IZ MOJE DUŠE

U planinama Jugoslavije

dobojka | 08 Maj, 2021 11:30

Decenijama su generacije Jugoslovena odrastale na učenju da je “Slavica”, koja je premijeru imala 1947. godine, bila prvi jugoslovenski film. Međutim, to baš i nije bilo tako... . Čitavu godinu pre legendarne “Slavice”, u Beogradu je nastao jedan drugi film o partizanskoj borbi. Radni naziv mu je bio “Oluja na Balkanu”. Kada je 1946. godine prikazan, prvo u Moskvi, a onda i u Beogradu u proleće 1947. zvao se “U planinama Jugoslavije”.

Interesantno, reč je o prvom filmu u kome se može čuti parola “Smrt fašizmu, sloboda narodu!” koja je kasnije postala legendarna. Odmah nakon oslobođenja Beograda 1944. godine uspostavljena je tesna saradnja između partizanskih i sovjetskih vlasti. Tako je nekome palo na pamet da dve države treba zajedno da snime film.

Za reditelja je odabran Abram Rom, čuveno ime u Sovjetskom Savezu, a on je glavnu ulogu – bosanskog seljaka Slavka Babića koji diže revoluciju protiv okupatora, poverio sunarodniku Nikolaju Mordvinovu. Glavna zvezda filma bio je Ivan Bersenjev u ulozi Tita.

Upravo tu se uskoro pojavio problem. Reditelj je navodno insistirao na fizičkoj sličnosti glumaca i stvarnih likova, a ideju da Beresnjev igra jugoslovenskog maršala navodno je dao lično Staljin koji je bio zapanjen sličnošću dvojice muškaraca.

Iako je reč o sporednim ulogama osim Tita, u filmu se pojavljuje i feldmaršal Romel koga igra legendarni Bojan Stupica, ali i Draža Mihailović čija uloga je poverena hrvatskom glumcu Vjekoslavu Afriću (istom onom koji će kasnije režirati “Slavicu”). Baš u ovom ostvarenju prvi put na platnu se pojavljuju i Olivera Marković i Miša Mirković. Film je sniman širom Jugoslavije više od šest meseci, a korišćen je i dokumentarni materijal prikupljen tokom rata. Ivan Bersenjev je ozbiljno shvatio svoj zadatak. Ostalo je zabeleženo da je provodio vreme sa Titom kako bi što bolje naučio njegove gestove i pokrete. To mu, međutim, nije mnogo pomoglo.

Titu se nikada nije dopalo kako ga je Bersenjev predstavio na velikom platnu, smatrao ga je “nepodobnim”. Film je bio loše primljen i kod publike, svima je smetala činjenica da partizani govore ruski, a onim drugovima koji su imali malo “oštrije oko” i činjenica da su slike Staljina, u svakom kadru u kom se pojavljuju, veće od Titovih.

O tome kako je ovaj film prihvaćen u Jugoslaviji Milovan Đilas zapisao je u knjizi “Vlast i pobuna”.

“Uloga Tita ispala je bedna, ilustrativna i neinicijativna… nismo uspeli ni da se naslov filma – U planinama Jugoslavije, izmeni u sadržajniji, istorijski određeniji. Sovjetski umetničko-politički bunker bi odškrinuo kapke jedino na naše folklorne primedbe. Banalna, frazerska i pirotehnička seljačka buntarija.”
— piše Đilas u svojoj knjizi.

Godinu dana posle premijere filma “U planinama Jugoslavije”, dolazi do sukoba Tita i Staljina i rezolucije Informbiroa. Pravo iz bioskopskih sala, film odlazi u komunističke bunkere u kojima će ostati decenijama. Slično se dogodilo i u Sovjetskom Savezu, pa za ovaj, pravi prvi jugoslovenski dugometražni film, godinama niko nije ni znao da postoji.

Tragedija dostojna Holivuda

dobojka | 06 Maj, 2021 17:36

Anelize Mihel iz Lajblfinga u Nemačkoj bila je sasvim obična tinejdžerka kada je doživela svoj prvi epileptični napad. Pored toga, lekari su joj dijagnostikovali i depresiju, i prepisali joj terapiju lekovima.

Međutim, situacija se iz godine u godinu pogoršavala. Porodica je spas pokušala da nađe u veri, ali je devojci bilo tek 16 kada joj je 1968. prilikom hodočašća, jedna starica rekla da ju je “zaposeo đavo”. Anelize je u širokom luku izbegavala freske i ikone na kojima je prikazan Isus, nije želela da pije svetu vodicu, a konačan “dokaz”, po staričinom mišljenju, bio je taj što je Anelize nemoguće “zaudarala”.

Do svoje dvadesete godine, nesrećna devojka je završila u mentalnoj ustanovi. Od obične tinejdžerke koja je maštala o tome da postane učiteljica malo je toga ostalo. U to vreme, postajala bi agresivna kada bi se našla u blizini verskih predmeta i objekata, a tvrdila je i da čuje glasove. Sve to izazvalo je kod nje sklonost suicidu. Aneliza i njena porodica prihvatili su mišljenje starice, i zaključili da mora biti da je devojka opsednuta demonom. Zbog toga su zamolili katoličkog sveštenika da nad njom izvrši egzorcizam.

Sveštenik je odbio, i dugo je Anelizina porodica tragala za sveštenim licem voljnim da izvrši taj obred. Sreća ih je, kako su mislili, 1975. godine dovela do dvojice rimokatoličkih sveštenika – Arnolda Renca i Franca Alta, kojima je vircburški biskup izdao nalog za egzorcizam.

Deset meseci su sveštenici izvodili nad devojkom rituale, i sve to u potpunoj tajnosti – po nalogu samog biskupa.

Prema istorijskim zapisima, Anelize je “pod uticajem demona” cepala odeću sa sebe, kompulsivno dnevno izvodila po 400 čučnjeva, puzala po podu i danima lajala kao pas. Jela je bube i ugalj, odgrizla glavu mrtvoj ptici koju je pronašla, urinirala po podu, a zatim to i lizala…

Prema svedočenjima njenih bližnjih, iz sebe je ispuštala jezive zvuke – bilo je tu lajanja, zavijanja, stravičnog vrištanja od koga bi se njenoj okolini od užasa dizala kosa na glavi. Svoje “demone” nekada je zazivala po imenu – Kain, Neron, Juda, Lucifer, Hitler… Govorila bi njihovim glasom, i ponašala se kao da ju je neko od njih zaista zaposeo. Tada bi sveštenici razgovarali sa njima.

– Ljudi su glupi poput svinja. Misle da je sve gotovo nakon smrti. Život se nastavlja posle smrti – govorio bi “Hitler” kroz Anelizu.

S druge strane, “Juda” bi kroz Anelizu govorio da je “Hitler” jedno obično “blebetalo” i da u paklu niko čak ni ne obraća pažnju na njega.

Iako je za to vreme uzimala lekove za epilepsiju, uskoro je Aneliza postala previše agresivna. Počela je da odbija hranu, i da stalno govori da priželjkuje smrt. Na svoj zahtev, skinuta je sa terapije i odbijala je svaku medicinsku pomoć.

U tom periodu, sveštenici su udarnički počeli da nad njom izvode rituale egzorcizma. Ukupno ih je bilo 67, a izvodili su ih jednom do dva puta nedeljno. 

Oni koji veruju da je Anelize zaista bila zaposednuta pričaju i da je devojka u tom periodu sanjala Devicu Mariju koja joj je ponudila dve mogućnosti - da živi, ali da niko ne sazna šta joj se zaista desilo, ili da nastavi svoje mučeništvo kako bi svi saznali da je Carstvo duhova i Sila tame stvarno.

Anelize je, kažu, odabrala drugu mogućnost... Prvog jula 1976. Anelize je umrla u svom domu. Bilo joj je samo 23 godine. Autopsijom je utvđeno da je umrla od neuhranjenosti i dehidratacije, što je bila posledica egzorcizma. Imala je svega 30 kilograma, zbog čega nije mogla da se samostalno kreće, a autopsijom je utvrđeno i da je bolovala od upale pluća.

Nakon sprovedene istrage, sud je zaključio da je Anelizina smrt mogla biti izbegnuta čak i samo nedelju dana pre tragičnog prvog jula.

U toku narednih meseci, država je podigla optužbu protiv Anelizinih roditelja i sveštenika zbog ubistva. U toku slučaja, Anelizino telo je ekshumirano, a puštale su se i trake na kojima su sveštenici snimali Anelizine krike u toku egzorcizma.

Na kraju, sveštenici su osuđeni na šest meseci zatvora (uslovno na godinu dana), dok su Anelizini roditelji oslobođeni optužbe jer su “dovoljno propatili”.

Katolička crkva, koja je odobrila egzorcizam nad Anelize Mihel, kasnije je promenila svoje stanovište i proglasila ovaj slučaj tragičnim spletom nesrećnih okolnosti i mentalne bolesti. Danas, mnogi ljudi veruju da je Anelize Mihel zaista bila posednuta demonima, a njen grob je mesto hodočašća.

Dva klasika među horor filmovima - “Egzorcizam Emili Rouz” i “Rekvijem”, nastali su na osnovu tragičnog života ove devojke.

Tajna Brozove smrti

dobojka | 04 Maj, 2021 15:18

Bila je nedelja, 4. maj. Uobičajeni televizijski program prekinuo je crni ekran. Trajao je 30 sekundi, a onda je Miodrag Zdravković, unapred određen glavni spiker Televizije Beograd, izrekao do tada nezamislivu rečenicu: "Umro je drug Tito" . Ovom šokantnom, ali kratkom saopštenju prethodnila je višemesečna borba lekara u Ljubljani da predsednika SFRJ održe u životu. Tokom nje Titu je amputirana noga, a poslednje dane proveo je u komi iz koje se zapravo nikada ni nije probudio.

Doktor Milomir Stanković u to vreme bio je mlad doktor smešten na dužnost dežurnog lekara pored Titove postelje. Zadatak mu je bio da zapisuje - dijagnoze, prognoze lekara, terapije koje predsednik uzima. Preminuo je u decembru 2019. godine kao jedan od poslednjih svedoka poslednjih dana jugoslovenskog maršala.

O događajima kojima je svedočio prvi put je progovorio u knjizi “Tito između života i smrti” objavljenoj tek 2016. a o svojim sećanjima pričao je i u emisiji Mire Adanje Polak na RTS-u. Upravo sedeći pored Titovog bolničkog kreveta doktor Stanković je čuo i poslednje reči Josipa Broza.

“Kad je video da je sve propalo njegove poslednje reči su bile: “Šta sve ovo treba da znači!” E sad, da li se to odnosilo na neke odluke koje je donosio ili na lekare koji su mu obećavali da će terapija uspeti, ne znam... Sredinom februara 1980. Tito već nije mogao da govori i do kraja života je bio u veštačkoj komi.”
— ispričao se doktor Stanković. Ravna linija se pojavila 4. maja u 15.05.

Sledećeg dana, 5. maja, Plavim vozom iz Ljubljane u Beograd je, u poslepodnevnim časovima, stigao kovčeg sa posmrtnim ostacima Josipa Broza. Tog i narednih dana, građani su u mimohodu odavali počast jugoslovenskom šefu države prolazeći pored njegovog kovčega u sali Skupštine Jugoslavije.

Tito je sahranjen 8. maja u Kući cveća na Dedinju. Sahrani je prisustvovalo više od 200 istaknutih ličnosti iz celog sveta, a na poslednji počinak doživotnog predsednika Jugoslavije ispratile su i stotine hiljada građana.

Priča sa solunskog fronta

dobojka | 30 April, 2021 17:37

Solunski front je, uprkos naporima obe zaraćene strane, ostao prilično stabilan tokom svih godina rata. Protezao se od albanske obale do reke Strume i na tom potezu su se savezničke snage borile sa Centralnim silama u Velikom ratu koji je trajao godinama.

Zato je, sve do 15. septembra 1918. godine i velike ofanzive koja je dovela do kapitulacije Bugarske i oslobođenja Srbije, ovo bilo mesto gde su vojnici i jedne i druge strane ušančeni čekali poteze onih drugih.

Priča koja sledi dogodila se upravo za vreme jednog od tih “zatišja”. Sve je počelo kada je jedan običan srpski vojnik – izviđač, krenuo da osmotri položaje na kojima se nalazio neprijatelj na Solunskom frontu. Krećući se oprezno, kroz šiblje i mahovinu naišao je na izvor vode. Ipak, pre nego što je prišao i stigao da se napije, shvatio je da nije sam!

Na izvoru je ležao povređeni bugarski vojnik koji je kvasio sebi čelo i grudi.

Pred srpskim vojnikom postavio se izbor – ako pusti Bugarina, ovaj bi mogao da izvidi srpske položaje i javi neprijateljima. Sa druge strane, kako da ubije ranjenog čoveka koji mu je još okrenut i leđima?

I tako je vojniku ostala zaprvo samo jedna, treća opcija – zarobiće Bugarina i odvešće ga u komandu, pa neka drugi odluče šta sa njim da rade.

Lako je razoružao ranjenog neprijatelja. Kada ga je ovaj video, pao je na kolena.

– Ubij me, bratko, k’o Boga te molim… Ne mogu dalje. Bolestan sam… Izgoreću od neke vatre. Prežali jedan metak – jedva je promucao, kaže priča.

Bugarski vojnik je bio toliko slab da nije mogao ni da hoda, pa ga je na kraju Srbin morao postaviti na svog konja i tako povesti. Ovaj neobičan dvojac po povratku u logor nabasao je na vojvodu Stepu Stepanovića. Vojnik je ispričao šta je učinio i kako je do zarobljavanja došlo.

Priča kaže da je Stepa Stepanović bio i zadovoljan i zadivljen vojnikovim potezom, a da je čin naišao i na odobravanje svih koji su se nalazili u pratnji vojvode.

– Eto, gospodo, to je duša srpskog naroda. Odista, narod koji ima ovakvu vojsku nikad ne može da propadne – rekao je tada vojvoda Stepanović.

Nažalost, ime vojnika koji je bio toliko human da je spasao život neprijatelju kao i njegova sudbina, danas nisu poznati. Ostala je samo priča koja na momente zvuči kao bajka, ali se ipak zaista dogorila! Prvo su je zabeležili tadašnji strani novinari koji su nalazili u pratnji Stepe Stepanovića, a posle rata se našla i na stranicama knjige “Solunci govore”.

Carica bez krune

dobojka | 26 April, 2021 14:23

Drugo, ali najstarije preživelo dete Karla VI, cara Svetog rimskog carstva, Marija Terezija se rodila rano u jutro 13. maja 1717. godine, nedugo nakon smrti svoga jedinog brata Leopolda.

Rođenje ženskog deteta izazvalo je veliko razočaranje kod cara i stanovnika Beča jer su svi sa nestripljenje očekivali muškog nasledika. Ispostavilo se, uzaludno.

Nakon Marije, car je dobio još dve ćerke i postalo je izvesno nešto, do tada nezamislivo – habzburški presto preuzeće, po prvi put u istoriji, žena!

Porodica Hazburga nije imala direktnih muških naslednika, a Karlo VI je sve učinio kako bi omogućio nasleđivanje prestola po ženskoj liniji što je na evropskim dvorovima 18. veka bio presedan. Otac joj je tzv. Pragmatičkom sankcijom iz 1713. godine omogućio da nasledi teritorije koje su se inače mogle nasleđivati samo po muškoj liniji i od strane muškaraca.

Tako se, ne bez borbi i protivljenja, dogodilo da je po njegovoj smrti 1740. godine Marija Terezija postane nadvojvotkinja Austrije, kraljica Ugarske, Češke, Hrvatske, Galicije i Lodomerije, nemačka kraljica, velika vojvotkinja Toskane, kratko vojvotkinja Lotaringije, vojvotkinja Mantove, Milana, Parme, Pjaćence i Gvastale, vladarka Austrijske Nizozemske i brojnih grofovija. Ironično, Marija Terezija nikada nije krunisana krunom carice. Car je formalno bio njen suprug – Franc Stefan, a tek kada je on postao car Svetog rimskog carstva, Marija Terezija, ali samo kao supruga cara, dobija titulu carice.

Iako se od nje očekivalo da vlast prepusti mužu, a kasnije sinu Jozefu, koji su formalno bili njeni savladari u Austriji i Češkoj, Marija Terezija je bila apsolutni vladar svojih poseda i jedina žena u istoriji Habzburške monarhije koja je postala vladarka.

Marija Terezija je podsticala i sprovodila raznovrsne i mnogobrojne reforme uz pomoć svojih ministara. Reformisala je obrazovanje i finansiranje, podsticala trgovinu i razvoj poljoprivrede, što je značajno ojačalo Austriju. Uvela je opštu školsku obavezu, tako da su sva deca od 6 do 14 godina morala ići u školu. Podsticala je razvoj manufaktura u Austriji.

Modernizovala je vojsku. Reorganizovala finansije i državnu kasu. Zabranila je lov na veštice i mučenje. Činila je sve da, iako je bila vrlo pobožna, potčini crkvu autoritetu države.

Savremenici često pišu da Marija Terezija nije posedovala naročiti intelekt, ali da su je ipak karakterisale osobine cenjene kod monarha – dobrodušnost, razumnost, odlučnost te, najvažnije od svega, spremnost da prizna grešku i mentalnu superiornost svojih savetnika. Godine 1736. Marija Terezija se udala za vojvodu Franca Stefana. Par se od ranije poznavao jer je mladoženja od svoje petnaeste godine živeo na bečkom dvoru, a to je bila retkost. 

Za razliku od mnogih osoba svoga vremena, Marija Terezija je uistinu bila zaljubljena u svoga supruga, ali brak je patio zbog nevere na obe strane. Ipak, činilo se da to paru ne smeta. Njih dvoje je vezivala prava, iskonska naklonost i ljubav veća od čisto telesne.

Franc I je tokom svoje vladavine imao samo nominalnu ulogu, dok je glavne državničke poslove obavljala Marija. Poznat je po tome što je supruzi za rođendan poklonio zoološki vrt, danas najstariji te vrste na svetu - na imanju palate Šenbrun u Beču.

Uprkos činjenici da su i Franc i Marija imali ljubavne afere, njihov brak se smatra srećnim. Franc I je umro iznenada 18. avgusta 1765. u Inzbruku na povratku iz opere. Njihov najstariji sin Jozef je izabran za cara Svetog rimskog carstva i do caričine smrti je vladao zajedno sa majkom. U rasponu od 20 godina Marija Terezija je rodila 16 dece od kojih je 13 preživelo detinjstvo. Imala je jedanaest ćerki i pet sinova.

Za Mariju Tereziju nije bilo odmora! Skoro sve trudnoće odvijale su se dok je negde na ogromnoj teritoriji kojom je upravljala trajao rat. Rat i rađanja su se morali odvijati istovremeno. Carica je često izjavljivala da želi da ide u bitke, ali je bila sprečena neprestanim trudnoćama.

Bila je brižna majka i, nakon što su deca odrasla i otišla iz doma, pisala im je najmanje jednom sedmično, jer je verovala da ima autoritet nad njima, makar oni bili carevi i kraljice.

Naime, carica je dobar deo života posvetila i pronalaženju bračnih partnera za svoju decu. Bračne pregovore je vodila zajedno s ratnim kampanjama i državnim poslovima.

Decu je tretirala s ljubavlju, ali ih je koristila kao pijune u dinastičkim igrama, a njihovu sreću je žrtvovala za dobrobit države. Sinovi Josip i Leopold su bili neposredni naslednici njenog prestola, dok je ćerka Marija Antoaneta završila pod giljotinom kao žena francuskog kralja Luja XVI. Nije Marija Terezija bila savršena, daleko od toga! Bila je konzervativna po pitanju državnih stvari kao i po pitanju verskih. Bila je religizona katolikinja, bez imalo razumevanja za druge vere čiji su pripadnici bili preobraćivani na teritoriji njenog carstva. Protestanti su bili tlačeni, proganjani u slabo naseljene oblasti današnje Rumunije. 

Celog života se borila protiv nemorala. Na Sudu nevinosti koji je osnovala suđeno je prostitutkama, preljubnicima, sodomistima, homoseksualcima… Kazne su bile u rasponu od šibanja, pa sve do smrti, a ovo naravno nije važilo za njene mnogobrojne ljubavnike.

Ipak, kada je umrla  29. novembar 1780. u 63. godini Marija Terezija je iza sebe ostavila obnovljeno carstvo koje je uticalo na ostatak Evrope dugo nakon njene smrti. Njeni naslednici su se ugledali na njen primer i nastavili modernizaciju.

Marija Terezija je sahranjena zajedno s mužem u Carskoj kripti, u grobnici čiju je izradu naredila za života.

Nepobediva princeza

dobojka | 24 April, 2021 18:07

U 13. veku, kada su Centralnom Azijom vladali moćni kanovi, pojedine žene su uspevale da se nametnu društvu u kojem su jahanje i rukovanje lukom i strelom bili važniji od sirove snage. Kutulun je bila izuzetno vešta i u jednom i drugom . Kutulun je bila mongolska princeza, najpoznatija ćerka Kaidu-kana, moćnog vlarada Centralne Azije čija se država prostirala od zapadne Mongolije do Amu Ona i njena porodica živeli su u 13. veku u vreme kada su na dvorovina kanova i žene mogle da postanu uvaženi članovi društva dokle god znaju da rukuju lukom i strelom i jašu. Kaidu-kan je ćerku naučio i jednoj i drugoj veštini i često je vodio sa sobom u ratne pohode. O njenoj veštini i hrabrosti pisao je i Marko Polo navodeći da je princeza bila lepa, skladno građena, ali i neustrašiva i opasna ratnica.

Kutulun nije bila samo odličan konjanik nego i jedna od najboljih rvača koje su Mongoli ikad videli! Omiljena taktika u borbi joj je bila da uhvati neprijateljskog vojnika i odjaše sa njim. Marko Polo je pisao da je to radila tako vešto, kao što “soko hvata ptičicu”.Darje i od srednjosibirske visoravni pa sve do Indije i - čukununuka slavnog osvajača Džingis-kana! . Priča kaže da se ova ratnica zarekla da će se udati samo za muškarca koji uspe da je pobedi u rvanju. Borila se s mnogim, a kada bi pobedila, uzimala bi sve konje svojih prosaca. Marko Polo navodi da je Kutulun imala oko 10.000 konja. Ipak, nakon što su politički neprijatelji njenog oca počeli da govore o navodnom incestu između nje i oca zbog koga ona zapravo ne želi da se uda, Kutulun je, kako bi zaštitila porodično ime, izabrala muža i udala se za njega bez da su se prethodno borili. Ime njenog izabranika nije sa sigurnošću poznato današnjim istoričarima i varira od izvora do izvora. Od sve dece Kaidu-kana, Kutulun mu je bila omiljena. Osim što ga je pratila u borbama, ona je bila i očeva savetnica i politički saborac. Prema tvrdnjama nekih istoričara, Kaidu je želeo da je proglasi za svog naslednika, ali u tome nije uspeo zbog protivljenja muških rođaka, pre svega, sinova kojih je imao čak 14.

Kada je 1301. Kaidu-kan umro, Kutulun je ostatak života posvetila čuvanju groba svog voljenog oca. Istorija je pokazala da ga nije mnogo nadživela – mongolska princeza-ratnica umrla je već 1306. iako nije poznato pod kojim okolnostima.

Imala je samo 46 godina.

strasni sud nad Beogradom

dobojka | 06 April, 2021 16:28

To jutro 6. aprila 1941. godine u Beogradu mnogo se razlikovalo od ovog koje je jutros osvanulo nad srpskom prestonicom... Nije bilo kiše, bio je vedar i sunčan dan. Trgovci su požurili da otvore svoje radnje, a kupci da u njima pazare... Bila je nedelja i sve je mirisalo na proleće i život... A onda su se oko 6:30 začuli avioni… . Bio je 6. april 1941. godine kada je, bez objave rata, nacistička Nemačka napala je Kraljevinu Jugoslaviju. Počev od 6:30 ujutru Beograd, Novi Sad i još nekoliko gradova u Srbiji žestoko su napadnuti, a bombardovanje se nastavilo i u naredna dva dana.

Bio je to epilog događaja nakon pobune naroda i vojnog puča kojim je jugoslovenski narod pokazao da će stajati na strani zapadnih Saveznika i po cenu ogromnog stradanja. Pučem je, de fakto, poništeno potpisivanje protokola o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu, a iako je njegova organizacija decenijama pripisivana vojsci i opozicionim strankama, istoričari danas tvrde da su veliki uticaj na događaje u Beogradu imali London, a po svemu sudeći i Moskva.

Kako bilo, vest o tome da Jugoslavija ipak neće stati uz naciste, prema svedočenjima njegovih savremenika, razbesnela je Hitlera. On je lično, još 27. marta, čim je čio za demonstracije, doneo dluku da se bombarduje Beograd i okupira Jugoslavija. Beogradsku vladu o času napada prethodno je obavestio, sasvim precizno, naš vojni ataše u Berlinu i vrhunski obaveštajac pukovnik Vladimir Vauhnik. U očajničkom pokušaju da se prestonica spase razaranja jugoslovenska Vlada i Vrhovna komanda su Beograd proglasile “otvorenim gradom”.

Ali Nemce to nije zaustavilo… . Šestog aprila, bez objave rata, sile Trećeg rajha su napale Kraljevinu Jugoslaviju. Njihove vazdušne snage su bombardovale Beograd koristeći 234 bombardera i 120 lovaca.

Avioni su poleteli iz Beča, Graca i Arada. Operacija je imala tajni naziv “Strašni sud“, a tajni znak za početak napada je bio “Uvertira u marš princa Eugena”, kompozicija Andreasa Leonarda koja je emitovana preko Radio Berlina u 5.20 sati ujutro, 6. aprila 1941. godine.

Emitovanje marša je bila ideja Jozefa Gebelsa, ministra propagande Nemačke. Na taj način nacisti su postogli efekat iznenađenja, a bilo je tu i teatralne simbolike – princ Eugen Savojski oslobodio je Beograd početkom 18. veka kao vojskovođa u Austro-turskim ratovima, elitne trupe nacističke Nemačke nosile su njegovo ime, a kompozitor dela – Andreas Leonard, bio je rođen istog dana i godine kao Hitler. Grad je bombardovan u četiri naleta 6. aprila, i ponovo 7, 11. i 12. aprila 1941.  godine. Upotrebljeno je oko 440 tona zapaljivih bombi.

U bombardovanju je poginulo 2.274 ljudi iako ta brojka varira od izvora do izvora. Porušeno je 627, a oštećeno preko 8.000 zgrada, uključujući deo Starog dvora. Teško je pogođena Vaznesenjska crkva u kojoj je bilo vernika. Najznačajniji spomenik kulture uništen u bombardovanju je Narodna biblioteka sa 300.000 knjiga, uključujući srednjovekovne spise neprocenjive vrednosti.

Nakon šest dana konstantnog bombardovanja u Beograd su 12. aprila ušli okupatori. Do tada je jugoslovenska prestonica kojom su se mnogi dičili izgledala kao razrušena grobnica.

Teta Vegeta

dobojka | 25 Mart, 2021 21:01

Zlata Bartl je bila jugoslovenska naučnica. U Zagrebu je diplomirala hemiju, fiziku, matematiku i minerologiju.

Priča kaže da je igrom slučaja, 1955. godine, tokom službenog boravka u Zagrebu, visok sneg mesecima blokirao puteve te Zlata nije mogla da se vrati u rodno Sarajevo. Provodeći vreme u Zagrebu, pokušala je da pronađe posao i prijavila se na oglas za hemijskog tehničara u Podravki. Ubrzo je dobila pozitivan odgovor . Godine 1956. odlazi u Koprivnicu gde započinje istraživački rad. U Podravkinoj laboratoriji nastavlja sa svojim radom, a na njenu inicijativu 1957. počinje proizvodnja dehidratiziranih supa ili, mnogo poznatije, “supa u kesici”.

I ovo je bilo revolucionarni proizvod na ovi prostorima. Zlata je postala cenjena i dobila je mnogobrojne nagrade. Ipak, njeno najveće otkriće usledilo je dve godine kasnije – 1959. nastao je univerzalni začin jelima -“Vegeta”.

Ime jednog on najpoznatijih i najzastupljenijih brendova Jugoslavije prvo je bilo “Vegeta 40”. Reč je bila o jednom od prvih proizvoda izvezenih na svetsko tržište. Tako je 1967. Vegeta prvo stigla u Mađarsku i Rusiju, a vremenom se mogla naći na rafovima prodavnica u preko 40 zemalja sveta.

TV serijal “Male tajne velikih majstora kuhinje”, koji je promovisao “Vegetu” na ovim prostorima emitovan je 1974. godine i postao je vrlo popularan. Zlata je do penzionisanja ostala u “Podravki”. Bila je cenjena i voljena od kolega.

Za svoja otkrića dobila je mnoge nagrade među kojima i Red Danice sa likom Nikole Tesle, koju joj je dodelio predsednik Republike Hrvatske, zatim Zlatnu kunu za životno delo privredne komore, kao i spomenicu Podravke za životno delo.

Umrla je 30. jula 2008. godine u Koprivnici.

Nesrecna merlinka

dobojka | 23 Mart, 2021 14:59

Vjeran Miladinović rođen je 14. oktobra 1958. godine u Zagrebu. Majka Tereza je zbog trudnoće izvačena iz škole i jedno vreme je živela u Maksimirskom parku da bi potom bila smeštena u Dom "Vladimir Nazor“ za nezbrinutu decu i mlađe punoletne osobe.

Šest meseci posle rođenja, Vjeran je ostao da živi u domu, bez majke. Posle nešto više od tri godine, otac ga je odveo da živi kod babe u selo Bresničić, kod Prokuplja, da bi ga, pred polazak u školu 1965. godine, preuzeo kod sebe u Prokuplje gde je živeo sa novom porodicom.

Sa očevom porodicom Vjeran se posle srednje škole preselio u Beograd i bio je to trenutak koji mu je zauvek promenio život. U glavnom gradu Jugoslavije pronašao je sebi slične i nije mnogo prošlo a počeo je da se šminka i oblači uske farmerke.

U februaru 1978. godine izbacili su ga iz kuće. Tada je počeo da se bavi prostitucijom da bi, u 31. godini života, odlučio da se potpuno transformiše.

I, Merlinka je rođena... . Prostitucijom se bavio većinom u Ulici Gavrila Principa blizu pijace Zeleni venac. Postao je poznat po specifičnom stilu, kratkim i uskim suknjama, naglašenom nakitu i visokim potpeticama.

Merlinka je bila dobro poznata u kraju i većini ljudi bila je simpatična. Urbana legenda kaže da je slavni reditelj Želimir Žilnik bio očaran njenim talentom, te joj je dao uloge u dva svoja filma - "Beograde, dobro jutro" i "Lijepe žene prolaze kroz grad" da bi 1995. odigrao i glavnu ulogu u sada kultnom ostvarenju "Dupe od mramora". Ovo joj je donelo priličnu slavu i u tom periodu Merlinka je napisala i svoju autobiografiju - "Terezin sin". Vjeran je uskoro objavio i da je Merlinka "otišla u penziju".

“Nikada nisam rekao da je lepo zarađivati novac bavećI se prostitucijom. Ja sam sada samo penzionisana kurva. Penzionisao sam se poslednjeg dana NATO agresije. Ulicom Gavrila Principa gotovo da i ne prolazim. Svega dva puta sam otišao tokom ove tri godine i osećao sam se užasno.

Svestan sam da sam pobegao sa dna života. Dna punog umrlih, pokvarenih, zlih, gramzivih, izopačenih. Da tog dna gde su svi isti: kurve, makroi, mušterije i pojedini nadležni organi, zna se koji. Nakon svega doživljenog mogu da konstatujem: nizak moral - visok standard. Porok kome je ogromna većina nas sklona.

Sada živim kao svi prosečni građani ove zemlje. Živim od plate, imam 25 godina radnog staža, nikada nisam napuštao posao. Možda nisam preterano koristan član ovog društva, ali sam osoba koja je izazvala veliko interesovanje.”
— izjavio je u jednom od svojih poslednjih intervjua. Vjeran je nakon toga drastično promenio način života. Živeo na Kalemegdanu, u zgradi Narodne opservatorije, a potom Beogradskog planetarijuma čiji je bio nastojnik. Oni koji ga se sećaju o njemu govore sa simpatijama.

Često su ga viđali dok hrani pse lutalice na Kalemegdanu, a većini onih sa kojima je pričao bio je simpatnično zbunjen kada bi o sebi govorio čas u ženskom, čas u muškom rodu i uz neizbežnu poštapalicu "sestro slatka" . Vjeran Miladinović Merlinka ubijen je 22. marta 2003. godine u ulici Grge Andrijanovića u Krnjači. Najpre je zadavljen, a zatim je zadobio snažne udarce zidarskim čekićem. Njegovo telo je pronađeno mesec dana nakon smrti u poodmakloj fazi raspadanja.

Za ubistvo prvog deklarisanog travestita Jugoslavije bio je optužen Faik Ramadani, dok je tada maloletni Bejtul Raćipi optužen da je pomagao Ramadaniju posle ubistva. Obojica su u maju 2004. oslobođena optužbi usled nedostatka dokaza.

Za ubistvo Vjerana Miladinovića Merlinke do sada niko nije odgovarao. 

Filmski festival u Beogradu koji od 2009. godine promoviše filmove o LGBT populaciji nosi ime Merlinka. Na desetogodišnjicu od ubistva, na uglu ulica Gavrila Principa i Zagrebačke postavljena je ploča sa nazivom "Ulica Merlinkina".

Smrtonosni ples

dobojka | 27 Februar, 2021 15:11

U Srednjem veku u južnoj Evropi, osobito Italiji i Istri, izbijale su "epidemije" masovne histerije koje su nazivane horeomanija. U pitanju su bile čitave skupine putujućih plesača i svirača koji su lutali od grada do grada, plesali i svirali do iznemoglosti da bi padali u trans i histerični zanos. Koren horeomanije ležao je u verovanju da osobe koje je ujela otrovna tarantula mogu da se izleče od otrova isključivo plesom do iznemoglosti. Po tom pauku su i plesači nazvani tarantisti, a ples tarantela.

Međutim, većina obolelih zapravo nije patila od ujeda tarantule, već su bili uvučeni u ritualni ples, koji je privlačio svakojake ljude obolele od raznih bolesti, avanturiste, lutalice, probisvete i razvratnike, a neretko se okončavao pravim orgijama i nasiljem.

Plesači u groznici i halucinacijama

Među tim plesačima postojala je posebna grupa ljudi, istinski bolesnih. Njihovi simptomi bili su specifični: patili su od snažnih napada groznice i halucinacija a često su im udovi bili crni od suve gangrene. Prema opisima, mnogi od njih pratili su putujuće grupe horeomanata, poštapajući se štakama i drugim pomagalima, potpirujući opštu histeriju snažnim halucinacijama sa spazmima koji su im prožimale celo telo. Prema novijim saznanjima istoričara, većinu horeomanata zapravo su činile osobe s takvim simptomima.

Samo, uzročnik te bolesti nije bio nikakav otrovni pauk, već sitna, neugledna gljiva Claviceps purpurea – ražena glavica koja parazitira na raži i srodnim žitaricama. To je gljiva iz porodice Clavicipitaceae. Vrsta je podeljena u 3 grupe (G1, G2, G3) u odnosu na stanište, morfologiju sklerocija i konidija, kao i sadržaj alkaloida. Obligatni je parazit koji parazitira pretežno na raži, pšenici i ječmu, kao i na još oko 400 drugih vrsta trava iz celog sveta.

Plodno telo ove gljive podseća na pepeljastu izraslinu, u obliku banane. Polni stadijum sastoji se od većeg broja sitnih kruškolikolikih plodišta, utisnutih u glavičasti nosač – stromu, na vrhu valjkaste drške. Strome se razvijaju u proleće iz crnoljubičastih, tvrdih izduženih sklerocija (u farmaciji poznatih pod imenom Secale curnutum). Sklerocija, struktura smeđe do crne boje, duga 1 do 3,5cm, služi za preživljavanje nepovoljnih uslova kao što su niske temperature, ali i kao medijum za polno razmnožavanje. Nakon što sazri, sklerocija otpada s biljke i na tlu stagnira do proleća. Plodišta sazrevaju tokom leta i tada izbacuju nitaste askospore koje, raznošene vetrom, zaraze ženske cvetove raži. Na zaraženim cvetovima razvija se bespolna forma koja proizvodi konidije (bespolne spore) i sladak sok koji zajedno s konidijama prenose insekti na nove biljke raži. Na zaraženim cvetovima kasnije se razvijaju sklerocije koje prezimljuju. Sklerocije sadrže otrovne alkaloide, uzročnike trovanja raženom glavicom. LSD u verskim obredima Asteka

Hemičar Albert Hofman 1943. godine proučavao je gljivice ergota, čija jezgra sadrže lisergičnu kiselinu. Кada je dodao dietilamin, proizveo je dietilamin lizergičnu kiselinu, poznatiju kao LSD. Dok je radio na ovom novom jedinjenju, Hofman je otkrio da su njegovi snažni halucinogeni efekti slični onima kod alkaloida prirodne lizergične kiseline koji se nalaze u semenima vrste Rivea corimbosa (ololiukui), koju su Asteci koristili u verskim obredima.Vatra svetog Antuna ili sveta kuga

Trovanje raženom glavicom naziva se ergotizam (prema ovoj grupi gljiva koje se nazivaju ergoti) i javlja se kod ljudi koji su jeli hleb umešen od brašna zaraženih žitarica i kod stoke koja se hranila zaraženim zrnevljem i krmivom. Postoje dve vrste simptoma trovanja ovom gljivom: konvulzivni i gangrenozni ergotizam. Gangrenozni oblik bio je čest u zapadnoj Evropi, dok je konvulzivni oblik prevladavao u Rusiji.

U slučaju gangrenoznog oblika toksični alkaloidi obustavljaju protok krvi, rezultirajući grotesknim simptomima. Jedna od karakteristika je oticanje ekstremiteta, popraćeno osećanjem vatrene vrućine i hladnoće. Moguć je svrab i peckanje na koži, stanje poznato pod nazivom formikacija (trnci). Nakon nekog vremena pojavi se suva gangrena na noktima, svim prstima, na kraju i udovima. Ekstremiteti postanu crni, a u težim slučajevima mumificirani delovi odvoje se od tela bez gubitka krvi. 

U konvulzivnom obliku javlja se grčenje mišića i konvulzije kao i teška živčana disfunkcija. Između konvulzija, oboleli pate od nesanice i nezasite gladi. Oni koji prežive, često ostanu mentalno poremećeni. Halucinacije, izgubljenost, zbunjenost i privremena ili permanentna psihoza, mogu biti propratna stanja oba tipa ergotizma. Takođe, trudnice koje konzumiraju čak i najmanju količinu sklerocija najčešće dožive pobačaj.

Кroz istoriju je poznato više epidemija ergotizma, a istoričari veruju da je ražena glavica bila ključni sastojak u piću koje se koristilo tokom Eleusinskih misterija, inicijacijskih ceremonija koje su se svake godine održavale među poklonicama kulta grčkih boginja Demetre i Persefone u Eleusini i bile su najpoznatiji i najvažniji od svih misterijskih kultova u antici. U Srednjem veku epidemije ergotizma bile su toliko česte da je osnovana specijalna samostanska bolnica posvećena Svetom Antunu, čiji su se monasi bavili lečenjem obolelih od ergotizma. Po redu monaha Svetog Antuna i bolest je dobila naziv Vatra Svetog Antuna ali i Sveta kuga (sacra pestis) i Sveta vatra (ignis sacra). Pretpostavlja se da je i masovna histerija koja je inicirala čuveni slučaj Salemskih veštica bila izazvana konzumiranjem hleba koji je bio zaražen raženom glavicom, a zabeleženi su i slučajevi trovanja u XX veku.

U Srednjem veku stopa smrtnosti kod osoba obolelih od ergotizma bila je izuzetno visoka. Po nekim podacima, između 990. godine i 1129. godine u Francuskoj od ove bolesti umrlo je više od 50.000 ljudi. Od otrova – lekovi

Ergotizam nastaje zbog delovanja alkaloida: ergometrina, ergometrinina, ergotamin, i ergotaminina, koji se nalaze u sklerocijama. Ovi alkaloidi našli su primenu u savremenoj medicini, gde se koriste za stimulaciju kontrakcije materice pri porođaju, ubrzavaju perifernu cirkulaciju, kao i u lečenju migrene. Danas se za potrebe farmaceutske industrije sklerocije proizvode veštačkim zaražavanjem raži, da bi se dobio što veći prinos sklerocija. Nekada se napitak od ražene glavice koristio za izazivanje pobačaja.

Do trovanja najčešće dolazi lošim skladištenjem žitarica koje su izložene vlagi i temperaturnim šokovima.

Brojna važna medicinska otkrića proistekla su iz istraživanja ergot gljivica i ergotizma. Godine 1935. izolovan je alkaloid ergonovin. Budući da izaziva snažne mišićne kontrakcije, koristi se za izazivanje porođaja i za kontrolu krvarenja. Alkaloid ergotamin intenzivno se koristi za ublažavanje migrenskih glavobolja kroz suženje krvnih sudova.

U SAD postoji čitava industrija ražene glavice gde se hektari žitarica veštački zaražavaju gljivom Claviceps purpurea, kako bi se dobila berba sklerocija koje su našle široku upotrebu u farmaceutskoj industriji.


Doktori za kugu

dobojka | 25 Februar, 2021 13:01

Kuga je nekada bila najstrašnija bolest na svijetu, sposobna uništiti stotine milijuna ljudi u nezaustavljivim globalnim pandemijama. Žrtve bolesti nosile su se s bolno natečenim limfnim čvorovima, pocrnjelom kožom i drugim jezivim simptomima.
U Europi iz 17. stoljeća, liječnici koji su brinuli o žrtvama kuge nosili su čudne uniforme. Pokrivali su se od glave do pete i nosili masku s dugačkim kljunom u obliku ptičjeg. Razlog za kljun bila je zabluda o samoj prirodi opasne bolesti, piše National Geographic.
Malo liječnika s maskama je preživjelo
U razdoblju izbijanja bubonske kuge, pandemije koja se stoljećima ponavljala u Europi, gradovi zahvaćeni bolešću angažirali su liječnike protiv kuge koji su liječili i bogate i siromašne jer ih je plaćao grad i propisivali ono za što se vjerovalo da je zaštitno sredstvo protiv kuge, bili su svjedoci u oporukama umrlih i obavljali su obdukcije.
To su uglavnom bili drugorazredni liječnici koji nisu mogli na drugi način pokrenuti uspješan posao. Neki su to činili noseći maske s tim čudnim, velikim kljunom ispunjenim aromatičnim travama. Izgledi za preživljavanje liječnika u doba kuge bili su vrlo mali.
Nastanak zaštitnog odijela obično se pripisuje Charlesu de Lormeu, liječniku koji je brinuo o medicinskim potrebama mnogih europskih kraljeva tijekom 17.stoljeća, uključujući Luisa XII i Gastona d’Orleansa, sina Marije Medici.
Danas je maska dio karnevala
On opisuje odijelo koje je činio teški kaput prekriven mirisnim voskom, hlače povezane s čizmama, košulju utaknutu u hlače, šešir i rukavica od kozje kože. Liječnici za kugu nosili su štap koji im je omogućavao da bez dodira pregledaju žrtvu.
Oprema za glavu bila je posebno neobična. Nosili su naočale, maska je imala nos dug pola metra u obliku kljuna, ispunjen mirisima, sa samo dvije rupe, po jedna sa svake strane blizu nosnica što je bilo dovoljno za disanje.
Liječnici za kugu širom Europe nosili su ovu odjeću, a u Italiji je ubrzo postala jedna od glavnih likova karnevala i commedia dell’arte, do danas.
Mislili su da će ih slatki mirisi zaštititi
Ovakvo odijelo trebalo je zaštititi liječnika od zaraze. U tim vremenima liječnici su vjerovali da se kuga širi otrovanim zrakom i da može stvoriti neravnotežu u tjelesnim tekućinama.
Smatralo se da slatki, jaki mirisi mogu zaštititi nosnice. Tamjan, klinčić, cimet, metvica, kamfor, jantar, matičnjak, opijum i drugi intenzivni mirisi bili su uobičajeni u to doba.
Liječnici bi napunili svoje maske mješavinom 55 biljaka i komponentama poput praha viperke, cimeta, mirte i meda. De Lorme je mislio da će oblik kljuna dati dovoljno vremena da zaraženi zrak proguta zaštitno bilje prije nego pogodi nosnice i pluća kugom.
Kugu mogu prenijeti i životinje
Kugu uzrokuje bakterija yersinia pestis koja se može prenijeti sa životinja na ljude ubodom buha, kontakta s kontaminiranom tekućinom ili tkivom, i udisanjem zaraženih kapljica od kihanja ili kašljanja ljudi sa pneumoničnom kugom.
Trgovina i urbanizacija uzrokovala je da se kuga proširi na sve kontinente osim na Antarktik. Tri grozne pandemije tutnjale su zemaljskom kuglom prije nego li je otkriven uzrok.
Justinijanova kuga koja je dnevno ubijala oko 10 000 ljudi oko 561.godine, crna smrt koja je između 1334.i 1372.godine izbrisala trećinu Europljana i nastavila s povremenim ispadima 1879. I treća pandemija koja je opustošila veći dio Azije između 1894.i 1959.godine.
Kostimi nisu bili nikakva zaštita
Odijela liječnika i njihove metode nisu puno značile, piše povjesničar Frank M. Snowden. Terapijske strategije puštanja krvi ili stavljanja žaba na kvržice koje uzrokuje bolest, činile su malo za produljenje života, ublažavanje patnje ili djelovanje lijeka.
Liječnike je u tim kostimima bilo lako prepoznati, ali sve do porasta teorije klica i modernih antibiotika, njihovi kostimi nisu predstavljali nikakvu zaštitu od bolesti.

Dara iz Jasenovca

dobojka | 01 Februar, 2021 21:17

Svaki spomen Jasenovca slovo i rec o njemu moraju biti spomen slovo i rec svakog od nas 

jer Srbije je vise pod zemljom nego na njoj i ko god kaze da tisini moramo ostaviti ono 

pod zemljom taj nad njom zivi bedni zaborav . Jednostavno dok ne slavimo stradanja 

stradacemo u slavi . Kada kazem da slavimo stradanja naravno da ne mislim na vasarenje

kostiju vec da jednom za svagda budemo nacisto koliko je nevine srpske krvi proliveno 

samo zato sto je srpska . Jasenovac je nasa neprebolna rana i nasa bruka i sa tim jednom

moramo biti nacisto . Bruka jer se i danas ne zna koliko srpskih jauka neumorno vapi da 

ga Srbija cuje . Ne lazimo se da nam je neko drugi kriv sto broj stradalnika jos kantarimo 

kao da je šaka rasutog kamenja . Pa i da je kamenje ne verujem da bi se broj znao koliko

ih je ali ne i srpskih glava . Batalimo price da se smelo i moglo cutali smo u ime bratstva

i jedinstva bratstvujuci s onima u cijim se jamama jos cuje krik majke za detetom . 

Onima cijim se livadama jos zanju kosti Srbinove . Cutali smo i cutimo da se krvnici ne 

osete lose sto su srpske majke vazda u crnini . Niko nije bolovao od Jugoslovestva kao

mi i niko nije toliko trpeo za bolescu precutkujuci lek . A lek je nista drugo do istine o

stradanju srpskom inace cemo doveka krvariti Jasenovcem , Jastrebarskim , Jadovnom 

Gradiskom , Pagom . Narod ljubavi vere prastanja i trajanja i zbog toga i jesmo satirani

jer zveri su o ovom postojanju mogli svedociti krvlju nevinog Srblja na svojim rukama . 

Na zlu su postali na nasoj cutnji su opstali . Jednostavno buducnost ce nas prizvati koliko

budemo culi glasove iz proslosti . Jedan od njih je svakako Dara iz Jasenovca kako bismo 

culi Petra , Mirjanu , Slobodana , Radovana , Jovanu , Mirka , Bratislava iz Velike Hoce , 

Orahovca , Đakovice , Decana , Peći , Pristine , Kosovske Mitrovice , Gracanice , Starog 

Gracka , Oblica , Prizrena , zatravljenih sela Srebrenice , jauka iz zbegova Republike Srpske 

Krajine  

Zavodnica je rodjena

dobojka | 26 Januar, 2021 16:15

Ava Lavinija Gardner bila je američka glumica koja je četrdesetih i pedesetih godina 20. veka žarila je i palila holivudskom scenom. Karijeru je počela 1941. godine, da bi za vrlo kratko vreme postala zvezda blokbastera poput “Noći iguana”, “Bosonoga kontesa”, “Snegovi Kilimandžara”...

Američki filmski institut ju je proglasio za jednu od najvećih glumica prošlog veka, a sve vreme njenog burnog života skandali koji su je pratili privlačili su pažnju javnosti isto, ako ne i više, od njenih uloga na velikom platnu. Mlada zelenooka lepotica punih, senzualnih usana i sa jakim južnjačkim naglaskom imala je 18 godina kada se prvi put pojavila na filmu. Em-Dži-Em studio joj je ponudio standardni ugovor, pa je Ava napustila koledž i došla u Holivud.

Ubrzo pošto je stigla u Los Anđeles Ava je upoznala Em-Dži-Emovog glumca Miki Runija. Venčali su se već 1942. godine u Balardu u Kaliforniji. Razveli su se već 1943. uglavnom zbog Runijevog raskalašnog načina života.

Runi se kasnije hvalio kako im je seksualni život bio sjajan i kako je Ava bila dobra u krevetu. Kada je to čula Ava mu je duhovito odgovorila: “Pa, on je možda i uživao u seksu, ali nebesa znaju da ja nisam uživala".

Do 1946. godine, Ava je snimila nekoliko filmova, ali je tek posle uloge u filmu “Ubice” sa Bartom Lankasterom postala poznata kao filmska zvezda i seks-simbol. U tom periodu kratko, nepunih godinu dana, bila je u braku sa džez muzičarem Arti Šouom, ali je i ta veza okončana razvodom.

Lekciju iz prvog braka Ava je dobro naučila, a Runijev način života izgleda da se svideo i njom. Negde u to vreme, nestaje tiha i pomalo sramežljiva devojka sa juga i - femme fatale je rođena!

Frenk Sinatra zbog nje je umalo izgubio sve

Treći i poslednji put Ava Gardner bila je u braku sa pevačem i glumcem Frenkom Sinatrom. Sinatra je napustio suprugu Nensi zbog Ave i njihov brak bio je udarna vest u novinama tog vremena.

Sinatru su osuđivali što je napustio svoju “dobru ženu“ zbog “lake ženske”. To se odrazilo i na njegovu karijeru, dok je za Avu to bio uspeh - njen imidž zavodnice i seks-simbola je ustoličen za sva vremena.

Brak sa Sinatrom bio je buran - oboje bili opsesivno ljubomorni, svađali su se i mirili, burno razilazili i strastveno vraćali jedno drugom.

- Bili smo sjajni u krevetu. Problemi su obično počinjali već na putu do kupatila - govorila je Ava o vezi sa Sinatrom.

Kada je saznala da je trudna, odlučila je da karijeru stavi ispred majčinstva i abortirala.

– Nismo mogli da se brinemo ni za sebe, a kako bismo onda za decu – pravdala se kasnije.

O ovome, Ava je pričala i mnogo godina posle. Tvrdila je da je uvek želela decu, ali i da - to jednostavno nije bio trenutak.

– Da sam odlučila da rodim dete, plata bi mi bila dosta manja. Pa, od čega bih živela? Frenk je u to vreme bio bez novca, a ja sam imala brojne dogovorene filmove – rekla je jednom prilikom. Nakon svih skadala, ali i zvezdanog uspeha koji su oboje doživeli sredinom 50-ih, Ava Gardner i Fren Sinatra razveli su se 1957. nakon 6 godina braka, a glumica je odlučila da počne novi život u Španiji.

U Španiji Ava Gardner upoznaje slavnog književnika Ernesta Hemingveja. Hemingvej, koji je iza sebe imao četiri braka, momentalno se zaljubljuje u Avu.

Sa druge strane, glumica se divila njegovom talentu, ali priča kaže da nikada nisu prekoračili granicu prijateljstva. Tada je zavolela i špansku koridu, a naročito toreadore. Hemingvej ju je upoznao sa matadorom Luisom Migelom Dominginom, sa kojim je Ava imala strasnu vezu.

Miguel je bio očaran Avom i poželeo je da se njome oženi nakon samo mesec dana poznanstva. Čak se i Hemfri Bogart ironično zapitao kako je moguće da milion žena sanja o Sinatri, a Ava luduje za “tipom u baletankama”.

- Bilo je to nekakvo ludilo - kasnije je govorila o ovom vremenu.

No, i ta je ljubav imala rok trajanja, a jedini konstantni muškarac u Avinom životu ostaće upravo Hemingvej sa kojim su je, osim slave, povezivali i brojni poroci kojima su oboje bili skloni, kao i stalna broba sa depresijom.

Ava je izgubila svog velikog prijatelja 2. jula 1961, kada je slavni pisac izvršio samoubistvo. Umorna od skitnje, glumica se 1968. preselila u London. Povremeno je snimala filmove, ali nikada više nije uspela da vrati staru slavu.

– Želela bih da doživim 150 godina, i to sa cigaretom u jednoj i sa čašom viskija u drugoj ruci – izjavila je Ava.

Ipak, godine neurednog života polako su je stizale… Mnogo je pušila i usled toga obolela od enfizema, kao i od poremećaja imunskog sistema. Posle dva moždana udara 1986. usled kojih je ostala delimično paralisana i vezana za krevet Ava Gardner umire od upale pluća 25. januara 1990. u 67. godini života.

Poslednje reči Ave Gardner upućene služavki Karmen bile su: "Jako sam umorna!".

Iako su joj materijalne mogućnosti omogućavale da plati sebi lečenje poslednjih godina o njoj je brinuo Frenk Sinatra koji je godišnje plaćao 250.000 dolara medicinske pomoći.

Kada je stigla vest da je Ava Gardner umrla jedna od Sinatrinih kćerki ga je zatekla u sobi na podu uplakanog i nemog. Na glumičinoj sahrani jedna crna limuzina parkirala se iza kolone od petsto ožalošćenih.

Niko nije izašao iz kola. Pretpostavlja da je to zapravo bio Frenk Sinatra. Buket na Avinom grobu je imao jednostavnu poruku: “S ljubavlju, Frensis”.

Princ Vagabundo

dobojka | 24 Januar, 2021 19:57

Amedeo Modiljani bio je bio italijanski slikar jevrejskog porekla. Danas je najpoznatiji po portretima žena izduženog lica i figure i erotskim slikama koje vrede milione.

Ipak, nije uvek bilo tako…

Modiljani je rođen 1884. u Livornu, u jevrejskoj porodici. Njegov slikarski talenat je prepoznat još kada je bio dete ali, kako se otac protivio tome da mu sin postane slikar, svoj dar verovatno nikada ne bi razvio da nije bilo majke koja ga je podržavala i - činjenice da je bio jako bolešljiv.

Godine 1898. Modiljani se razboleo od tifusa. Posle oporavka bilo mu je dozvoljeno da napusti školu i da pohađa nastave crtanja i slikanja u umetničkoj akademiji u Livornu.

Nekoliko godina kasnije, Modiljani prelazi u Pariz i tu formira svoj prepoznatljivi stil - slikanja, ali i života! U “gradu svetlosti” Modiljani počinje da se druži sa drugim slikarima, siromašnim pesnicima, propalicama i vagabundima i uskoro i sam usvaja takav način života počevši da prezire parisku gospodu i “lažni sjaj” buržuazije.

Negde u ovo vreme kod slikara su se verovatno pojavili i prvi tragovi tuberkuloze, ali on je prikriva alkoholom, opijatima i drogama, pa sve češće napade kašlji i iscrpljenosti pripisuje svom poročnom životu, a ne bolesti. Najviše je pio apsent, a od opojnih droga obožavao je hašiš. U izmaglici koju su stvarale ove dve supstance znao je da provede i po više nedelja za redom.

U svom svetu alkoholičara, nepriznatih i siromašnih umetnika i uličara, prozvan je “princem vagabunda”. Nemački umetnik Ludvig Meidmera je, nakon što se upoznao sa Modiljianom, slikara opisao kao “poslednjeg pravog boema”.

Bio je poznat i po skandaloznom ponašanju koje je šokiralo tadašnje Parižane. Umeo je da se skine go nasred ulice samo da bi provocirao reakcije uglađenih prolaznika. Pratile su ga i mnogobrojne ljubavne afere sa udatim ženama. U razdoblju pa sve do Prvog svetskog rata Modiljani uglavnom izrađuje kamene skulpture inspirisane afričkom umetnošću. Negde oko 1914. prestao je da vaja i počeo je da slika ekspresionističkim stilom - lice i vrat su izduženi, linije su fino savijene, često se ne vide zenice na očima, usne su sitne...

Godine 1916. započeo je veliku seriju izuzetno erotičnih aktova po kojoj će i postati najprepoznatljiviji. Često ih je poklanjao u zamenu za hranu.

Ironično, neki istoričari umetnosti smatraju da je upravo poročni život koji je Amedeo Modiljani vodio zaslužan za njegov originalan stil. Poklonici ove teorije smatraju da bi, da je ostao trezan, da nije toliko uživao u apsentu i hašišu, Modiljani bio tek osrednji slikar kog do danas niko ne bi zapamtio.

Godine 1917. slikar je upoznao devetnaestogodišnju umetnicu Žan Ebutern sa kojom je počeo da živi i koja je postala jedan od njegovih glavnih modela. Naslikao ju je više od 25 puta.

3. decembra te godine Modiljani je prvi i poslednji put za života imao samostalnu izložbu. Svoju seriju aktova izložio je u pariskoj galeriji “Bert Vejl”, a prizor je bio toliko šokantan da je intervenisala policija i naredila da se platna skinu. Modiljani i Žan su se na oko godinu dana iz Pariza sklonili su se u Nicu i u tom periodu nastaju njegova napoznatija i danas najskuplja dela. Krajem 1918. Modiljanijeva partnerka je rodila njihovu ćerku nazvavši je svojim imenom - Žan.

Po povratku u Pariz za Modiljanijeva dela počeli su da se interesuju engleski kolekcionari i na trenutak je delovalo da će sve ipak biti u redu.

Ali, godine poročnog života došle su na naplatu. Ignorišući podmuklu bolest, Modiljani je samo ubrzao napredovanje tuberkuloze. Konačno je izgubio bitku sa bolešću 24. januar 1920. Bilo mu je samo 35 godina.

Skrhana bolom, dan nakon njegove sahrane Žan je izvršila samoubistvo skočivši kroz prozor iz stana svojih roditelja na petom spratu. Bila je u osmom mesecu trudnoće nosivši njihovo drugo dete.

U prvi mah, porodica nije ispošrovala njenu želju da bude sahranjena pored voljenog partnera. Tek posle 10 godina dozvolili su da njeni posmrtni ostaci budu preneti u Modiljanijevu grobnicu na čuvenom pariskom groblju Per Lašez. Na njegovom grobu piše: “Pokosila ga je smrt u trenutku slave”, a na njenom: “Verni pratilac u ekstremnoj žrtvi”.

Što se tiče jedine slikareve ćerke - Žan Modiljani odrasla je kod tetke daleko od fame i slave koja je posthumno počela da prati njene roditelje. Kasnije je prikupila materijal i objavila biografiju svog oca “Modiljani: čovek i mit”.

Portret jedne ljubavi

dobojka | 22 Januar, 2021 13:32

Taj 27. februar 1939. u Beogradu bio je hladan dan... hladan i tužan. Košava je brisala, a kiša padala bez prestanka ne štedći malu grupu ljudi koja se okupila na Novom groblju. Bilo je tu raznog sveta – nešto malo rodbine, poneki prijatelj porodice, tuce radoznalaca i ponajviše učenica Druge ženske gimnazije koje su došle da poslednji put pozdrave voljenu nastavnicu. Novine su zabeležile da je u 4 sata popodne sanduk spušten u porodičnu grobnicu u kojoj su već počivali pokojničini poznati otac i još slavniji muž.

Tako je na poslednje putovanje, da se sa njima susretne, otišla Poleksija Todorović, jedna od prvih srpskih slikarki, ćerka književnika Matije Bana i supruga slikara Steve Todorovića.

Bio je to i kraj jedne velike ljubavne priče... priče koja je trajala punih 75 godina. Detinjstvo i rana mladost Steve Todorovića nisu mnogo obećavali. Rođen u Novom Sadu 1832. godine u skromnoj porodici koja je cenila i ulagala u obrazovanje, nekoliko puta je usled besparice morao da prekida školovanje, radi i snalazi se.

Ipak, mladi Steva se iznova i iznova vraćao nauci studirajući slikarstvo u Beču i Minhenu i drugujući sa najpoznatijim srpskim intelektualcima tog vremena – kažu da je bio poznanik sa Vukom Karadžićem, da se družio sa Brankom Radičevićem i bio nerazdvojan prijatelj sa Kornelijem Stankovićem sa kojim je jedno vreme i živeo zajedno i koji ga je učio pevanju.

Steva je ubrzo postao prvak u redovima srpske omladine koja se okupila u austrijskoj prestonici. Počeo je da se ističe kao talentovan slikar, ali i kao gimnastičar, mačevalac, glumac i pevač. Pričalo se da Steva dok slika u svom ateljeu uvek pevuši, da ima lep bariton i da su mu čak predlagali da upiše opersko pevanje, ali da su njemu četkica i platno ipak draži.

Kao svršeni akademac i svestrani mladi intelektualac (koji kao po pravilu uvek kuburi sa novcem) Steva rešava da se 1857. preseli u Beograd. Pokazalo se - za ceo život! Tu otvara Slikarsku školu na Kosančićevom vencu, ali osim crtanja i slikanja, polaznike uči i pevanju, glumi, gimnastici, mačevanju, recituje im Šekspirova dela, tumači Ilijadu...

- Učio nas je da u talasima od muzike plivamo, da iz njih izlazimo okrepljeni s dušom čistijom i plemenitijom. Ali uskoro je njegova radionica postala za nas prava akademija za veštine, književnost, estetičnost i moral. Mi smo mu dolazili u svako doba i po ceo dan, rano u jutro i pozno u veče. Stajali smo oko njega, gledali ga kako radi i slušali ga – pisao je kasnije o profesoru “Šćevi”, kako su ga đaci od milošte zvali, Čeda Mijatović, književnik i jedan od prvih Todorovićevih učenika.

Te 1857. u dogovoru sa prvim polaznicima svoje škole, Steva Todorović u Beogradu osniva Prvo srpsko društvo za gimnastiku i borenje, prvo takve vrste na ovim prostorima, preteču Sokolskog pokreta.

Prekretnica u Stevinom životu bio je javni čas koji je održao na treći dan Uskrsa 1860. Njegovi učenici Beograđanima su tada pokazali svoje crteže, gimnastičarske i mačevalačke veštine, kao i pevačko umeće.

Ovom svojevrsnom ispitu prisustvovao je i Mihailo Obrenović. Kako je i sam delio Stevine vrednosti, knez je rešio da pomogne školu, pre svega finansijski. Todorović je konačno dobio dobru platu, veliki stan i novi prostor u kome je mogao da podučava đake, ali i smesti nove, moderne sprave za vežbanje tada po prvi put viđene među Srbima ispod Dunava i Save.

O tome kolika je bila naklonost Mihaila Obrenovića prema mladom umetniku svedoče dve epizode. Knez je o svom trošku na Kalemegdanu podigao vežbalište na kome bi Steva i njegovi učenici mogli da treniraju preko leta. Takođe, 1861. u Todorovićevu školu je upisao svog vanbračnog sina Velimira Todorovića kome je Steva tako postao vaspitač i jedan od najvećih prijatelja.

Prativši vladarev gest i drugi viđeniji Beograđani počeli su da daju svoju decu u školu Steve Todorovića. Školu je pohađala i grupa đaka odabranih po kneževom izboru. Bilo je tu i ženske dece što se u ono vreme smatralo neverovatno naprednim.

Čitava generacija budućih vodećih intelektualaca Srbije tako je stasavala na istom mestu. Slikar im je predavao crtanje, pevanje, gimnastiku i mačevanje, a počeo je i da angažuje druge učitelje koji bi đake podučavali stranim jezicima, klaviru... Za vreme letnjih raspusta Steva bi učenike vodio na putovanja po evropskim gradovima puštajući ih da svojim očima vide umetnost o kojoj su učili, usavrše jezik i upoznaju se sa vršnjacima.

I tako je Steva Todorović prešao dug put od siromašnog studenta do dobrostojećeg profesora i slikara o čijem uspehu pišu novine i o čiji talenat se otimaju ugledni Beograđani. Poleksija Todorović je rođena 1848. i bila je ćerka Matije Bana, slavnog srpskog književnika, pedagoga i diplomate. Kažu da je kao dete bila toliko slabašna da nije mogla da završi ni osnovnu školu već da je stalno boravila u Dubrovniku, ne bi li more ojačalo njeno malo telo.

Ipak, pored oca koji je bio jedan od najvećih intelektualaca svog doba, obrazovane majke koja je bila poreklom Grkinja, i u krugu učenih ljudi koji su stalno posećivali dom porodice Ban, Poleksija je stekla znanja veća od svih koje su mogle da joj ponude onovremene škole.

Još kao devojčica Poleksija se pokazala kao nadarena slikarka, pa je otac odlučio da joj pronađe profesora. Prvo ju je učio Jovan Deroko, a onda i Steva Todorović.

Romantičari vole da pričaju da je to bila ljubav na prvi pogled. Realističnije bi možda bilo reći da je, već slavni slikar bio očaran, kako talentom i lepotom mlade učenice, tako i činjenicom da dolazi iz porodice čuvenog književnika i političara.

Neosporno, bilo je tu i ljubavi...

- Slikao je jednom prilikom mene i moju stariju sestru. Imala sam tada 10 godina. Tako smo se upoznali. Docnije, Steva je dolazio k nama sa svojom majkom i sestrama. Svi su oni bili vrlo dobri. Njegova sestra imala je lep glas. Pevala je i zabavljala nas. A kada sam Stevu zavolela imala sam 16 godina, a on 33. Venčali smo se u Beogradu 1864. Moj pokojni otac kao kulturni radnik voleo je mnogo Stevu i kao čoveka i kao umetnika. Na bogatstvo nismo mislili. Došla tako neka spahinica iz Bačke da me prosi za svog sina. Govorili su mi o bogatstvu, ali ja sam rekla: “Hoću Stevu, a drugog neću!” – ispričala je Poleksija decenijama kasnije u jednom intervjuu za “Vreme”.

I tako se šesnaestogodišnja Poleksija udala za tridesettrogodišnjeg Stevu. Kao svadbeni dar od kneza Mihaila par je dobio  2 hiljade dukata što je u ono doba bio ogroman novac. Mladenci su poklon iskoristili da odu na medeni mesec u Firencu i Rim gde su se zajedno usavršavali i kopirajući dela najvećih svetskih umetnika - Rafaela, Rubensa, da Vinčija, Mikelanđela, Đorđona...

Ovu praksu – zajedničkih putovanja zarad slikanja i sticanja novih znanja, praktikovaće do kraja života. Poleksija je odmah počela da pomaže Stevi u njegovom umetničkom radu i nije mnogo prošlo, a Todoroviću su postali partneri - kako u životu, tako i u poslu. Pored supruga talenat mlade Poleksije je cvetao. Ona je bila i ostala njegova najbolja učenica.

A posla je bilo na pretek... pojedinci su želeli portrete, crkve su naručivale ikonostase i istorijske kompozicije, a institucije tražile crteže, akvarele, žanr slike... Pod kistom Steve Todorovića nastalo je oko 300 portreta savremenika, pripadnika dinastije Obrenović, ali i drugih viđenih ljudi tog vremena - kraljice Natalije, kralja Milana, Kornelija Stankovića, Đure Daničića...

I dok je portrete Steva uglavnom radio sam, porudžbine za crkvu slikao je skoro uvek zajedno sa Poleksijom.

- Crkvene slike, a njih je bezbroj po celoj zemlji, radili smo uvek zajedno. Steva glavu, ruke, crtež uopšte, a ja odelo, draperije, kostime. To je meni naročito išlo od ruke – pričala je kasnije Poleksija.

“Porodična radionica” koju su bračni drugovi vodili bila je veoma uspešna. Osamdesetih godina 19. veka Todorovići su postali jedni od vodećih “preduzetnika” za živopisanje crkava u Vojvodini i Srbiji. Uz to, pomerali su i granice onovremenog slikarstva. Poleksija je postala prva žena koja je potpuno sama uradila ikonostas kapele u Višoj ženskoj školi u Beogradu. 

Istoričari umetnosti Stevu Todorovića danas smatraju nosiocem srpskog romantizma u slikarstvu. Ako je njemu pripala ta laskava titula, Polekcija je bila tu, pomalo u senci, ali prisutna, odmah do njega. Verna i pouzdana ne samo kao bračni drug već i kao partner u slikarstvu.

- Svakako da Steva Todorović, bez ozbiljne i savesne pomoći svoje žene, pa ma kako on brzo radio i ma kako dugo živeo, ne bi bio u stanju da toliki broj slika izradi... Na zajedničkim slikama Poleksija Todorović obično je slikala draperije, haljine, nakit i uopšte dekoracije, kada su njena meka ženska ruka i ukus mogli potpuno da nađu svoj izraz – zabeleženo je u knjizi “Slikarke u srpskoj istoriji umetnosti” objavljenoj još za Poleksijinog života.

Nerazdvojni do groba

Nije sve u životu Steve i Poleksije Todorović bilo “med i mleko”. Par je prošao ratove, smrt dece od kojih je samo jedno preživelo rano detinjstvo, bolesti, strah i neizvesnost koja ih prati... Ipak, tu “čašu žuči” popili su zajedno!

Izložba u Domu Jevrema Grujića

U Domu Jevrema Grujića u Beogradu otvorena je izložba remek-dela Steve Todorovića i njegove supruge Poleksije pod nazivom “Poleksija, volim Vas”.

Radno vreme muzeja je četvrtkom i petkom od 15-20h, a subotom od 11-16h, a vođene posete su na svakih sat vremena. Izložba će biti otvorena do 28. marta.

I starost su dočekali skupa. Novine su pisale da “čika Steva i teta Poleksija” znaju da ponekad s večeri, sporo, ruku pod ruku i “nežno supružnički” prošetaju do hotela Moskva gde za svojim stalnim stolom popiju šolju mleka i dugo, dugo razgovaraju... 

Na kraju, njihov brak trajao je baš kao u pričama – dok nas smrt ne rastavi.

Steva Todorović umro je 22. maj 1925. u 93 godini života. Poslednje decenije provodio je uživajući u mnogobrojnim priznanjima i titulama koje su mu dodeljene.

Na svoj sako okačio je orden Svetog Save, orden Belog orla, Karađorđevu zvedu... Biran je za počasnog, a onda i redovnog člana Srpske kraljevske akademije, a nisu ga zaboravili ni sportisti – iako u poznoj starosti, izabran je za počasnog doživotnog predsednika u Sokolskom društvu Beograd-Matica. A, ovo su samo neka od priznanja!

Poleksija je nadživela supruga za punih 14 godina. Ostala je veoma aktivna sve do smrti radeći kao profesor crtanja, član Književno-umetničke zajednice i Srpskog umetničkog udruženja među čijim osnivačima je bila. Bavila se i humanitarnim radom.

U trenutku smrti 26. februar 1939. bilo joj je 90 godina i bila je najstarija srpska slikarka. Sahranjena je pored supruga i oca, dvojice muškaraca koje je čitavog života najviše volela.

Na beogradskom Novom groblju i danas stoji njihova grobnica – večni spomenik ove ljubavi.

1 2 3 ... 31 32 33  Sledeći»
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb