacijama Mirjane Marić i Aleksandra joksimovića. Nažalost, potencijal koju je imao MM brend nije bio u potpunosti iskorišćen i propuštena je šansa . Prema rečima Mirjane, uvek bi zakazali kada je bio u pitanju odnos sa zainteresovanim kupcima, kada im je trebalo ponuditi uslove, cene i rokove, jer je komercijala uvek kaskala za ostatkom tima i kasnila. Tako su, na primer, svojevremeno šeici i bogataši sa Bliskog istoka silno želeli da kupe njihove modele ali nije bilo nikoga da im da makar najosnovnije podatke. Takav je bio pravi „Jugoeksport“, spolja sjaj, a iznutra trulež. Zato je sve i propalo. Njen pokojni muž Milojko Marić, koji je i nagovorio da magistrira u Londonu, oduvek je savetovao da bi trebalo da shvati da su to njena dela, njene kreacije i modeli. Da je ona autor, a ne „mi“ i da je vreme da pređe na „ja“. Ono što mnogi možda ne znaju jeste i da je ova poznata modna kreatorka jedna od zaslužnih za uspeh manekenke Ljiljane Tice. Mirjana joj je ponudila posao nakon što je videla jednu njenu sliku, a Ljiljana je svoju prvu modnu reviju odradila sa njom u Parizu.

Takođe, tokom istraživanja, našla sam jednu zanimljivu knjigu pod nazivom „My Mom, Style Icon“ i sliku žene koja nosi venčanicu Mirjane Marić. Ono što je zanimljivo jeste da je venčanica napravljena od tanke bele kože. Koža je bila veoma popularna tokom sedamdesetih godina, a Mirjana je volela da radi sa njom i da je uvrsti u svakodnevne ženske odevne predmete poput sakoa i jakni, ali i venčanica. Prema rečima žene koja je haljinu nosila, bila je veoma udobna i efektna. Kao što vidimo, iako možda ne možemo da zavirimo u svaki detalj njenog stvaralaštva i da popunimo sve rupe u priči, ono što znamo jeste da je ova modna kreatorka svakako obeležila jednu našu modnu eru. Iako će vam kada u pretraživač ukucate njeno ime i prezime izaći više oglasa umesto članaka o njoj, nama je bilo zadovoljstvo što smo možda doprineli tome da neke buduće generacije ne zaborave ko je bila Mirjana Marić

Najvaznija beba u istoriji

dobojka | 27 Jul, 2021 14:19

Svakog 25. jula Luiza slavi rođendan. Ona je obična žena, ni po čemu različita od miliona drugih Engleskinja. Ima muža i dvoje dece. Radi na brodogradilištu. Pa ipak, iako je nikada nisu ni upoznali, njen rođendan slave roditelji širom sveta, kao i skoro 8 miliona njihove dece! . Britanka Luiza Braun poznata je kao prva “beba iz epruvete”. Rođena je 25. jula 1978. kao “medicinsko čudo” koje je doktoru Robertu Edvardsu 2010. godine donelo Nobelovu nagradu za medicinu za izuzetan doprinos razvoju vantelesne oplodnje. Luizina majka Lesli devet godina je bezuspešno pokušavala da zatrudni. I ona i Luizin otac Džon bili su potpuno zdravi, ali jednostavno - nije išlo. Tada su im u bolnici prišli lekari Patrik Stepto i Roberts Edvards i predložili revolucionarni metod - oplodiće jajašce van tela i onda vratiti u Lesli koja će tako ostati trudna. Ovu proceduru danas znamo kao "in vitro" fertilizaciju, odnosno oplodnju, ali pre 1978. niko ništa slično nije uradio.

Devet meseci kasnije rođena je Luiza. Lesli se porodila u carskim rezom u bolnici u Oldemu, na severoistoku Engleske. Beba je bila teška 2.6 kilograma, potpuno zdrava i - prelepa.

Njeno rođenje dalo je nadu milionima parova širom sveta koji su se decenijama borili za pravo da se ostvare kao roditelji. Procenjuje se da je do sada između postupkom vantelesne oplodnje do sada rođeno između 6 i 8 miliona beba. Čak i Lesli i Džon kasnije su dobili još jednu ćerku - Natali, takođe začetu vantelesnim putem.

Ali – Luiza je bila prva! . Luiza je bila apsolutno savršena devojčica i ni po čemu se nije razlikovala od beba začetih prirodnim putem koje su tog dana došle na svet. Ipak, nije je zaobišla gorka “cena slave”.

U prvih nekoliko meseci po njenom rođenju njeni roditelji bili su bombardovani pismima punim mržnje. Stizale su i hartije poprskane krvlju, ljudi su pisali da će čitava porodica goreti u paklu, beba Luiza je nazivana čudovištem…

Jezivi komentari nisu zaobišli ni medicinski tim koji je izveo proceduru. Naučnici, političari i deo crkve kritikovali su doktore govoreći da je i sama ideja “uvreda za prirodu”. 

– Bilo je preteće i strašno i, uzimajući u obzir vreme koje je ljudima bio potrebno da to sastave i pošalju preko sveta jednoj tromesečnoj bebi, rekla bih da je to bio bolesni čin nekih bolesnih umova – ispričala je Luiza u intervjuu za “The Telegraph”, 2015. godine.

Ipak, bilo je tu i podrške. Zajedno sa ovim pismima stizala su i ona prepuna ljubavi, naročito od parova koji su, kao i njeni roditelji, godinama bezuspešno pokušavali da dobiju bebu. Iako je došla na svet “pod svetlošću reflektora” Luiza je vremenom pala u prijatnu anonimnost. I, tako joj odgovara. Danas živi povučeno u Bristolu sa mužem Veslijem i dvoje dece začete prirodnim putem. Radi na brodogradilištu.

Poslednji put izjave za medije davala je povodom svog 40. rođendana tj. povodom četiri decenije od prve vantelesne oplodnje. Tada je u šali rekla da bi volela da je njen rođendan njena privatna stvar ali i da joj je jasno da je njeno rođenje obeležilo novu eru u razvoju medicine i da joj je drago zbog toga.

Iako je, povodom četiri decenije od ovog događaja, izjavila da bi joj bilo draže da je njen rođendan njena lična stvar, jasno joj je da je njenim rođenjem počela istorija koju do danas proslavlja između 6 i 8 miliona beba rođenih postupkom vantelesne oplodnje, sve njihove porodice, nauka i naročito medicina.

Najbrza zena na svetu

dobojka | 25 Jul, 2021 15:26

Iako je danas skoro potpuno zaboravljena, Stanislava Valasjevič bila je veliki sportski fenomen početkom 20. veka. Takmičila se u atletskim disciplinama, košarci, softbolu, čak i klizanju. Osvojila je zlato u trci na 100 metara na Olimpijskim igrama 1932. i srebro četiri godine kasnije. Postavila je čak 20 svetskih rekorda u vreme kada je ženama jedva bilo dozvoljeno da izlaze iz kuće.

Nakon što se penzionisala radila je kao sportski trener u Klivlendu pre nego što je tragično nastradala 1980. godine slučajno u banci prilikom pljačke. Javnost je bila šokirana, ali je pravo iznenađenje usledilo kada su objavljeni rezultati autopsije i kada je otkrivena tajna sa kojom je Stela decenijama živela. Stanislava Valasjevič je rođena u Poljskoj, ali je kao mala sa roditeljima otišla u SAD, gde je rano počela da se bavi atletikom, naročito trčanjem. Za svoj 21. rođendan, promenila je ima u Stela Volš i uzela američko državljanstvo nastanjujući se u Klivlendu. Ipak, bez obzira na to, na Olimpijskim igrama se takmičila za svoju rodnu Poljsku, piše portal Allday.com.

Stela Volš je uskoro postala poznata širom sveta kao “najbrža žena na svetu”. Tokom ’30-ih suvereno je vladala u većini trkačkih disciplina osvojivši zlato na Olimpijadi u Los Anđelesu 1932. godine u trci na 100 metara sa rezultatom 11,9 što je bio novi svetski i olimpijski rekord. Učestvovala je i u disciplini bacanje diska, gde je osvojila 6. mesto sa 33,60 metara.

Nakon toga ređali su se uspesi i nije bilo većeg svetskog takmičenja na kome ova sportistkinja nije učestvovala – Evropska prvenstva, Svetska prvenstva, Olimpijske igre… Osim što je dominirala u trkačkim disciplinama Stela je pobeđivala i u bacanju diska i koplja, skoku udalj, softbolu, a oprobala se i u klizanju. Oborila je 51 rekord Poljske, 18 svetskih i 8 evropskih rekorda.

Posle decenije ispunjene trijumfima Stela Volš se povukla iz takmičenja i počela da radi ako sportski trener. Kratko je tokom 1947. godine bila udata za američkog boksera Nila Olsona.

U kasnijim godinama Stela se zaposlila u jednom baru u Klivlendu. Iako već zagazila u sedmu deceniju života i dalje je imala atletski građeno telo i bila u punoj kondiciji. Ipak, kosa je počela da joj opada i nosila je periku.

Njen život tragično je okončan 4. decembra 1980. godine kada se slučajno zadesila u banci prilikom pljačke. Bio je ovo šok za sve poštovaoce ove sportistkinje. Međutim, pravo iznenađenje tek je sledilo… Tokom cele karijere Stele Volš kružile su priče o njenoj seksualnosti, ali su se one više odnosile na neverovatna dostignuća i činjenicu da je izgledala muškobanjasto. Nikakvi dokazi koji bi potvrdili da ona vara zapravo nisu postojali.

A onda se dogodio šok! Na autopsiji je ustanovljeno da Stela Volš ima muške polne organe, ali i neka ženska obeležja! Reč je bila o genetskom poremećaju poznatom kao mozaicizam prilikom kog u organizmu postoje obe kombinacije hormona XX i XY.

Islednik Semjuel Gerber je kontatovao da je Volš imala vaginu i mali nerazvijeni i nefunkcionalan penis i da nije imala matericu. Kako bi suzbio veličinu skandala koji je ovo otkriće izazvalo u javnosti, Greber je pokušao da objasni ovaj neobičan medicinski fenomen. Društveno, kulturno i pravno, Stela Volš je bila prihvaćena kao žena 69 godina. Živela je u umrla kao žena – istakao je islednik.

Ipak, kontroverze su ostale sve do danas. Pokrenuta je dugogodišnja diskusija o brisanju Stele Volš sa spiska nosilaca olimpijskih medalja, ali su kasnije savremenija medicinska ispitivanja pokazala da osobama rođenim sa mozaicizmom nije moguće odrediti biološki pol već da je presudno to kako su odgajane.

Feministicka utopija

dobojka | 11 Jul, 2021 10:16

Meri Vulstonkraft je rođena u Londonu 1759. godine. Detinjstvo je provela u strahu od oca koji je zbog loših poslovnih ulaganja tonuo u alkoholizam, a sa njim i čitavo porodično bogatstvo. Živeći u atmosferi konstatnog straha, Meri se sama starala o sestrama i majci koja se zbog narušenog zdravlja nije mogla suprostaviti suprugu.

Kao tinejdžerka, odlučuje da napusti porodicu i postane pratilja bogate ledi Doson. Nezadovoljna svojom životnom situacijom, tumarala je odajama njenog raskošnog doma ali se, suočena sa fatalnom bolešću majke, vratila kući kako bi joj olakšala poslednje dane.

Tokom boravka u porodičnom domu, Meri je saznala za tešku depresiju svoje sestre Elize, čiji je uzrok bio loš brak. Odlučila je da joj pomogne po svaku cenu i nju i njenu bebu iz pakla koji je polako ali sigurno odvukao u bolest. Već tada se suočila sa osudom okoline zbog mešanja u tuđe porodične odnose. Zajedno sa sestrom i svojom prijateljicom Frensis Blad, Meri je osnovala školu i počela da se bavi izdavačkim poslom, živeći u svojevrsnoj feminističkoj utopiji. Ipak, posle nekoliko godina, Frensis se udaje i odlazi u Portugal, a Meri se seli u Irsku gde ponovo radi kao guvernanta u bogatoj porodici ledi Kingsboro.

Potištena činjenicom da veliki broj inteligentnih ljudi zarađuje za život kroz poslove u kojima se ne može iskazati potencijal i talenat, spoznaje pogubni uticaj emotivne osetljivosti i senzibiliteta koji je, po njenom mišljenju, svojstven ženama, a direktna je posledica izoštrenih čula.

Meri u jednom od svojih prvih eseja govori upravo o ženskom senzibilitetu kao moćnom oružju ali i velikom hendikepu. Posebno je poguban prilikom podele društvenih uloga, u slučaju da su zasnovane na polnim odlikama.

Radeći kod lejdi Kingsboro, analizirala je ekonomske i socijalne prilike u Irskoj. U kritici nije štedela ni osobu koja ju je angažovala, a u njenom ponašanju prepoznala je neke od najvećih ženskih mana. Prema Meri Vusltonkraft, u ponašanju “uglednih porodičnih žena” toga vremena dominirala je apsolutna zavisnost od muškaraca, kao glavni razlog nedostatka socijalnog identiteta. Za razliku od njih, Meri je sama zarađivala za život još od tinejdžerskih dana. Posle nekoliko godina preovedenih u teškoj depresiji, Meri napušta ovaj posao. Tada se dešava krucijalni momenat u njenom spisateljskom i filozofskom radu. Znajući za interesovanja ali i čitajući njene eseje, ugledni izdavač Džozef Džonson joj upućuje poziv, da mu se pridruži kao saradnik za njegov filozofsko-analitički časopis.

Odmah je napustila posao u Irskoj, priključila se Džonsonu, a ubrzo će krug intelektualaca u kome se nalazila, postati širi i širi. Kako je napredovala kao spisateljica, polako je shvatala da za njenu tragičnu sudbinu nisu odgovorni poreklo niti duševno stanje, već ustaljeno shvatanje tada uspešnih i privilegovanih ljudi, da treba “redukovati obrazovanje i autonomiju žena”.

Tokom rada u ovom časopisu, nastala su dela koja su izazvala mnogo polemika. Najpre “Odbrana prava muškaraca”, kao odgovor na Berkova nostalgična i konzervativna razmišljanja o Revoluciji u Francuskoj, a  zatim  i “Odbrana prava žena” u kojoj se dobro pozabavila Rusoovim tezama o značaju ženske emancipacije iznetih u delu “Emil” . Oba ova autora je žestoko kritikovala, a iako do revolucionarnih zbivanja nije odlazila u Francusku, ovaj jezik je govorila i razumela perfektno.

U kasnijim delima se bavila i “površnošću” svoje bivše gazdarice Lejdi Kingsboro. Sa prezirom je pisala o tadašnjem položaju žena u korumpiranoj aristokratiji, gde najveći broj gaji iluziju da je “koketiranje sa muškarcima” jedini put ka društvenom ugledu. Obrazovanje i inicijativa je zapostavljena radi “sitnih zadovoljstava”, a novac i status njihovih životnih pratilaca, uljuljkao ih je do te mere da ne žele ništa više od toga.

One su najvećim delom uspešne majke, ali u isto vreme opsednute sopstvenim izglednom i banalnim detaljima koji ih kao vrhunac trivijalnosti daju samo polnu dimenziju njihovom identitetu. Meri je insistirala na značaju materinstva u životu svake žene, ali ni materinstvo ne bi imalo mnogo smisla bez obrazovanja, nezavisnosti i stalne borbe. Tokom postrevolucionarnog perioda, Vulstonkraft se obrela u Parizu gde je svojim delovanjem tokom društvenih previranja pokušala da utiče na bolji položaj žene u budućnosti čitave Evrope.

Upravo u Parizu, Meri je upoznala biznimsena i liberala američkog porekla Gilberta Imlaja. Romansa sa njim bila je burna i kratka, a iz ove veze je dobila ćerku Fani.

U trenutku kada je ljubav bila na vrhuncu, odnosi između Engleske i Francuske su se zaoštrili pa je sa svojim budućim suprugom napustila Pariz i otišla u Avr. Uskoro će se proglasiti Imlajevom poslovnom saradnicom iako nikada nije postala njegova zvanična supruga.

Tragajući za izgubljenim tovarom srebra koji je bio u Imlajevom vlasništvu, Meri odlazi u Skandinaviju. Turbulentni period u svom životu opisala je u delu “Pisma iz Švedske”. 

Dok piše o svom putovanju, Meri je pokušala da opravda jaku seksualnu želju žene u društvu kojim vladaju muškarci, a ključ za opstanak jeste samokontrola. Kao jedan od izvora moći u socijanim odnosima između polova, navodi veštinu zavođenja koju ljudska bića imaju ili nemaju.

– Smatram da su takvi umovi jaki i originalni jer izazivaju mentalne predstave koje deluju kao jak stimulans čulima – napisala je Meri. Pisma iz Švedske” ali i drugi njeni spisi, zadivili su engleskog romansijera i pisca poliitičke teorije Vilijama Godvina, koga je Meri upoznala još u periodu dok je bila član Džonsonovog intelektualnog kruga. Postali su bliski prijatelji, a potom i ljubavnici. Uskoro je Meri sa svojim novim izabranikom čekala svoju drugu bebu.

U strahu da će biti javno žigosana kao žena sa dvoje nepriznate dece različitih očeva, Meri je predložila Godvinu da je oženi, što je on i prihvatio.

Nažalost, 1797. godine, samo deset dana pošto je rodila ćerku Meri, umrla je Meri Vulstonkraft. Tako je podelila sudbinu mnogih žena, koje su u to vreme umirale zbog komplikacija izazvanih porođajem. Njena mlađa ćerka Meri Šeli, postaće čuvena autorka horor romana “Frankenštajn”.

Vilijam Godvin je posthumno objavio Merin nedovršeni roman “Maria, or The Wrongs of Woman”  čija je udarna tema brak i tegobna sudbina junakinje u ugovorenom braku. Ovo delo je protumačeno kao nastavak “Odbrane prava žena”, a između ostalog, reč je o priči žene po imenu Marija, koja na samrti, istinski veruje da odlazi na drugi svet, gde nema braka.

Betovenova ljubav iz Srema

dobojka | 09 Jul, 2021 19:50

Dvorac Šlos prilično je misteriozno mesto nepoznato većini Srba osim oko 4000 stanovnika Golubinaca, malog sremskog sela u kojem se nalazi. Zato je danas uglavnom tajna priča da se upravo tu, pre oko dva veka, odvijala prava ljubavna drama koja je uključivala i jednog od najvećih kompozitora svih vremena - Ludviga van Betovena. Žanet d’Hontar i Ludvig van Betoven bili su vršnjaci. Oboje su rođeni 1770. godine i još u najranijoj mladosti su se “zagledali” jedno u drugo. Kompozitor je damu relativno visokog društvenog položaja opisao kao zanosnu plavušu sa anđeoskim glasom, a izgleda da ni ona nije bila ravnodušna na udvaranja mladog dvorskog muzičara.

Njihova ljubav brzo je planula i bila iskrena, žestoka i… kratka.

Uz blagoslov roditelja i podršku sredine Žanet je rešila da se uda za, daleko bogatijeg i uglednijeg plemića, gardijskog kapetana Karla fon Greta.

Betoven je bio očajan, ali pravi emotivni slom nastupio je kada je čuo da njegova prva ljubav odlazi sa suprugom u najjužniju i verovatno najnegostoljubiviju pokrajinu Austrougarskog carstva – Vojvodinu.

Kapetan Fon Gret dobio je prekomandu na samu granicu carstva i smeštaj u malom sremskom selu Golubincima u dvorcu Šlos.

Ali, ovo nije bio kraj ljubavne priče kompozitora i lepe plemkinje! . Iz Beča u Golubince, i istim putem uzvodno, uskoro je krenula tajna ljubavna prepiska . Puno srce daje slabiji zvuk. Prazno odjekuje iz svih tonova. Oseća se, ipak, njegova žudnja i ah! Razume se njegova nema čežnja – pisao je Betoven svojoj dalekoj plamkinji istovremeno pretačući svoju žudnju u note i neke od najlepših kompozicija koje će ikada uraditi.

– Mene od tebe rastaviše, to je prevelik bol za moje srce – odgovarala je Žanet, otkrivajući da i ona nije ravnodušna i da se, možda, pokajala zbog svog izbora.

Samo odabrane i odane poštonoše prenosile su ovu prepisku od Golubinaca do Beča. Svoja ljubavna piskaranja i kompozitor i dvorska dama su retko potpisivali, verovatno iz straha da ne padnu u pogrešne ruke, ali ih je rukopis ipak izdavao. Obimna kolekcija pisama danas se nalazi u Betovenovom muzeju u prestonici Austrije. Ne zna se sa sigurnošću šta je na kraju bilo sa dvoje ljubavnika i njihovom romansom. Njihova prepiska verovatno je vremenom zamrla, a strast se ohladila. Žanet je tako nestala sa istorijske scene, a Betoven sa svojim vanvremenskim kompozicijama i delima koja i danas obožavaju milioni, zauvek na njoj ostao.

Ipak, jedno pismo sačuvano u Beču možda može da da prigodan kraj ovoj priči. U njemu Žanet detaljno opisuje i crta put do Golubinaca i dvorca Šlos. Romantičari veruju da je ovo dokaz da je, makar jednom, tajno, kompozitor došao u Srem i još jednom video svoju nikada prežaljenu draganu.

Valeri Hanter Gordon

dobojka | 29 Jun, 2021 17:16

Sredinom oktobra 2016. u svom domu u Škotskoj, voljena i okružena mnogobrojnom porodicom, u 94. godini, tiho i mirno preminula je Valeri Hanter Gordon. Najvećem broju ljudi van gradića u kom je živela njeno ime ništa nije značilo ni tada, a ni sada, a šteta je jer – reč je o ženi kojoj milioni majki širom sveta treba da budu beskrajno zahvalne.

Jer, Valeri Hanter Gordon, majka šestoro dece, izmislila je prve pelene za jednokratnu upotrebu! . Valeri Hanter Gordon bila je prosečna engleska domaćica sredine 20. veka. Ipak, nakon što je rodila svoje treće dete – sina Nigela 1947. godine jedno je shvatila – nije želela da svoj život provede u pranju, sušenju i peglanju pamučnih pelena. 

I tako je izmislila “Padi”, prve pelene za jednokratnu upotrebu. Valeri ih je u prvo vreme izrađivala od starih padobrana, pamuka i vate i napravila je stotine komada sedeći za šivećom mašinom za kuhinjskim stolom.

– Prvo sam mislila da je pelene za jednokratnu upotrebu sigurno moguće negde kupiti. Bila sam šokirana da se toga niko ranije nije dosetio i pomislila sam – to je lako, ja ću to napraviti! Nije bilo lako uopšte, ali je vredelo – ispričala je gospoša Gordon u intervjuu za BBC dat 2015. godine. 

Nakon što je proizvod pokazala prijateljicama, one su se oduševile i nije mnogo prošlo, a Valeri je ovakve pelene počela da izrađuje i za njih, stalno usavršavajući dizajn i izdržljivost.

– Sve majke su želele da prestanu da peru pelene. Svi koji su videli moj izum rekli bi: “Molim te, napravi i nama”. I tako sam završila za šivećom mašinom praveći preko 600 komada – sećala se Valeri.

Njen suprug, major Pat Hanter Gordon takođe se uključio u proizvodlju suprugu snabdevajući iskorišćenim padobranima.Par je registrovao svoj patent 1948. i uskoro su stigle ponude od nekih velikih kompanija i prve pelene “Padi” našle su se na rafovima prodavnica 1949. godine. Bile su modelovane i izrađene po veličini Valerijinog i Patovog sina, Nigela.

U prvo vreme ove pelene su izazvale kontroverze. Dok su majke sa jedne strane bile oduševljene, bilo je lekara koji su upozoravali da bi one mogle da oštete bebinu kožu. Još jedan problem bio je više društvene nego medicinske prirode – ljudi nakon rata nisu bili navikli da bilo šta bacaju, pa čak ni prljave pelene.

Ipak, nakon što je jedan vojni doktor napisao tekst o tome da koristi “Padi” u odgoju svoje bebe javno mnjenje se predomislilo i kompanija uskoro nije mogla da proizvede dovoljan broj pelena. Proizvod je učestovovao i na dve svetske izložbe i uskoro počeo da se distribuira širom sveta. Samo do kraja 1949. prodato je više od 750.000 pakovanja.

Reklamirane su kao “veoma atraktivne, veštog dizajna, kreirane od strane majke koja je pelene za jednokratnu upotrebu učinila mogućim”. Kompanija je 60-ih godina ugašena jer ju je potisnuo američki brend – Pampers, ali gospođa Gordon nije žalila – do tada je odnegovala svu svoju decu.

Živela je tiho i povučeno. Umrla je u 94 godini okružena porodicom i prijateljima. Nadživelo ju je šestoro dece, 19 unučića i 18 praunučića… i svi su joj bili zahvalni na izumu! .

1 2 3 ... 33 34 35  Sledeći»
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb